петак, 24. мај 2024.

FURIOSA: A MAD MAX SAGA (2024)

****

4+

 

Uživao sam u ovom filmu više nego što sam očekivao, dok je trajao. Ukratko, to je vrhunski, imaginativni, inventivni spektakl s obiljem dosad neviđenih fora i fazona. Mileru, eto, ne smeta breme od 79 godina da izruči nešto ovako dinamično i žestoko.

Ipak, blago sam sumnjičav da li će imati isti staying power (i jačinu priče) kao FURY ROAD. S druge strane, FURIOSA traje pola sata duže od FURY ROAD, pa prema tome – teško mi je sad reći kojem bih dao prednost. Nijanse su u pitanju, i akademski gledano dlaka prednosti možda pada na FURY ROAD, ali 2,5 sata su 2,5 sata divote na strani FURIOZE. Jedino kraj ozbiljnije zašlajfuje, ali to je u prikvelu maltene neizbežno.

Da li je ovaj prikvel bio NUŽAN? Da li nam popunjava neku RUPU iz prošlosti koja nam je krnjila užitak u FURY ROAD? Naravno da ne. Ništa više nego ČIKOVO DETINJSTVO. Kao i 99% svih prikvela, tako i ovaj je suštinski redundantan: cedi suvu drenovinu već ispričane priče zarad komercijalnih potraživanja, kako bi publici dao more of the same or similar – isti taj svet, isti ili slični junaci, slične situacije…

O Furiozi (Čarliz Teron) smo sasvim dovoljno saznali u FURY ROAD, i uopšte nam nije NEOPHODNO da je gledamo dok je bila cura mlada (Anja Tejlor Džoj), a kamoli devojčurak (Alajla Braun) – ali je zato LEPO i ZABAVNO. Kao i ČIKOVO DETINJSTVO. Ukratko, film se rodio i valja ga ljuljati – tim pre kad je ovako SLADAK non-stop! Oh, da: 2,5 sata će proleteti ko tren, a balans akcionih deonica i predaha je besprekoran. (Žale se neki što je najveća spektakl sekvenca na sredini filma a ne na kraju; pih, nemam s time veći problem, odlična je i akcija na kraju, mada sam samcit završetak jeste malkice anti-klimakteričan.)

Pre svega, da se razumemo, tj. da nacrtam očigledno: postoje samo tri MAD MAX filma, i to: prvi (odličan), drugi (genijalan) i treći (srednje-gledljiv). Ja ponekad i zaboravim da postoji onaj treći, toliko je slabiji od prva dva, ali ajde, recimo da je i on deo te celine.

FURY ROAD je nešto sasvim drugo (a sa njim i FURIOZA), i samo se uslovno šlepa na Maxa Rokatanskog, koji manje-više statira u tom „četvrtom“ filmu, gde polovinu provede vezan kao salama, odnosno kao ukras za haubu. I nije to jedina distinkcija: od tog filma imamo drastičan vizuelni zaokret, koji se ogleda u najmanje dva „detalja“:

1) toplije boje, živahniji kolorit, skoro spotovske zlatno-narandžaste koje ulepšavaju onaj opustošeni grundgy Pakao koji pamtimo iz prva tri filma – dakle, uz svu rđu i „prljavosti“ likova, ovo je jedna znatno upeglanija, visokobudžetna postapokalipsa sa stotinama složenih džidža-midža tehnike, tehnologije, vozila i čega ne, a s tim ide i mekana stilizacija prikladnija za najšire narodne mase;

2) CGI! Jbg, deco, kompjuteri su znatno uznapredovali otkad su se zadnji put po Vulf Kricima Australije kaskaderi strmopižđavali na pustim autoputevima – i zato sad više nemamo, kao u prva tri dela (THE REAL MAD MAX), kolko-tolko realističke preteranosti i ludiranja, nego potpuno nadrealna preterivanja koja sav ovaj (prezabavni, da se razumemo!) Cirkus pretvaraju u Mnogo Veći od Života (uz to, mestimično, poluanimirani).

Nepovratni deo fascinacije ROAD WARRIORA je taj što tu ZNAMO da je u svakom trenu svaki od onih likova mogao ozbiljno da se sjebe – kao kad gledate hodača na žici preko ponora od 1000 metara, bez mreže ispod; a, s druge strane, danas nam je ubijena magija, jer ma koliko sumanute stantove da gledamo na ekranu, znamo da je tu bilo i žica (kompjuterski obrisanih), i docrtavanja, i kompozicije i dorađivanja i manipulacija svih vrsta koje vizuelni efekti danas mogu za velike pare da proizvedu – i to, posto, nije ONO.

Ako s tim možete da se nosite i da ne kukate za begonijama, nego da se prepustite filmu koji je igrao pošteno koliko god je mogao, a gde nije – tu je, naravno, varao --- pred vama je još jedna božanstveno maštovita i zajebana parada neslućenih ludila. Da, to više nije „ako ne budemo pazili, naš svet za 10 godina“ – ovo, počev od FURY ROAD, a sa još bogatijom razradom u FURIOZI, je jedan potpuno stripski svet. Pa čak, nažalost, i videoigričasti – jer, moram reći da se malko, za moj groš, preteralo sa „first person shooter“ perspektivom, naročito pred kraj, u onom kao-kamenolomu.

Najkrupnija razlika FURIOZE u odnosu na FURY ROAD je u narativnoj strukturi – iscepkana je na poglavlja, koja donose skokove od po nekoliko godina. Ja sam starovremenski čovek i više volim jedinstvo mesta, vremena, radnje i tona, ali ovde mi ta skokovitost („pet godina kasnije“, „deset godina kasnije“) nije naročito smetala. Više mi smeta usiljenost i tankoća priče, gde su preokreti (npr. rušenje postignutog dogovora) proizvoljni, da bi bilo povoda za još akcije, a protok vremena je sumnjivo tretiran (kolko dugo je Furioza vozila za Velikog Šefa pre nego što mu je ukrala neveste?)...

Najmlađu Furiozu u Lolita dobu igra curetak iz paukohorora STING (koji nije loš, ali i ništa posebno, 3-, može se pogledati za jednokratnu, neambicioznu, mlaku zabavu), i baš je odlična, stoička, hrabra, žilava, ubedljiva da će da izraste u Zeznutu Curu (Anju).

Anja je, naravno, ubedljiva kao Jebačica Keve i akciona heroina (malo je manje ubedljiva, s onim krupnim očima, kao Dečak, dok se skriva kratkoošišana među War Boys u Citadeli i niko joj ne nanjuši ženskost, al dobro, to je jedno od onih Kao na Filmu, Nećemo da Brojimo Metke i tomu slično).

Od stvari koje mi malko više sreću kvare pomenuo bih i bezličnog, neupadljivog Muškog Dobricu: s jedne strane, dobro je što nisu ni pokušavali da od njega naprave Maksu2, a s druge ipak je suviše bledunjav i neupečatljiv, i kao pojava, i kao lik.

A ona Furiozina mehanička ruka – ipak bre ona ne može biti samo mehanička: da bi funkcionisala ona mora da podrazumeva robotiku, čipove i neurohirurgiju – mora IZ MOZGA da dođe komanda u to gvožđe na ruci, da bi se prsti mrdnuli, dakle nije to nešto što se može napraviti u nekoj ŠUPI s malo gvožđurije koja se prišrafi i pridelje ovde-onde na sirovo meso.

Nema se oko ove vrste filma šta mnogo filozofirati, pa ću zato samo pokušati da sažmem: jednom kad se pomirite sa gorenavedenim uslovnostima – da ovo nije film o Maxu, koji se ovde ne pojavljuje kao lik (sem, možda, u jednom kadru), da ovo nije ona prljava nego nova, našminkana apokalipsa, da ima i CGI-ja (ali ne previše; i lepo je, diskretno korišćen – naročito za poginuća nebitnog topovskog mesa, da se ne bi lomatali živi kaskaderi) i upeglane, stripovski videospotovski videoigričasto stilizovane vizuelnosti, 

da je prožeto sladunjavim optimizmom toliko da je čak i glavni zlikovac (Kris Hemsvort s lažnom nosurdom) simpatičan, i maltene vickasti one-liner dobričina, da je umesto skoro nihilizma prvog i cinizma drugog dela ovde na delu neka hipi Gaia wicca intonacija – ako se prepustite likovima i priči, vozaće vas dva i po sata kao niko i nikad u ovome veku, ili bar još od FJURI ROUDA.

Dinamično je to i živahno režirano, uzbudljivo u granicama gorerečenog, i nije izmislilo toplu vodu niti pomerilo granice – izuzev, donekle, u imaginaciji upotrebljenoj za neke vratolomne egzibicije i akcije – tako da je ovo jedan vrhunski bioskopski film koji je uživanjcija gledati na što ogromnijem platnu, sa grohotnim zvucima i basovima i drmusanjima.

Inače, moram dodati da je R-rejting ovog puta primetno tvrđi nego u FURY ROAD (koji mi je delovao na korak od PG-13): ima ovde u FURIOZI i otkinutih delova tela, i nešto malo krvi, i trulih leševa, i krupnih planova crva u truleži – mada je i dalje intonacija vedra i vesela i stripovska, i vrlo daleko od skoro nepodnošljivog užasa i horora prvog MAD MAXA.

Rekoh već, kraj mi šlajfuje na više nivoa, ali pošto to spada u SPOJLER, zacrniću – pa ne čitajte dok ne pogledate film:

1) nisam siguran da je seme u koštici breskve koja se skoro 20 godina sušila na australijskom suncu još uvek živo da bi, posle dve decenije, iz njega niklo drvo;

2) sve i ako nikne, izmiče mi simbolika (osim što „lepo“ izgleda) da to drvo raste iz međunožja skapanog zlikovca – zašto tako, i s kojom porukom? čak i iz zla nešto dobro može da izraste? pih;

3) a čitav taj hepiend mi je iskonstruisan ako se setimo da smo i sudbinu te breskve i čitavog Zelenog Mesta već videli u FURY ROAD – to je ona blatna kisela pustara sa horor stablima i horor mutantima na štulama; to je budućnost koja se smeši ovom mestu.

 

8 коментара:

  1. Eto meni odgovora. :)

    Simbolika u osvetnoj slici (koštica-drvo-živo biće) je ili bi mogla biti referenca na "Avanture barona Minhauzena", gde, po sećanju, lažljivac izvodi sličan trik samo sa košticom, beše li, trešnje i jelenom. S tim u vezi, takvo Dementusovo skončanje se čita kao naratorova laž, ša'nula mi na uvo, ako je lagala mene, i ja lažem vas, te se zato može i čitati tako kako je naslovljen segment: Izvan osvete. Simbiotička ideja kao takva je zanimljiva na vizuelnom planu, ali, da, nema previše dubljeg smisla. Ponestalo gasa.

    Neke stvari su u odnosu na "Autoput" malčice razjašnjenije, recimo, Benzin-grad i Metak-grad kao način trijumvirat-funkcionisanja Puste zemlje. Doduše, nivo vođenja diplomatije je obesmišljen, naročito što je vođ Benzin-grada buraz Besmrtnom Džou. Ne zmam otkud Džou drugi sin, Skrotus, tkoji ovde ne gine, ali se, tkoliko se sjećam ne pojavljuje u "Autoputu" i tako...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. bojim se da tvoja asocijacija na minhauzena ne pije vodu, i ništa nam tu ne dovodi u sumnju naratora, niti bi imalo smisla da se sugeriše kako je to s drvetom wink wink kobajagi. inače, nisam zadovoljan kako su u filmu tretirani i prostor i vreme: rekoh već, glede vremena, nejasan je timeline, jer prema ovom filmu ispada da je furioza odma posle svoje prve akcije za imortana njemu ćapila ženske, a još manje su jasni prostorni odnosi, tj. kolko su ta tri glavna grada daleko jedni od drugih (ukratko: onolko kolko treba za dati trenutak zapleta!) i nije ubedljivo da je zeleno mesto toliko daleko od njih da im nije na radaru, tj. da nisu na njega već nabasali: uostalom, od zelenog mesta do dementora oni otmičari dođu za manje od 24 časa, zar ne? kolko daleko to može biti?

      Избриши
    2. Čini mi se da bi mogla zaititi i više te vode, jer pored te toliko neverovatne završnice koju čitam kao minhauzenovštinu (citat-motivski), već nam je uvedena relativizacija (neki kažu da je bilo ovako, drugi kažu da je bilo onako), ali samo je meni, tj. naratoru iz ofa šapnula na uvo. Je l'? A ko(ji) si to ti koji nam to sve pripovedaš? I da li i tebi izmiče šta se dogodilo? Zato mislim i da je poglavlje dvosmisleno naslovljeno: Beyond vengeance.

      Избриши
  2. Ako je vec tako dobar overice se u bioskopu, u nedelju se daje u mom gradicu pa javljam utiske.

    ОдговориИзбриши
  3. Mogao bih da se potrudim i pogledam nekad, ali moji standardi dobrog Mad Maxa su ostali na Drumskom Ratniku. Sve ovo drugo su verzije toga, kopije. Ne kažem da su loše.

    ОдговориИзбриши
  4. Atlas (2024) - "Pravimo stvari pametnije od nas, kako ćemo ih onda kontrolisati?... Da nas AI ne bi doživeo kao neandertalca (a hoće, jer posle evolucije ai arhitekture, sledeća faza će biti simulacija samosvesti), moramo da se sinhronizujemo sa njim." Znate, film Atlas, iako sa prostom i j...zovnom bakom Dženifer Lopez je dao inspirišuće narative i dijaloge za sudbinu čovečuljaka koji su najzad stvorili digitalnog predatora moćnog da ih kontroliše a da ne moraju da potežu terorizam, blokovske ratove, mrtve ruke i druge oblike nuklearnog holokausta. Lepo će AI da shvati predubok ljudski ekološki otisak, totalnu neodrživost razvoja (time su i u Matrix 1 bockali) i srediće čovečanstvo odlukom donešenom u nekoj nanosekundi tako da te mere ćemo subjektivno doživljavati kao da smo robovi novog svetskog poretka. Film kao film je klasična holivudska scenografska scifi paljevina, meni je zapao za oko opisanim naracijama.

    ОдговориИзбриши
  5. Šta je heroj bez legendi?
    Skupina zabrađenog mesa koje drži mač i štit.

    Šta sam gore hteo reći? Fale u ovom filmu memorabilne naracije. Vizuelno je bombona, ni cgi mi bije mnogo zasmetao, filter copper gold fazona je uspeo. Ali fale reči...

    ОдговориИзбриши