izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 18. мај 2015.

Još jedan pogled na FURY ROAD

  
            Stari saradnik ovog bloga, Nikola Popević, koji se dugo nije oglasio novim prikazima (ali ima za to dobar alibi, pošto sada kroji filmski program RTS-a), našao se inspirisan ovim odličnim filmom da sroči svoj osvrt na njega, pa vam ga ekskluzivno nudim na uvid i razmatranje, pošto sadrži niz opservacija i uglova koji na zanimljiv način dopunjuju ono što sam ja već napisao u svom prikazu, OVDE.


  Max Max – Fury Road  
(c) by Nikola Popević
for The Cult of Ghoul, Inc.

Ne mogu da se setim kad sam poslednji put u bioskop otišao ovoliko potiskujući iščekivanja. Originalna Mad Max trilogija bila je jedna od ključnih za formiranje mog filmskog ukusa. Kao što Ameri vole da kažu, u zavisnosti od generacije, da tačno znaju šta su radili na dan ubistva Džona Kenedija ili za onu prevaru od 11. septembra, tako pamtim sebe kao 11/12-godišnjaka kako na "Drumskom ratniku" u bioskopu "20. oktobar" doživljavam nešto poput Stendalovog sindroma i činjenicu da me je posle "trojke" uhvatila grdna kiša za koju se posle ispostavila da je došla od Černobilja, samo nam to još nisu bili javili, a ja se nekom igrom slučaja setio da se kod kuće dobro istuširam i tako se nesvesno dekontaminiram. The ultimate (new) Mad Max experience!
I "Autoput besa" jeste isporučio, s tim da treba izbeći cepidlačenja počev od naslova (nema nigde nikakvog puta), kao i detalja koji ovaj film ne mogu precizno da smeste u redosled događaja iz prethodnih delova (V8 presretač bude slupan i u ovom filmu, društvo je potpuno raspadnuto i ljudi slabo pamte stari svet, dok je Maks prilično mlad, itd). Ko želi zabavu, kome se dopao Crank, Running Scared, Man on Fire... Neka pohita. Film je non-stop akcija, ali to svi već znaju. Bruke ovde nema, sedamdesetogodišnji čiča Miler drži ovim današnjim pacerima predavanje kako se snima zabavan film, a sam se decenijama bavio detinjarijama i dramurdama.
Dizajn potpuno savršen, mrskog nam CGI ima više nego što tvrde (kao, 80% stantova su stvarni, jes, šišarke), ali se bar pošast tri-dea skoro i ne oseća. Nekoliko dosetki na tu temu kao da kažu da je čiča Miler svojim saradnicima u nekom trenutku rekao: "E, ajde čisto štosa radi da ubacimo onu omiljenu tri-de foru da nešto poleti prema licu publike", ali ne više od toga, pa te moderne gluposti ne smetaju previše. Ali sve ostalo je pravi raj za oči, od maštovitih automobila – nekakvog maslkara s gusenicama, karoserije "taksističke mečke" na kamionu, jež-automobila koje voze Rusi, gomile sumanutih detalja, ukrasa i drangulija vise svuda unaokolo, a umesto dobošara iz vremena frontalnog ratovanja, ovde moral podiže čitav metal-indastrijal bend na za to specijano opremljenom vozilu; pa do žrtava radijacije koji se života drže samo jer su se svesno predali opštem ludilu – simbioza mehanike i slomljenih tela ovde nema samo funkcionalnu ulogu, svako medicinsko pomagalo (uz koje u paketu ponekad ide živ čovek kao kesa za transfuziju krvi) nosi se kao ukras. A tumorima se čak i imena daju.
Osim akcenta na opštem ludilu, ovaj Maksov svet pokazuje i neke novitete – želja za bekstvom na mesto koje ne postoji jeste i dalje tinjajuća i prisutna, ali sveprisutna je fascinacija tečnostima. To je korak dalje od jurnjave za gorivom iz "Drumskog ratnika", ovde se visoko vrednuje i eksploatišu i razne druge tečnosti – krv, voda, majčino mleko... U opštem ludilu usred pustinjske tišine nije ni čudo što se sve tečnosti doživljavaju kao životna goriva. Drugi zanimljiv detalj jeste kontra duhu vremena iz "Drumskog ratnika". Dok se u njemu svaka kap goriva smatra bitnom (postoji sjajna scena kad Maks uzima gorivo iz slupanog automobila i krpom sakuplja ono koje se prosulo na asfalt), u novom filmu, opet u duhu dekadentnih vremena, rasipa se bukvalno sve, osim onoga što je potrebno za kontrolisanje naroda. Automobili, a teško je verovati da postoji ikakva proizvodnja, lupaju se bez ikakvog žaljenja, ljudski život ne vredi apsolutno ništa, pa čak i to večito dragoceno gorivo rasipa se na gitaru-plamenobacač. Zašto? Pa, dok ima resursa, udri i cepaj, a kad nestane – videćemo šta ćemo. Moderno, nema šta.
E sad, kad smo već kod tih modernih fazona... Za razliku od "Drumskog ratnika" gde je glavni antagonista otvoreni peder, očigledno zao, lud i sulud (i bilo bi zanimljivo videti da se film s takvim negativcem snimi danas i da se vidi hoće li izazvati proteste), "Autoput besa" vozi utabanijim i sigurnijim stazama, te se otuda i internet popalio u raspravama o navodnoj mizandriji i napadnom feminizmu. Da se razumemo, nije to baš sasvim bez đavla, ali sam film se ni u jednom trenutku ne zakuca u ideološke ćorsokake. Furioza je više na liniji Sare Konor i Ripli, dakle zapravo muška fantazija o tome kako bi jaka žena trebalo da izgleda (dovoljno joj je dati razna oružja i Terminatorovu ruku), nego neko ko će pred testosteronsku publiku istresati feministička sviranja kurcu.
Mnogo kukavičkiji pristup učinjen je kod zlikovačke vojske – upadljivo našminkani i odreda bolesni, njihova divljačka nebriga za sopstveni život na tragu je aktuelnih muslimanskih fanatika, spremnih da umru zbog divota na onome svetu. Međutim, ovde se filozofija ne rasplinjava nego šalje na pogrešan kolosek vađenjem detalja iz nordijske mitologije: momci bi u Valhalu. Time se propušta možda zanimljiva paralela, pogotovo za svet Pobesnelog Maksa: nafta – muslimanski fanatizam; i nepotrebno se ubacuje mig ka belačkoj mitologiji i obrijanim glavama.
Ali, dobro, ništa ne može da upropasti čisto pumpanje adrenalina koje nosi ovaj zabavan film, pa čak ni to što je Maks srozan na skoro pa sporedan lik i što Hardi nije Gibson mada na momente (srećom, veoma retko) sitnom mimikom pokušava da ga dočara. Iako je sasvim validno da Maks na svojim putešestvijama po onakvom svetu ludila naleti na osobu poput Furioze koja ga zaseni, mnogo više smeta njegova psihotičnost i sklonost ka halucinacijama. Prečesto se to događa u filmu da bi bilo zanemareno, a potpuno promašeno u tretmanu Maksa kao lika; u prethodnim delovima njegova duševna praznina ispoljavala se sasvim drugačije. Doduše, uvek je moguće da je Miler svestan da se današnjoj publici mora sve objasniti, te halucinacije zapravo viču: "Ej, deco, jel' sad kapirate zašto je on MAD Maks?"

Odličan film, prava je šteta što je Gibson ovako nešto već snimio (Apocalypto) i verovatno neće – kao što mi je najpre palo na pamet – umesto neke kameo uloge uskočiti u režisersku stolicu. Mada...

2 коментара:

Hanibal је рекао...
Аутор је уклонио коментар.
ash је рекао...

Pamtim Nikolu Popevića iz pradavnih vremena 80-ih, kao redovnog autora tekstova u kultnom domaćem računarskom časopisu "Svet Kompjutera". Obožavao sam njegove tekstove. :)
Ukucajte ime u polje "Autor":
http://retrospec.sgn.net/users/tomcat/yu/mag.php