izabrana dela

izabrana dela

петак, 23. јануар 2009.

UVOD U MODERNI JAPANSKI HOROR FILM


Japan ima dugu tradiciju filmskog horora, koja seže sve do 1920-ih godina. Žanr veliki uspon beleži u 1960-im, kada upravo fantastični i horor filmovi kakvi su KWAIDAN (PRIČE O DUHOVIMA), LEGENDA O UGETSU, ŽENA U DINAMA, ONIBABA (RUPA) i JIGOKU (PAKAO) dospevaju na velike zapadnjačke festivale, ali i u redovnu distribuciju, i tako otkrivaju veliko blago tamošnjeg folklora. Spoj visokih umetničkih standarda i komercijalne (žanrovski motivisane) naracije bio je, i do danas ostao, jedan od ključnih pečata japanskog horora. To ne znači da tamo nije bilo i neinspirisane eksploatacije, ali u poređenju sa šićardžijski koncipiranim i otaljavanim američkim (u manjoj meri i engleskim i italijanskim) niskobudžetskim hororima Japan je uvek držao do određenog nivoa.
 
Pregled koji sledi bavi se isključivo modernim japanskim hororom, iz dva glavna razloga: prvi je taj što dobar deo klasičnih naslova (ne računajući gore pomenute) još uvek nije tako lako pronaći i pogledati; s druge strane, sa vrstom uvida u kvantitet i kvalitet novije japanske žanrovske produkcije koji sam imao, mogu sebi dozvoliti da ponešto kažem o ovim filmovima. A ako ovaj presek novog japanskog horora nekoga zainteresuje, uz malo svi ovi naslovi mogu se naći na divxu...

Kao što će se i iz konkretnih osvrta videti, pored motiva sablasti koji je dominirao klasičnim japanskim hororom, u modernim naslovima kao stalne opsesije javljaju se razni oblici seksualnih preverzija, sadističkog nasilja, kao i egzistencijalističke elaboracije na teme ‘telesnog horora’ u maniru Dejvida Kronenberga, ali sa specifično japanskim pristupom. Motivi usuda smrtnosti i ograničenosti što proističu iz telesne egzistencije oličavaju klaustrofobiju i paranoju koji kao da vladaju duhom modernog Japana, a osećaj promašenosti, besciljnosti, praznine nalazi se u korenu neviđenih eksplozija nasilja, nad sobom i nad drugima. Zbog toga frustrirani, izmučeni razum sve češće beži u iracionalno, u delirijum koji se u ovim filmovima ogleda ne samo u zapletu, već i na formalnom planu, kroz nelinearnu strukturu, elipse, otvorene krajeve, te frenetičnu montažu i sumanute vožnje kamere koji (naročito kod Tsukamotoa i Miikea) oličavaju duboke seizmičke poremećaje u duši današnjeg Japana. No, sve veća popularnost na koju japanski horor nailazi na Zapadu u proteklih 15 godina (otprilike, počev od kultnog TETSUA) ukazuje da se radi o podrhtavanjima sa kojima svi mi, manje ili više, rezoniramo.
1. ALL NIGHT LONG 2: ATROCITY
 
(Čitavu noć 2: Grozota) – Katsuja Matsumura, 1994. (horor)

Jedan manga-zaluđenik pada u šake amoralnog biseksulanog momka koji ga podučava u ponižavanju i iživljavanju. Naivčina se prvo odupire, ali na kraju stvari izmiču kontroli i sve se okončava orgijom krvavog nasilja...
Ovo je drugi deo trilogije koju povezuje isti režiser i ista tema: inicijacija nevinosti u Zlo. Svojevrsna metafora o odrastanju u obezljuđenom Japanu danas, filovana brutalnim seksualnim nasiljem i obilatim krvoliptanjem. Sva tri dela su odlična, ali drugi je u idejnom smislu najbogatiji, a sve preterivanje je smisleno u kontekstu priče.


2. AUDITION
 
(Audicija) – Takaši Miike,1999. (horor – drama)

Udovac odluči da preko audicije za nepostojeći film upozna idealnu ženu. Ono što dobija je prelepa, ali misteriozna devojka čija ideja posesivnosti prevazilazi sve granice normalnog…
Veliki uspeh AUDICIJE na festivalima širom svetu otkrio je Zapadu najznačajnijeg živog japanskog režisera, sumanuto-genijalnog i nepredvidivog Miikea. Ono što počinje kao perfektno režirana kronenbergovska (blago-bizarna) drama, u drugoj polovini polako ali sigurno prerasta u sve otrovniji horor-triler, koji kulminira jednom od najšokantnijih završnica svih vremena. Remek delo!
3. BATTLE ROYALE
 
(Borba do poslednjeg) – Kinži Fukasaku, 2000. (akcioni SF horor)

U Japanu bliske budućnosti represivni režim svake godine bira jedno školsko odelenje koje na izolovanom ostrvu mora da se dodeljenim oružjem međusobno poubija dok samo jedan ili jedna ne ostane u životu. Ljubav, prijateljstvo, idealizam itd. stavljeni su na ozbiljnu probu pred nužnošću opstanka…
Ova labudova pesma velikana japanske kinematografije imala je velikih problema sa cenzurom čak i u Japanu (Amerika se podrazumeva), ali je zato na filmskim festivalima pozdravljena kao remek delo, što i jeste. Bizarna premisa predstavljena je u dead-pan stilu, a ko je bolji da igra nastavnika koji nadgleda krvoproliće svojih učenika od Takeši Kitana? Efekat nasilja pojačan je mladošću počinilaca/žrtava, ali je njegova žestina više nego opravdana snagom metafore o bezdušnosti modernog Japana. Nastavak (u režiji Kente Fukasakua, koji je uskočio nakon očeve smrti usred snimanja) pojavio se juna 2003.


4. CURE
 
(Lek) – Kijoši Kurosava, 1997. (horor triler)

Policijski detektiv istražuje seriju istovetnih ubistava (žrtvama je urezano veliko X u grudi), ali sa različitim počiniocima, koji nikako nisu povezani sa žrtvama, niti međusobno. Čak ni kada uhapsi osobu koja je, kako izgleda, odgovorna – ubistva ne prestaju. To je tek početak napete igre mačke i miša...
Iza maske konvencionalnog horor-trilera krije se veoma originalan film čiji spori ritam, artističko-egzistencijalističke pretenzije i namerna dvosmislenost sigurno neće prijati onima koji žele tek još jednu amerikanizovanu storiju o serijskom ubici. Oni strpljiviji i pažljiviji mogu da uživaju u perfektno režiranom filmu majstora zlokobne atmosfere i pretećih apokaliptičnih nagoveštaja. Kriza identiteta, strasti potisnute ‘civilizacijom’ i nedovoljnost razuma da pojmi haos iracionalnog samo su neke od tema ovog inteligentnog, ali zahtevnog filma. 


5. DEATH POWDER
 
(Smrtonosni prah) – Šigeru Izumija, 1986. (SF-horor)

Prilično je nezahvalno pokušati prepričavanje filma koji se najlakše može opisati kao ultimativni acid-trip: tri plaćenika ukradu top-secret kiborga, neznajući da je ovaj u stanju da im u umove usađuje halucinogene prizore koji ih bacaju u alternativni univerzum gde postaju robovi Unakaženih Ljudi, dok im u stvarnosti tela mutiraju u jednu džinovsku amebu!
Ovaj zaplet je samo izgovor za rafalnu paljbu bizarnih, morbidnih, košmarnih prizora – snimanih u crno-beloj tehnici, što na videu, što na prastaroj filmskoj traci, a sve to kompjuterski obrađeno. Zaboravite na logiku i smisao, i prepustite se ovoj velikoj reklami za Ultimativno Ludilo. Čak i jedan od likova kaže: ‘Samo se pretvaraj da razumeš šta se dešava. Ovo, baš kao i život, nema nikakvog smisla.’ Japanski cyber-horror nihilizam prema kome TETSUOVI delirijumi izgledaju kao čista spilbergovština.


6. DARK WATER
 
(Mračna voda) – Hideo Nakata, 2002. (horor)

Tek razvedena žena doseljava se sa malom ćerkom u oronulu zgradu gde iz stana iznad stalno curi voda, a niz drugih zlokobnih manifestacija ukazuje na to da postoji neko natprirodno prisustvo...
Režiser RINGA se vraća s još jednim sporim, atmosferičnim i naglašeno sablasnim hororom koji možda nije toliko uspešan ili efektno zaokružen kao RING, ali još uvek dokazuje da Nakata zna kako se izazivaju žmarci kod publike.


7. FREEZE ME
 
(Smrzni me)- Takaši Išii, 2000. (horor triler)

Godinu dana nakon što su je silovali, trojica manijaka dolaze (jedan za drugim) u stan svoje žrtve; samo, ovog puta ona više nije spremna da bude žrtva… Koliko dugo će njeni frižideri sprečiti širenje smrada ljudske truleži?
Savršen spoj eksploatacije ženske golotinje, feminizma, horora i art filma, okrutnog iživljavanja i ‘filma s porukom’. Ledena atmosfera filma pojačana je za japanski horor iznenađujućom suzdržanošću u prolivanju krvi – ali ne bojte se, morbidnost premise dovoljno je snažno implicirana da ćete njen efekat polako ali sigurno osetiti i u svom stomaku.


8. GEMINI
 
(Blizanci)- Šinja Tsukamoto, 1999. (fantastika/horor)

U život uglađenog i poštovanog hirurga s početka XX veka upada njegov davno odbačeni brat-blizanac koji ga baca na dno praznog bunara i zauzima njegovo mesto. Hirurg preispituje svoje dotadašnje stavove prema sirotinji i svojim obavezama prema pacijentima, i otkriva tajne vezane za prošlost svoje tajanstvene žene...
Japanski gotik: porodične tajne, tajne identiteta i nepoznatog srodstva, motiv dvojnika, olujne noći i šokantni preokreti... Sve to u naglašeno stilizovanom filmu koji se osvrće na japansku tradiciju priča o duhovima i po prvi put u Tsukamotovom opusu sem dominantne crne i plave nalazimo zlatno-žutu, zelenu, ljubičastu, crvenu... Tsukamoto nastavlja svoju opsesiju preispitivanja japanskog identiteta, gde pored dvojnika jako figurira i motiv fatalne žene. Ovo je donekle suzdržan film, sa tek povremenim frenetičnim pokretom kamere ili montažnim šokom koji podseća na trade mark ovog režisera (u koje spada i odlična, glasna muzika, te krupni planovi trule lešine, crva i pacova koji otvaraju film).


9. EVIL DEAD TRAP
 
(Zamka zlog mrtvaca) – Tošikaru Ikeda, 1988. (horor)

TV novinarka i njena ekipa odlaze u napuštenu fabriku da provere autentičnost snuff video snimka koji im je stigao poštom. Neko ili nešto počinje da ih tamani jednog za drugim...
Jednostavna struktura je tu samo da bi se na nju ‘kačio’ perfektan stil, odnosno režijske egzibicije koje očigledno mnogo duguju (ranom) Semu Reimiju, a naročito Dariju Arđentu iz najblistavije (1975-88) faze. Vrhunski odrađene scene ubistava brutalne su i hiperstilizovane u vintage-Argento stilu, a specijalni začin je natprirodni ubica koji na kraju mutira u ljigavog stvora sa pipcima... Ako ste od onih nemaštovitih gledalaca koji insistiraju da se likovi ponašaju logično a da priča bude po svaku cenu ‘ubedljiva’ – slobodno zaobiđite ovaj film.
10. EVIL DEAD TRAP 2: Hideki
 
(Zamka zlog mrtvaca 2) – Izo Hashimoto, 1991. (horor)

Ne postoji nikakva veza sa ‘prethodnim’ filmom, sem u (ionako proizvoljnom) naslovu. Glavni lik je debela, asocijalna kino-operaterka koja svoju neuklopljenost ispoljava tako što nakon posla kasapi zgodne devojke i vadi im matericu. Kada joj jedina prijateljica preuzme simpatiju nastaje krvavi haos.
Još bolji nego prvi EVIL DEAD TRAP, ovaj film za promenu ima zanimljive likove i sjajno uhvaćenu emociju: malo je filmova, japanskih ili drugih, koji ovako suptilno i efektno predstavljaju doživljaj otuđenosti i emotivne otupelosti, i to iz perspektive samog autsajdera. Svet ‘normalnosti’ retko gde je izgledao ovako odbojno.Odlična atmosfera naglašena je božanstveno elegičnom muzikom koja potcrtava melanholičnu pozadinu krvavih dešavanja. Poslednja dva chaptera na DVDu zovu se ‘Blood Balet’ i ‘Prelude to Madness’. Proverite zašto.
(Postoji i treći deo pod ovim naslovom, nevezan za prva dva, ali on previše naginje krimi-trileru, a horora je malo, relativno konvencionalne sorte u odnosu na ultra-bizarna prva dva dela...)


11. MERMAID IN A MANHOLE
 
(Sirena u kanalizaciji) - Hideši Hino, 1995 (fantastika/horor)

Slikar pronalazi pravu pravcatu sirenu u kanalizaciji. Ona je na umoru. On je odnosi kući, smešta u kadu i pokušava da je izleči, ali bez uspeha. Njena koža bubri od krasti i plikova ispunjenih crvima, glistama, stonogama... Sve što može jeste da je ovekoveči na platnima koja slika njenom krvlju i raznobojnim gnojem...
Površno gledano, ovaj film sadrži neke od najogavnijih prizora ikada predstavljenih u nekom igranom filmu: čak i najtvdokorniji splatter-fanovi biće na ozbiljnoj probi da sadržaj svojih stomaka zadrže unutra. Međutim, film je svojevrsna kronenbergovska mračna poema o smrtnosti, krahu ideala iz detinjstva i nemoći umetnosti da prevlada fiziologiju/biologiju. Jedini nedostaci vezani su za nizak budžet, video tehniku snimanja i slabu glumu sporednih likova.


12. JUNK
 
(Đubre) – Atsuši Muroga, 1999. (akcioni SF horor)

Ne naročito sposobni kradljivci dragulja dolaze do naizgled napuštenog skladišta kako bi predali plen jakuzama, nesvesni da na tom mestu ne naročito pametni naučnici izvode eksperimente sa zelenom tečnošću (zašto je uvek zelena?) koja proizvodi ne naročito ubedljive zombije. To je sasvim dovoljan set-up da počnu da pršte meci i, naravno, krv.
Entuzijastički pokušaj japanskog omaža zombi filmovima italijanske škole, uz poneku pozajmicu iz klasika pod-žanra kakvi su ZLI MRTVACI, REANIMATOR, POVRATAK ŽIVIH MRTVACA i MRTVI U MOZGU. Zaplet i ne pokušava da bude originalan, gluma je slaba, a humor uglavnom nenameran, pa opet, za ljubitelje zombi filmova ovo je vredno pažnje jer režija je solidna (iako se svojim egzibicijama više oslanja na ranog Reimija nego na Fulčija), akcione deonice dobro odrađene, a krvoliptanje, prosipanje iznutrica i raskomadana tela u najboljoj tradiciji japanskog splattera. 


13. ORGAN
 
(Organ) – Kei Fudživara, 1996. (SF horor)

Komplikovana priča o trgovcima ljudskim organima i policajcu koji je, budući otkriven pri pokušaju infiltracije u njihove redove, izgubio partnera. To je samo motiv više da raskrinka ove kasapine, a pomaže mu i žrtvin brat.
Čak i za japanske standarde, dramaturgija ORGANA je fragmentarna, nelinearna i eliptična do neslućeno frustrirajućih razmera. Ako se pri prvom gledanju naprežete da pratite ‘zaplet’, brzo ćete se izgubiti u nenajavljenim likovima i flash-backovima koji dolaze niotkuda, ili delirično-oniričnim prizorima koji nikada ne bivaju objašnjeni. Stoga je mudrije prepustiti se hipnotičkoj elektronskoj muzici i kaleidoskopu zaista bizarnih, maštovitih ovaploćenja kronenbergovskog ‘Novog mesa’, dok likovi sa amputiranim udovima trule/mutiraju, ljudska tela se sa kliničkom distancom tretiraju samo kao zalihe organa za prodaju, a (u vrhunskom hajlajtu filma) gola devojka kida zidove ogromne, naglavačke obešene čaure i biva ‘preporođena’ u, možda, najpoetičnijoj sceni modernog japanskog horora.


14. PINNOCHIO 964
 
(Pinokio 964) - Šozin Fukui, 1992. (SF horor)

Android iz serije ‘Pinokio’, namenjene seksualnim uslugama, biva izbačen na ulicu pošto nije mogao da zadovolji bizarne prohteve svoje klijentkinje. S njim se sprijatelji jedna devojčica sa ulice i pomaže mu da povrati oštećeno sećanje, ali kada se to desi, njega obuzimaju gnev i osvetnički porivi...
Smatra se jednim od najznačajnijih japanskih underground filmova, od iste cyber-delirične sorte kao i TETSUO i DEATH POWDER, i sadrži obilato prolivanje svih zamislivih telesnih tečnosti (uključujući i najdužu scenu povraćanja u istoriji igranog filma!), žestoke i brutalne scene seksa, nasilja i krvoprolića.

15. PULSE
 
(Puls) – Kijoši Kurosawa, 2001. (SF horor)

Grupica studenata pokušava da otkrije tajnu iza talasa samoubistava u Tokiju koji je na neki način povezan sa Internetom i sobama čiji su prozori i vrata oblepljeni crvenim selotejpom.
‘Kad u paklu više ne bude mesta, mrtvi će hoditi Internetom... a preko njega, preći će i u naš svet.’ Zanimljiv, mada ne sasvim uspešan, pokušaj spoja teen-horrora i art filma (nešto između RING-a s jedne, i mutanta Kronenberga i Tarkovskog, s druge strane), polazi od zanimljive premise da bi pravi pakao bio ako ni smrt ne donosi nikakvo izbavljenje, tj. ako smo i posle smrti isto tako usamljeni i prazni kao i pre nje. Odlična kamera, atmosfera i zvučni dizajn, kao i par genijalno-useravajućih stravičnih scena čine ovaj snoliki film vrednim pažnje iako ima ozbiljnih problema sa ritmom i fokusom, a završetak je frustrirajuće konfuzan.


16. PYROKINESIS / CROSS FIRE
 
(Pirokineza) - Šusuke Kaneko, 2000 (SF horor)

Devojka koristi moć pirokineze (tj. da pali vatru na daljinu) da bi se osvetila grupi amoralnih manijaka koji su joj ubili prijateljicu snimajući snuff film...
Od režisera najpoznatijeg po GAMERA filmovima (o džinovskoj letećoj kornjači), dolazi film koji umešno spaja elemenete SF-a, horora, trilera, drame i teen-filma u uzbudljivu (i mestimično poetičnu) paradu specijalnih efekata. Film koji na svakom zamislivom planu prevazilazi Kingovu POTPALJIVAČICU.


17. RING
 
(Krug) – Hideo Nakata, 1996. (horor)

Novinarka istražuje urbanu legendu o video kaseti koja svom gledaocu donosi smrt za tačno 7 dana...
Remek delo modernog (japanskog, ali i šire) horora: inteligentno, zlokobno, sablasno, zastrašujuće, slojevito... (vidi opširan esej u prošlom broju ZNAKA SAGITE). Suptilno građena atmosfera uvlači se pod kožu gledaoca sa takvom neodoljivošću da ćete, kada stvari dosegnu kulminaciju u poslednjoj trećini filma, biti na ivici stolice... i nerava. Zaista redak primer modernog horora koji genijalnim majstorstvom prebire po najtananijim strunama publike, i čija strava ostaje sa vama dugo, dugo posle filma.


18. RUBBER’S LOVER
 
(Gumeni ljubavnik) - Šozin Fukui , 1997. (SF horor)

Grupa privatno sponzorisanih naučnika istražuje granice ljudske izdržljivosti kroz niz gnusnih eksperimenata, koji uključuju i upotrebu neispitanih droga i senzornu deprivaciju. Pravi haos nastupa tek kada se pojavi izaslanik sponzora sa obaveštenjem da im se dalje finansije ukidaju...
Ovaj prikvel za PINNOCHIO 964 predstavlja još bizarniji izlet u cyber-delirijum: hiperkinetička montaža, crno-bela fotografija, klaustrofobični seting i sve ostalo što se podrazumeva od punokrvnog japanskog underground horora, plus industrijska buka i vrištanje pojačano do maksimuma pretvaraju film u pravi pravcati napad na čula gledaoca. Ovakve stvari se prave samo u Japanu – pa, ko voli...


19. SPLATTER, aka NAKED BLOOD
 
(Gola krv) - Hisajasu Sato, 1995 (SF horor)

Najmlađi ludi naučnik još od junaka FRANKENHOOKERA-a otkriva drogu koja bol pretvara u vrhunsko zadovoljstvo. Isprobava je na tri devojke, nesvesne toga šta su dobile, i ono što sledi je orgija samosakaćenja: jedna od devojaka odseca svoje usmine i bradavice, druga uranja šaku u vrelo ulje i jede svoje ispržene prste, a potom i oko koje viljuškom vadi iz duplje, dok se treća upušta u kanibalski seks...
Tipičan primer japanskog spoja splattera i egzistencijalizma, art filma i eksploatacije: možete ga posmatrati i kao odiseju sirove emocije i potrage za srećom, užitkom i društvom u obezljuđenom svetu usamljenih i otuđenih individua otupelih na svet oko sebe. Ipak, trebaće vam izuzetno jak stomak da svarite neke od najodvratnijih prizora ikada zabeleženih u igranom filmu (specijalni efekti maske su fenomenalni i u nekoliko situacija bio sam u nedoumici kako je neka scena –a naročito ona sa vađenjem oka- rešena).


20. ST JOHN’S WORT
 
– Šimojama Tem, 2001. (horor)

Devojka dolazi sa svojim momkom u napuštenu, jezivu ‘gotsku’ kućerinu, nasleđenu od oca. Sa kamerama u rukama njih dvoje istražuju mračne i prašnjave prostorije i dolaze do jezivih otkrića, dok njihove kolege istovremeno rade na video igrici zasnovanoj na geografiji kuće...
Krajnje jednostavna premisa potiče iz romana koji je potom odrađen i u formi video igre je vrhunski primer ‘stil bitniji od sadržine’ pristupa. Prevagu odnosi savršena fotografija, nakanadno kompjuterski tretirana, sa dodavanim, menjanim i pojačavanim bojama, čija artificijelnost je u savršenom skladu sa namerno nerealističkim setingom (prostrane, poluprazne sobe i hodnici) i atmosfera koja podseća na kolor-LSD verziju PROJEKTA VEŠTICA IZ BLERA u režiji Dejvida Finčera.


21. SUICIDE CIRCLE
 
(Krug samoubistva) – Sion Sono, 2001. (horor)

U prvoj sceni filma, 54 učenice (tipično, u belim uniformama i maramama) se zajedno, držeći se za ruke, bacaju pod voz koji ulazi u stanicu, zalivajući stanicu, voz, i okolne putnike hektolitrima krvi. Dvojica detektiva (jedan od njih je glavni glumac iz AUDICIJE) istražuju ovaj slučaj, koji se ubrzo razvija u zarazu sličnih samoubistava dotad normalnih građana.
Zanimljiva je ideja da se samoubistvo tretira kao tek još jedna pomodarija među (pretežno mladim) besciljnim ljudima. Na žalost, nekonzistentnim fokusom i neujednačenom dramaturgijom dotaknut je tek delić potencijala koji bi u rukama mudrijeg režisera (recimo, Miikea, ili na žalost pokojnog Fukasakua) mogao da posluži kao oštra satira današnjeg Japana. No, čak i sa svojim polovičnim idejnim i narativnim postignućima, ovo je natprosečno dobar film sa mestimičnim blesovima nadahnuća.


22. THE GRUDGE
 
(Ljutnja) - Takaši Šimizu, 2002. (horor)

Porodica zloćudnih duhova na jezive načine uklanja niz stanovnika jedne kuće, preko kletve rođene u gnevu koja se prenosi (i obnavlja) sa svakim ko dođe u dodir sa prethodnom žrtvom...
Film je na granici omnibusa, budući da se sastoji iz epizoda koje prate neizbežno kobnu sudbinu svakog novog stanara kuće u kojoj je kletva začeta. Povezuje ga lik socijalne radnice koja sluti nešto natprirodno u smrtima tih ljudi, kao i atmosfera gotovo opipljivog Zla i preteće strave kakva nije viđena još od originalnog Nakatinog KRUGA. Scenarista KRUGA ovde je potpisan kao ‘kreativni konsultant’, a režiser je bio student kod Kijoši Kurosave, i ovi uticaji su više nego vidljivi. Umesto samo jednog zloduha (Sadako), ovde nalazimo celu porodicu, ali najjeziviji je duh šestogodišnjeg dečaka sa rupama umesto očiju. Prvobitno rađen direktno za video (dva nastavka), nakon njihovog velikog uspeha urađena je i ova bioskopska verzija, koja je takođe dobila nastavak (od istog režisera, koga je Sem Reimi unajmio da uradi američki rimejk).


23. TETSUO: THE IRON MAN
 
(Tetsuo, čovek od gvožđa) - Šinja Tsukamoto, 1990. (SF horor)

Glavni junak mutira u čoveka od gvožđa – prvo prilikom brijanja otkriva žicu koja mu izrasta iz obraza, potom se njegov penis pretvara u metalno svrdlo (i to tokom ljubavisanja sa devojkom!), da bi na kraju gotovo ceo postao prekriven žicom i metalom i krenuo prvo u skukob sa svojom sada takođe već mutiranom devojkom, a onda i sa ostatkom sveta.
Kultni cyber SF horror bio je prvi nagoveštaj Zapadu da se nove i drastično različite energije javljaju u zemlji izlazećeg sunca. Film je kulminacija trendova koji su u japanskoj underground produkciji žarili još tokom '80-ih, ali bio je prvi koji je –prvo na festivalima, a onda i u ograničenoj bioskopskoj distribuciji, te na videu i kasnije na DVD-u- na velika vrata dospeo na Zapad. Ovaj sumanuto nadrealni crno-beli acid-trip (naglašen odličnom industrial muzikom!) toliko je eliptičan i na ivici ne-narativnog filma da donosi pravi šok konvencionalnom gledaocu, i kao takav predstavlja nadrealizam za XXI vek. Bunjuel bi voleo ovo! Spoj ranog Linča (circa ERASERHEAD), vintage Kronenberga (circa VIDEODROM) i klasičnog nadrealizma (ANDALUZIJSKI PAS), ali u tipično japanskoj vizuri sa ambivalentno-apokaliptičkim odnosom prema telu i tehnologiji, i sa smelim, eksplicitnim seksualnim konotacijama. Ovo je jedan od 10-ak najzanačajnijih savremenih filmova bilo kog žanra!


24. TETSUO 2: BODY HAMMER
 
(Tetsuo 2, telesni malj) – Šinja Tsukamoto, 1992. (SF)

Ne toliko nastavak koliko nova varijacija na temu uticaja hiper-tehnologizovanog i obezljuđenog okruženja na patuljasto-obezvređene ljude koji s njim stupaju u interakciju. Gnev zbog otetog sina čini da glavni junak mutira u metalnu mašinu za uništavanje i kreće u obračun sa bandom skinheda koja je za otmicu odgovorna...
Snimljen u koloru, sa većim budžetom i boljim efektima, film nema onu avangardnu oštrinu, donekle utopljenu i nešto konvencionalnijom naracijom, ali je još uvek vrhunski primer genijalne japanske demencije koju Tsukamoto tako mudro i režijski nadahnuto hvata i prenosi. Balard + Gibson + Reimi (circa EVIL DEAD 2).


25. TOMIE
 
(Tomie) – Ataru Oikava, 1999. (horor)

Tomie je devojka kakvu ne želite da imate: kada joj odsečete glavu, ona ne ostaje mrtva kao sve lepo vaspitane cure, već se iz odsečenog dela tela – regeneriše, i vraća u osvetu...
Krajnje bizarna premisa (zasnovana na istoimenoj mangi) dodatno je otežana za praćenje čak i za japanske uslove nehumano eliptičnom naracijom. Ipak, ako uložite dovoljno napora, očekuje vas otkačen spoj tsukamotovske drame opsesije sa (natprirodnim) teen slasherom. Savršen trip-film utoliko što ćete, zasuti non sequitur situacijama, i prizorima niotkuda, biti ubeđeni da ste bar pola filma odsanjali.


26.VERSUS
 
(Protivnici) – Rjuei Kitamura, 2000. (akcioni horor)

U ‘Šumu Vaskrsenja’ dospeva uber-cool begunac iz zatvora; tamo ga čeka grupa jakuza tipova do groteske napregnutih u pokušajima da izgledaju još više cool. Glavnom liku se ne dopada što kao taoca drže otetu devojku, i nakon svađe... i nekoliko mrtvih kasnije... jakuze se daju u poteru za njim. Čini se da je šuma savršeno mesto za skrivanje, ali kada u čorbu upadnu i oživeli leševi ranijih jakuza žrtava, tu sahranjenih, ono što usledi je visoko-oktanska orgija kung-fu splattera, gun-fu eksplozija, sword-fu kasapljenja i zombi-fu makljaže.
I to je otprilike to. Dva sata toga. Ultimativni stil-nad-supstancom film, u kome su frenetična montaža, sumanuti rakursi, slow motion i neverovatna dinamika kamere dovedeni do razmera koje Reimi i Džekson nisu ni sanjali. Istina, oni su imali bolji osećaj za tajming: uprkos non-stop akciji, dva sata je dva sata, a bez simpatičnih likova poput Eša (ZLI MRTVACI) ili Dereka (LOŠ UKUS), to je previše. No, preterivanje je ionako the name of the game...


27. VISITOR Q
 
(Posetilac Q) – Takaši Miike, 2001. (drama, horor, komedija)

‘Da li si to ikada uradila sa svojim ocem?’ pitanje je koje otvara ovu otrovno duhovitu i mračno grotesknu satiru na prosečnu japansku porodicu: otac je frustrirani slabić koji trapavo pokušava da snimi dokumentarac o mladoj generaciji od koje je beznadežno otuđen (u jednoj sceni mu grupica mladića umesto intervjua gura mikrofon u... hm, zadnjicu – i snima sve vreme!), a uz to seksualno opšti sa svojom ćerkom-prostitutkom (koja mu se podsmeva što prerano svršava). Sin je tinejdžer koga svakodnevno ugnjetavaju siledžije, a on se istresa na majci, koju tuče i bičuje (njena jedina molba je:’Nemoj lice!’). Otac na to ne reaguje, a majka jedinu utehu nalazi intravenozno. Sve to poprima nove dimenzije kada otkačeni stranac udara oca ciglom u glavu i dođe s njim u kuću...
Žestok u svakom zamislivom smislu (recimo, erotske scene su gotovo-pornografske, pa su strategijska mesta optički cenzurisana), ovaj film –u čitavom nizu ataka na zdrav razum i ‘dobar ukus’- pored ostalog sadrži i najdužu, najperverzniju, najodvratniju, najduhovitiju, najmučniju, najgroteskniju, najeksplicitniju nekrofilnu scenu koju sam ikada video (a video sam ih poprilično, od NEKROMANTIKA do BUIO OMEGA i dalje).
28.VORTEX, a.k.a. Uzumaki, Spiral
 
(Spirala) – Higučinski, 2000. (fantastika/horor)

Prijatno malo japansko mesto je poprište invazije spiralnih oblika: do tada normalni ljudi opsednuti su posmatranjem puževih kućica, ušnih školjki, uveličanih otisaka prstiju i čudnih oblika nan ebu, a i kose devojaka se nekako čudno kovrdžaju... Počinju i bizarne smrti u kojima tela bivaju neprirodno savijena u spiralu, a glavna junakinja, tinejdžerka koja prva zapazi da se nešto čudno dešava, pokušava da razreši misteriju pre no što celo mesto bude progutano u alternativni univerzum... Ili šta god...
Još jedan horor baziran (kao i Tomie) na mangi Jundži Itoa. I ovog puta zaplet s gnušanjem gazi nj.v. Logiku i Objašnjavnje, i smelo se upušta u vrtlog iracionalnog, ali sa vizuelnim nadahnućem koje je nedostajalo prilično obično-izgledajućem Tomie. Zamislite Twin Peaks sa još pomerenijim likovima i situacijama, sa dozom kosmičke strave dostojne Lavkrafta, i u režiji Dejvida Finčera, i možda nazrete bar delić lepote i hipnotičke neodoljivosti ovog hiperstilizovanog egzistencijalističkog košmara.


29.WIZARD OF DARKNESS
 
(Mračni čarobnjak) – Šimako Sato, 1995 (horor)

Prelepa Kimiko Jošino je dobra čarobnica koja ide od škole do škole i obračunava se sa demonskim silama, neshvaćena od ‘drugova’, koji je smatraju vešticom. Teško prepričljiv film u suštini ima formu filma opsade: grupa srednjoškolaca nađe se zarobljena u školi jedne noći, a onda ih satanske sile tamane na komad i na grupe... (Najbolja scena je prizor u kome desetak njih stroboskopski gine u učionici, prikazan sa druge strane vrata čiji je gornji deo od stakla.)
Dobro je poznata japanska erotska opsesija učenicama u školskim uniformama, a ovaj film je najbolja postojeća eksploatacija tog fetišizma, sa svim obaveznim elementima: nastojnik lascivno ispipava i pretresa devojčice, lezbo-direktorka se na katedri liže sa omiljenom učenicom, devojčice vrište, trče, padaju i otkrivaju bele gaćice ispod kratkih suknjica... Odlično režiran, atmosferičan film sa pristojnom količinom krvi, koji je, začudo, režirala žena (kasnije u Engleskoj snimila pažnje vredan PRIČA O VAMPIRU, sa Džulijanom Sendsom).


30.WORLD APARTMENT HORROR
 
(Užas u svetskom apartmanu) – Katsuhiro Otomo, 1990. (fantastika/horor)

Zlosrećni jakuza dobio je od svojih šefova u zadatak da protera imigrante iz jedne zgrade kako bi je oslobodio za njihove zločinačke planove. Na njegovom putu, međutim, pored stranaca koji nisu raspoloženi da napuste svoje prebivalište, nalazi se i – demon u klozetu...
Otomo, poznatiji po svojim stripovima (i animiranim filmovima), pre svega po AKIRI, okušao se ovde i u igranom filmu, i to sa popriličnim uspehom. Spoj krimića, komedije i horora, koji često nalazimo u modernom japanskom hororu, uspešan je zbog toga što je balans ovih elemenata mudro izveden tako da se oni uzajamno nadopunjuju, umesto da jedni drugima oduzimaju od učinka. Kroz zabavnu priču fino je protkana satira na japanski osećaj superiornosti, i rasizam prema većini ostatka sveta.


Pažnje su vredni i sledeći naslovi:

ANGEL DUST – Sogo Ishi

ANOTHER HEAVEN - G. Iida

CHAOS – H. Nakata

GUTS OF A VIRGIN- Kazuo Komizu (Gaira)

GUINEA PIG SERIES 

HOUSE – Nobuhiko Ohbayashi

KAKASHI A.k.a. Scarecrows - Norio Tsuruta

LIVING DEAD IN TOKYO BAY - Kazuo Komizu (Gaira)

MY SOUL IS SLASHED – Shusuke Kaneko

SECURITY GUARD FROM HELL – Kiyoshi Kurosawa

TOKYO FIST - Shinya Tsukamoto

WILD ZERO -Tetsuro Takeuchi

HYPNOSIS -M. OCHIAI

SÉANCE / KOREI -K. Kurosawa

THREE: EXTREMES - T. Miike, F. Chan, C-W. Park

MPD PSYCHO (1-6) - T. Miike

MAREBITO - T. Shimizu

MASTERS OF HORROR 13: IMPRINT -T. Miike

HAZE – S. Tsukamoto

RINNE aka REINCARNATION -T. Shimizu

NOROI aka THE CURSE -Kôji Shiraishi

ONE MISSED CALL - T. Miike

NIGHTMARE DETECTIVE 1 & 2 - S. Tsukamoto

11 коментара:

Shozo Hirono је рекао...

Odlican pregled, samo su neki segmenti zreli za apdejt. Kao prvo dopisi Kôji Shiraishi pored Noroi.:)

Milosh је рекао...

koliko vidim, ovo je ona lista iz ZS samo si na kraju još nabrojao i filmove kasnije pogledane i reprizirane od kojih bi se neki, cenim, dali uglaviti i na neku revidiranu verziju liste... no, dobar pregled, u svakom slučaju, naročito za one koji se tek upoznaju sa japanskim hororom...

Zeljko је рекао...

copy paste za one koji nemaju ZS

Stvar је рекао...
Аутор је уклонио коментар.
Stvar је рекао...

Zahvaljujući ovom tekstu sam se i zainteresovao za japanski horor pre nekih 5, 6 godina. Esencijalno!

Ipak, Shozo i Milosh su u pravu kada kažu da mu treba mali face lifting. Ima par greščica.

Dejan Ognjanovic је рекао...

Biće popravki, dopuna, peglanja, menjanja, samo polagano. na kačenje ovog texta potakli su me neki amateri na Sagiti: ne mogu da podnesem da deca umiru u neznanju i da očigledno lupetaju. Znači, ovo je elementarni uvod, a za elaboraciju, ima vremena.

watchmenmk је рекао...

Hey Dejane, Sogo Ishi na listi eventualno zanimljivo a Tsukamoto dignut u zvezde? Pa Tsukamoto je prepisivao Mastera i eksponirao samogsebe gde god i kada je mogao. 1/2 Mensch je 4 godine stariji od Tetsua.

Dejan Ognjanovic је рекао...

1/2 Mensch je dokumentarac, TETSUO je igrani film, kojima se ovde na listi bavim. Nije sporan uticaj Ishijevih metoda na Tsukamotoa, ali ne bih to nazvao 'prepisivanjem', niti sam svestan nekog naročitog 'exponiranja' Tsukamotoa kojim, ako te dobro shvatam, impliciraš da je T. nešto tuđe ukrao a onda jakim marketingom prodao kao svoje. Ne verujem da je to tako bilo. Tsukamoto je originalni genije. Uostalom, Adventure of Denchu Kozo je iz 1987.

Bassta! Pex, a.k.a. Gramofonije Plocanovic је рекао...

fin izbor, siguran sam da bi svako promenio rejting pojedinim filmovima (meni je Ju-On mozda na samom vrhu modernog japanskog horora), a za mnoge filmove nisam siguran da bi uopste trebalo da budu svrstani u horo zanr. svejedno, lep post.

Mhejl је рекао...

Gule, koje je tvoje mišljenje o Koiju Wakamatsuu? Ovih dana gledam neke njegove filmove (Violated Angels, Seizoku, Yuke yuke nidomo no shojo, itd.), i mislim da su jako zanimljiv odraz vremena u kome su nastali, jednog danas davno nestalog odnosa prema "filmmejkingu" i društvu uopšte. Čudi me da nisu nikada spomenuti na blogu - jer je bilo prostora i za druge eksploatacije, a po senzibilitetu... svakako odgovaraju Kultu. ;)

Dejan Ognjanovic је рекао...

vakamatsua nisam sistematično odlgedao: u teoriji on bi morao da bude mnogo bolji nego što mi je leglo to malo od njega što sam gledo, ali davno je bilo od poslednjeg pokušaja, kad su klasici u pitanju. gledo sam mu ovaj poslednji, po edogavi, i taj je baš ubi bože loš.