QUO VADIS, AIDA? (2020)

**

2+

 

Zahvaljujući vodećem svetskom filmskom vodiču Varajeti / Variety (od pre par godina samo onlajn, ništa više papir) – progledao sam! Prvo su mi, nedavno, otvorili oči po pitanju toga da je srpski film Dara iz Jasenovca ogavni komad propagande (antihrvatske, antikatoličke) i da se u njemu vrši promidžba gnusnog „nativizma“. Potonji termin sam morao da proguglam kako bih proverio da li znači ono što sam mislio da znači, budući da nisam video očiglednu vezu sa temom filma, naročito nakon što sam isti taj termin našao i u drugom notornom tekstu o Dari (neću ga nazvati filmskom kritikom) iz El Ej Tajmsa.

A onda, kada sam ubrzo posle tog čitanja pogledao bosanski film Quo Vadis, Aida? poželeo sam da proverim šta je ugledni i uvek pouzdani, te itekako profesionalni i objektivni sud Varajetija kazao o tom delu donekle srodne tematike (masovni zločin nad jednim balkanskim narodom od strane drugog), e ne bih li možda i tu ponešto novo naučio. Na moju žalost, nisu mi u tom tekstu o Aidi govorili o nativizmu niti o nekim drugim novim intelektualnim, teorijskim i akademskim konceptima: Varajetijev tekst (neko bi rekao „kritika“) nije mi doneo ništa novo. Sastavljen je od deža vija, prežvakavanja predvidivosti, budući da pretežno govori o osećanjima a ne o činjenicama, teorijama, i razumu. A onda kad pokuša da se dohvati činjenica, zapravo papagajski ponavlja onu krajnje sumnjivu i nikad adekvatno potvrđenu cifru o preko 8.000 ubijenih u Srebrenici…

„Zanimljivo,“ pomislih smesta. „Zašto se, govoreći o srpskom stradanju koriste razum i teorija, bez trunke osećanja, a kad se govori o stradanju Bošnjaka neizostavno i neumereno se gudi u violine emocija i saosećanja?“ Pritom najbezobrazniji među ovima idu dotle da tvrde kako je to stradanje Srba navodno, kako napisa i ostade živ onaj iz El Ej Tajmsa, jer on implicira da su Zli Srbi ™ zloupotrebili Holokaust diskurs radi plasiranja falsifikata, prema kojem su navodno ONI – Srbi – bili glavna meta za istrebljenje u NDH, a ne Jevreji kao što svi u El Eju dobro znaju!

Tome još pridadoh zapitanost: „Da li zaista suza srpska nema roditelja, dok istovremeno suza bošnjačka ima i roditelje i ujake i kumove i babe i još tuce babica i blagonaklono-dobroćudnih stranih posmatrača pride? I zašto je tomu tako?“

A onda mi je, zahvaljujući vrhunski profesionalnom i objektivnom magazinu Varajeti, čiji je sud alfa i omega u filmskoj kritici – sinulo. (Bez obzira na ono što lupetaju neobavešteni i plitkoumni koji, povodom halabuke oko Dara-rivjua, pevaju refren: „Šta se primate, pa to je samo jedna filmska kritika, ima toliko drugih!?“ Jeste, ima, ali Varajeti je Varajeti, jedan i jedini. To je isto kao Psiho kad kaže opoziciji: „Pa šta ako vas nema na RTS-u, pa to je samo jedan kanal, ali zato vas ima kol’ko ’oćete na N1“.)

Sinulo mi je, kažem, kada sam, u nameri da sročim svoj osvrt na bosanski film, shvatio da će mi Varajetijev tekst o srpskome poslužiti za to kao savršena osnova, da ne kažem staru našu reč templejt. Uhvatite me sada za ruku i pođite sa mnom u alternativni svemir, u paralelnu stvarnost u kojoj je Varajeti zaista vrhunski profesionalni i objektivni magazin (za nepažljive: gore sam povodom njega bio ironičan) a ne mesto gde se plasiraju agende onih koji bolje plate, a naročito onda kad se uklapaju u već ranije stvorene kalupe koji ne zahtevaju mnogo hrabrosti ili veštine u gaženju razgaženim cipelama.

U ovom alternativnom svemiru, ili stvarnosti stvarnijoj od ove naše, dakle, tekst iz Varajetija o Dari – zapravo je o Aidi.

Pogledajte: uzeću originalni tekst (o Dari), u njemu samo zameniti naslove filmova i imena reditelja, a umesto reči „Holocaust“ staviću reč „Genocide“ i prevesti vam ga tako da zapravo govori – o Aidi. Iznenadićete se koliko taj tekst tada postaje tačniji, istinitiji, bolji! Da krenemo…

 

‘Dara of Jasenovac’ Review: A Holocaust Movie With Questionable Intentions

 

Serbia’s Oscar submission is thinly disguised propaganda, cynically using the Holocaust to push a troubling nativist agenda.

By Jay Weissberg

 

A zapravo…

 

Quo Vadis, Aida? Review: A „Genocide“ Movie With Questionable Intentions

 

Bosnia’s Oscar submission is thinly disguised propaganda, cynically using the „Genocide“ to push a troubling nativist agenda.

 

By „Jay Weissberg“ (co-edited by Ghoul)

 

Isn’t it long past time that there was an honest discussion about why there are so many „Bosnian Genocide“ films? Unquestionably some meet the challenge posed by the injunction “never forget,” but too many others exist because the market has proven that the „Genocide“ sells (or at least – brings awards). The movies falling into this latter category trivialize as they sensationalize, fiddling on heart strings with a facile bow whose chords jump between lurid and saccharine. A subset within this group folds more troubling objectives into their cynical understanding of the market, using the „Genocide“ to push agendas that have little to do with comprehending the unfathomable.

It’s a testament to the cravenness of the „Genocide“ industry that an undisguised piece of Bosnian nationalist propaganda like Jasmila Zbanic’s „Genocide“ drama dressed up in war crimes clothing, can find distribution outside its native land. Less surprising is that it’s been submitted for Oscar consideration.

Let’s start with facts: „A lie repeated a 1,000 Times…“ HERE.

None of this is in dispute, and only someone devoid of ethics would argue that there were “good people” on both sides. The makers of Quo Vadis, Aida emphasize that the screenplay comes from witness testimony, using that tried-and-true statement to shield themselves from criticism: It happened, therefore we are above reproach. The problems with the film however are twofold: Its unconcealed anti-Serbian nativism* is baldly** designed as incendiary fodder for current rifts between Bosnia and Serbia, while its delight in visualizing the sadism of Serbian soldiers, contrasted with childhood innocence (sic) of their adult Bosnian victims, pushes aside any reflection on the dangers of nationalism, murderous racism and genocide, replacing them with cheap sensation and sentiment… 

evo najave novih radosti za sve debile koji se oduševljavaju onim govnjivim komadom propagande

Were there no contemporary context to Quo Vadis, Aida, it would be just another unmodulated „Genocide“ drama using suspense in the same way as any number of serial killer movies. But background is inescapable, and in this case, Bosnian nationalists’ use of Srebrnica as a rallying cry for Bosnian victimhood through the centuries turns the film into propaganda…

A Holocaust movie designed to stoke animosity against Germans today would be roundly condemned; to not recognize the same problems here is willful blindness.

In the 2000s Jasmila Zbanic has made some films (Grbavica – see the review HERE), and technically Aida is standard well-made fare, edited to milk the most out of shots of the refugees and closeups of adults’ faces…  

 

* Koja je verovatnoća da dve filmske kritike jednog te istog filma posegnu za istim, stručnim terminom („nativism“), koji je uz to u vrlo sumnjivoj, nimalo očiglednoj vezi s tim filmom? Vrlo mala, priznaćete: skoro nepostojeća. Jer, naglašavam, nije to neka obična svakodnevna fraza tipa „nationalism“, „racism“, itsl. kakva bi se logično očekivala i neprimetno provukla u tekstu ove vrste. A tekst je, podvlačim, popularna, masama namenjena filmska kritika a ne akademski, stručni rad. U američkom javnom diskursu „nativism“ je termin koji u poslednje vreme odzvanja pre svega u kontekstu Trampovih antimigracijskih i drugih jedva-prikriveno rasističkih i nacionalističkih sentimenata, mada je krajnje upitan smisao ovog termina u kontekstu balkanskih sukoba.

A koja je, zatim, verovatnoća, da dve filmske kritike jednog te istog filma, obe u „uglednim“ i „profesionalnim“ medijima a ne tamo nekim bezveznjačkim blogovima poput ovoga ovde, sadrže ISTOVETAN EPITET, u istom kontekstu? Naime, Varajeti kaže: „Its unconcealed anti-Serbian nativism is *baldly* designed as incendiary fodder…“

E, al’ pazi sad twist! Ono đubre od teksta u El Ej Tajmsu kaže: „The veneer of historical reality is thin on the *baldly* nativist and manipulative Serbian World War II movie…“

Pa majku mu, ’oće centrala jednom da pogreši, ali dva puta – malo teže! Ne samo što oba ova teksta pominju „nativism“, nego oba, u istoj toj rečenici, sa tim terminom povezuju identičan epitet, „baldly“…

BALDLY, indeed.

Treba li boljeg, jasnijeg dokaza da su oba teksta naručena i plaćena, da su oba „kritičara“ iz iste skripte spremali ispit, da oba za svoju osnovu koriste tekst ili zbirku fraza koje im je neko drugi napisao a oni samo, prema svojim sklonostima i umećem, uobličili?

 

Šta možemo zaključiti iz ove igrarije koja to nije?

1) Tekst u Varajetiju o Dari je očigledno naručen i pisan na osnovu tuđe agende.

2) Tekst u Varajetiju o Aidi ne znam da li je naručen i pisan na osnovu tuđe agende, ali je indikativno, za početak, da tom rivjueru NE smeta bošnjački nativizam.

Kad smo kod toga, dajte začas da vidimo šta mu uopšte dođe taj nativizam. Evo, ukratko:

Nativism (politics) (From Wikipedia)

Nativism is the political policy of promoting the interests of native inhabitants against those of immigrants, including the support of immigration-restriction measures.

 

Nativism in America and Europe

Nativism, in general, refers to a policy or belief that protects or favors the interest of the native population of a country over the interests of immigrants. In the United States, greatest nativist sentiment coincided with the great waves of 19th-century European immigration on the East Coast and, to a lesser extent, with the arrival of Chinese immigrants on the West Coast…

Kao što možemo videti, nativizam se pre svega, izvorno, tiče sukoba domicilnog i dođoškog stanovništva, domorodaca i starosedelaca nasuprot došljaka, kolonista, imigranata – što korišćenje tog termina čini apsurdnim u kontekstu filma o Jasenovcu, jer ko su tu starosedeoci a ko došljaci, i ko navodno prema filmu tu treba da ima primat, to nam ni Varajeti ni El Ej Tajms ne kazuju.

U svakom slučaju, gledalac Aide, neupućen u lokalnu istoriju, razmirice i sukobe, na osnovu onoga što mu Žbanićkin film prikazuje, zaista može pomisliti da su „Bošnjaci“ u Bosni domoroci koji tu obitavaju u najmanjoj meri još iz vremena piramida iz Visokog, a da su Srbi ne jedan od konstitutivnih naroda Bosne, nego nekakvi došljaci koji su se tu juče prišljamčili, sa strane, iz Srbije, i odma’ krenuli da otimaju tuđe.

Kako se to u filmu sugeriše?

Već od prve i druge scene. Prva scena prikazuje tableau, nepokretan prizor u kojem su u dnevnoj sobi Aidinog stana aranžirani ona i članovi njene porodice (muž i dvojica sinova).

Prizor je napadno izveštačen, neprirodan, izvan bilo kakvog narativom opravdanog konteksta. Dakle, nije to zapletom motivisana situacija: npr. upravo su na radiju čuli loše vesti („Dolaze Srbi!“) pa su zanemeli i sede ukočeni. Ne, ovo je stilizacija, koja treba da nam njih prikaže kao PASIVNE, JADNE, NEMOĆNE, NEPOKRETNE, NEME – a u kontrastu sa drugom scenom.

U njoj, još jedna patetična stilizacija dostojna osnovnoškolskih sastava: sunce sija kroz lišće mladog drveta, tek stabljike, jedva olistale. Sunce = Sloboda. Drvo = Život. U taj idilični kadar prodre cev tenka i pocepa sunce, pocepa drvo. 

Drvo bude nemilosrdno zgaženo gusenicama tenka (naravno, srpskog), koji zajedno sa drugim vozilima, praćenim uniformisanim galamdžijama sa isukanim cevima, prodire ka gradu. Kao što nam Jasmila putem propagande dostojne Gebelsa (i isto toliko suptilne) pokazuje, naspram PASIVNIH Bošnjaka tu su AKTIVNI, NASILNI, BUČNI, AGRESORSKI SRBI, koji dolaze odnekud sa strane.

Nativizam?

Ne znam, ali to je patern (t.j. agenda) koji se dosledno primenjuje tokom ostatka ovog propagandnog filma.

„Ma neee, Zli Srpski Nativisto!“ već urla neko iz off-a na mene. „Kako ne vidiš, ovo je jedan objektivan film koji, na osnovu svedoka i fakata, prikazuje Istinu, sve onako kako je tačno bilo! Samo malo dramski prilagođeno!“

Ovome vikaču se pridružuje drugi: „Zli Gule, kako ti je promaklo da je Jasmila išla toliko daleko u svojoj žeđi da bude što dokumentarnija, što istinitija, da je doslovno rekonstruisala postojeće snimke ulaska u Srebrenicu, kad se bahati Mladić dernja čak i na svoje vojnike da brže skidaju muslimanske zastave i table sa kuća? Pa oni kasnije pregovori kod Holanđana, pa ispraćanje u autobusima? Nije li to dokaz skoro dokumentarne utemeljenosti i istinitosti ovog filma?!“

Istina, glumac koji joj igra Mladića, i to više nego solidno, ima posred obraza ogromnu bradavicu, i šteta što ova velika međunarodna koprodukcija nije pljunula koju ’iljadarku za CGI kojim bi se ovo izbrisalo s njegove face, jer svi znamo da Mladić NIJE imao ogromnu bradavicu posred obraza.

Žao mi je, urlači, ali ja ostajem prav u uverenju da je ovaj film komad PROPAGANDE. Dokaza za to je više. Na primer, mogao bih da sledim logiku Varajetija i drugih plaćeničkih medija, koji su Daru optužili za propagandu, a jedini „dokaz“ u tom smislu im je činjenica da je taj film finansirala država Srbija, kroz nadležne institucije (Ministarstvo Kulture / FCS), a ako je država dala pare – iz toga neizostavno sledi da je film PROPAGANDA, jer ’nuff said, i zar bi ikako moglo biti drugačije? 

Tom logikom, kažem, moglo bi se na špici Aide videti da je, takođe, i u ovom slučaju, pare za film dala i vlada Bosne i Hercegovine, i nekolike njene institucije: Ministarstvo nauke i obrazovanja; Fondacija za kinematografiju Sarajevo, Kanton Sarajevo, Ministarstvo kulture i sporta kantona Sarajevo, TV BiH…

A pošto su državne bosanske institucije dale pare za film, iz toga neizostavno (?), automatski (?) sledi da je film PROPAGANDA! Zanimljivo da se ovaj podatak, o BiH parama u filmu, ne pominje u rivjuu Aide iz Varajetija… a kamoli da ga ko optuži za propagandu (ne mora nužno baš nativističku)! Veoma čudno…

Ali ne, ja neću da radim isto što i zlikovci koji siluju logiku i činjenice radi svojih agendi: ja čitam film, i u njegovim formalnim, estetskim, narativnim izborima, odlukama i postupcima, u onome što pokazuje, i u ONOME ŠTO NE POKAZUJE, u njegovim kadrovima i u njegovim elipsama, nalazim dokaze da se radi o manipulativnoj propagandi.

Istina, odmah da naglasim, o vrlo uspeloj, odlično napravljenoj propagandi. Uostalom, Jasmila peče zanat u istovetnoj vrsti filmova već skoro 20 godina, i ovo je kruna njene karijere u smislu ostvarenih ambicija: sasvim profesionalnim, tehnički uspelim korišćenjem klišea melodrame i trilera i ratnog filma ona uspeva da, veštim prebiranjem po emocijama publike (a sa vrlo malo trapavosti, groteske i nenamernog humora koji krase većinu dosadašnjih „Chexploitation“ filmova), plasira svoju agendu.

Koja je to agenda?

Nativistički gledano, Bošnjaci imaju primat na toj zemlji, u tom gradu. Vidimo to po naglašenom prisustvu minareta džamije (hrišćanske crkve kod nje nema na obzorju), vidimo to po nošnji civila (šalvare, šamije, beretke), vidimo po prvoj sceni (pasivno sedeći starosedeoci). Mada se kasnije, tokom filma, vidi da su tu živeli i neki Srbi u Srebrenici (npr. bivši učenici naše Aide, koja im je bila nastavnica), to je nekako uzgredno. Srbi su prikazani kao AGRESORI i OKUPATORI.

Oni dolaze sa strane i otimaju, kradu tričarije iz stanova (skromne fotelje i stočiće nose, i tako neke gluposti, đinđuve). Oni im se useljavaju u stanove. Na kraju filma, recimo, vidimo da je Gnusni Srpski Zlikovac, Joka, u tumačenju veterana Chex filmova, Emira Hadžihafizbegovića, zaposeo Aidin stan. Dakle, došao Zli Srbin i onim pasivnim starosedeocima s početka doslovno oteo stan, nastanio se u njega (prethodno pobivši sve muške stanare).

Nativism?

(Uzgred, što reče naš genijalni SNS ministar, da nije bilo Stefana Nemanje, Emir Hadžihafizbegović ne bi bio Srbin, ne bi se prezivao na –ić!)

Jedan od fundamentalnih činilaca agende svih BiH filmova o ratu 1992-1995. jeste taj narativ o ŽRTVAMA (Bošnjaci) i AGRESORIMA (Srbi).

U okviru toga, apsolutni aksiom jeste potpuno odsustvo vizuelnog prikazivanja, pa maltene i verbalnog aludiranja na postojanje ikakvih „Zelenih beretki“, ikakve „Armije Bosne i Hercegovine“ kao učesnika u tom ratu. Uzalud ćete napinjati oči u ovim filmovima – uniformisane pripadnike „Zelenih beretki“ i „Armije Bosne i Hercegovine“ NIKADA nećete videti. Zašto njih nema u ovim filmovima, uključujući i Aidu? Odgovor je krajnje jednostavan: jer bi oni narušili simplicističku agendu u jednostavnom, crno-belom narativu o Žrtvama i Agresorima.

To, međutim, u ovom filmu stvara jednu popriličnu rupu, odnosno nekoliko njih.

Čemu uopšte služe TENKOVI u početnoj sceni ulaska u Srebrenicu, kad mi nigde, ni u jednom kadru, ne vidimo nijednog vojnika, nijedno puškaranje, nikakvu BORBU sa braniocima tog grada? Ako je ovo „objektivan“ film koji pokazuje „istinu“, odnosno „kako je stvarno bilo“ – pa, gde su branioci grada, gde su borbe? Budući da od njih nema ni najmanjeg traga, čak ni nagoveštaja, prema ovom filmu ispada da su Srbi u grad ušli tenkovima samo da bi paradirali svojom Silom i Agresijom, iako su isto tako mogli ući i na triciklima ili u kamionetima za prodaju sladoleda. Vrhunac smejurije je kad, na početku, vidimo kako jedan od srpskih tenkova nasred livade zgazi jedna ručna metalna kolica…

Neko bi za ovaj rat rekao da je bio „građanski“, mada je u bosanskim filmovima on kodifikovan kao osvajački: došli neki agresori sa strane pa osvojili ovo naše. Ukratko, nativizam. Ni natruhe islamskog fundamentalizma, ili daleko bilo prikaza mudžahedina-dobrovoljaca…

Zarad plasiranja samoviktimizujuće agende ja ne znam da je ijedan narod u novijoj istoriji sebe toliko svesno unižavao i prikazivao toliko JADNIM i bedasto-njanjavo-patetično nikakvim kao što su to činili Bošnjaci u bosanskim filmovima novije produkcije. KLIŠE u njima, kojega se i Jasmila krajnje dosledno drži jeste: celokupno bošnjačko stanovništvo se, tokom rata, sastojalo isključivo od:

-staraca

-sredovečnih mlakonja

-baba i starijih žena

-dece, s naglaskom na uplakanim bebama

-ponekog tinejdžera ili eeeeventualno, ali retko, i u manjini, golobradog mladića.

Ako verujete u objektivnost i istinitost bosanskih filmova o ratu 1990-ih, iz njih ćete „saznati“ bizarnu i neobjašnjivu „činjenicu“ da u Bosni između 1992. i 1995. nisu živeli muškarci uzrasta 20-50 godina. A u krajnje retkim prilikama kad se neki takav slučajno negde pojavi, to je bez izuzetka mlakonjavi plačljivko zbunjena pogleda, povijenih ramena, maltene blenta, izgubljeni jadnik koji se drži mami za suknju…

Otud je pomalo bizarno, usred tame i mraka ovih laži i falsifikata, kada u Aidi, u jednom vrlo kratkom trenutku, tokom manje od pola minuta, vidite kako se niotkuda probije ZRAK LUCIDNOSTI I ISTINE koji doslovno može da vas zabezekne i ostavi bez teksta onda kad ste mu se najmanje nadali. Naime, imamo ovde scenu u kojoj je Zli Srbin odigran sa svom „suptilnošću“ glumca koji je ponikao u AUDICIJI i Breninim HAJDE DA SE VOLIMO bljuvotinama, pomenuti već Hadži-Hafiz Beg. 

On sa svojom bandom srpskih grmalja (Srbi, u skladu sa ikonografijom bosanskih ratnih filmova, itekako imaju muškarce starosti 20-50, i Srbi su skoro svi visoki, krupni, mišićavi) upadne u holandsku bazu, gde su se sakrili bošnjački miševi… ovaj, žene, deca, starci i mlakonje.

Ušli su tu tražeći, uzalud i bez uspeha, ono što uzalud i bez uspeha traži i svaki gledalac bosanskih propagandnih filmova o ratu: vojno sposobne bošnjačke muškarce. Pošto su oni u to vreme bili endemska vrsta, ili mitska bića, ili zlobni plod srpske propagande, a ne stvorenja od krvi i mesa, Joka ne nađe nijednog bošnjačkog ratnika. Pa onda, razumljivo frustriran tim neobjašnjivim odsustvom, tim nedostatkom, tom rupom u zapletu, tom elipsom razmera kanjona, Joka pita jednog mlitavog čilagera: „Gde ti je uniforma?“

Vidi se da je očajan, jer iz aviona je jasno da ovaj zevzek i bezveznjak ako bi i uhvatio pušku u ruke, ona bi mu ispala, opalila i ubila ga na mestu. I tako, čiča predvidivo kaže: „Nemam. Mi smo civili.“

Na to Joka nepredvidivo drekne: „Civili? Pa s kim ratujemo čet’ri godine, jebem vam majku vam jebem? S kim? Sve civili!“

Ovo pitanje, krajnje lucidno i sasvim na mestu, ostaje da odjekuje i ovim filmom, i celom bošnjačkom propagandnom „kinematografijom“, ali za sada na njega ne videsmo filmski odgovor. Neko bi čak mogao upitati: otkud onda "8.000 pretežno muškaraca" u grobnicama oko Srebrenice?

Umesto toga: melodrama, uplakane žene, kmečave bebe, bespomoćni žutokljunci, smotani starci i jedna energična žena, Aida, koja jurca i levo i desno, ne bi li nekako spasila živote svom mlakonjavom mužu i svojim plačljivim sinovima. Naravno, nije stvar u tome da li je takvih ljudi bilo – sigurno jeste – već u IZBORU, jer svaka priča, svaki narativ se sastoji od niza izbora, šta će reći i šta ćeš izostaviti: šta ćeš prikazati a šta nećeš prikazati, i tu svako zašto ima svoje zato. Jasmila svesno bira da svoje likove prikaže na ovaj način, kako bi bili u skladu sa AGENDOM njenog propagandnog filma.

Ovo se, slučajno ali efikasno, nadovezuje na globalni trend filmova o omoćenim ženama: ništa žirijima i kritičarima ne godi više nego fantazije o Jednoj Jakoj Ženi (Empowered Woman ™) koja svim svojim mišićima, zubima i noktima, pokušava da izbavi čak tri odrasla, ali metiljavo pasivna muškarca…

Čujem već povike: „Gule, nativisto jedan, baš si bald!“ Ja priznajem: „Pa, jesam pomalo proćelav, istina je…“ „Ne, ne, nego baldly vršiš promidžbu nativizma ovdje, umjesto da se pokloniš žrtvama ’Genocida’.“

Kao prvo, previše je mutnih, nejasnih, zvanično nerazrešenih i sumnjivih stvari vezanih za taj poludupasti kvazi-genocid: jedini „genocid“ u istoriji čovečanstva u kojem je „genocidaš“ natrpao žene, decu i starce u autobuse i odvezao ih na slobodnu teritoriju. Možda sam ja nativista, ili nešto i gore od toga, ali voleo bih da mi neko naveden JEDAN primer genocida u kojem su počinioci hteli nekome da zatru i seme i pleme tako što su pobili samo muškarce, a na hiljade žena i dece pustili da idu. Čekam… Da čujem: američki Indijanci? Jok. Belgijski Kongo? Jok. Nacistička Nemačka? Taman posla. Ustaška NDH? Ti su zatirali i bebe u stomaku, a kamoli sitnu decu i njihove sestre i majke… Da nisu možda ovi tamo u Ruandi sprovodili žene i decu negde dalje i trebili samo odrasle ratnike…? Prosvetlite me, pleeeeasee! Jedino bosanski Srbi, prema ovoj agendi, sami samciti u svekolikoj istoriji, planiraju da zatru seme (to etimološki znači geno-cid) jednoj populaciji na tako jezivo neiskusan i half-assed način… nezabeležen u istoriji. I protivan samoj ideji genocida...

Kao drugo, sad govorim o filmu, o filmskom prikazu tog događaja, i (po)kazujem šta mi u njemu smrdi. Ukratko, njegova mi je objektivnost sumnjiva, kao i njegove intencije, u svetlu prevelikih izostavljanja i elipsi i sasvim krnje i tendenciozne kontekstualizacije.

Reći će neko, ovo je ratna melodrama s elementima trilera, a ne ratni film, pa su zato nepotrebne scene borbi za grad i oko grada, scene vojske Nasera Orića koja se bori da probije obruč, itsl. OK, ali ako je ovo melodrama koja u svom centru ima Aidu, zašto nam uopšte daje scene Mladićevog ulaska u Srebrenicu – kojima Aida nije prisustvovala?

OK, u redu, neka vam bude da bi prizori borbi bili digresivni. Ali, nije li moglo, zarad objektivnosti, zarad istine, da se u nekom dijalogu čuje gunđanje naroda u stilu: „Gde nam je sad Naser? On nam je za vrat bacio ovo zlo. Dok je vršljao po srpskim selima oko Srebrenice, dok je klao Srbe na njihove praznike, mi smo ćutali. Sad je pobegao u šumu, a Srbi će na nama da iskale bes…“ Međutim, čak i te reči bi stvorile disonancu sa agendom, a agenda mora biti jasna, i crno-bela…

I tako… da ne dužim više. Za neke sam rekao dosta, i previše, a za neke nikad ne bi bilo dovoljno, ma koliko da dužim u ovom stilu. Zato, ovde stajem. I zaključujem: iako Jasmila nije ni izdaleka Reditelj formata jedne Leni Rifenštal, njen propagandni film je sasvim uspeo, u okvirima svojih intencija, i svoje agende. Artistički tek kompetentan, ali kao propaganda – pun pogodak.

Dokaz toga je i to što ovom filmu Varajeti bezuslovno i neupitno VERUJE, i čak se stavlja u službu njegove agende, ponavljajući brojne izlizane refrene i fraze i upitne cifre (linkovao sam ga gore pa čitajte, da ne opterećujem ovaj dugačak text još i problematičnim citatima iz tog rivjua). A vidi se, još bolje, u tome što je Aida premijeru imala na prestižnom festivalu u Veneciji, dok srpski film o genocidu nad Srbima u NDH premijeru ima – na srpskoj televiziji…

Ali o tom (propagandnom? videćemo!) filmu – u sledećem nastavku.