NIKAD ČOVEK – Đunđi Ito

 

Horor mange su, najzad, sa velikim zakašnjenjem, ali ipak stigle na naše tržište – i neka su dobrodošle! Svako osveženje je prijatno, a naročito kad dolazi iz dalekog, bolesno-nadahnutog Japana.

Onaj kratkotrajni dašak svežine koji su japanski horori doneli na Zapad na prelomu milenijuma i u prvoj deceniji ovog veka, od KRUGA do KLETVE, samo je bledi nagoveštaj bogatstva japanske horor imaginacije koja se, daleko nesputanije i nekonvencionalnije, izražava već pola veka ako ne i više, u tamošnjim mangama. (Naravno, bilo je odličnih japanskih horora i mnogo pre nego što ih je KRUG probio na Zapad, ali to je druga tema, i uostalom imate već ovde na blogu moj spisak nezaobilaznih naslova… OVDE!)

Glavni zaslužnik za invaziju horor mangi kod nas je Darkwood, koji je do sada objavio već nekoliko fundamentalnih naslova, koje vam sve odreda preporučujem. Svako koga horor bar malo zanima, morao bi da se upozna sa košmarno nadrealnim divotama koje nude horor mange Đunđija Ita: UZUMAKI 1-3, GJO 1-2, FRAGMENTI STRAVE, TOMIE 1-3, a kad ste već tamo, svakako overite i serijal BELEŽNICA SMRTI i upravo sveže izašlo SKROVIŠTE.

ALI – u toj novonastaloj poplavi, ne dopustite da vam promakne jedna izuzetna horor manga koju nije izdao Darkvud (mada je možete kupiti i u njihovim striparnicama). Naime, relativno novi izdavač, STALKER, nedavno je objavio još jedan rad Đunđija Ita, NIKAD ČOVEK 1-3, i na njega želim da vam skrenem posebnu pažnju.

O Stalkeru sam već ovde pisao ranije, hvaleći album NOĆ Filipa Drijea, kojom prilikom sam vam preporučio (mada rivju ne stigoh da napišem) i njihov album OSMI PUTNIK. Ovog puta kazaću koju o mangi koju je Stalker najpametnije i najtačnije moguće preveo kao NIKAD ČOVEK. Ona je zasnovana na romanu Osamua Dazaja koji je na srpskom ove godine dobio čak dva prevoda (!), od kojih se svaki drugačije zove: Tanesi je taj roman objavio kao NEČOVEK, a Žir kao IZOPŠTENIK (na engleskom je to izašlo kao NO LONGER HUMAN).

Pa ovo je da čovek prsne na švajsovano mesto! NEČOVEK, IZOPŠTENIK, NIKAD ČOVEK, NO LONGER HUMAN… pod bilo kojim imenom, to je vrlo dobar roman – kao što već rekoh u mom rivjuu koji možete čitati OVDE – ali, bizarno, manga je još mnogo, mnogo bolja. I to kako za hororiste, tako i za svakog čitaoca otvorenog uma.

O čemu se radi? Ukratko, isto kao i u romanu, NIKAD ČOVEK je prodoran privir u jednu mračnu psihu, u vizuru nekoga ko se od samog rođenja oseća kao izopštenik, autsajder. On je rođen „pogrešan“, on je aberacija, neko ko se od najranijeg detinjstva osećao kao tuđin i u svojoj porodici, i sa drugom decom u komšiluku i, kasnije, u školi, u ljubavnim i poslovnim odnosima, svuda i sa svima. Stidljiv, bojažljiv, nesiguran, on oduvek mora da igra ulogu, da glumi, pretvara se da je „jedan od njih“, a sve u njemu mu govori da im ne pripada.

Pritom, mora se naglasiti: nije on autsajder u romantičnom, pozitivnom smislu, kako se ova vrsta lika najčešće viđa: nije on neshvaćena, superiorna, tanana duša koja je otuđena zato što se u ne uklapa u bednu rulju mediokriteta svojim natprosečnim kvalitetima. Ne, sasvim suprotno: on je gnjida u ljudskom obliku, aberacija, mentalna i duševna nakaza – neko ko nije svesno zao, nije psihopata, nije zlobnik, ne želi drugima zlo, a opet, samom svojom prirodom nekako se udesi tako da je štetan po sve oko sebe, a time i po sebe. Svaku bogovetnu priliku da bude čovek – on prokocka. Zato je naslov NIKAD ČOVEK najadekvatniji.

Nije on NEČOVEK u smislu Hanibala Lektora ili Kevina iz WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN. Nije on IZOPŠTENIK, jer niko njega nije izopštio iz zajednice; u izvesnom smislu donekle je on  SAMOIZOPŠTENIK, ali čak ni to nije sasvim tačno, jer najveći horor ove priče je u tome koliko malo kontrole nad sopstvenom sudbinom i životom ima ovaj čovek. A možda je on samo malo naglašeniji primer kako bi nam ukazao koliko i svi mi malo možemo da promenimo u vezi sa tim ko smo, kakvi smo i kako ćemo se prema drugima odnositi.

„Karakter je čovekova sudbina“, glasi jedna pradrevna maksima, a u ovom slučaju ta sudbina kao da je ukorenjena u nečemu još dubljem od karaktera, jer glavni junak ove mange svoju sudbinu sluti još u najranijim danima detinjstva, pre nego što mu je karakter u nekom ozbiljnom smislu reči i bio izgrađen… Zovite to predodređenost… sudbina.. ukletost… ali je jezivo zastrašujuće više od bilo čega. Zašto? Zato što i u najgorem scenariju tamu nam osvetljava iluzija da se mi nešto tu ipak pitamo, da od nas zavisi, da ćemo svojom voljom, snagom, upornošću, pameću, ovim ili onim, moći da se odupremo Zlu. Avaj, kad to „zlo“ dolazi iznutra, iz nas, šta tu možemo? Tako i naš antijunak: ne može protiv sebe. I u tome je, kažem i podvlačim, vrhunski horor.

Nije najveća strava u životu recimo da ti se ukaže nekakav divovski Ktulu, nekakva kosmička gadost – jer i njoj Čovek može da pokaže srednji prst, i mada nemoćan da je sredi, zbriše, otera, može barem da prkosno stane, uspravne kičme, kao Čovek, i kaže: „Okej, frajeru, jači si: do your worst! I za to me mnogo zabole!“ Ali šta ako je Nečovek? Još gore, šta ako je Nikad Čovek?

Može, kao antijunak ovog dela, da se batrga od prijatelja koga otera u samoubistvo do niza devojaka i žena koje na ovaj ili onaj način upropasti, do drugova koje izda kao poslednja, da prostite, pizda… I nije ni neki spojler ako kažem da je ova manga možda pomalo ravna i repetitivna, jer u tome je i cela poenta njene poente (sic): možete se vi, naivno i optimistički, nadati da će lik kojega pratite (inače lepuškast, simpatičan, mlad, ništa u njegovoj pojavi ne ukazuje na Nakazu unutra) u ovom ili onom odnosu u koji se upušta da, ipak, uprkos svemu, ispadne Čovek – ali, suprajz (spojler!) – to se neće desiti!

Ono što posebno želim da naglasim: Đunđi Ito je, u ovoj mangi, izvukao sve potencijale prekratkog Dazajevog romana, i može se reći da je ta storija, jedva skicirana u knjižici, u punom mračnom sjaju zasijala tek kod Ita! Mada i jedno i drugo vredi čitanja, ako iz razloga ekonomije finansijama i svojim vremenom rešite da pročitate samo jednu varijaciju, moja najsnažnija preporuka definitivno i bez trunke premišljanja ide mangi NIKAD ČOVEK. Iako je taj roman „klasik japanske književnosti“, kakvim ga mnogi smatraju, ja moram reći da je on za moj groš ipak upadljivo inferioran prema donekle sličnoj, ali beskrajno dublje i žešće realizovanoj storiji o jednom „nikad-čoveku“ i autsajderu, u romanu ZLATNI PAVILJON Jukija Mišime. A još upadljivije je inferioran kad se stavi pored ove detaljne, promišljene, proživljene (?!), nadasve inteligentno razrađene strip adaptacije.

Dva su glavna razloga zašto je manga NIKAD ČOVEK zanimljivija i vrednija od romana NEČOVEK/IZOPŠTENIK: prvi sam već izneo gore – dakle, radi se o mnogo detaljnijoj i produbljenijoj verziji. Ona od skice pravi portret, od nagoveštaja i jedva-rečenih stvari pravi epopeju autodestrukcije.

Pritom, veći je naglasak na zajedničkom samoubistvu, kojim počinje strip. Veći je akcenat stavljen na ružnog dečaka koji je iz prve „pročitao“ njegovo pretvaranje i video mu pravi, nakazni lik. Taj se ružni dečak pretvara u lajtmotiv, u utvaru koja našeg lepotana sa ružnom dušom progoni celog života, što je u stripu znatno naglašenije nego u romanu…

Pored toga, više je eksplicitnosti oko svega, uključujući golotinju i erotiku na granici hardkora (hint: ovo NIJE strip za decu, i nemojte ga nepromišljeno davati svojim maloletnim čitaocima NARUTA i UBICE DEMONA). Mada se oko pojedinih kadrova možemo sporiti da li je tolika eksplicitnost bila nužna za priču, u načelu, pored doze eksploatacije, te su scene svakako važne za priču jer se i u erotskim odnosima našeg nesrećnika naročito ogleda njegova priroda. Osim toga, eksplicitnost je nužna i zato što, u romanu ipak čednom, suzdržanom po tim pitanjima (zbog vremena u kojem je nastao), imamo i neke izluđujuće nejasne nagoveštaje iz kojih je teško pojmiti ŠTA se uopšte desilo, pa tako, bar za moj bukvalistički um koji voli da mu se što više nacrta, tek sad jasnije vidim kako su to ovog lika, kao dečaka,„sluge silovale“, tj. da li su to bile sluge ili sluškinje, i kako su ga tačno silovali (jer nije nebitno, za razvoj njegovog lika, da li su ga samo pipkali, ili…).

Drugi razlog je taj što manga od jedne storije koja ipak nije tretirana žanrovski – roman jeste mračan, ali nije horor! – gradi simfoniju užasa koja itekako JESTE horor. Naravno da je horor ovde psihološke prirode, ali Ito koristi svaku priliku da prenaglasi i eksplicira realističke užase: krv je svuda splaterski prisutna (samoubistvo ružnog), vidimo gadno naduveni leš utopljenice sa nabubrelim jezikom i trbuhom, itsl.

Pored toga, još upečatljivije, kod Ita metafore, koje su u romanu bile ili nagoveštene, ili iskazane jednom frazom, postaju vizuelno otelotvorene: npr. kada naš lik ode u komunističku ćeliju i sve njih vidi kao monstruozne ljude-insekte.

Ili kad imamo prizor ljubavnika koji se tope, spajaju i pretvaraju u žitku masu.

To se, naravno, ne dešava na realnom nivou zapleta, u smislu fantastične telesne transformacije, nego je objektivni korelat osećanja glavnog junaka o gubljenju sopstvenog identiteta i utapanju u drugu osobu. Isto tako i drugim sličnim slučajevima, metafore vidimo doslovno prenesene, u ikonografiji horora: iz sebe on bljuje blob-govna sa likovima ljudi iz svog života koji su ga smarali očekivanjima, ocenama, presudama… Vidi vojnike kako marširaju ulicom, a lica su im već mrtvačke glave ispod kapa (slutnja onoga što ih čeka, toga kuda su se zaputili).

Kad se „zaljubi“ u apotekarku koja ga, kako zgodno, snabdeva drogolekovima, to je povod za niz vizija u kojima figuriraju mutirane izrasle biljke i vegetacijski košmari iz njenog skladišta.

Docnije vidimo (njegovim očima preterano, a ne kao nešto što se stvarno tako odigralo) i mučnu viziju u kojoj mu svi prominentni muškarci u životu (pokojni prijatelj, tatko, rođaci itd) sa dugačkim demonskim jezicima obljubljuju ljubavnicu… Ukratko, strip nudi izobilje košmarnih PRIZORA, pored ionako već dovoljno jezivih IDEJA koje iznosi.

I ovo treba nacrtati: uz svu psihološku torturu, uz sve telesne grozote, uz sav nadrealistički košmar tako tipičan za Ita, a svega toga imate ovde u izobilju – najstravičnij i su, često, izrazi lica pojedinih aktera ove silazne spirale u samouništenje… A na dnu te spirale, u nadiru sudbine našeg autsajdera, nalazi se brutalno nihilistički kraj sa ledeno jezivim završnim kadrom lica sasvim propalog čoveka – koji nikad nije zaista bio čovek.

Učinak koji ovaj završni kadar proizvodi mogao je nastati samo pažljivom i pomnom akumulacijom užasa tokom tri obimne sveske (svaka sa dvestotinak strana): ono što kratkom romanu na njegovih jedva 140 strana fali, manga na kraju svojih 600 strana itekako isporučuje: završni UDAR – da se smrzneš.