GET OUT (2017)

 *** 

 3 

GET OUT je u belome svetu dočekan kao ovogodišnji najhajpovaniji horor kome svi pletu lovorike – OR ELSE! – dok je, zabavno-paradoksalno, kod nekih domaćih kritičara naklonjenih žanru (npr, Dimbo i njegova bratija) dočekan na nož kao grozan, užasan, bezvredan, i čak rasistički! Što se mene tiče, a kao što ocena (trojka) lepo već nagoveštava, ne slažem se ni sa jednima: GET OUT nije nikakav moderni masterpis, ali nije ni overhajpovano govno, već je „samo“ jedan vrlo dobar, zabavan hororčić koji je ozbiljno prišao tome da bude i nešto više, ali se ili uplašio ili je mudro iskalkulisao da mu se to ne bi isplatilo...

Zaplet valjda znate – bela cura dovede svog crnog dečka da ga predstavi familiji, i u tom naizgled idiličnom porodičnom domu u američkom kantrisajdu, sa čudnjikavom crnom poslugom, počnu da se zbivaju sumnjive stvari. Iako ovoga familija primi više nego srdačno, iza i ispod toga počnu da vire nagoveštaji da Stvari Nisu Baš Kako Treba. Zašto se sobarica tako napadno veštački smeška? Zašto grounds keeper usred noći jurca kao nenormalan po avliji? Šta i kako keva postiže svojim nametljivim, creepy umećem hipnoze? Itd.

I, šta sad? Ispostavi se da su belci = zlikovci a crnci da su = žrtve. Ovo mislim da nije spojler jer proishodi iz postera i osnovne premise: da nije tako, ko bi onda i zašto mučio ovog uplakano-uplašenog crnca? Sigurno ne plače zbog košarke! I onda kažu neki „Jao, žasu, rasizam, ocrniše belce! Pa nismo mi baš svi takvi! Što nema nijedan pozitivan beli karakter, radi balansa?“ I sve tako neko lupetanje koje nema veze s mozgom i koje svedoči da ti, takvi, ništa ovde nisu razumeli.

Dozvolite da objasnim: GET OUT je satirična crna (sic) horor komedija koja se poigrava rasnim predrasudama i to čini na pametan, zabavan, vešt i žanrovski svestan način.

Ovo NIJE Spajk Lijeva soc-drama realističkog prosedea već žanrovski film koji koristi metaforu, ironiju i parodiju da bi proizveo a) svoje žanrovske (horor) efekte i b) da bi zagolicao određena pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno, konkretnije za položaj tzv. afroameričke populacije u današnjoj (dominantno beloj) Americi. GET OUT je film koji koristi slobodnu, radikalnu metaforu (kroz svoje hipno-hirurške fantazije na kraju) da bi ovaplotio, pre svega, jedan OSEĆAJ (a ne ideju) – osećaj crnačke populacije u Americi danas. Dakle, NE „Evo šta se dešava u USA danas, evo šta nam rade!“ nego: „Evo kakav je osećaj biti crn danas u USA.“

Nimalo me ne čudi što ovaj film, kod nas, nisu shvatili isti oni koji nikad, zaista, nisu shvatili ni radikalnu metaforu SRPSKOG FILMA (iako su ga, iz patriotskih, ortačkih, inercijskih i drugih razloga, nominalno, kako-tako, branili i, kao, hvalili). Ovakvo baratanje metaforom i ironijom njima je strano. Ali, evo, da nacrtam: GET OUT je isto toliko „realističan“ koliko i SRPSKI FILM. I baš kao što SRPSKI FILM *nije* kazivao: „Evo, gledajte kakvi smo mi Srbi, svaka familija ovde se kolje međusobno i jebe svoju decu i snima snuff filmove o tome“ tako ni GET OUT *nije* film koji kazuje: „Evo, gledajte šta belci rade crncima u Americi danas, hipnotišu ih i vade im mozgove i body-snatchuju ih i pretvaraju u poslušne zombije...“ Barem ne u doslovnom smislu...

I ako je SRPSKI FILM – zapravo film o beznađu, očaju, frustraciji bezizlaznosti između čekića stranih eksploatatora i nakovnja domaćih im slugu a unutar globalne tržišne ekonomije koja obezljuđuje svaku interakciju i svodi ljudsko meso (i ljudsku suzu, i ljudsku guzu) na potrošnu robu, onda je GET OUT zapravo o osećaju klaustrofobije i nepoverenja i podozrivosti crnačke populacije u beloj Americi koja se oseća eksploatisanom, ali ne samo površno, spolja, u smislu „Rmbamo za vas po vasceli dan najprljavije i najdosadnije i najgluplje poslove koje vi nećete da radite“, nego još gore, dubinski, iznutra, u smislu: „Povrh toga, oduzimate nam identitet, brišete ono što je naše, ili ga otimate, komodifikujete i prepakujete kao svoje, ili nas naprosto pretvarate u sopstvene kopije.“ (Ima ona lepa replika, na početku, kad ćale kaže nešto kao: „It's such a privilege being able to experience other people's culture“ dok se hvali svojim suvenirima iz Afrike. Malo kasnije se vidi, u preteranom obliku, ŠTA to za njega zaista podrazumeva...)

Pun je film zabavnih izokretanja u ovom smislu, od odličnog prologa u kojem se crnac nađe u „lošem nejborhudu“ – a za njega to nije neki raspali Bruklin ili Bronks, nego „idilično“ belačko predgrađe sa ogradama od živice pretvoreno u „mesto straha“. Jedan od zabavnijih i pametnijih postupaka ovog filma jeste i to pretvaranje glavnog junaka – crnog muškarca – u ekvivalent lika koji u klasičnom hororu pripada beloj devojci. Da, u ovom hororu crnac je „the final girl“! Sve vreme je prikazan kao slab, nemoćan, na udaru drugih: devojka ga vozi, devojka ga brani (od policajca), on je pasivan, čak i doslovno – prilikom hipnotisanja, on je objektifikovan sa svih strana (njen brat bi da ga hvata u klinč, da se rvu; tetke na zabavi mu pipkaju mišiće i odmeravaju ga, pitajući se „Dal' je istina ono što pričaju o crncima...?“), njemu niko ne veruje kao nekoj histeričnoj curici, pa je čak doveden dotle da ni sam sebi i svojim očima ne veruje, stalno je na ivici histerično da zavrišti – i ovo je sve istovremeno izvor i komedije i horora.

Film je prepun lepih aluzija i foreshadowinga, npr. kad cura kaže drugaru svog momka: „It's just a ploy to get to you.“ Ili kad ćale kaže da je podrum – u kojom rade experimente na crncima – zaključan zato što dole ima „the black mould“. Ili kad se crnac izbavi tako što „bere pamuk“ (na engleskom je ovo bolje – by picking cotton). Ili, najbolje, likovni kritičar koji je SLEP želi da preotme tuđi VID. Ili, creepy scena crnačke aukcije (bez dijaloga), na kojoj doslovno prodaju svog (budućeg, kako veruju) roba.

Dakle, PRETERIVANJE je ime igre. Recimo, ko može da vidi scenu masovnog belačkog okupljanja, kad stanu da pristižu onim crnim limuzinama, a da se ne priseti identične scene iz MARTYRS?“ Ali, u zabavnoj vizuri ovog filma, ono što je u MARTYRS bila izolovana sekta, lokalni poremećaj, ovde je – čitavo društvo! Kao što su u ROZMARINOJ BEBI jebeno SVI Satanisti, tako su i u BEGAJ ODAVDE – svi belci odreda eksploatatori. Bez izuzetka!

Horor je žanr koji se gradi PRETERIVANJEM a hrani se PARANOJOM. I to BEGAJ ODAVDE lepo shvata i mudro primenjuje. A u koju svrhu? Pa, rekoh već: a) da bi proizveo svoje žanrovske (horor) efekte, što čini vrlo vešto i najbolji je baš u tim hintovima i akumulaciji detalja i u građenju NELAGODE... i b) da bi zagolicao određena pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno da bi tematizovao NELAGODU koju crnačka manjina ima usred bele američke većine.

U ovom drugom, mora se priznati, nije baš tako vešt kao u onom prvom – ali NE iz razloga koji smetaju Dimbu i satrapima, čija su rasna osećanja povređena ovde (!), nego zato što ne uspeva najbolje da artikuliše problem čak ni na nivou zapleta. Naime, u jednom trenutku naš crni „junak“ direktno pita slepca koji bi da uđe u njega i postane on: „ZAŠTO mi? Zašto crnci?“ Na to ovaj slegne ramenima i kaže, otprilike, „Ma, nemam pojma, uostalom, to nije ni važno, to nema veze.“ Kurac „nema veze“ kad su svi „robovi“ ovde crnci! Gde su onda Meksikanci, gde su Srbi, gde je white trash – ako stvarno „nema to veze“?! Izbegavajući i najmanji nagoveštaj odgovora, film kao da sugeriše da su legende o crnoj moći (kurac, snaga, mišići, animalnost, bliže prirodi, ovo ono, zov džungle, ja tebe karati, aaaaa) stvarnost, ili ih barem belci stvarnim doživljavaju...

SLEDI VELIKI SPOJLER:

Mnogo pogubnije, na samom kraju film nema jajašca za ono što je Romero mudovito smeo pre 50 godina, a što bi u ovom filmu bilo još mnogo smislenije i znakovitije nego u NOĆI...: da ubije svog crnog protagonistu! I to ne makar kako i makar od koga, nego baš onako kako se u jednom trenutku i činilo da hoće. Naime, na samom samcitom kraju, kad je uglješa već počistio sve ove bele zlikovce i kad se čini da je sve lepo i neproblematično i eto nama hepienda – pojavi se policijski auto. U belom hororu to bi zaista i bio znak da je sve gotovo, konjica stigla, eto pomoći, eto ko će „the final girl“ da odveze nazad u civilizaciju. ALI ovde – gde smo već ranije imali odličan foreshadowing u vidu ničim-izazvano-blagosadističkog-pajkana – pojava policijskog auta za crnca NE znači spas i radost (isto kao što na početku belačko predgrađe za crnca ne znači sigurnost i bezbednost). Uostalom, toliko smo već vesti čitali i gledali samo prošle i ove godine o američkim pajkanim koji bez veće potrebe – ili bez IKAKVE potrebe – upucavaju crnce, neke sa podignutim rukama, neke nenaoružane, čak i decu s igračkama, ili im pucaju u leđa, itsl. Dakle, na kraju OVOG filma savršeni klimaks bio bi da crnju upuca pajkan dok ovaj drži ruke u vazduhu a bela kučka sa zemlje jauče: „Upomoć! Pazite, ima pištolj!“ iako ga ovaj nema. Koji bi to GROM od kraja bio! I koliko istinit, i koliko jeziv, i šokantan! To je kraj koji bi američku publiku iz bioskopa poslao zamišljenu, zabrinutu, pa i besnu. Možda bi čak i izazvao neke manje nerede među crnom „braćom“.

Nažalost, autori nisu imali smelosti za to. Pokenjali su se na svoj navodni „angažman“, samo su zagolicali narod „kontroverznom“ temom ali ipak su se na kraju ogolili kao, pre svega, zabavljači, koji nisu ovde da menjaju stvari i pomeraju granice nego da ljudima nude comic relief fore i fazone – i zato, umesto belog rasističkog pajkana (izvin'te na pleonazmu!) iz policijskog auta izađe crni drugar koji je dojahao da ga spase, i njih dvojica odlaze ka izlasku sunca, vedri i razdragani, razmenjujući šale, i sve je lepo sa svetom, nema potrebe za revolucijom, belci koje smo videli u filmu su ipak samo neki zaluđenici, izuzeci, a nikako NISU pravilo čitavog toga društva u čije okrilje se vraćamo, pa zato... Hej, ho, udri brigu na veselje! Uostalom, još Katarina Bigelou nam je u STRANGE DAYS, u kukavičko-pokvareno-pizdunskom kraju koji izgleda da samo ja u celom univerzumu strastveno mrzim dok ostatak svemira toj SS (Službenici Sistema) jede iz ruke i diže je u nebesa, pokazala da nema potrebe za revolucijom, da crnci ne treba previše da talasaju, „move along, nothing to see here, everything is fine, try to get some sleep“, nego treba da traže rešenja UNUTAR sistema (istog onog koji ih SISTEMATSKI ugnjetava i korumpiran je i rasistički do srži), itd.

Eto, nismo dobili moderni horor klasik, ali jesmo natprosečno zabavan, napet, ubudljiv, duhovit, i mestimično prilično pametan film koji je mudro odigrao svoj BLAXPLOITATION. Naime, eksploatisali su svoju muku (realno aktuelno crnačko stanje u Americi) radi zabave i profita a na račun prolazne belačke griže savesti, ili barem liberalnih slojeva koji će po difoltu i po obavezi da otkidaju na ovo, iako u stvari nisu ništa bolji od onih lepo karikiranih u filmu, u sceni robovlasničke zabave, kad belci krenu da ćaskaju sa našim uglješom na svoj ograničeni „svisoka“ način.

I tako su tvorci ovog filma ostvarili Američki San (TM): sa budžetom od 4,5 miliona – zaradili su 200 miliona! To se zove Land od the opportunities! Pa ko je bre lud tu i takvu zemlju da MENJA?! Ko je blesav da BEGA ODATLE?

Evo, reditelj već sprema naredni film sa pet puta većim budžetom...