понедељак, 27. септембар 2021.

PROKLETIJE – narod govori!

           Prošlo je više od mesec i po dana od mog poslednjeg blog posta o PROKLETIJAMA, pa je red da vas podsetim na ovo moje najnovije prozno zlodelo, ako ga je ko slučajno prevideo tokom letnjih odmora, putovanja i praznovanja.

            Za one koji su prespavali prethodna 3-4 meseca, i/ili one kojima je nekako promaklo: iz štampe je krajem juna izašao moj treći roman, PROKLETIJE. Njegovu najavu imate OVDE.


            Roman je svoju svetsku premijeru imao na spektakularnoj promociji u Beogradu, 4. jula, gde se i naživo moglo videti ogromno interesovanje koje je izazvao kod nikad brojnije publike.

            Zatim je usledila promocija u Negotinu, 16. jula,

a ubrzo potom i međunarodna promocija, u EU, u Sloveniji, na Grossmann festivalu.

Onda je upeklo leto, kada nije mudro praviti promocije – em su mnogi ljudi tada na odmoru, a onima koji nisu ne ide se na ovu vrstu dešavanja tada, em je žega i smor za putovati po autobusima i gde god pod suncem.

Dakle, vreli avgust sam svesno preskočio i čekao da vidim šta će biti u septembru s koronom. Naravno, kao što je i bilo najavljivano, desila se KATAKLIZMA, i to još gora od predviđane: krenula je ranije, već krajem avgusta, i sa većim brojevima od projektovanih. Ukratko, situacija je, zahvaljujući antivaxerima i vaxoskepticima (ista govna), postala toliko dramatična i opasna da je postalo iluzorno uopšte razmatrati javna dešavanja ove vrste. Zato sam, zbog situacije s koronom, morao da otkažem planiranu promociju u Novom Sadu, i da zaboravim na još neke moje redovne lokacije gde inače idem s novim knjigama: Kragujevac, Vršac, Zrenjanin, Niš… moraće da sačekaju drastičan pad novozaraženih za bilo kakve naživo aktivnosti.

Onda… šta se dešava s knjigom sada?

Ukratko, evo odgovora na FAQ (Često Postavljana Pitanja):

1) Kako ide prodaja?

Više od pola tiraža je prodato, odnosno skoro 600 primeraka je već otišlo (od 1000 u I izdanju).

2) Hoće li biti promocija knjige?

Javnih promocija i gostovanja neće biti do daljnjeg. Odnosno, budući da će korona verovatno da divlja celu jesen i zimu, teško da ću raditi in vivo gostovanja po Srbiji pre proleća.

3) Kakvi su rivjui, prikazi, kritike? Šta štampa štampa?

Nisam slao knjigu nikakvim časopisima niti novinama. Ako ona slučajno zaluta ili namerno dospe u ruke nekog od rivjuera, super, ali ne očekujte prikaze ni u Danasu ni u Blicu ni u Politici ni u Letopisu Matice Srpske ili Gradini. Zašto? Zato!

4) Kako i gde kupiti knjigu?

-Najbolje i najpovoljnije kod autora, tj. mene: i dalje je cena 900 din. + ptt. Ko je želi iz mojih ruku, sa potpisom/posvetom, neka mi piše na dogstar666 at yahoo dot com.

-Ko iz ma kojih razloga NE želi knjigu od mene, po najpovoljnijoj ceni, može je po nešto većoj kupiti u striparnicama Darkwood i u onlajn Knjižari Roman. Nešto primeraka odnedavno ima i u sedištu Orfelina, u Novom Sadu, pa ako svraćate tamo, možete se opskrbiti i PROKLETIJAMA.

            5) Hoće li biti knjige na Sajmu knjiga?

Pravo pitanje je – hoće li biti Sajma knjiga! Budući da smo na vrhuncu zaraznosti ove ljudskom imbecilnošću bezvezno prolongirane epidemije, i da s ovog sadašnjeg pika teško da ćemo brzo skliznuti, ne deluje mi realno da se Sajam održi. Videćemo šta naredne nedelje donose. Ako Sajma bude, biće i mene na njemu, verovatno.

            6) Hoće li ova knjiga dobiti NINO-vu nagradu za najbolji roman godine?

            Naravno da hoće. Knjiga je uredno poslata žiriju, a imajući u vidu šta u prethodnim godinama dobija ovu nagradu, rekao bih da su joj šanse u najmanju ruku stopostotne. Zato, bolje je kupujte i čitajte sada, odmah, before it’s cool, odnosno HOT, pre nego što svaka šuša krene da se otima za nju samo zato što je dobila NINO-a!



            7) Kakve su reakcije čitalaca do sada?

            Moram reći da sam na tom planu pomalo razočaran. Naime, reakcije su uniformno pozitivne, da ne kažem oduševljene. Nigde kontroverzi, senzacije, prozivki, pljuvanja! Dobro, teoretski je moguće da ima i onih kojima se knjiga nije dopala, ali oni za sada mudro ćute: ne pišu mi, niti vidim na forumima i na Gudridsu da se oglašavaju na taj način. Ne. Svi koji su se do sada javno izjasnili, bili su puni pohvala.

            Neki od prvih prikaza i komentara navedeni su ili linkovani OVDE.

 

            Navešću ispod neke od najboljih javnih osvrta koje su PROKLETIJE u međuvremenu dobile.

 

NA FEJSBUKU

 

Pisac, prevodilac i profesor, Boris Lazić, piše o PROKLETIJAMA:

Pročitah roman u jednom dahu! Dobra psihologija, dobro razvijanje radnje, sve dobro. Simetrija postignuta stvaranjem ženskih likova, naizgled sporednih, a koji su zapravo jedni od pokretača radnje, pogođena atmosfera, suštinska opozicija između grandiozne, planinske, divlje prirode i čoveka (provlači se kroz ceo roman), dakle kompozicija, jezik, rečenica, dosta metafizike, meditativne proze, baš mi je leglo.

Izvanredno i neočekivano dobro i ludo se (fantastični odlomci o ludnici) nadovezuju na Ognjanovićev prvenac Naživo. U drugom delu, Rukopis u rukopisu razvija ideje antinatalizma, o svesti kao kazni itd i uvodi nas u srž piščevog svetonazora, polemičnog odnosa kako sa religijom (vaskresnje i život večni postižu se drugim putem, krajnje materijalističkim sredstvima), tako i određenim sociološkim, političkim konceptima, shvatanjima itd. U trećem i završnom delu kao da su tek odškrinuti elementi koji najviše otvaraju čitalački apetit, barem kad je u pitanju ova vrsta proze, ukoliko bi autor nastavio sa pisanje o tim, kosmičkim "matricama" i njihovoj svrsi.

Izbor latinskog jezika za naslove i podnaslove daje izvesnu auru svečanog govora i klasične starine koji su takođe u funkciji priče: ono pritajeno i drevno je kudikamo drevnije od Rima - koji deo je sveta - "našeg". Iskusni čitalac prepoznaće i tragove Poa, Ligotija, a nadasve Lavkrafta (hipotekst/hipertekst) i njegovih spilja, podzemnih svetova, uznemiravajućih zapisa po zidovima kripti i hramova, te hororične priče o svirepom buđenju samosvesti zalutalog putnika u Insmutu.

 




Dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović kaže sledeće:  

Strava koju pobuđuje Ognjanovićev roman je autentična, ona poovska koja dolazi iz individualnog i kolektivnog nesvesnog, a ne spolja. Prokletije su odista dobar horor i više od toga. To je dobar roman, u kome se spajaju napetost trilera i opominjuća slika konkretnog zlog vremena. Sam naslovni hronotop je uzbudljiv i strašan u svojoj nadljudskoj i neljudskoj lepoti. Priča o ljudskom zlu dobija u Ognjanovićevom romanu svoju mitsku dimenziju i rezonantnost arhetipskih slika. Istovremeno, ovaj roman suočava čitaoca sa bliskim, nezaceljenim socijalnim i psihološkim traumama kolektiva, sa nerazrešenim pitanjima poput odnosa onih koji su živeli ne videći, ne čujući, ne govoreći rat i o ratu i onih koji su bili tamo negde, osakaćenih, odbačenih, žrtvovanih. Dobro skrojena priča jasne konstukcije, sa iznenađenjima i obrtima, snažne, okrutne slike u kojima se privatni paklovi likova suočavaju sa paklom naživo iskasapljenog sveta, nesumnjivo traže specifičnog čitaoca, ali i nagrađuju ga. Margine sveta i margine ljudskosti nisu, rekla bih, u Ognjanovićevom romanu svrha same sebi, one potencijalno otvaraju nove uvide i postavljaju bitna pitanja višestruko opravdavajući rizik čitanja Prokletija.

 

 

NA GOODREADSU

(neke duže rivjue slobodno sam skratio – u celini njihove opširnosti možete ih videti OVDE)



  

Marko Vasić

 

Ako me Zavodnik zaveo, Naživo raspametio, roman “Prokletije” me uverio da, konačno, među domaćim naslovima imamo autora koji je dozirano tu (što je kod mene ogroman plus, jer o skribomanima nemam baš lepo mišljenje) i, kada ima šta da kaže, to uradi tako da „oduva“ ostatak književnog esnafa. Višeslojno, mnogometaforično [sic] delo (sa obiljem navedenih referenci na kraju knjige – za radoznale) koje nije za tanane dušice, navikle na pseudoliterarne logoreje prepune veštačkih dijaloga, nespontane radnje, pažnje da se ne uvrede ove ili one novoproklamovane organizacije nakaza, loše izgrađenih kulisa u kojima je radnja iznad pripovedanja i sve upakovano u srećan kraj.

Ovaj roman je toliko „gust“ da bi ga neki manje vešt pisac razvukao na hiljadu strana, a Ognjanović to čini na nepunih 400, gde narativ nema niti jednu stranicu viška, niti jedan nepotreban dijalog (čak su i digresije s razlogom tu) i niti jedan nakalemljen opis da oboji prazninu neveštog uma koji ga je na papir beležio. Posebno me oduševio naziv poglavlja i potpoglavlja koji je na čistom latinskom, ali vrlo s razlogom. Stil je naučnički precizan (kako bi Britanci rekli – arid succulence), rezan skalpelom i odmeren tačno onoliko koliko treba a dijalozi su toliko spontani i neizveštačeni (što je danas retko naći u savremenim romanima) da čitalac sve vreme ima utisak da hoda sa protagonistima i učestvuje u razgovoru sa njima, a oni ga ne vide. Zbog toga je i atmosfera koju tvori priča romana izuzetno vividna, jezovita, rukom-uhvatiljiva i – životna. „Prokletije“ ne mogu da se ubroje (samo) u horor roman – jer ono što je u njima opisano neki ljudi su preživeli naživo, na licu mesta, bez ulepšavanja i štedenja, i to svega par decenija unazad, u ratovima koji su vođeni na prostoru zemlje koja se raspala u krvi.

Druga stvar koja me, takođe, oduševila, jeste poetična nepatetičnost Ognjanovićevog stila koji je ovde posebno dominantan (u „Zavodniku“ i u „Naživo“ je potpuno drugačiji način pripovedanja koji nije toliko zahtevao poetičnost) – nije da sam sumnjao da on to ne ume, ali ledeno-poetični opisi divljih planinskih „oniričnih pejzaža prikladnijih unutrašnjosti lobanje nego što bi iko budan i razuman mogao nazvati spoljašnjim svetom“, vrtača, uvala, kraških polja, lednika i ledenih planinskih jezera, ne idu mi, „na prvu loptu“, uz majstora horora, ali mu odlično stoje. Što se teme, ideje i toka narativa tiče – oni su, praktično, neprepričljivi i onih par rečenica što postoje na zadnjoj korici dovoljno su efektni da zainteresuju čitaoce prijemčive za ovakvo štivo.

Profa, Specijalac, Orah, Limun, Goranac, Mladen, Marko, Ognjen i Crni – deveterac su koji se otisnuo na put bez povratka u srce Prokletija, da uđu u trag nečemu što seje zlo, a daleko je od ljudskog. Bar dvojica (ako ne i sva devetorica) u srži svog lika poseduju podosta autorovog – što temperamenta, što nakana, a svakako, i stavova. Sočni opisi transcedentalnog transa duševnih (da li?) bolesnika, smeštenih u Toponici, upotpunjeni su i plasičnim, krvavim scenama koje TO nešto od svojih podanika zahteva. Sumnja na postojanje Kibelinog (Magna Mater) svetilišta duboko negde u Prokletijama, povešće družinu do tih planina ludila, gde će kroz krvave scene sa himeričnim stvorovima koji podsećaju na jedno biće iz grčke i slovenske mitologije (neću otkriti na koje, jer bi to narušilo mističnu atmosferičnost) sve na kraju da se završi u transcedentalnom maniru snovite potrage za neznanim Kadatom, duboko u grotlu nikad istraženih pećina, čiji su stalaktiti u formi irskih Sheela-na-gig figurina, i čija je tvar odlubljeni epitel uterusa Magnae Mater. I sve mi govori da dr Ognjeni ovde nije stavio tačku, jer Crni (Dante) je tek stigao do svoje Marije (Beatriče) negde, u dubinama Prokletija.



Žarko Milenković

Prava poslastica. … Kako to i biva sa Dejanovim pisanijem, od starta te grabi priča koja gradacijski narasta, ubrzava se, ali i usložnjava, kako svojim stilskim, tako i zapletom koji, iako deluje kao jasan i odmah vidljiv, ima veoma mnogo podnivoa, mnogo slojeva, koje treba otkriti, oljuštiti i razumeti.

Sam početak je veoma efektan i od njega se očekuje da izazove kontroverze. … U puno romana koji su poslednjih deceniju-dve objavljeni kod nas, a koji koketiraju sa istorijom, malo je onih, ili skoro nimalo, koji prikazuju istorijske događaje na tako vispren, kvalitetan, zastrašujući, pametan, ili pak način koji se ne dodvorava čitaocu, ne podvlači mu se nežno, udobno pod kožu, već ga tera da sve što iz pročitanog razume, isprocesuira još (makar) jedared, pa ako pogodi Ognjanovićevu nameru, ostane razderanog tkiva na mestu koje je pisac ciljao perom (tastaturom).

Pisac se poigrava mentalnim stanjem protagonista, jasnim razumevanjem društveno-političkog okruženja koje u samo nekoliko pasusa prikazuje, podsećajući nas, sa stanovišta nekog ko je živeo u ta vremena, na sve one gorke trenutke provedene u ekosistemu koji je za nas kreirao zločinački mastermajnd Milošević sa drugovima iz bivših republika. …

Dva segmenta romana, meni veoma bitna, prikazuju dve sasvim različite crte, kako pisca, tako i čitaoca za koga je ovo delo (u dobrom delu) i napisano.

Prvo bih pomenuo bolnicu u Toponici koja je, i pored toga što je dobro poznato mesto Nišlijama, ipak mesto strave, zamagljenog horora, mesta o kome se razgovara u poluglasu i prokleta avlija kraj koje se nerado prolazi.

Drugi deo je vezan za Dejanovu naučnu delatnost koja isijava iz stranica koje kreira kao autentična dokumenta koja implementira u tkivo romana, i koja sa jasnoćom pokazuju da se pisac u svom radu jeste bavio analizom i teorijskim aspektom umetnosti, kao i stvaranjem značajnih dela iz te oblasti. …

 

 

Srdjan Jelinek

Pre nego sto krenem sa kratkom recenzijom knjige, zeleo bih da se zahvalim dr Ognjanovicu na (bar malo) vracenoj mi veri u domacu knjizevnost (koja je netragom nestala negde oko lektira iz doba srpskog realizma).

Iako je sam autor napomenuo da ova knjiga moze da se cita i kao "stand alone", (i vise nego) toplo preporucujem da se prethodno procita njegov raniji roman "Nazivo".

Ako je to ikako spojivo, ova knjiga me je u isto vreme i umarala i terala da je citam. Ovo drugo, iako ne deluje, je ogromni kompliment sa moje strane, jer nakon decenija citanja svakojake literature (ponajvise fikcije i svih vrsta fantastike), retko mi se desava da naletim na nesto sto mi vrati onaj stari osecaj kada ne zelim da ispustim knjigu iz ruke. Apropo "umarajuce" atmosfere, autor je savrseno uspeo da docara sumornu atmosferu konstantnih gubitaka 90ih godina kroz glavnog lika, njegova razmisljanja i mesta koja posecuje. Knjiga vas jednostavno uvuce i pruza vam uvid u ogoljen svet bez ruzicastih naocara, tacnije, predstavlja vam svet kakav jeste, sto bi autor rekao, nazivo. Sjajno je opisan i prezir prema vestackoj sreci sa kojom se neprestano srecemo u sopstvenoj okolini, tako da je lako i povezati se sa glavnim junakom.

Cesto autori na nasim prostorima boluju od premalo dijaloga, vodeci radnju kroz opise i beskonacne pasuse, umesto da dopuste svojim likovima da radnju pomeraju kroz dijalog. Ovde to definitivno nije slucaj, i knjiga obiluje dijalozima, pogotovu u drugom delu. Mala zamerka sa moje strane je na 10ak strana nadjenog teksta koji glavni lik iscitava negde pri kraju prve polovine knjige. Iako imam osecaj da je autor kroz taj tekst zeleo da prenese i neka svoja razmisljanja, mene je taj deo izvukao iz one savrseno sumorno-bezizlazne atmosfere kojom roman obiluje (na najbolji moguci nacin!).

Takodje se vidi i da je autor bio u vojsci, jer su sjajno opisani odnosi izmedju vojnih lica i drugova, i cela ta atmosfera gde ljudi sumnjaju da se nece vratiti, ali ih nesto unutar njih tera napred.

Kako bih izbegao spojlere, reci cu jos samo da je ovo knjiga koja se cita zbog putovanja, ne zbog cilja. To ne znaci da je kraj los, ili nedorecen, vec samo da je je glavna snaga ovog romana u atmosferi koju nudi i teranju citaoca da okrece stranice.

Sve preporuke, uz (veliku) nadu da ovo nije poslednji put da se susrecemo sa Dejanom i Jovanom.

 

 

Danko Kamčevski

Ako bih morao da odaberem jednu ključnu reč koju u meni priziva ovo delo, to bi bila -- TAJNA.

Tajna se na dva nivoa javlja u ovom romanu.

Jedan se tiče nedokučivosti zbivanja: šta se desilo sa Dejanom (junakom romana 'Naživo')? Ko su ljudi koji igraju neke svoje uloge u ratnim zbivanjima? Da li neko pokreće konce iza, izvan ili iznad zaraćenih strana? Zašto su spisi o značenju i značaju arhajskih religija zabranjeni čak i od strane komunista. Misterije ovog tipa pripadaju tipu objektiviranih tajni, tajni o kojima mogu da se pričaju priče, sklapaju teorije (zavere), pametuje. Zanimljivo je koliko autor probija prividnu granicu između egzoterije i ezoterije, pokazujući njihov, ako ne identitet, a ono srodnost u ospoljenosti o kojoj svako može da se odredi, svako ima mišljenje. Ni ezoterija nije što je bila otkad nam se najmanje deset puta dnevno otkriva ko vlada svetom i kakvi su planovi Galaktičke federacije.

A postoji i druga vrsta tajne. A to je tajna ličnog iskustva, uske, strme, opasne staze, koju simbolizuju Prokletije. Kako se sa junacima ove metafizičke avanture penjemo uz Prokletije, sve više shvatamo da je ta druga tajna upravo ona koja se tiče ličnog iskustva, neponovljivog, jedinstvenog, koje se ne može preneti rečima. Ali se o njemu može govoriti kroz jezik simbola, metafora, slika i zbivanja. Jer, kako napredujemo sa čitanjem, tako vidimo da teorije raznoraznih profesora, pesnika, doktora, vojnika, isuviše sklone fantaziranju, zamenjuju konkretna iskustva koja u njih ne mogu da se uklope. Junaci najpre čitaju o kultovima prošlosti - a onda ih susreću na delu.

Ova knjiga je jedan od najsnažnijih uvida u prirodu takozvanih 'arhajskih verovanja' koji sam ikada čitao. Štaviše, za svaku je preporuku ne samo čitaocima koji vole da čitaju knjige koje prepliću filozofiju, duhovnost, istoriju, politiku, stravu, već i proučavaocima religija.

Pažljivi čitalac prikaza primetiće da sam knjigu pročitao u roku od dva dana, što samo po sebi govori da je knjiga, kako se to kaže, "zarazna", da drži pažnju, da je zabavna, prijemčiva.

Nećete se pokajati!

 

 

Igor Witch

Hrabar, ambiciozan i iskreni pisac.

Asocijacije koje aludiraju na ime književnika Dejana Ognjanovića. Ne samo pisca, već filmskog i književnog kritičara, prevodioca i urednika ik. Orfelin.

Moje prvo upoznavanje sa Ognjanovićevim perom, perom koje je u meni budilo raznorazne emocije: od pomisli “vau, kakvo delo ja čitam”, do “ok, ja odustajem”. Iako autor naglašava da se knjiga čita zasebno, ona u drugu ruku deluje kao nastavak autorove knjige “Naživo”.

Kada kažem hrabar pisac to zaista i mislim, uz to bih dodao i direktan, ko je čitao knjigu zna o čemu govorim. Autorev stil pisanja je fantastičan, na trenutke dosta težak, uz marstralne opise mesta dešavanja radnje, toliko filmično, slikovito, čitaš, a u glavi se razvija film. Radnju knjige ne prati puno likova, oni koji je prate su izgrađeni i opisani na jako dobar način, sa svim svojim karakteristikama. Spomenuo bih osećaj koji vlada u vama dok čitate ovo delo, iako ste svesni da je pisac u nekim delovima preterao, razvukao radnju, i da je ono što čitate dosadno, prosto ne možete stati. Knjiga vas obuzme i nemate kud. Jeziva je, ne na onaj klasičan način sa puno krvi, već u vama stvara jezu i strah na neki nedokučivi način.

Knjiga koja se ne može pročitati za dan ili jedno popodne. Knjiga nije za razbijanje bilo kakve čitalačke blokade, već za duboko razmišljanje nakon čitanja iste. Ukoliko volite knjige gde se prepliću istorija i filozofija, sa druge strane religija i politika, onda je ovo prava knjiga za vas!

Preporuka.

 

 

Ivan Knežević

Predjeli iz romana Prokletije nisu nisu nešto što bi htjeli da vidite kada pogledate ujutro kroz prozor, niti su likovi iz tog romana ljudi koje bi htjeli da imate u blizini ili da ih srećete na ulici, u liftu, na stepeništu... Ipak, magloviti vrhovi Prokletija, tužni i prljavi hodnici psihijatrijske ustanove, kao i zlokobna i mračna lica koja tumaraju tim predjelima dugo će vas pratiti nakon što okrenete poslednju stranicu knjige. Biće tu, i kada pogledate kroz prozor, i dok bezbrižno šetate kroz masu ljudi i dok sami ležite u krevetu pokušavajući da ulovite pogledom sjenke u mračnoj sobi. Ovaj roman uspjeva da zastraši tako što pokrene one mehanizme u nama koji se kriju duboko ispod evolucijskog taloga našeg emocionalnog razvoja starog više miliona godina. Nije to strah od nekog predatora, od neke opasne situacije, osobe... čitajući ovaj roman, možemo na par trenutaka da se provučemo kroz pukotinu u nepoznato, zastanemo za trenutak a grlo nam se osuši i zapitamo se ko, ili bolje rečeno šta nas čuje i šta nas posmatra na ovom mjestu gdje ne bi trebalo da bude bilo koga.

Vrhunski roman i najtoplija preporuka za svakoga ko je ljubitelj žanra.

 

 

Marko Milenovic

Problem sa nastavcima je to što nekako uvek razočaraju. Kada sam video da Dejan radi na nastavku romana "Naživo", za mene najboljeg srpskog horora, moram priznati da sam se propisno zabrinuo. No, drago mi je da je to bilo bez razloga. "Prokletije" su prokleto dobra priča. Sve je tu i sve je savršeno uklopljeno i razradjeno. Iskreno se nadam da ovde nije kraj i da je ovo tek još jedna od priča u nastajućem mitosu.

 


Nikola Kostoski

U ovoj knjizi uzivacete na vise nivoa: i kroz pricu koja neumoljivo vuce napred i kroz paralelne svetove koji se nakratko pojavljuju u knjizi i kroz opise prirode, krajolika i likova. Knjiga pleni erudicijom pisca i kompletno osmisljen mikrokosmos u kom su stvari toliko divno i precizno opisane da nazvati ovo samo horor knjigom bi bio najgori greh. Istinski jedinstveno delo! Zaista preporucujem sto sirem auditorijumu citalaca!

  

Ksenija Hajduković

Nakon Zavodnika i sedam godina ne baš strpljivog očekivanja potrudila sam se da rasteretim raspored od dnevnih obaveza i sa punom pažnjom prionem na čitanje Prokletija. Ispostavilo se da je to ispravan pristup, budući da Prokletije nisu roman kojim se razbija dokolica, odmara mozak na otavi i koji se ovlaš preleti u gradskom prevozu.

Iako se delom naslanja na Naživo, Dejan Ognjanović jasno sumira najvažnije činjenice potrebne za razumevanje dešavanja oko jednog od likova, pa neko ko nije čitao taj roman može glatko da prati priču. Što naravno ne znači da ne treba da pročitate Naživo, naprotiv :)

Ono zbog čega je Ognjanović postao i ostao moj omiljeni pisac - ubedljivo pripovedanje i građenje likova - u Prokletijama je podignuto na viši nivo.

Videla sam sve te predele, udisala planinski vazduh, znojili su mi se dlanovi tokom odličnih scena akcije, vrpoljila se od nelagode u delu koji se odvija u psihijatrijskoj bolnici.

Likovi su brižljivo građeni, potpuni, životni i živopisni pa se i kroz njihove rečenice i postupke može steći slika o miljeu iz kojeg potiču, ubeđenjima, slabim tačkama i strahovima.

Sa stravom se susrećemo već na prvoj strani, koja je postala ,,talk of the town'' i družimo se do kraja. Ne udara direktno u stomak kao Naživo, već se lagano smešta u kosu, kičmu, udove. Ognjanović je bez trunke povlađivanja i ublažavanja pokazao koliko čvrstu mrežu horora mogu da ispletu bezumlje i surovost rata, hladnoća ludnice, nepoznate planinske staze, granice ljudskog uma i dah nadljudskog.

Kada je reč o radnji, od samog početka uvlači, usisava, vuče na još samo jednu stranicu, pa još jednu... Slojevita, zrela i brutalna i kao što sam na početku rekla - nije za pretrčavanje.

Mene je knjiga fino protresla, razbacala kockice i složila ih natrag ali potpuno čudnim poretkom. Taj čudan poredak dugujem tekstu/eseju u prvoj polovini knjige i činjenici da sam, kao školski primer ,,helikopter roditelja'' zapravo saglasna kako sa naslovom tako i sa razmišljanjima iskazanim u pomenutom tekstu.

Preporuka je da NIKAKO ne propustite Prokletije a na generičko pitanje sajta Goodreads ,,What did you think?'' moj najkraći odgovor bi bio: vredelo je čekati sedam godina!

 

 

FEJSBUK PORUKE

 

Peđa S.

Ali sam kupljen skroz onom mukom koja sve vreme prožima roman. Muka. To je ono što me teralo da čitam bez prestanka....

Kraj je odličan. Mnogo je dobro što sam u startu video strip ili film, a kasnije skapirao da ne može da bude nijedno od toga...

 

 

Zlata S.

A sad, ozbiljno, imam jedno ozbiljno pitanje... Kada si prestao da se baviš hororom? Ja sam se doslovno znojila dok sa čitala Naživo, imala sam neke srčane aritmije, nisam mogla da spavam... Ovo je jedna lijepa ljubavna priča! Istina, ima tu strave, najviše na početku, ja sam se najviše plašila kad si ušao u Toponicu, pardon, Jovan kad je ušao, tu sam se sledila, uh, da ne zaboravim početak, kad sam htjela da odustanem...

 

 

Nikola K.

 

Ja sam odusevljen! Apsolutno odusevljen ovom knjigom! I to na vise nivoa. Prvo, neke JAKO intimne stvari kao onu sahranu sa pocetka knjige i osecanja koja prate scenu.... Scena iz Toponice..... ali stvarno stvarno vrhunski.....(u nedostatku bolje reci)....i scene dok se skrivaju po pecinama.....stvarno....TOLIKO dobro docarano....genijalno genijalno.....zacinjeno erudicijom kakvu je zadovoljstvo citati....Stvarno svaka cast! Brilijantna knjiga!

Hej.....mislio sam da ce biti nastavak Nazivog....ali je so much more....viseslojna je....radi na vise frontova....i mogu da ti kazem....da potpuno neocekivano....toliko toliko toliko sam uzivao citajuci opise prirode.....pazi....to sada pisem ....samo sto sam zavrsio knjigu....ali jednako sam uzivao i u delu 'da se napokon svrsi sa ovim svetom' (sto mi je onako karentovski leglo) i opisima vodopada i planina....jednostavno.....BIO SAM tamo....e toliko si dobro opisao stvari....bukvalno sam bio tamo....! Svaka cast!

ja mislim da je JAKO bitno da ovo ne postane samo horor knjiga.... Nazivo - iskreno sam mislio da je mainstream knjiga i da mnogi mogu da je prime i citaju. Ipak, na primer, mom bratu se nije narocito dopala ALI je zato otkinuo na Zavodnika. Ovde, mislim da je interesantno procitati nazivo pre citanja ove knjige, ali nije presudno...i mislim da je napravljen potpuno zaokruzen svet...for a regular joe schmoe from new jersey....jako je bitno da ga ne percipira samo kao horor...mislim da je prevazisao zanr...i mislim da ima sansu da zapocne sopstveni zivot....van okvira supkulture....to je barem ono sto ja ovoj knjizi JAKO zelim....

 

 

            Na kraju (za sada) još jednom vas pozivam: ako ste pročitali moj roman, slobodno JAVNO iznesite svoj sud, komentar, rivju, osvrt, šta god, i tako ga preporučite drugima - OVDE.

 

(Sve fotke kojima je ovaj post ilustrovan preuzeo sam, bez pitanja, sa Instagrama. Nadam se da mi njihovi autori neće zameriti: previše ih je da svakome pišem i molim… Ako se neko baš pobuni, nek mi piše, skloniću…)

 

 

 

 

понедељак, 20. септембар 2021.

KNJIGA EJBONOVA - Klark Ešton Smit: PRETPLATA

               Imam veliko zadovoljstvo da obznanim detalje o tri nove Orfelinove knjige, i da najavim pretplatu za njih. Te tri knjige su: KNJIGA EJBONOVA Klarka Eštona Smita, TEATRO GROTTESCO Tomasa Ligotija i ČEMER ĐAVOLJEG JUTRA (6. knjiga iz serijala o „čudnovatima“ G-ĐICE PEREGRIN) Rensoma Rigsa.

            Evo detalja o tome šta su te knjige i kakve su, a na kraju svega su i podaci o pretplati. 

 

KNJIGA EJBONOVA - Klark Ešton Smit

 

KNJIGA EJBONOVA je naslov famozne demonske knjige, okultnog priručnika i skrivene istorije sveta koju je zamislio klasični američki pisac fantastike i strave, Klark Ešton Smit. Otud je to savršen naslov za antologiju koju sam priredio, odabravši 21 najbolju horor priču iz njegovog bogatog opusa. Opusa, uzgred, iz kojeg do sada na srpski nije bilo prevedeno (skoro) NIŠTA!

Ništa novo, jer Orfelin vas je već navikao da vam otkriva manje znane i još manje izvikane, a vrhunske pisce strave.

Dakle, u istoj ediciji „Crna mačka“ u kojoj smo vam već predstavili ultimativni NEKRONOMIKON H. F. Lavkrafta, moj izbor najboljih Lavkraftovih horor priča, uskoro stiže i KNJIGA EJBONOVA, moj izbor najboljih Smitovih horor priča.

I baš kao i NEKRONOMIKON, isto tako je i KNJIGA EJBONOVA obimna (470 strana), tvrdo povezana, šivena knjižurina velikog formata, sa vrhunskim sadržajem i vrhunskim dizajnom (by Ivica Stevanović, u saradnji sa Davidom Tankosićem), štampana u dva tona (crni i zlatni), sa obiljem atraktivnih ilustracija i fotografija.

NEKRONOMIKON je, kao što znate, bio ilustrovan radovima nekolicine odličnih mladih ilustratora. Priče u KNJIZI EJBONOVOJ ilustrovane su blago redizajniranim fotografijama jezivih, zlokobnih kamenih kipova koje je rezbario sam Klark Ešton Smit. Nekoliko njihovih primera vidite uz ovaj post.

Što se tiče korice, ovo što vidite zapravo ne može da prenese pravi izgled knjige. Crveni delovi biće urađeni u folioštampi (tzv. zlatotisku).

Pored odličnog dizajna, za one koje zanima i sadržaj knjige valja reći: ovo prvo (pa odmah spektakularno) predstavljanje jednog od najznačajnijih pisaca strave iz prve polovine 20. veka na srpskom jeziku praćeno je njegovom detaljnom biografijom, iscrpnim pogovorom pod naslovom „Klark Ešton Smit: Gospodar snova“ koji, na 40-ak strana, objašnjava zbog čega je Lavkraft upravo ovog pisca smatrao sebi najbliskijim od svih savremenih mu, i anotiranom bibliografijom, u kojoj svi oni koji se zainteresuju za ovog do sada kod nas skoro nepoznatog pisca, mogu pronaći preporuke za najbolja izdanja njegovih dela, kao i dela o njemu.

Pored toga, uz svaku priču, na pregradnoj strani, stoje osnovni podaci o njoj: naslov originala, kada je završena, kada prvi put objavljena (u časopisu i u knjizi), a to je onda praćeno citatima: rečima o datoj priči od strane samog Smita, zatim reakcije na njih od strane Smitovog dopisnika, Lavkrafta, i najzad, komentari kasnijih poštovalaca (Rej Bredberi, Remzi Kembel itd).



Šta je tačno dr Ognjanović izabrao za vas?

Evo, piše na slikama.

  



            Kakve su to priče, o čemu su, na šta liče?

            Ukratko, Smitov raspon nešto je širi i od Lavkraftovog: neke njegove dešavaju se na drevnim izmaštanim kontinentima (Hiperboreja, Posejdonis), druge u srednjovekovnoj, vradžbinama i demonima posednutoj francuskoj provinciji Avroanj, treće u bliskom (Mars) ili dalekom svemiru, gde se ljudi suočavaju sa izuzetno zloćudnim vanzemaljskim stvorovima i nepojmljivim kosmičkim silama… U nekima je sadašnjica polazna tačka, ali se strava često proteže do pradrevnih, jedva usnulih užasa, ili do grozota koje, budne i skrivene, samo čekaju zlosrećnog radoznalca da ga zaskoče i unište; najzad, neke se zbivaju u dalekoj budućnosti, koja jezivo podseća na našu srednjovekovnu prošlost, na planeti Zikarf i na "poslednjem kontinentu na Zemlji", Zotiku.

            Ovaj izbor sadrži po nekoliko priča iz svakog od ovih tematskih ciklusa, pružajući tako čitaocima na uvid najširi spektar Smitovih interesovanja i postignuća, u rasponu od vrlo mračne fantazije preko klasičnog weird lavkraftovskog horora pa sve do SF-horora i kosmičke strave.

           

Mnogo je pohvala bilo izrečeno o Smitovom pisanju, i to sa najviših mesta. Još je Lavkraft u svom neprevaziđenom eseju o horor prozi „Natprirodna strava u književnosti“ pisao: „Od mladih Amerikanaca, niko ne prebira po strunama kosmičke strave tako spretno kao kalifornijski pesnik, slikar i prozni pisac Klark Ešton Smit… Kada je reč o demonskoj neobičnosti i o obilju plodnih ideja, valja reći da Klarka Smita do danas nije nadmašio nijedan pisac. Ko je, osim njega, video tako veličanstveno, raskošno i grozničavo iskrivljene slike beskonačnih sfera i mnogostrukih dimenzija i ko je ostao živ da bi mogao da ispriča priču o tome?“

Povodom pesme „Dominion“, R. E. Hauard je 1935. napisao Smitu: „Ne preterujem kada kažem da ne mislim da sam ikada pročitao bolju pesmu od ove. Dao bih svoj prst kojim potežem oroz za sposobnost da navedem reči da plamte i gore onako kako ti to činiš.“ O Smitovom čarobnjačkom umeću baratanja rečima govori i veliki Rej Bredberi (Ray Bradbury). On je, inače,  priznavao da je priča „Grad pesmonosnog plamena“ bila „važna za moju stimulaciju da postanem pisac“ i da je ta priča „trajno dotakla i izmenila i uzbudila“ njegov život. Na koricama i prvim stranama mnogih izdanja Smitovih knjiga stoje Bredberijeve reči: „Načinite jedan korak preko praga njegovih priča, i uranjate u boju, zvuk, miris i teksturu – u jezik.“ Pionir fantazije i horora, Fric Lajber (Fritz Leiber), takođe je poštovalac Smita, za kojega je tvrdio da je „jedan od najoriginalnijih pisaca, koji je trpeo najmanje tuđeg uticaja, a da je meni znan.“ 

            Izuzetan pisac kakav je Harlan Elison (Harlan Ellison), inače notoran kao mrzovoljna osoba bez dlake na jeziku, prosto se topio od miline kad bi počeo da govori o K. E. Smitu, za čije priče kaže da su ga izbacile iz neznanja o granicama jezika. „Jedan griz zabranjenog voća njegove lapidarne proze i nađem se obuzet, preplavljen, superprožet; osetim se opijen jezikom, netipično oponašajućim; jezikom koji se upušta u besramno barokni napad na ideju kojom se bavi, sa sintaksom toliko bogatom i zaparenom vizuelnim evokacijama da se to graniči sa logorejom. Stil toliko ružičast da to prelazi u ultraljubičasto. Stil pisanja koji bi naterao Hemingveja da dobije osip.“ Pišući o Smitovoj zbirci Izvan prostora i vremena kao o jednoj od sto najboljih horor knjiga svih vremena, kazao je: „Njegove priče, kao tihe pesme u steni, izvan su dosega modernih čitalaca osuđenih na nepismenosti u džepnim izdanjima zbrkane horde ’horor’ pisaca koji su pokrali zalihe Smitovog dela.“

            Pohvalama vrhunskih pisaca pridružuju se vodeći kritičari i proučavaoci žanra. Stiven Džons u svom pogovoru jednom od najboljih izbora Smitovih priča kaže da „njegova unikatna proza i poezija ostaju sa nama kao zaveštanje njegovog trajnog genija i imaginacije.“ Kada je Smit doživeo priznanje da se nađe u prestižnoj ediciji Pingvinovih klasika, priređivač tog izdanja, S. T. Džoši, u predgovoru je napisao: „Ovaj opus otelotvorava zadivljujuće oslobađanje imaginacije izvan granica poznatog i ovozemaljskog.“ Istaknuti pisac i priređivač, Džef Vandermer, uvrstio je priču „Genius Loci“ u antologiju The Weird, a u uvodnoj belešci ispred nje istakao autorove „zapanjujuće uzlete imaginacije“. Brajan Stejblford u odrednici o Smitu u dvotomnoj enciklopediji horor književnosti kroz istoriju piše: „Priče koje je proizveo tokom svoje jedine kratke faze užurbane produktivnosti, između 1929. i 1934., konstituišu jedan od najistaknutijih opusa u imaginativnoj književnosti.“

Sapienti sat!

Ova velika i bucmasta mračna lepotica koštaće vas ovoliko:

puna (knjižarska) cena 2.750 din.

Sa popustom, u pretplati kod Orfelina: 2.200 din.

 

Tomas Ligoti: TEATRO GROTTESCO

 

            Ovu sam vam knjigu detaljnije već predstavio pre nekoliko dana: kome je to promaklo, neka pogleda to naširoko OVDE.

Ukratko rečeno, ovo je poslednja prava, velika Ligotijeva zbirka. Posle nje je skoro sasvim zanemeo – posle TEATRA nije više nikad sačinio pravu, punokrvnu zbirku od trista strana, sa tucetom priča.

Zbirka TEATRO GROTTESCO predstavlja vrhunac Ligotijevog pisanja – nije ni čudo da je posle nje zanemeo, rekavši (skoro) sve što ima u najboljem mogućem obliku. Kad čovek dosegne ovakav vrh, možda je i bolje da zaćuti, dok je na njemu… Ovde su sve njegove teme i motivi predstavljeni u njihovim vrhunskim izdanjima: karnevali, cirkusi, sporedne atrakcije, klovnovi, lutke-marionete, zlokobne zabite varoši i varijacije neživota u njima, kafkijanski užas korporativnog života, fabrike košmara, dubiozna uloga umetnika u proživljavanju i predstavljanju jedva-opisivog užasa, itd.

Teatro grottesco - puna cena 1320, sa popustom kod Orfelina – 1.000 din.

 

 

ČEMER ĐAVOLJEG JUTRA

(6. knjiga iz serijala o „čudnovatima“ G-ĐICE PEREGRIN)

- Rensom Rigs

 

Ovo je poslednji, šesti roman u čuvenom, popularnom serijalu o čudnovatoj deci gospođice Peregrin.

U ovoj bogato ilustrovanoj knjizi, štampanoj u punom koloru, sa bizarnim starinskim crnobelim fotografijama na koje ste već navikli, na skoro punih 500 strana – saga o „čudnovatima“ se završava!

Kako? Uverite se, najzad, u ovom fascinantno vizuelno opremljenom izdanju!

Čemer Đavoljeg jutra - puna cena 1.760, sa popustom, direktno kod Orfelina: 1.400 din.

 

Pretplata kreće 20. septembra i traje do 20. oktobra.

Knjige izlaze iz štampe u drugoj polovini oktobra.

Pretplatnici koji to žele, mogu ih preuzeti na Sajmu knjiga u Beogradu (24-31.10.).

Ostalima se šalju poštom odmah posle Sajma, odnosno od 1. novembra.

Da sumiramo:

Cene su:

Knjiga Ejbonova - pretplatna cena 2.200;

Teatro grottesco - pretplatna cena 1.000;

Čemer Đavoljeg jutra - pretplatna cena 1.400.

 

Odaberite šta želite, saberite sume, i adekvatni iznos uplatite na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85). Pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

 

Ko želi horor lepotice direktno od mene, može i to, nakon što izađu iz štampe, po istim cenama, od početka novembra pa nadalje, do isteka zaliha. Dakle, kod mene samo strava (Smit i Ligoti), bez Rigsa. A imam i još par NEKRONOMIKONA, ko želi da se proveseli. Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com.