YOUNG SHELDON (TV, 2017 - )

****(*)

5-

 

S najvećim uživanjem sam tokom prethodnih par meseci, u ugrabljenim časovima odmora, odgledao svih dosadašnjih pet sezona ove serije, što će reći pet puta po 20-ak epizoda od po 20-ak minuta. I kao što su mi kao nastavniku nekako draži bili „slabiji“ studenti koje uspem da zainteresujem i od njih nešto „napravim“, isto tako su mi kao kritičaru najdraži filmovi – ili, ovde, serije – od kojih ništa ne očekujem, koji ne spadaju u moju zonu komfora niti u žanrove koje inače pratim i volim, koje bih vrlo lako mogao da zaobiđem, ignorišem, da mi prođu ispod radara, a ispostavi se da mi, na neki način, zbog nečega, protivno svim mojim ili tuđim očekivanjima - legnu.

            Sve je bilo protiv YOUNG SHELDONA: kao prvo, ne pratim sitkome odavno, osim ako nemaju i horor aspekt (poslednji takav koji sam gledo bila je SANTA CLARITA DIET: okej, ali ništa posebno, 3-); kao drugo, likovi i tematika ne zvuče na prvu loptu bogzna kako prijemčivo, svakako ne kao nešto što bi mi, da mi neko prepriča, zvučalo kao „Wow, pa ja to moram da gledam!“; 

kao treće, ova serija je zapravo prikvel, u smislu da prikazuje detinjstvo tog nekog lika, Šeldona, iz ranije, kako izgleda masovno popularne serije BIG BANG THEORY, koju niti sam gledo, niti me zanima, i nisam siguran da ću je gledati, čak ni sad, nakon SHELDONA.

            A svega toga ne bi bilo da neki moj fejsbuk frend nije bio okačio kratki insert, iz jedne od prvih epizoda prve sezone, u kojoj mali Šeldon u crkvi smehotresno precizno proziva propovednika i njegovo hristijanstvo… Evo ovde:  

čekaj malo, pope... stani malo...

            U čemu je fora? Zašto bi čak i poneki slobodoumniji čitalac ovog bloga mogao pomisliti da da šansu ovoj seriji, iako nema veze sa hororima, mrakovima i ludilima koje inače ovde najčešće promovišem?

            Da vidimo…

            Kao prvo, veoma je inteligentna, zabavna i smešna. Humor izvire iz likova, a ne iz one-linera ili outrageously weird zamisli na nivou zapleta (Šeldon sreće vanzemaljce! Šeldon zaustavlja svetski rat! Šeldon sreće Gorbačova!). Većina „humorističkih“ serija meni, u najboljem, jedva ako iskrivi usne u osmeh. Ovde sam se vrlo često, skoro u svakoj od tih stotinak epizoda, naglas smejao. (Evo, preporučiše mi neki juče IT'S ALWAYS SUNNY IN PHILADELPHIA kao ne znam kolko smešnu i dobru. Meh. Nijednom se naglas nisam nasmejao u prve tri. Plus, ne mogu bre da gledam taj polusvet od "junaka", prlja me njihovo društvo, odvratni su i oni i njihove situacije i zamešateljstva. Ćao! SUNNY ide s harda u ništavilo...)

Ne, nije ovo humor za grohot, nisu to te jebotebog-situacije da se ISKIDAŠ od smeha pred time kakvo se nezamislivo LUDILO desi zbog ne znam kakve dosetljivosti scenarista da osmisle neki jebotebog slepstik set-pis ili twist. Ovo je humor nižeg ali dubljeg intenziteta jer izvire iz strašno zabavnih likova koji imaju svoje uhodane šeme i odnose, pa time i neizbežne varnice u međusobnim sudarima.

brawn vs brain

Kao drugo, likovi su izuzetno zabavni, a glumačka podela je SAVRŠENA, besprekorna, ne može se dovoljno nahvaliti, ja ne znam seriju izvan TWIN PEAKSA i RIGETA gde je jebeno SVAKO, ali svako, do poslednjeg epizodiste i kameo pojave, besprekorno savršeno pogođen baš za taj memorabilni lik.

Da počnem od Šeldona. U prvoj sezoni (2017) je valjda imao 7-8 godina. Do sada (5. sezona) već je dobacio do 12, do ivice puberteta. Šeldon je dečak-genije, pre svega za fiziku i matematiku, ali mozak mu je natrpan i gomilom drugih „znanja“, odnosno podataka koje nemilice sipa okolo, iako nikoga ne zanimaju. Ima nešto meni skoro neizbežno u identifikaciji sa prepametnim dečakom, a naročito ako egzistira u zatucanoj sredini (Texas!) i u sasvim prosečnoj, nimalo genijalnoj familiji: tatko osrednji fuzbalski trener u školi, keva bogomoljka, raducka neke papirologije u crkvi, stariji brat tupoglavo-uspaljeni tinejdžer, seka-bliznakinja potpuni konformista (sledi sve što vole curice njenih godina, pop muzika, idoli, šminka) i baba –vrhunski zabavan lik! – nestašna udovica sa bogatim ljubavnim životom, čak i u tim godinama, uz to strastvena kockarka.

Na toj pozadini zatucanosti i mediokritetstva, dakle, sija Šeldonova genijalnost i gradi se ta arhetipska „riba izvan vode“ komedijska situacija. Ne dečak-genije u porodici raketnih naučnika u Kaliforniji ili u Njujorku, nego dečak-genije u zadrtom Texasu koga živo zabole i za tatkov sport, i za kevinog boga (dečko je, naravno, militantni ateista), i za cure kojima je stariji bata opsednut, i za TV i pomodarske trendove koje mu seka-vršnjakinja prati. Uostalom, zbog svoje prerane zrelosti, bar po pitanju nauke, Šeldon je na početku, kao baš-klinja, stavljen u više razrede osnovne škole, sa starijim bratom u odelenju, a tokom serije preskoči i to kao suviše ograničavajuće (na veliko olakšanje nastavnika) i dospe na fakultet, iako nominalno balavander, da tamo gnjavi profesore i vrlo vickastu dekanicu.

Dakle, jedan aspekt zabave jeste u situacijama u kojima blista njegova pamet i gde poneko može da projektuje svoje fantazije o nadmoći nad moronskim okruženjem. Inače, Šeldon je neodoljivo samouveren, samoljubiv i sociopatski-autistički nastrojen prema željama i potrebama prosečne rulje, koju (uglavnom tiho) prezire. On zapravo VOLI školu, učenje, testove, domaće zadatke, knjige, biblioteku… među bandom zabušanata i fun-loving pivopijućih sportogledajućih ženskaroških morona.

sin Džordži i tatko Džordž, iver i klada

Drugi aspekt zabave, vezan za njegov lik, jeste u ispoljavanju svih njegovih ograničenja, jer iako genije za fiziku i srodne nauke, on je totalni socijalni idiot, toliko zaokupljen sobom i svojim vrednostima da su mu nezamislive perspektive onih niščih, koji bi drugačije mogli gledati na stvari, pa često ispadne „glup“ u društvu zato što nije uopšte računao sa glupošću društva oko sebe. Školski primer ove situacije: na fakultetu ga upravnica titra i ugađa mu zato što im njegova genijalna prisutnost donosi donatorske novce, pa mu zato udovolje i daju mu jednu sobicu da u njoj odmara, dremucka i čitucka u pauzama između predavanja. Kad njegove „kolege“, studenti, dakle 18-22-godišnjaci, za to sopče saznaju, smesta ga spopadnu, a on počne čista srca da im ga ustupa, „za učenje“ i „odmor“ kad on nije tu, dakle noću, i njegov naivni, pošteni, aseksualni um uopšte ne posumnja da se njegova sobica za odmor može pretvarati u studentski jebarnik… 

Zapravo, da skratim – kazaću vam odmah koja je meni bila glavna udica, i glavni engl za ovu seriju, a siguran sam da sam ako ne jedini, a ono među jedinima (sic) u čitavom univerzumu koji su u njoj opazili taj engl, mada sad kad vam ga otkrijem, ako išta detaljnije znate o HPL-u, videćete i vi. Elem, mali Šeldon je, što se mene tiče, PLJUNUTI MALI LAVKRAFT!

Jeste, prebačen je iz Nove Engleske u Texas (u komšiluk Roberta E. Hauarda), u jednu prosečnu familiju, u pozne 1980-te, ali i po izgledu i po ponašanju i po temperamentu i po ekscentričnostima – ja u njemu vidim relativno savremenu reinkarnaciju H. F. Lavkrafta! Ili još bolje reći, savremenu sa mojim detinjstvom – u vreme dešavanja ove serije, prelom osamdesetih u devedesete, i ja sam imao svoj coming of age, samo sam bio nešto malo stariji od Šeldona u seriji. Dobro se sećam tog vremena koje je, pored ostalog, super rekonstruisano tada popularnim hit-pesmama, koje pamtim, kao i ranim verzijama današnje tehnologije u kojoj, avaj, tada nisam učestvovao: prastari kompjuteri, preteča interneta, alt grupe itsl.

Šeldon = Lavkraft!? Kako sad pa to?

Fizički liče pomalo: tamnokosi, zalizane kose, mršavi i bledunjave kože. Svakako deluje verovatnije da bi mali Šeldon izrastao u nekoga nalik Lavkraftu, možda malko simpatičnijem, nego onom gmazu koji ga u njegovim poznim 20-im i ranim 30-im igra u BIG BANG-u...

Ali karakterno!

Šeldon, pametniji od svoje sredine, i zna to. Elitista. Kao i Lavkraft.

Šeldon, knjiški moljac, fanatični čitalac, knjigoljubac, znanjeljubac, poznavalac najšireg spektra podataka. Kao i Lavkraft.

Šeldon, nerd. Kod njega se ogleda u fanatičnom Trekerovanju, kod Lavkrafta u ljubavi prema svakoj fantastici, a naročito weird tales. SF tamo, horor ovamo, ali u oba slučaja zadrta ljubav prema palpu.

Šeldon, bespogovorni, skoro fanatični pobornik nauke i razuma, racionalizma i materijalizma. Kao i Lavkraft.

Šeldon, kazaće istinu, tj. ono što lično misli, bez obzira na okolnosti, kontekst, društvo, pa šta košta da košta, makar i povredio nekoga i/ili naškodio sebi. Kao i Lavkraft.

Šeldon, militantni ateista, obavezni prezirač svakog sujeverja, a naročito intitucionalizovanog (religija). Kao i Lavkraft.

Šeldon, povučenjak koji samoću voli, to mu je najprirodnije društvo, ne pati zbog toga, dapače uživa u njoj. Kao i Lavkraft.

Šeldon, pomalo suvoparan i uštogljen u držanju, govoru i staromodnom, neatraktivnom oblačenju; izdaleka deluje odbojno, dok ga ne upoznaš. Kao i Lavkraft.

Šeldon, nezgrapan u društvu, nelagodno mu, socijalno nespretan, izbegava gomilu, žurke, zabave, partijanje. Kao i Lavkraft.

Šeldon, potpuno aseksualan. Kao i Lavkraft. 

OK, donekle je prirodno da Šeldon to bude zbog svojih pre-teen godina (recimo da dečaci sa 12 godina negde oko 1993. nisu bili toliko ogrezli u pornografiju kao današnji!), ali budući da je intelektualno svestan bioloških i fizioloških činjenica vezanih za polno sazrevanje i da je u svemu drugom „mnogo ispred svojih godina“, on je svejedno intimno savršeno nezainteresovan za žensko društvo, za zaljubljivanje (iako je u nekoliko navrata bio u opasnosti da upadne u klopku) i uopšte za sve ono što je Lavkraft ljupko nazivao „amatory phenomena“. Biće zabavno pratiti ovaj lik kad hormoni krenu da divljaju, što se sugeriše u poslednjoj epizodi 5. sezone, ali njegova karakterna osnova teško da će čak i time bitnije biti poljuljana i promenjena. (Znamo već, kroz naraciju starijeg Šeldona koju povremeno i u ovoj seriji slušamo, da će kasnije naći neku, valjda nerdkinju, koju će oženiti i s njom izroditi dete ili dva – što je više nego Lavkraft. Ipak je ovo američka serija: u njoj breeder nema alternativu.)

aarghh! bubuljica! pubertet!

Ja ne mogu da naglasim dovoljno snažno koliko su likovi i situacije pametno osmišljeni i koliko se prirodno, logično, dosledno razvijaju njihovi odnosi.

I koliko su skoro svi sporedni likovi takođe vanredno dobro napisani i odglumljeni: ova serija prosto VRVI od zabavnih epizoda. Luckasti doktor Sturdžis, kao matora, otuđenija verzija Šeldona (jer on ipak izraste u neznatno socijalizovaniju personu); deadpan doktor Linkleter, koga Šeldon prezabavno smara; mrzovoljni trener Dejl, matorac kojeg igra Tatko iz POLTERGAJSTA, izuzetna epizoda; Pejdž, curica-genije i Šeldonova nesuđena devojka koju on vidi pre svega kao konkurenciju i protivnicu (ova curica se već istakla u nizu drugih serija i filmova i raste u ozbiljnu glumicu); i skoro svako drugi. Uz još jedan naklon babi, koja živi u kući preko puta, ali kao da je stalno sa njima: ovako živahna i vrcava i simpatična likuša tih godina retko se viđa…

Ukratko, ja nisam ovoliko uživao u nekoj toploj dramskoj humorističkoj seriji još od genijalnih DETEKTORISTA, pre 3,5 godine (uzgred: za predstojeći božić se sprema spec. epizoda DETEKTORISTA, u filmskom trajanju od 75 minuta! Jedva čekam!).

Ali, kad kažem topla, nikako nemojte misliti da je zaslađena, razvodnjena, blaga, njanjava – o, ne, pa ne bih tako nečemu davao peticu! Dapače, ima ovde i vrlo bolnih i gorkih tema, sa srcem i dušom obrađenih (naročito razvod, u više familija, ali i bolest, smrt, neželjena trudnoća), a kako serija odmiče, sve jači je dramski a nešto maaalkice svedeniji humoristički aspekt. Možda će neko ko je ovde došao samo zbog gegova da se time smori, ali ja sam toliko zaljubljen u ove likove da čak i ako im nadalje skroz zavrnu slavinu na humoru a odvrnu sapunicu iz sve snage, i nagaze dramu, neću se žaliti.

Mogao bih da pišem čitav esej ili dva o ovoj seriji, ali pošto me niko ne plaća za to, a druge obaveze zovu, neka ovo ovde bude dovoljno. Sapienti sat.

Jedva čekam 6. sezonu ove jeseni! Septembar ne može da dođe dovoljno brzo! 

P.S. Zanimljivo da su svi drugi veliki likovi dečaka koji su dostigli arhetipski status, od Haklberija Fina pa do Barta Simpsona,  Erika Kartmana i Kalvina - svi odreda nestašni, buntovni školomrzitelji, a Šeldon, koji po meni može mirno da stane rame uz rame s ovim (anti)junacima, prvi je meni znani lik koji je od bubalice, štrebera, nerda, Vukovca, Nobelovca-u-nastajanju uspeo da bude zanimljiv i čak uglavnom simpatičan (barem u junior izdanju; ono matorije mi zvuči iritantno i oklevam da u taj BIG BANG ulazim kako mi ne bi pokvario ovu magiju).