***
3-
Miike potpisuje svoj najzanimljiviji film u
poslednjih ko zna koliko godina: ali, nažalost, čak i kad je dobar, on nije baš
sasvim dobar. Lepo je što je načinio odmak od svojih komercijalnih
visokobudžetnih tričarija a la ACE
ATTORNEY (2012), kao i od korektnih ali bledih i nikom potrebnih
fletlajn rimejkova samurajskih klasika, a la 13
ASSASSINS i HARA-KIRI:
DEATH OF A SAMURAI (2011), kao i što je osetio potrebu da se odmori od
trivijalnih parada sporadične plitke zabave koje su ipak previše natrpane i
predugačke da bi uistinu zabavljale, kao što su YAKUZA APOCALYPSE i AS
THE GODS WILL.
Over Your Dead Body je prvi Miikeov „strejt“ horor (bez
komedijašenja i blesavljenja) još od LESSON
OF THE EVIL (2012). S pozitivne strane gledano, to je pre svega vizuelno fascinantna bombonica za oko.
U srži svega je ko zna koja
po redu adaptacija najčuvenije japanske priče o duhovima (Yotsuya Kaidan; tačnije, to je započelo kao kabuki komad 1835.
godine, ali je kasnije imalo milion adaptacija svuda, pa i na filmu), s tim što
se zaplet ovde tiče prenadrkane i prebogate pozorišne predstave prema njoj.
Ta pozorištarija uključuje
zasenjujuće bogatu scenografiju i pokretnu, rotirajuću pozornicu i još grdne
neke specijalne efekte iz kojih vam je smesta jasno da ovo nije niško Narodno pozorište i ne, ovo nije preplaćeni
a neviđeni Konstantin Dekse Pantalejskog
nego nešto gde biste zaista voleli i uživali da odete!
Paralelno sa tom izvornom pričom
o srebroljubivom bezočnom mužu koji sredi da mu otruju ženicu kako bi mogao
bogatije da se „uda“, pa onda njega i novu mu ženicu proganja njen unakaženi
duh, gledamo ovde i (melo)dramu među glumcima koji igraju muža i ženu gde se
ovo iz predstave preslikava pa, takođe, muškarčeva bezočnost dovodi do
tragičnih posledica, i to ne samo za ženu...
Ovo je još jedan solidan novi
primer slowburn horrora, baš kao i
nedavni THE WITCH
(3+) i The
Invitation (3); sva tri
naslova namenjena su strpljivoj i pažljivoj publici koja ume da ceni atmosferu,
ugođaj, sugestiju, suptilnost, nagoveštaj, sporiji ritam, misteriju,
neizvesnost.
Međutim, to nas polako
dovodi i do problema: naime, dok su gorepomenuti američki filmovi umeli da
kreiraju prijemčive likove i involvirajuće zaplete, te njima prikladan ritam i
dinamiku, Miikea to niti zanima niti sam siguran da uopšte ume da napravi (jer
mu je pošlo za rukom samo jednom, istina – vrhunski: u AUDITION, njegovom
daleko najboljem filmu).
Znači, ovde recite zbogom i
prijemčivim likovima (i „zlikovac“ i „žrtva“ su podjednako ravni, hladni i
nezanimljivi), i involvirajućem zapletu (zbog takvih likova, zbog slabe dramske
zanimljivosti tih dešavanja, i zbog načina pripovedanja: vidi dole), a o ritmu
i dinamici da i ne govorimo, jer ipak je ovo Miike, što znači da film traje bar
20-30 minuta previše.
Over Your Dead Body može biti dodatno naporan za praćenje zbog
nelinearnog i opskurnog pripovedanja gde se brišu granice između pozorišne
(visokostilizovane) „zbilje“ i zakulisnih krčkanja i kuvanja, a pred kraj i
između snova, vizija i stvarnosti, što ceo zaplet vodi od „couldn't care less“
do „WTF“ teritorije, a tokom dva sata trajanja čak ni prelepa stilizacija ne
uspeva da održi posustalo interesovanje.
Naravno, Miike je ovo, čak
i kad je suzdržan. Ko ne zaspi tokom prve tri četvrtine filma, u poslednjoj
(odnosno u finalnih pola sata) stvari postaju i krvave, i gadne, i bolne!
Recimo, gledaoci sa vaginama između svojih butina naročito će biti skloni da
nevoljno grče i prepliću noge tokom jedne scene međunožnog terora...
Pred kraj, dakle, delirijum
postaje razularen, ono što je dotad tinjalo počinje da ključa, i tu ima raznih
zabavnih stvari za videti, uključujući par efektnih scena strave, šok-skokova,
krvoliptanja, pa i jednu od boljih završnih scena nekog horora u poslednje
vreme. Potonja je, istina, prilično bezveznjikava ako o njoj razmislite, ali
zašto biste pa to činili? Uostalom, i bolji filmovi u poslednje vreme uglavnom
imaju upitne krajeve (vidi moje rivjue VEŠTICE i POZIVA!).
Možda neće sve biti jasno
na prvo gledanje, a možda neće ni na drugo. Međutim, film – ovako spor i
opskuran – nije baš toliko zabavan da bi bio zahvalan da se smesta reprizira,
ali svakako jeste vredan za pogledati bar jednom, naročito ako ste u stanju da privremeno
isključite razum i ne zamarate se u svakom trenutku pitanjima: šta sad, kako
ovo, otkud ono, šta to znači, itd, i da se prosto prepustite predivno uslikanoj
letargiji koja pred kraj naraste u pažnje vredan košmar.
Gule, zbog tvojih 3- umalo da propustim ovaj Miikeov biser! Razumem tvoju strogoću proisteklu iz ovakvog razmišljanja:
ОдговориИзбриши„Međutim, to nas polako dovodi i do problema: naime, dok su gorepomenuti američki filmovi umeli da kreiraju prijemčive likove i involvirajuće zaplete, te njima prikladan ritam i dinamiku, Miikea to niti zanima niti sam siguran da uopšte ume da napravi (jer mu je pošlo za rukom samo jednom, istina – vrhunski: u AUDITION, njegovom daleko najboljem filmu). Znači, ovde recite zbogom i prijemčivim likovima (i „zlikovac“ i „žrtva“ su podjednako ravni, hladni i nezanimljivi), i involvirajućem zapletu (zbog takvih likova, zbog slabe dramske zanimljivosti tih dešavanja, i zbog načina pripovedanja: vidi dole), a o ritmu i dinamici da i ne govorimo, jer ipak je ovo Miike, što znači da film traje bar 20-30 minuta previše.”,
ali ono je više odraz kulturoloških razlika između nas zapadnjaka i Japanaca, nego dramaturških manjkavosti. Jeste, likovi su ravni i hladni, ali Miikea uglavnom i zanimaju otuđene, naizgled emotivno hladne osobe, koje su zatvorene u svoju mirnu bezizražajnu ljušturu sve do trenutka kada nakupljene prikrivene emocije dostignu tačku ključanja i provale u vidu bezumnog nasilja. Moraš priznati da je ovakve likove, koji su izgleda tipično japanski, vrlo teško proizvesti u „prijemčive” i između njih uspostaviti „involvirajući” zaplet. Naprotiv, mislim da Miike upravo i nastoji da naglasi odsustvo bilo kakve bliskosti i mogućnosti komunikacije između međusobno otuđenih Japanaca. Spor ritam filma je samo jedno od sredstava da se ovo otuđenje plastično predstavi.
Čini se da Todd Brown ima mnogo više razumevanja za ovaj Miikeov uradak i japanske specifičnosti uopšte:
“…And, yes, when the imagery comes it is as shocking as anything Miike has ever delivered and all the more uncomfortable because - unlike sequences in his early work which often played as sorts of fever dreams or raw, almost adolescent impulse - the most extreme elements here are so firmly rooted in the very real and very recognizable emotional realities of the characters.
Over Your Dead Body is very much a slow burn sort of film, with the emotional coldness of the leads making them somewhat slippery to grasp and empathize with in the early going, and you cannot help but wonder if there is some larger cultural context being missed to some degree by not having significant knowledge of the play which is so famous in Japan and forms such an integral part of the plot and structure. Can someone unfamiliar with Hamlet enjoy Rosencrantz And Guildenstern Are Dead, for example? Absolutely, but they'd find more layers to it if they also knew Shakespeare's work as well and as enjoyable as Over Your Dead Body is coming in cold it's hard not to imagine there's some element of the same at play here. But, that said, once the slow burn takes hold it burns hot for one of the most intriguing, surprising and satisfying films of Miike's long and unpredictable career. Very much recommended.”
P.S. Film nije baš toliko spor i dug koliko se tebi čini; traje sat i po a ne dva sata :)
to nije 'tri minus' nego 'mlaka trojka'; a da si na vreme pročitao rivju umesto što si samo gledao cifru ispred, možda bi u textu shvatio da tu ima niz pozitivnih i finih stvari za videti...
ОдговориИзбришиPročitao sam odmah i tekst, ali problem je u tome što za tekstove na ovom blogu uvek imam vremena, a za gledanje filmova baš i ne, pa mi oni sa nižom ocenom ispadnu sa liste prioriteta (čak i Miike!).
ОдговориИзбришиStoga, za kaznu, ovih dana sam "bindžovo" Miikea popunjavajući rupe koje imam u njegovoj filmografiji (Rainy Dog, Lew Lines i takodje po prvi put Visitor Q!)