GROSSMANN TALES – moja najnovija knjiga!

 

 

S velikim zadovoljstvom najavljujem skorašnji izlazak moje najnovije knjige. Njen podnaslov u najkraćem sažima njen povod, sadržaj i suštinu, jer pun naslov joj je: GROSSMANN TALES: 20 Years, 20 Interviews.

naslovna strana

Dakle, povodom jubilarnog 20. Grosman festivala, koji se održava 11-15. juna ove godine, 

proslava 10. godišnjice

ja sam predložio a organizatori su oduševljeno prihvatili, da uradim knjigu mojih intervjua sa 20 najvećih i najvažnijih gostiju koji su do sada prodefilovali malim ali ljupkim Ljutomerom gde se odvija najbolji i najbogatiji, a eto i najtrajniji žanrovski festival u celoj ex-Yu.

unutrašnji dizajn

Na svu sreću, ja sam prisustvovao skoro svim izdanjima festivala, počev od trećeg, 2007. koji je bio prvi sa zaista internacionalnim (a ne samo regionalnim) gostom – Lojdom Kaufmanom.

Od tada pa nadalje propustio sam samo tri izdanja festivala: 2010. kada sam bio preumoran, nakon 15-ak dana u Montrealu na Fantaziji (gde sam predstavljao „Subverzivnu Srbiju“), da odmah s aviona otuda putujem u Sloveniju; 

pre 17 godina

2013. kada mi je otac bio teško bolestan, pa sam bio uz njega (umro je septembra te godine); i 2020. kada je bilo „Kovid izdanje“ i kad, zbog svih epidemioloških mera tu prosto nije moglo biti ni druženja ni zabave ni opuštanja kakvih inače na Grosmanu ima u izobilju.

Juzna, Gul i trubači

Rezultat mojih festivalskih aktivnosti je ovo jubilejsko izdanje, u tvrdom povezu, koje ima 360 strana velikog formata (isti je format kao za NEKRONOMIKON, recimo), bogato je ilustrovano ekskluzivnim festivalskim crno-belim fotografijama kroz čitavu knjigu, a na kraju ima i galerija sa 16 strana u punom koloru.

delić galerije

Dizajn korica i svega unutra izveo je Ivica Stevanović, legendarni niški umetnik preseljen u Novi Sad, stari i verni saradnik Orfelina, 

a uz to i autor Grosmanovih festivalskih plakata od 2018. (kada sam ga preporučio Grosmanovcima) naovamo. Biće tamo i izložba svih 20 postera do sada…

Intervjui su stručni, ozbiljni, uz poneki trač ili anegdotu da se malo zapapri, i razgovori nose moj autorski pečat, tako da je ovo jedna kompaktna, ozbiljna knjiga koju vredi imati. 

Svaki razgovor ima kratki uvod s najvažnijim podacima o filmadžiji s kojim se razgovara, a tu su i napomene, gde god sam našao za shodno da treba neko dodatno pojašnjenje.

Knjiga sadrži i moj Predgovor („Introduction: Ghoulish Grossmann Gross-outs”) u kojem odgovaram na dva glavna pitanja: „What’s the use of film festivals anyway?” i „What’s the use of film interviews anyway?“

Pre nego što se bacim na 20 veličanstvenih, tu je i pripremni, kraći intervju s jednim od mastermajndova festivala, njegovim umetničkim direktorom, Tomažom Horvatom, a na kraju je i kratka beleška o autoru.

Ova luksuzna nekronomikonska knjiga je u potpunosti na engleskom jeziku, a cena je prikladna luksuznoj opremi i ekskluzivnom sadržaju (i EU standardu) – i iznosi 29 e.

Moći će da se kupi tokom festivala kod Mercha u Info centru, a potom – videćemo još oko distribucije. Nisam ubeđen da će je biti u Srbiji. Ako se to nekako desi, javiću vam ovde. Ja ću imati samo nekolicinu autorskih primeraka.

Ove ću intervjue sigurno nekad, ali u drugom pakovanju i ne s identičnim sadržajem, objaviti i na srpskom, u Srbiji, ali ne znam koliko će to skoro biti. Sigurno neće dogodine, jer ovih dana uveliko već radim na veoma važnoj novoj knjizi koju planiram da izdam u 2025.

A evo i srži i suštine ove knjige, njenog „mesa“ – 20 velikana koje sam odabrao kao krem kremova tokom prvih 20 Grosmana, njih intervjuisao i sada objedinio to između jednih korica.

Uzgred, ovde na blogu mislim da ima samo jedan intervju koji je u knjizi; tri su bila objavljena u NIN-u, par njih u Filažu; a desetak njih se prvi put javljaju bilo gde.

Evo sadržaja ove spektakularne knjige:

 

- Introduction: Ghoulish Grossmann Gross-outs

 

0. Introductory Talk with Tomaž Horvat

 

1. Lloyd Kaufman

2. Roger Corman

3. Brian Yuzna

4. Ruggero Deodato

5. Jorg Buttgereit

6. Christopher Lee

7. Goran Marković

8. Jaume Balaguero

9. Slobodan Šijan

10. Đorđe Kadijević

11. Richard Stanley (with Simon Boswell)

12. Udo Kier

13. Jan Harlan

14. Harry Kumel

15. Sergio Stivaletti

16. Gary Sherman

17. Severin Fiala

18. Robert Englund

19. Jack Sholder

20. John McTiernan

 

-- About the Author

 

            Za kraj, da citiram samoga sebe iz Uvoda:

What separates truly great festivals – and let’s not mince words about it, Grossmann Fantastic Film and Wine Festival is certainly one of those – from the mediocre and forgettable ones, is all the stuff around the film program: 1) intriguing events outside of screenings, like: lectures, exhibitions, presentations, master-classes; 2) fun (extra)festival activities, like wine tastings, visits to the wine cellars, rafting, concerts; and let’s not forget what, for me, at least, was the main reason I kept coming back to this festival: 3) great guests of honor!

             Glavni gost ovogodišnjeg Grosmana biće (ponovo) Slobodan Šijan, mene lično od premijernih gostiju najviše raduje što dolazi Žilijen Mori (Julian Maury), ko-reditelj filmova INSIDE i LIVID, koji ima i novi, prilično gnusan horor-triler SOUL EATER ove godine na Grosmanu. Najavu filmskog programa Grosmana pogledajte OVDE.

zadnja korica

FURIOSA: A MAD MAX SAGA (2024)

****

4+

 

Uživao sam u ovom filmu više nego što sam očekivao, dok je trajao. Ukratko, to je vrhunski, imaginativni, inventivni spektakl s obiljem dosad neviđenih fora i fazona. Mileru, eto, ne smeta breme od 79 godina da izruči nešto ovako dinamično i žestoko.

Ipak, blago sam sumnjičav da li će imati isti staying power (i jačinu priče) kao FURY ROAD. S druge strane, FURIOSA traje pola sata duže od FURY ROAD, pa prema tome – teško mi je sad reći kojem bih dao prednost. Nijanse su u pitanju, i akademski gledano dlaka prednosti možda pada na FURY ROAD, ali 2,5 sata su 2,5 sata divote na strani FURIOZE. Jedino kraj ozbiljnije zašlajfuje, ali to je u prikvelu maltene neizbežno.

Da li je ovaj prikvel bio NUŽAN? Da li nam popunjava neku RUPU iz prošlosti koja nam je krnjila užitak u FURY ROAD? Naravno da ne. Ništa više nego ČIKOVO DETINJSTVO. Kao i 99% svih prikvela, tako i ovaj je suštinski redundantan: cedi suvu drenovinu već ispričane priče zarad komercijalnih potraživanja, kako bi publici dao more of the same or similar – isti taj svet, isti ili slični junaci, slične situacije…

O Furiozi (Čarliz Teron) smo sasvim dovoljno saznali u FURY ROAD, i uopšte nam nije NEOPHODNO da je gledamo dok je bila cura mlada (Anja Tejlor Džoj), a kamoli devojčurak (Alajla Braun) – ali je zato LEPO i ZABAVNO. Kao i ČIKOVO DETINJSTVO. Ukratko, film se rodio i valja ga ljuljati – tim pre kad je ovako SLADAK non-stop! Oh, da: 2,5 sata će proleteti ko tren, a balans akcionih deonica i predaha je besprekoran. (Žale se neki što je najveća spektakl sekvenca na sredini filma a ne na kraju; pih, nemam s time veći problem, odlična je i akcija na kraju, mada sam samcit završetak jeste malkice anti-klimakteričan.)

Pre svega, da se razumemo, tj. da nacrtam očigledno: postoje samo tri MAD MAX filma, i to: prvi (odličan), drugi (genijalan) i treći (srednje-gledljiv). Ja ponekad i zaboravim da postoji onaj treći, toliko je slabiji od prva dva, ali ajde, recimo da je i on deo te celine.

FURY ROAD je nešto sasvim drugo (a sa njim i FURIOZA), i samo se uslovno šlepa na Maxa Rokatanskog, koji manje-više statira u tom „četvrtom“ filmu, gde polovinu provede vezan kao salama, odnosno kao ukras za haubu. I nije to jedina distinkcija: od tog filma imamo drastičan vizuelni zaokret, koji se ogleda u najmanje dva „detalja“:

1) toplije boje, živahniji kolorit, skoro spotovske zlatno-narandžaste koje ulepšavaju onaj opustošeni grundgy Pakao koji pamtimo iz prva tri filma – dakle, uz svu rđu i „prljavosti“ likova, ovo je jedna znatno upeglanija, visokobudžetna postapokalipsa sa stotinama složenih džidža-midža tehnike, tehnologije, vozila i čega ne, a s tim ide i mekana stilizacija prikladnija za najšire narodne mase;

2) CGI! Jbg, deco, kompjuteri su znatno uznapredovali otkad su se zadnji put po Vulf Kricima Australije kaskaderi strmopižđavali na pustim autoputevima – i zato sad više nemamo, kao u prva tri dela (THE REAL MAD MAX), kolko-tolko realističke preteranosti i ludiranja, nego potpuno nadrealna preterivanja koja sav ovaj (prezabavni, da se razumemo!) Cirkus pretvaraju u Mnogo Veći od Života (uz to, mestimično, poluanimirani).

Nepovratni deo fascinacije ROAD WARRIORA je taj što tu ZNAMO da je u svakom trenu svaki od onih likova mogao ozbiljno da se sjebe – kao kad gledate hodača na žici preko ponora od 1000 metara, bez mreže ispod; a, s druge strane, danas nam je ubijena magija, jer ma koliko sumanute stantove da gledamo na ekranu, znamo da je tu bilo i žica (kompjuterski obrisanih), i docrtavanja, i kompozicije i dorađivanja i manipulacija svih vrsta koje vizuelni efekti danas mogu za velike pare da proizvedu – i to, posto, nije ONO.

Ako s tim možete da se nosite i da ne kukate za begonijama, nego da se prepustite filmu koji je igrao pošteno koliko god je mogao, a gde nije – tu je, naravno, varao --- pred vama je još jedna božanstveno maštovita i zajebana parada neslućenih ludila. Da, to više nije „ako ne budemo pazili, naš svet za 10 godina“ – ovo, počev od FURY ROAD, a sa još bogatijom razradom u FURIOZI, je jedan potpuno stripski svet. Pa čak, nažalost, i videoigričasti – jer, moram reći da se malko, za moj groš, preteralo sa „first person shooter“ perspektivom, naročito pred kraj, u onom kao-kamenolomu.

Najkrupnija razlika FURIOZE u odnosu na FURY ROAD je u narativnoj strukturi – iscepkana je na poglavlja, koja donose skokove od po nekoliko godina. Ja sam starovremenski čovek i više volim jedinstvo mesta, vremena, radnje i tona, ali ovde mi ta skokovitost („pet godina kasnije“, „deset godina kasnije“) nije naročito smetala. Više mi smeta usiljenost i tankoća priče, gde su preokreti (npr. rušenje postignutog dogovora) proizvoljni, da bi bilo povoda za još akcije, a protok vremena je sumnjivo tretiran (kolko dugo je Furioza vozila za Velikog Šefa pre nego što mu je ukrala neveste?)...

Najmlađu Furiozu u Lolita dobu igra curetak iz paukohorora STING (koji nije loš, ali i ništa posebno, 3-, može se pogledati za jednokratnu, neambicioznu, mlaku zabavu), i baš je odlična, stoička, hrabra, žilava, ubedljiva da će da izraste u Zeznutu Curu (Anju).

Anja je, naravno, ubedljiva kao Jebačica Keve i akciona heroina (malo je manje ubedljiva, s onim krupnim očima, kao Dečak, dok se skriva kratkoošišana među War Boys u Citadeli i niko joj ne nanjuši ženskost, al dobro, to je jedno od onih Kao na Filmu, Nećemo da Brojimo Metke i tomu slično).

Od stvari koje mi malko više sreću kvare pomenuo bih i bezličnog, neupadljivog Muškog Dobricu: s jedne strane, dobro je što nisu ni pokušavali da od njega naprave Maksu2, a s druge ipak je suviše bledunjav i neupečatljiv, i kao pojava, i kao lik.

A ona Furiozina mehanička ruka – ipak bre ona ne može biti samo mehanička: da bi funkcionisala ona mora da podrazumeva robotiku, čipove i neurohirurgiju – mora IZ MOZGA da dođe komanda u to gvožđe na ruci, da bi se prsti mrdnuli, dakle nije to nešto što se može napraviti u nekoj ŠUPI s malo gvožđurije koja se prišrafi i pridelje ovde-onde na sirovo meso.

Nema se oko ove vrste filma šta mnogo filozofirati, pa ću zato samo pokušati da sažmem: jednom kad se pomirite sa gorenavedenim uslovnostima – da ovo nije film o Maxu, koji se ovde ne pojavljuje kao lik (sem, možda, u jednom kadru), da ovo nije ona prljava nego nova, našminkana apokalipsa, da ima i CGI-ja (ali ne previše; i lepo je, diskretno korišćen – naročito za poginuća nebitnog topovskog mesa, da se ne bi lomatali živi kaskaderi) i upeglane, stripovski videospotovski videoigričasto stilizovane vizuelnosti, 

da je prožeto sladunjavim optimizmom toliko da je čak i glavni zlikovac (Kris Hemsvort s lažnom nosurdom) simpatičan, i maltene vickasti one-liner dobričina, da je umesto skoro nihilizma prvog i cinizma drugog dela ovde na delu neka hipi Gaia wicca intonacija – ako se prepustite likovima i priči, vozaće vas dva i po sata kao niko i nikad u ovome veku, ili bar još od FJURI ROUDA.

Dinamično je to i živahno režirano, uzbudljivo u granicama gorerečenog, i nije izmislilo toplu vodu niti pomerilo granice – izuzev, donekle, u imaginaciji upotrebljenoj za neke vratolomne egzibicije i akcije – tako da je ovo jedan vrhunski bioskopski film koji je uživanjcija gledati na što ogromnijem platnu, sa grohotnim zvucima i basovima i drmusanjima.

Inače, moram dodati da je R-rejting ovog puta primetno tvrđi nego u FURY ROAD (koji mi je delovao na korak od PG-13): ima ovde u FURIOZI i otkinutih delova tela, i nešto malo krvi, i trulih leševa, i krupnih planova crva u truleži – mada je i dalje intonacija vedra i vesela i stripovska, i vrlo daleko od skoro nepodnošljivog užasa i horora prvog MAD MAXA.

Rekoh već, kraj mi šlajfuje na više nivoa, ali pošto to spada u SPOJLER, zacrniću – pa ne čitajte dok ne pogledate film:

1) nisam siguran da je seme u koštici breskve koja se skoro 20 godina sušila na australijskom suncu još uvek živo da bi, posle dve decenije, iz njega niklo drvo;

2) sve i ako nikne, izmiče mi simbolika (osim što „lepo“ izgleda) da to drvo raste iz međunožja skapanog zlikovca – zašto tako, i s kojom porukom? čak i iz zla nešto dobro može da izraste? pih;

3) a čitav taj hepiend mi je iskonstruisan ako se setimo da smo i sudbinu te breskve i čitavog Zelenog Mesta već videli u FURY ROAD – to je ona blatna kisela pustara sa horor stablima i horor mutantima na štulama; to je budućnost koja se smeši ovom mestu.