izabrana dela

izabrana dela

субота, 28. август 2010.

LJUBAV I DRUGI ZLOČINI (2008)

režija: Stefan Arsenijević


*(*)

2-


POETIKA PATETIKE

(Prvobitno objavljeno u BETONU)

Gledajući jedan za drugim NIJE KRAJ Vinka Brešana (hrvatsko-srpska koprodukcija) i LJUBAV I DRUGI ZLOČINI Stefana Arsenijevića (srpsko-nemačka koprodukcija) ogoljava se patern iza zločinačkog udruženja za uništenje balkanskih kinematografija pod imenom 'Eurimages', finansijera oba ova filma.

Kod Brešana vidimo hrvatskog snajperistu zlatnog srca (sic!) kako iz kandži porno-bosa Voje Brajovića spasava srpsku porno-kurvu zlatnog srca, a celu tu međunacionalnu melodramu pripoveda pripadnik romske manjine, inače porno-zvezda zlatnog kur... – ovaj, srca.

Kod Arsenijevića, pak, imamo kriminalca zlatnog srca (Vuk Kostić) koji bi da pobegne iz sumorno sivog Novog Beograda zajedno sa kriminalskom kurvom zlatnog srca (Anica Dobra), pri čemu se ispostavlja da je i krimi bos od koga beže (Feđa Stojanović) zapravo -pogađate- zlatnog srca!

Znači: mir, mir, mir – niko nije kriv! Ratovi i zločini nastaju u trenucima pomračenja svesti zavedenih, ali inače zlatnih ljudi! Sve što nam treba je ljubav! I poneki zločin.

Ta otužna slika nema veze sa svetom koji pretenduje da opisuje i menja, što bi bio veliki nedostatak - kad bi ovakvi proizvodi, Eurokrem-imagesom zaslađeni, zaista bili angažovani. Međutim, kako se radi o bleferskim tvorevinama bez iskrene koske u svojim telima, oni svoje praznoslovlje moraju da oblože debelim slojem "metafora" i "simbola" kako bi kod polusveta stvorili utisak dubine.

Scenarista Srđan Koljević je dokazani proizvođač sirupom prelivenog weltschmertza (KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, NORMALNI LJUDI, NEBESKA UDICA, SIVI KAMION CRVENE BOJE...) i zna da upakuje priču za neprobirljivije inostrane festivale koji će nagrađivati "humanizam i liricizam njegovog stila." U LJUBAVI ITD. metafore se pneumatskim čekićem nabijaju u glavu gledaoca, a u tom smislu najekscesivnija je (zlo)upotreba pesme "Besame mucho". Prvo je peva autistična kći kriminalca koja dnevno proždire desetine kilograma pomorandži (to je neki simbol!). Onda "Besame mucho" na tečnom španskom odvergla kriminalčev egzekutor (zlatnog srca!). Potom se čuje sa diska. Pa je peva Milena Dravić, dvaput zaredom, u istoj sceni (!), sve dok gledalac ne zavapi: "Ne ljubi me više, no idi s milim bogom!"

Eto kako ljubav postaje zločin!

Ova razvučena radio-drama sve lenjo objašnjava kroz dijalog (npr. Anica dolazi kod nekog lika i on joj kaže "Odavno se nismo videli", a ona će "Aha, otkad smo raskinuli"), a "oživljena" je bombastičnim simbolima: pomorandže su fetišistički rasute okolo, odbegli papagaj leti iz betonskog kaveza ka sivom nebu, plastične kese zapliću se u noge onih koji bi da pobegnu... I sve je to ta ista prepoznatljiva koljevićevska poetika patetike normalnih ljudi upecanih na nebeske udice koji se pitaju zašto ih draga ostavi dok sivo-crvenim kamionima putuju autostradama globalnih metafora ka žirijima festivala gde pali "lirski humanizam" na prvu loptu.

Standardno drvena gluma Vuka Kostića bez trunke je hemije sa Anicom, što njihovu usiljenu romansu čini patetično-smešnom. Sličan učinak proizvode i ostali akteri: Feđi iznebuha proradi gen autizma koji je preneo ćerki, pa pola filma provede buljeći u prazno a Milena Dravić je senilna baka koja u kafani neumoljivo zapeva "Besame mucho" verujući da je u pariskom mjuzik holu. Usred tog kvazi-realističnog frik-šoua sačinjenog od karikatura i nabudženih simbola moramo da se upitamo: šta je pisac hteo da kaže? Ako je verovati intervjuima počinilaca, ovo je topla, lirska, gorko-slatka storija o običnim ljudima zlatnih srca koji su mrakom i sivilom tranzicione Srbije prinuđeni da dom potraže preko grane. Avaj, te divne ambicije demantuje sâm film, koji ne govori o dobroj i pametnoj omladini kojoj je majka Srbija postala maćeha. On govori o tri krimogene karikature: sitnom kriminalcu kome novi tržni centar zatvara dragstore i trafike za reketiranje (siroti krimos, ostaće bez hleba sad, pred penzijom!), njegovom reketašu koji bezosećajno pali zarđale trafike prodavaca jaja (siroti bandit, koga će da spaljuje kad dođe 'Merkator'?), i o mladoj ženi kojoj je dosadila Feđina postelja, pa krade njegove krvave pare da bi pobegla (sirota sponzoruša, smučili joj se kriminalci, ali ne i njihov novac)!

Koljević i Arsenijević napadno gude svojim violinama i sugerišu da je to sve strašno tugaljivo i relevantno: baš je teško biti sitni kriminalac u Srbiji, a još teže njegova ljubovca! Zato su svi stalno zamišljeni, zagledani u daljinu, a retki pokušaji humora dolaze na pogrešnom mestu, kao loš vic na sahrani. U najezdi sve amaterskijih srpskih "filmova", LJUBAV I DRUGI ZLOČINI na površini još i liči na polu-profesionalan produkt. Ali srce se cepa kad vidite mladog čoveka (Arsenijević) kako debituje sa mlitavim, staračkim, prevaziđenim, nedomišljenim, pešački režiranim produktom jedne nakaradne tendencije (Koljević) koja, umesto da bude adekvatno sagledana, u čamotinji naše novije "kinematografije" uspeva čak i da dobija nagrade. Izgleda da i u našim sumnjivo sklepanim žirijima sede ljudi zlatnih srca, laki na schmertz (šmrc!). Za divno čudo, Berlin (koji je "kupio" Stefanovu muzikalnu kravu u kratkoj ATORZIJI) nije očekivano reagovao na ovaj letargičan pokušaj dugometražnog pakovanja naše nesreće pa ostaje da navijamo za dekadenciju Eurimages poetike koju bi u lokalu –bez inostrane podrške- valjalo da najzad zamene svežiji, moderniji i iskreniji filmovi.

7 коментара:

Shozo Hirono је рекао...

zašto naslov nisi preimenovao u Zločin i druge ljubavi?

... ili barem The Atrocity Exhibition...

Dejan Ognjanovic је рекао...

zato što je prvi bezvezan, a drugim nisam hteo da skrnavim sećanje na dž. g. balarda.

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa ne znam, ne bih rekao da sam bio blag. nije mi ambicija da se gušim u pljuvanju: sad kad ovaj text opet pogledam, moram reći da sam prilično ponosan na ovu kritiku, ne samo u smislu tačnosti evaluacije, nego naročito lepote & duhovitosti izraza. a ARTILJERA ne bih gledo ni pod pretnjom artiljerije uperene mi u čelo!

horror shock cinema је рекао...

Pogledao sam film pre neki dan. Mislim da si bio preblag prema ovome. Naravno da su "Braća po m ateri" sramotno režiran film, ali bar pokušavaju nešto da ispričaju. Ovde nema ama baš ničega, jedna velika nula. Ocena 2- za OVO? PS: istorija sunovrata srpskog filma je nepotpuna bez prošlogodišjeg Artiljera, čime je smo dotakli donju tačku još od Dorćol-Menhetna. Znam da te fudbal ne zanima, ali film je toliko loš da me prosto zabavlja pomisao samog njegovog kasapljenja Ghoul-style.

horror shock cinema је рекао...

Malo sam promenio komentar zbog pravopisnih grešaka. Moram da pomenem još jedan film u tom kontekstu koji bi ti još manje gledao: Zvezde ljubavi

Dejan Ognjanovic је рекао...

da, dobro da si to reko, pre nego što neko pomisli da ja sam pišem sve ove komentare, pa sam greškom okačio prvo odgovor, pa onda post na koji, kao, odgovaram! ;)
a što se tiče žanra "domaći film", to sam gledao nešto malo više u vreme kad sam bio plaćen za to (kao kritičar). pošto trenutno nigde ne objavljujem (novinske) kritike, bar ne u ovoj šugavoj zemlji (šta mogu kad stranci to još uvek plaćaju!), apsolutno nemam nameru da, od svoje slobodne volje, svesno i namerno, samom sebi prouzročim gledanje više od jednog ili dva "domaća" filma godišnje - at best!

predrag zivkovic је рекао...

pomorandze verovatno referiraju na branda u kumu, jer je i on sve vreme njima okruzen, upucaju ga na pijaci dok ih pazari, na kraju i umire dok se zevzeči sa unukom u vočnjaku pomorandži,nisam gledao ovaj film a kontam da mu ne bi pomogao ni ceo casting kuma