True Detective, ponovo

            Posle moronskog završetka I sezone serije True Detective bio sam, blago rečeno, drastično ohlađen na prospekt II sezone. Tokom njene produkcije bio sam dodatno ohlađen distanciranjem njenog tvorca, Picolata, od horora, weirda i svega onoga što je (zlo)upotrebio kako bi našminkao svoju inicijalnu tvorevinu – ne shvatajući, jadnik, da je upravo u tim momentima počivao dobar deo snage i posebnosti i misterije... 

Debil je rešio da u II sezoni tu šminku svede na minimum, i da se posveti onome što smo već milion puta videli u sličnim serijama: obični krimi šenanigani oko manipulacije sa zemljištem i tako neke gluposti za ljubitelje dnevnih novina i prozaičnih sadržaja. Uostalom, evo vam ih mućke oko zemljišta za tzv. "Beograd na vodi" i slične projekte kod nas, pa čitajte storije o tome, šta vas zabole za izmišljeni grad u Kaliforniji?

Uprkos tome, pogledah 1. epizodu II sezone. I šta reći nego - pih. Da nije kredita iz I sezone i zaostatka radoznalosti da vidim da li taj Picoblato uopšte ima nešto zanimljivo na umu - teško da bih ovo dalje gledao samo na konto onoga što je ovde dato.

Da je udica - pa i nije neka. Sećate se kako je 1. epizoda I sezone grabila za muda i smesta stvarala adikciju i želju, čak nestrpljenje za JOŠ? E, ništa slično u ovoj mrtvopuvačkoj, dosadnoj epizodi.

Da je ne znam kolko zanimljivo - nije. Da nešto posebno obećava - teško. Korektno je to: ipak je tu budžet, nabudženi (ali generički) reditelj akcijaša, dobri glumci... ali sve je napadno neizuzetno. TD1 se smesta nametnuo kao nešto posebno. TD2, za sada, ne obećava posebnost ni u najavi.

Da ovo priđe ma i trećini posebnosti I sezone (da, čak i sa svim njenim samozaseravanjem na kraju)? Biću zaprepašćen ako se to desi. A da dobaci bar polovinu (ultimativno skrnave) I sezone, to već sad ozbiljno sumnjam. No, pogledaću i narednu epizodu. Ali smanjenih očekivanja.

            Umesto detaljnog obrazlaganja gornjih impresija i slutnji, poslužiće mi citati iz Hafington Posta koje mogu i doslovce da potpišem: uštedeće mi vreme i trud (koje nemam za bacanje) da pišem o nečemu ovoliko neinspirativnom kao što je TD2, a što su drugi već pametno rekli.

"I love that each of these characters are lost souls struggling to find purpose, but it's difficult to actually feel anything while watching them." 

            =Jeste, teško je zanimati se za ovoliko klišetizirane i nezanimljive likove.

 

"When I finished the first episode (of TD1), I was stunned. I wanted more, and I wanted it right then and there. I loved it so much that I was very forgiving of the contentious finale. I was expecting at least a tinge of that in Season 2. But if I weren't paid to write about pop culture, I would have little impetus to keep watching."

            =Da, prve dve epizode TD1 sam slistio u cugu čim sam na Fejsu kod nekih američkih prijatelja video da se u seriji aludira na Kralja u žutom; naravno, serija me je kupila grdnim kvalitetima nevezanim za Čejmbersovu pričicu i koncept: režija, gluma, likovi, dijalozi, vajb... bila je to čista magija. A takvoj magiji nema ni traga u 1. epizodi II sezone.

"There is hope, but my biggest gripe is how unfocused and overcrowded the opener felt. If I were to judge Season 2 based on the premiere, it doesn't seem like the show has much of a hook. It's self-serious in all sorts of uninteresting ways."

            =Da, sat vremena ekspozicije, uvoda u neke nezanimljive likove, sa užasno lošim ritmom i mudom, a sve neprestano oscilira između dosade i nenamerne auto-parodije...

"none of the characters so far feel a fraction as original as Rust Cohle or Marty Hart. And when they finally met in Sunday's episode, you could almost feel their own lack of enthusiasm for what's to come."

=Makar i glavni likovi I sezone bili zasnovani na klišeima (hej, ovo je detektivska serija, PULP, a ne Dostojevski!), bili su takvi da u čoveku bude snažno zanimanje: kakvi su neka su, ali zanima te šta će dalje s njima biti... Hell, čak bi možda i poželeo da se družiš s nekima od njih... 

A ova trojka ovde, pih: jedan siledžija-kreten (Kolin Farel, najbolji i najmanje nezanimljiv u triju), jedan impotentni bezlični mladunac sa ratnim ranama i mnogo tragikomičnog broodinga (Tejlor Kič – da, kič, zaista) i jedna policajka napadno sjebane familije (tatko je nekakav Nju ejdž guru sektaš smešno neprikladne duge kose /Dejvid Mors/ a sekica – porno "glumica") koju tek korektno ali neintrigantno igra Rejčel Mek Adams, ko god ona bila. (Ne, na donjoj slici nije ona...)

 

"it's still missing the awe-inspiring confidence of its predecessor. We were all wowed by Rust and Marty's story because it was so richly embedded in literature, philosophy and the psychology behind the season's crimes, and it felt certain of its direction from the start. Now, though, these three lost detectives, and the truth behind the dead city manager, fall as flat as Rust's metaphorical circle."

=Vrludajući nezaplet bez ikakvog fokusa – odnosno krajnje mlakog izgovora za to (nestanak nekakvog budžovana – tek na samom kraju mu nađu leš pa priča može da počne) ne nudi ništa naročito za pod zub.

"OK, ovo je samo 1. epizoda," reći ćete – "Picoblatova genijalnost će doći do izražaja u narednim epizodama, želimo da verujemo, on nas ne bi izneverio!" A ja kažem – ako se po jutru dan poznaje, ovo će biti jedan tmuran i bezličan dan bez padavina niti ičega za pamćenje. No, videćemo.

Nego, da se vratimo nečem zanimljivijem vezanom za ovu seriju, tj. za njenu I sezonu.

Izašao je novi broj fanzina EMITOR, a u njemu pored ostalog možete naći i kraći tekst pod naslovom "True Detective: Koliko je Rast Kol zaista seksi, ili zašto žene vole paćenike" koji potpisuje Tijana Tropin. Sam po sebi tekst i nije bogzna šta – prilično neuspeo ženski pokušaj da se našali sa gledateljicama ove serije, ali i sa onima (muškima) koji su njome bili razočarani (na kraju), tekst koji bi hteo i jare i pare, ali to je teže ostvariti nego što izgleda. 

Nije baš Mekounahej ali - curice, to vam je što vam je. Ili ovaj paćenik ili Farelovi brkovi!

Ipak, tekst nije loš, umereno je zabavnjikav, i vredi ga pročitati makar kako biste mogli bolje da pratite moj odgovor na njega.

Tekst imate onlajn, OVDE.

 

A moja reakcija na njega je – ovde:

dr Ognjanović: Objasnila ova Jvrvtvrvćka!

Ghoul: Mnjah. Šta je objasnila?

dr Ognjanović: Pa to, da je Mekhounekhej mnogo dobar baja, naročito kad pati: prosto budi materinski instinkt u ženskinjama. Žude da ga zaštite, da mu pomognu, da mu metnu zavese i muškatle u opusteli stan, da mu rode potomstvo, da s njim nastave greh i grešku prokreacije...

Ghoul: Pih. Žene. A o čemu bi drugom one?

dr Ognjanović: ... I da je cela serija zapravo jedna bromansa, da nam je Picolato dekonstruisao "buddy" krimiće tako što je... uh, ne znam, što je pokazao sjebanost i jednog i drugog, bez žena.

Ghoul: Svuda pođi, (svojoj, if any) ženi dođi...

dr Ognjanović: Pa da, večito žensko vazda nam ga diže...

Ghoul: Dobro, ne sporim. Ali što onda umesto Žutog Kralja nije stavio Magnu Mater?

dr Ognjanović: Pa ok, stavio bi, možda, da je za nju čuo, nebitno.

Ghoul: Pa naravno da je nebitno, u tome i jeste problem sa serijom. Žuti Kralj, Magna Mater, Njarlatotep, Jog Sotot, Pera Detlić, Ubo Šatla – štagod...

dr Ognjanović: Hvataš se za sitnice. Suština je drugde. "Scenarističke i rediteljske odluke su konsekventno donošene..."

Ghoul: Ajde? Konsekventno? Računajući tu i onaj nekonsekventni rasplet?

dr Ognjanović: Nogekako! Naročito taj rasplet! "Ova serija prikazuje razvoj i sazrevanje glavnih junaka na vremenskoj skali..."

Ghoul: Sazrevanje? Za šta? Da padnu jedan drugom u naručje, brbljajući o "pobedi svetla" zasnovanoj na komatoznoj halucinaciji? Ili u naručje neke Jvrvtvrvćke, koja će da im malo provetri sobu i obriše prašinu s knjiga o serijskim ubicama i raznim psihopatologijama?

dr Ognjanović: Što da ne? Valja se i to!

Ghoul: Ne sporim, ali nekako je to sitno kao naravoučenije.

dr Ognjanović: Eh, sitno. A šta bi ti? Kosmičku stravu? Konsekventno sprovođenje nihilizma: da Rast, u Karkosi, umesto one šarene laže i mrtvog deteta (ko pomenu kliše?) vidi zjapeći ponor univerzalnog crnila, da se suoči sa izluđujućim paradoksom, sa košmarnom opscenošću toga da budeš nešto što ne zna šta je a opet veruje da zna, nešto što je zapravo ništa do majušna čestica što sačinjava telo Velike Crne Svinje Koja Se Valja U Velikoj Reci Crnila koja se nama ukazuje u vidu izlazaka sunca i nebodera, kao svi oni čvorovi prošlih dešavanja i rasplitanje tih čvorova u budućnosti, kao rođendani i sahrane, kao sateliti i mobilni telefoni i rakete lansirane u svemir, kao nacije i narodi, kao zakoni prirode i zakoni čovečanstva, kao porodice i prijatelji, kao sve, uključujući tu i ove reči koje ispisujem? To bi ti?

Ghoul: Pa, recimo. Tako nešto. Ako ćemo da budemo konsekventni...

dr Ognjanović: Ali, kako ne razumeš, kad je toliko prosto: suština je u tome da nema smisla – iza višedecenijske mega-zavere stoji degen iz trećerazrednog hororčića, Karkosa je samo napušteni bunker kojeg je neki nadahnuti scenograf nakitio kao za spot Merilina Mensona, Žuti Kralj je kostur, lutka, ukras...

Ghoul: Crvena haringa, kao što već rekoh u svom rivjuu...

dr Ognjanović: Samozavaravanje! Pred suštinom: ljudi se "suočavaju sa svojom nedostatnošću i prolaznošću!"

Ghoul: Aha. Tako što prigrle "Treće oko" i njegova njuejdžersko-pravoslavno-paganska obećanja zagrobnog života-paralelnih dimenzija i Svetla S One Strane...

dr Ognjanović: Jbg, daj šta daš! "Vizija ljubavi s one strane groba..."

Ghoul: Pih. To čak i meni zvuči previše nekrofilno.

dr Ognjanović: "Kao da je zabranjeno poverovati u štogod da bi se čovek bar malo utešio..."

Ghoul: Makaršta!

dr Ognjanović: Kad smo kod toga, daj pristavi kakao dok ja skidam 3. epizodu III sezone HANIBALA. Tamo nema ovih sranja sa "vizijama ljubavi s one strane groba..."

Ghoul: Što jes – jes, to se zove konsekventna serija! Naravno, ako je ne ukenjaju u zadnjoj epizodi. Ali nešto sumnjam u taj scenario.

dr Ognjanović: Dobro, kad će rivju...?

Ghoul: Biće, nadam se, u narednim nedeljama. Ako mi daš tren predaha od svih ovih tvojih prevoda, pogovora, radova, prikaza i članaka...

dr Ognjanović: Ehhh... Videćemo... (Zuri u prazno belilo kompjuterskog monitora koje traži da bude ispunjeno – zuri, ali ne žuri.)