MAD MAX: FURY ROAD (2015)

****

4

            Ah, kako divan dan! Hajp je, za promenu, bio opravdan: FURY ROAD je (skoro) sve što sam očekivao i želeo da bude! Ali pre i iznad svega – orgazmični overload sumanuto preterane a opet uzemljene akcije, u smislu da se ova vozila sudaraju, prevrću i kroz vazduh lete po zakonima fizike a ne kompjuterske animacije. Oh, divote (uglavnom) praktičnih efekata…

            (Skoro) sve što je bilo dobro u prethodna tri filma postoji i ovde, isto ili još bolje – uz neke izuzetke i modifikacije. Pre svega – AKCIJA je spektakularna, i po zamisli i po izvedbi: ako je neko mislio da je deda Miler zreo za penziju, ili da su ga otupeli i prezasladili svi ti pingvini što igraju i prasići koja govore, kojima se bavio prethodnih 15-ak godina, budite mirni i opušteni. Džordž Miler u 70-oj režira kao mator! Pri čemu "kao mator" znači – kao nadrkani klinac kome je neko dao 150 miliona da se neograničeno zajebava u pustinji sa igračkama-kamionima, autima i motorima u prirodnoj veličini. I neka nam je živ Miler-Pantelija još 100 godina, jer ovakvi se više ne prave.

Na neki način je možda i dobro što se na ovaj projekat ovoliko čekalo, što je od poslednjeg MAKSA prošlo punih 30 (EJ, TRIDESET!) godina, jer sadašnji rezultat izgleda kao da se u čiči puno toga nakupljalo, gomilalo, tinjalo, ključalo, bućkalo i mućkalo, i sad je pred nama izručeno u eksploziji i šikljanju koje se ne može opisati drugačije nego u ejakularnim terminima. Zato i ovaj film dolazi ljubiteljima vrhunske akcije kao okrepljujući mlaz vode koji moćnici na početku ovog filma puštaju presušenoj, odrpanoj sirotinji iz velikih cevi. Ali zato, takođe, valja ozbiljno shvatiti otprilike jedinu zaista memorabilnu repliku iz ovog filma: "Do not become addicted to water; it will take hold of you and you will resent its absence."

Ovo je rečita rečenica i za nas, čiji nakaradno bolesni Vođa samo iz najveće "milosti" narodu poklanja na kašičicu ono što mu je prethodno na buljuke oteo: obećava "povećanje" plata i penzija koje je prethodno smanjio, i šalje poruke preko one svoje postapokaliptične nakaze zadužene za socijalu (!), koje se svode na: "Nemojte da se naviknete da jedete 'leba baš svaki dan, jer boleće vas stomak kad ga ne bude bilo baš za tri obroka dnevno!"

Ali, ova replika je takođe i Milerova sublimirana poruka gledaocima: "Nemoj da postanete adikti na akciju (koju vam ja dajem), jer kad posle FURY ROADa odete na neki drugi 'akcioni' film, fizički će da vas zaboli odsustvo prave AKCIJE koju vam ja upravo (milostivo) dadoh." I bez te poruke na pamet mi ne bi palo da ovog leta idem da gledam JURASSIC WORLD ili SAN FERNANDO (čije sam 3-D trejlere overio pre MAXA) i da jurcanje nacrtanih dinosaurusa i rušenje kompjuterskih zgrada gutam kao surogat za akciju; ali posle ove filmčine i poslednji zametak želje za time mi je zgažen u prašinu.

Dakle, ludačke zamisli u koreografiji akcionih scena izvedene su režijski beskprekorno, sa smislom za ritam i saspens, ali – što je još važnije – sa preglednošću i jasnoćom kakva nedostaje većini današnjih "Hasan-seckati" montažera i reditelja. Iako se pominju neke sumanute cifre o broju kadrova i rezova u filmu (oko 2.700 u filmu od 120 minuta), to je sve spakovano tačno kako treba i bez WHAM-BAM-BANG-BAM preterivanja. Uostalom, Miler je pokazivao da zna znanje i odmerenost unutar preterivanja još kad su mnogi današnji "reditelji" takozvane "akcije" piškili u gaće, a na svu sreću, čiča ništa od toga nije zaboravio i sad se razmahuje na još većem platnu, sa više boja i prostora i ideja za razbacivanje.

Nego, dobro – ako smo apsolvirali da je akcija furiozna (jes!), spektakularna, i u današnje vreme praktično nenadjebiva, i da je ima MNOGO (otprilike kao u sva tri prethodna MAXA zajedno!), da se zagledamo malo u druge aspekte filma i vidimo druge kvalitete (if any) – i nedostatke.

Zaplet je jednostavan, tačno kako i treba: ako neko cvili da je previše klišea, da je sve jednodimenzionalno itd. pa jbm li ga koji serijal su oni došli da gledaju i da li su skoro pogledali MM prethodnike, jer ni oni ne pate od naročite složenosti ili slojevitosti. Neshvatljivo mi je da neko ko, recimo, obožava ROAD WARRIORA može da nađe zamerku na zaplet, klišee itsl. u FURY ROAD.

            Da se razumemo, zaplet je jednostavan i služi kao alibi za impresivne akcione set-pisove; sporadični nagoveštaji društveno-svesnih ili gender aluzija su samo šlag na torti, ako ne i na nivou ukrasa – ekvivalent onih kitnjastih čuda od ofarbanog šećera na tortama koja izgledaju lepo za slikanje ali, iako strogo gledano jestiva, nisu tu zbog ukusa, i koje ja, recimo, sklanjam u stranu kad takvu tortu jedem. 

Znači, jeste: vlast u degenerisanom obliku svoje sluge pretvara u blede zombije (koji se hrane tuđom krvlju) a podanike svodi na holivudski zapatetisani čopor odrpanaca i bogalja kojima povremeno, ako ima baš tako ćune, udeli nešto malo "života", na kašičicu: novčići; voda; korica hleba; šta god, za minimalno preživljavanje, kako bi se koliko-toliko regenerisali resursi iz kojih će se najjači vrbovati za podanike, ili barem za "vreće s krvlju" koje će ovi gore da sisaju. I to mu je sve od socijalno angažovane "poruke" ovog filma. Kome je to malo, neka gleda Žana Lika Glodara.

            Možda ima nešto malo više o ženskim pravima (pored jake Šarlize tu je i kasniji podzaplet sa preživelim babama-ratnicama), ali to je samo radi trenda i uzgredne "ukras-poruke": šta god baljezgali pojedini muškošovinistički moroni o "feminizmu" u ovom filmu, nemojmo se zajebavati – ovo je ultimativni film za dečake: crash & bang & burn egzibicija sa autićima i kamiončićima (a ne sa lutkama!), i to što je jedna na ćelavo ošišana žena tu kamiondžija a što je u prikolici nekoliko Barbika ništa suštinsko ne menja. 

Film bi, čak, mogao da se tumači i kao šovinistički, jer šta je njegova poruka? Moglo bi se reći ovako: Ako već hoćeš da žene držiš za rasplod, onda ih čuvaj u spavaćoj sobi (i kuhinji), nemoj im davati volan! Jebote, imaš oko sebe armiju kaskadera, a super-moćnu kamiončinu nema ko drugi da ti vozi, nego mora njime da upravlja jednoruka žena?! Pa ubij se, bekane, kad si hrkljuš!

            Glavni junak filma, tj. junakinja,  Furioza (Šarliz Teron) odlično je koncipirana: jaka žena koja ume da parira i muškarcima, tj. da se bori i da vozi kao muško, ali i da, suprajzingli, pusti suzu, onu žensku, najlakšu (i to taman kad se uživimo u njenu "muškost")! Ukratko, Šarliz je ovde pružila maltene bolju glumu nego što filmu treba. Maltene, kažem, ali ne baš: njen govor tela, a naročito očiju, iskreno je dubok i dirljiv, i nosi dobar deo duše ovog filma i za sada je najozbiljniji pretendent za Zlatnog Ghoula za žensku ulogu idućeg januara.

            Dobre glume, u tragovima, ima čak i na neočekivanom mestu, kod Nika Houlta, koji na početku deluje kao goth-zombie manekenčić (uloga kakvu je već igrao u onom zaboravljivom filmiću čiji mi naslov trenutno izmiče, i to s razlogom) ali kako film odmiče i kako mu daje veće zadatke, tako ovaj postaje nešto složenije i ljudskije.

            Sad, voleo bih da mogu nešto lepo da kažem i o "naslovnom" junaku, Maksu, ali moram priznati da je on ovde najslabija karika. Ova reimaginacija tog lika deluje kao razvodnjena i klišetizirana verzija ne samo ranijih njegovih inkarnacija nego i drugih, sličnih likova kakve smo gledali posle njega: definisan je kliše-prošlošću (doslovno ga gone duhovi dece koju nije spasao) i prolazi predvidiv "luk", od sebične nezainteresovanosti do humanitarne posvećenosti zaštite dobrih i potlačenih.

            Ono što mu nedostaje jeste – LUDILO. Hello! Ipak se ovo nekad davno zvalo (a u podnaslovu i dan-danas piše) – MAD MAX! Od njegove "pobesnelosti" u ovoj verziji ostalo je nešto malo životinjskog režanja na početku (što deluje komično-bezvezno), i to je sve. Dajte da to spelujem da bude svima jasno: ovom filmu nedostaje MAKS. 

Odnosno, još preciznije, fali mu MEL GIBSON, sa svim onim što je on, i samo on, nosio – i frajersku harizmu zavodljivo divljeg giliptera kakvu zamišljamo da samo jedan natural born Australijanac može da ima, i dozu ludila kakva samo na tom suncu može da se iskrčka, i koja mu je u kasnijim fazama ozbiljno narušila karijeru, ali je u vintage danima, a naročito u australijskim, a posebno u prva dva MAXA, bila nešto stvarno unikatno. Recimo, bez obzira na to što Maks ni u ROAD WARRIORU nema preterano veliku ulogu (a još manje dijaloga) – njegov pečat je svuda po tom filmu. PS: Eh, da: Gibson nije rođen u Australiji, ali  je kvintesencija Australijanca isto kao što je Zlatko Burić (inače Hrvat) u PUSHERIMA kvintesencija srpstva!

            Za Toma Hardija u ovom filmu najbolje što mogu reći jeste – da nije ubi bože loš. On nije remeteći faktor; ne oduzima mnogo filmu; ali, jbg, ni ne dodaje mu bogzna šta. Drži vodu, uglavnom. Što bi reko naš narod, svira drugu violinu (plays the second fiddle) pravoj junakinji filma, Šarlizi. Ali njegova pojava, njegov izgled, njegovo ponašanje – to je sve generičko. Mel Gibson je bio hodajuća tempirana bomba; da se štrecneš kad ga vidiš! Neki teglajnovi za MM2, čini mi se, kazivali su otprilike "(Zamislite kakvi su nam zlikovci u filmu) A ovaj baja je na našoj strani!" Tom Hardi je, naprosto, Medica Dobrica u nekom šminkerskom kožnjaku čije mrštenje nikoga neće da uplaši, i koji bi isto tako mogao da igra i u BEJB 4: SVINJA U PUSTINJI.

            Pored odsustva pravog Maksa, ono što bih zamerio ovom filmu jeste preterana upeglanost i zašećerenost na vizuelnom planu, koja je praktično neizbežna kad se radi s tolikim parama. Draž prva dva filma bila je u njihovom relativno niskom budžetu, u sirovosti kojom su odisali i tako davali štimung fantazije ukorenjene u realnosti: te šklopocije, ti kostimi, ti ludaci sa svim svojim slikovitim detaljima, nisu delovali mnogo udaljeni od izvornih manijaka u TEKSAŠKOM MASAKRU ili BRDA IMAJU OČI, sa tribalnim motivima provučenim kroz pank i metal estetiku, i vrlo malo pomerenim u (blisku) budućnost.

            Ovde, u FJURI ROUDU, sve je prenabudženo i fenserski nakićeno: sav "grandž" ovog filma je doveden do videospotovskog nivoa – to je očigledno našminkana "prljavština": kao u nekom video spotu Merilina Mensona, ili filmu Markusa Nispela. Ta vozila su previše "veća od života": u prva tri MM-a mogao si da poveruješ da su ona čudovišta sklepali neki poremećeni likovi sa previše slobodnog vremena u svojim postapokaliptičnim garažama. Ovo što se ovde vozi toliko je prenadrkano da sam, i protiv svoje volje, počinjao da se pitam: gde li nalazite gume za ovo, odakle vam rezervni delovi, odakle gorivo koje ovo čudovište mora da guta…?

            Ali, budući da je ceo film zasnovan na pristupu BIGGER IS BEAUTIFULLER (sic), i da to sve godi oku i gađa neku klinačku fascinaciju automobilčićima (i njihovom kršenju, sudaranju, lomatanju) – ne mogu puna srca ni da se žalim zbog nečeg što mi je, ipak, pružilo uživanje!

            Zatim: dijalozi su, istina, mogli biti bolji i upamtljiviji: ovi ovde su tek funkcionalni, ali bez mračne poezije koja je prosijavala kroz prva dva MM-a (srećom, i bez nakaradne kič-retard "pojezije" o kojoj sam već pisao povodom Mad Max Beyond Thunderdome!). Što je još gore, povremeno ti dijalozi ne zvuče kao da su deo FILMA, nego da su rađeni direktno za trejler. U tom smislu, naročito škripi uvodni, objašnjavački Maksov monolog – doslovno kao za trejler pisan, on čak o sebi govori u trećem licu (!), i samo sam čekao kad će da kaže nešto tipa "In a world gone mad, Max is our only hope…" A nije mnogo bolji ni ključni dijalog između Maksa i Furioze, u kojem ona priznaje da traga za "iskupljenjem"…

            Najzad: film ima problematičnu odskočnu dasku (koju donekle i mogu da progutam), i još problematičniji doskok (sam kraj), koji mi je malo teže da primim. Što se prvog tiče – nejasno je kako je Furioza mogla da obavi svoje bekstvo (zajedno sa nevestama) bez ozbiljne pomoći iznutra, i da to izvede neprimećena od bilo kakvih njuškala – a ono utvrđenje je prikazano kao tesno, a prenaseljeno. Išunjati odande pet dragocenih (i valjda pomno čuvanih!) žena i sakriti ih u kamion nije baš lako obaviti. A jednom kad ona skrene s puta, slabo je uverljiva preduga pomirljivost i poslušnost njenih pratilaca na očigledno neizvršavanje jasne naredbe, tj. destinacije…

            Što se tiče kraja, tu mora doći upozorenje na SPOJLER – ne čitaj pre odgledanog filma!

            Naprosto, kad se naši vrate u "tvrđavu" u planini, previše lako i glatko to sve prođe: dovoljno je da pokažu lešinu mrtvog "Besmrtnog Vođe", pa da ih ovi smesta prime kao nove gazde. Hej, čekaj malo: pa ne postoji vlast na ovome i onome svetu gde nema slojeva i nivoa, gde svaki Vođa ima svog "Prvi Do-Njega", i bez obzira što je ovde i njegov sin (jedinac?) stradao, i što je masa glavešina izginula u poteri, pa nisu valjda tu tvrđavu ostavili na čuvanje gomili dečurlije? U svetu kojim vladaju brojne bezobrazne i drčne frakcije i plemena koji jedva čekaju da nekoga opljačkaju – ovakvo blago se ostavi praktično nebranjeno? Nema u toj tvrđavi nikoga ko bi, videvši mrtvog "Besmrtnog Vođu" pomislio: "Oho, eto meni dugočekane i mnogosanjane prilike! Sad ću ja malo da budem kalif umesto kalifa!!!"? Zar je onaj patuljasto-debeli mutant jedini "autoritet" među tom žgadijom? A i ako jeste, zašto on ne kaže: "A sad malo JA!" Umesto toga, svi krotko i poslušno spuste onaj lift, i podignu sebi nove gazde (umesto da ove izrešetaju odozgo pa da sami to budu)! E, PRC! Što reko Homer, "How convenient!"

            No, dobro; niko nije savršen, pa ni ovaj film; ali čak i sa svim navedenim zamerkama, ono što u njemu valja pružilo mi je najveće bioskopsko zadovoljstvo još od filma GRAVITY a vidim već po nekim komentarima da će se i ovde, heh, lomiti koplja između pljuvača i ejakulatora. Ja sam, uz gorenavedene ograde, uglavom zadovoljan; i mada ovo nije antologijski film (zamalo!), tom statusu je prišao bliže nego bilo šta što iole nalikuje akciji još od, recimo, VALHALLA RISING. Malo li je?

            Prema tome, svi u bioskop da pogledate jedan, za promenu, zaista old school (with minor modern make-up) bioskopski film!