Vršački gotik

  

            Evo kratkog, slikovitog izveštaja o mom nedavnom povratku u Vršac, grad koji mi je drag kao i svaki u kojem imam prijatelje – a ovde ih imam nekoliko. Povod je, ovog puta, bilo autorsko veče u organizaciji "Tačke susretanja", i izveštaj o tome već imate ovde.

            Red je sad da obznanim i neke druge slikovite radnje i akcije od mogućeg interesa (za čitaoce ovog bloga) kojima sam se bavio tokom tog vanredno prijatnog vikenda (još prijatnijeg nego kada sam prvi put bio u Vršcu, jer tada je duvao prilično hladan vetar).

            Vratio sam se i ovog puta u vršački park da obiđem lavkraftovsku Dagon-fontanu: sada je, kao u onom vicu o ludacima u bazenu, bilo čak i vode u njoj!

            Tom prilikom, ničim izazvan, završio sam u kratkom filmu o izvesnom Miti Kombajnu ("najslavnijem vršačkom klošaru svih vremena"), u režiji legende andergraund scene, ne samo Vršca nego i čitavog Balkana – osobe pod umjetnim imenom Wostok.

            Ako baš insistirate, taj film ("Čovek ili mit?") možete pogledati ovde. Odmah napominjem da je moje učešće u njemu sasvim u duhu deadpan treša koji Wostok neguje, a što sam improvizovao na licu mesta.

            Odmah zatim otišao sam u vršačku katedralu, jednu od tri najveće na Balkanu. Ostale dve su u Hrvatskoj; stjecajem okolnosti, bio sam i u onoj najvećoj, u Zagrebu, kojom prilikom mi je vodič bio izvesni istoričar umetnosti za koga su neki od vas možda čuli: zove se Đorđe Kadijević.

            Kad sam kod Kadijevića, prva asocijacija na njegovo ime je Leptirica, dakle Milovan Glišić – et voila: u ovoj katedrali zatekoh spomen jednom zločestom Crnom detetu iz jedne druge znamenite Glišićeve pripovetke (da, znam da znate – "Glava šećera")...

            Naravno, iskoristio sam priliku da se smesta ispovedim zbog učešća u Wostokovom filmu.

            I uzgred sam zatražio zaštitu od prilično okrvavljenog Hrista. Ah, ti katolici: da li bismo uopšte imali splatter danas da nije bilo njih?

            Popodne smo se popeli i na najveći vrh u Vojvodini (contradictio in adjecto?), tj. na Vršački breg, i overili tamošnju ukletu (ali ne Ćele) Kulu. Društvo su mi pravili učesnici promocije od prethodne večeri: pisci Dejan Mak i Ilija Bakić, te moj drugar i domaćin, Ivan K, i Časlav V. koji je na izvestan način skrivio moj dolazak.

            Bila je to prilika za foto sešn sa ZAVODNIKOM

i sa upravo izašlim Blekvudovim VRBAMA

ali i sa drugim novim dodacima mojoj sve napučenijoj biblioteci.

Iako je dan bio sunčan, čak i previše za moj ukus, pogled koji se sa ovog vrha pružao u daljinu, na basen mrtvog Panonskog mora, bio je magličast i blago gotski. Ili barem suicidalan.

Silazeći s brega zabeležili smo i nekoliko potpuno nadrealnih detalja, sasvim prikladnih za dan koji je na svoj način otvorio Wostok: prvo je tu bio nekakav zaostali tenk,

a odmah pored i utamničeni magarci koji, valjda, služe za igru deci iz obližnjeg parkića i za slikanje kojekakvim hodočasnicima koji se tu zadese.

Na vidikovac kraj stare (i svakako uklete) crkve stigli smo taman na vreme za spektakularan zalazak sunca,

i za hororičnu večernju propoved

a obližnja ruševina (svakako ukleta) kao da je bila teleprontovana sa lokacije nekih 300 km južnije, iz sela koje je nadahnulo ZAVODNIKA,

pa je bilo neizbežno da i nju overim, uprkos opasnosti od zmija, beskućnika ili barem "nagaznih mina".

Ništa od tih ili nekih drugih loših stvari nije me tu zadesilo, dapače: popodne je bilo izuzetno prijatno, kako jedino i može u ovako dobrom društvu – gde se isticao Ilija sa svojim vicevima, šalama, pošalicama, igrama reči, šaljivim anegdotama i drugim burleskama po kojima je poznat onima koji imaju privilegiju da im je poznat.

Posle ne baš kratke i jednostavne potrage za zaista prijatnim ambijentom, na kraju pronađosmo jedan koji meni nije bio oduran, pa veče skončasmo u finom kafiću gde su neki pili pivo a neki smo dobro, domaće, crno vino.

Sve u svemu, vredelo je doći. I opet ću, i opet ću, ako bude sreće...