ovo je treći izveštaj sa fantazije i finalni koji se tiče glavnog povoda da uopšte budem tamo – programa od 7 filmova koje je mič nazvao SUBVERSIVE SERBIA. moglo bi se reći da je tek u ovom segmentu ovaj program u potpunosti zaslužio svoj naziv. evo i zašto:
Tuesday, July 13
10:00 p.m.
TEARS FOR SALE (Director’s cut)
ekipa SRPSKOG FILMA stigla je u montreal tog popodneva, i onako džetlegovana i od rakije olakšana na kanackoj carini (them bastards!), došla da isprati SUZE ZA SALETA. velika sala bila je skoro krcata, aplauzi sočni, publika trejlerom i slikama iz filma naložena za vizuelnu raskoš i egzotiku, a projekcija je prošla bez ikakvih problema. igrala je nesečena verzija, koju mi u srbiji dobro znamo – bar nas 200.000 koji smo film gledali u bioskopu – ali stranci, kao i kvazi-srbi koji su ovo 'ispoštovali' na divxu, znaju samo za sečenu, 'luk' besonovu verziju. kopija je dobra, titlovi i prevod odlični, a OGNJENKA mi na ovo, peto (!) gledanje, deluje još malkice bolje, jer sam odavno prestao da zapažam nedostatke i propuštene šanse, i bavio se samo onim što je na ekranu i u zvučnicima, takvim kakvo je.
publika je SUZE posrkala do poslednje: oduševljenje se moglo napipati u vazduhu, a Q & A koji sam potom odradio sa acom (u trajanju od 40 minuta) naišao je na podjednako odobravanje. mada ne univerzalno, ali o tome uskoro. dakle, aci samo treba dati mikrofon i masu, i u tom trenu sve priče o mamurluku, džet-legu i sličnim andrmoljima tope se kao moj novčanik u used books knjižari. bio je to uobičajen acin nastup koji, čitaocima i fanovima iz srbije, nije ništa novo, pošto se te teze nalaze svuda gde je i on: "fašizam političke korektnosti" koji vlada svetskim filmom, eurimages politika podrške filmovima o izbeglicama i "devojčicama sa šibicama" snimljenim mobilnim telefonom iz dupeta, srpski filmski klanovi i namešteni konkursi na kojima pobuđuju glupi i dosadni filmovi, srbija kao svinjac koji je teško voleti ali se vremenom čovek bar navikne da mu ne smeta previše, itsl.
podgrejan aplauzima i gromkim smehom publike na njegov stand up act, aca je pao u žar, pa sam povremeno ja morao da moderišem njegove extremnosti, koje poneki srpski slušalac može (valjda?) da prepozna kao hiperbolu i druge stilske figure, ali stranci, naivni i neironični kako ih azatot dao, nisu baš uvek skloni da čitaju između redova, nego bi poneke od tih njegovih gromoglasnih preterivanja mogli da shvate doslovno i na osnovu njegovih reči zamisle srbiju kao nekakvu čaušeskuovsku tiraniju u kojoj nema nikakve slobode misli i dela a ljudi gmižu po blatnim boratovskim ulicama zajedno sa svinjama proždirući jedni druge u neprekidnim orgijama nasilja i pijanstva. znači, ja sam na 3-4 mesta upadao u tu njegovu logoreju relativizujući neke od preteranijih tvrdnji, ali to nije zadovoljilo najmanje jednu osobu u publici, inače srpkinju, neku trenutnu montrealsku dijasporku, koja je žučno reagovala na acine 'antisrpske' tirade, rekavši, otprilike, da je zgrožena da neko na takav način može da predstavlja svoju zemlju i da toliko ružno govori o njoj.
da je ne bih ja po sećanju reinterpretirao, evo šta je dotična 'kristina' ostavila kao komentar na RTS-u:
Kristina
(petak, 16. jul 2010, 21:06)
Kanada - Montreal
Trenutno je filmski festival "Fantasia" u Montrealu i u zizi interesovanja je prvo predstavljanje srpske zanrovske kinematografije pod nazivom "Subversive Serbia". Na programu je nasih 7 filmova. Moje odusevljenje se pretvorilo u ocaj kada je scenarista "Carlstona za Ognjenku" umesto da prica o filmu, kanadskoj publici predstavio Srbiju kroz vekove na neverovatno ruzan nacin. Zastrasuje saznanje da nam neprijatelji uopste nisu potrebni kada imamo takve "ambasadore". Ipak, ja i dalje nastavljam svoju misiju da postenim radom ovde u inostranstvu povratim izgubljeni "dobar glas" moje Srbije.
to joj nije bilo dovoljno pa je 4 dana kasnije reagovala i na BLICU:
Utorak, 20. 07. 2010. 15:00h
Evo kako se moje odusevljenje na "Fantasiji" pretvorilo se u ocaj. Nakon projekcije filma "Carlston za Ognjenku" prisutnima se obratio Aleksandar Radivojevic pisac scenarija. Publika je u 99.99% bila lokalna, tj kanadska - srecom ili nesrecom. Iz njihove diskusije moglo se zakljuciti da je ova projekcija zapravo njihov prvi dodir sa nasom kinematografijom i Srbijom uopste. Znaci Aleksandar je tada bio nas "ambasador"! Svojim odgovorima uglavnom je promasio temu i umesto da govori o filmu, pljuvao je po Srbiji i svemu srpskom kroz vekove na jedan toliko degutantan nacin, da se covek jednostavno zapita kakve su ga to frustracije naterale na takav nekontrolisani izliv zla i neistina. Ovlasceni novinar festivala Dejan Ognjanovic u vise navrata pokusao da ga fokusira na film, ali nije vredelo. Saznanje da nam neprijatelji uopste nisu potrebni kada imamo sina poznatog rezisera Mise Radivojevica zastrasuje. BU!
acin odgovor na njenu tiradu iz publike nije nimalo pomogao zahlađenju situacije, pošto je otprilike, na njeno 'ja stvarno ne mogu da podnesem da sedim ovde i slušam takve reči o srbiji', kazao: 'pa ako ne možete, ne znam zašto sedite tu i slušate me' ili tako nešto. publika je pretežno aplaudirala njegovim rečima, ali pronađoh na netu najmanje 2 reakcije (na istom blogu) koje svedoče da se nekima to ipak nije dopalo.
prvo ovde:
Interestingly, there was a similar situation during the Q&A for Tears for Sale, where a Serbian student took offense to the writer's portrayal of their country and cinema as generally hellish, and the audience once again circled the wagons around the guest. Which was a pity, because the discussion could have been interesting.
a zatim i ovde:
In a somewhat interesting repeat of a couple nights earlier, the Q&A for Tears for Sale, there was another heated exchange between audience and filmmaker, once again with the unhappy audience member being shouted down somewhat. Again, a pity, because it demonstrated the tendency of people with strong opinions to presume that they are shared. Writer Aleksandar Radivojevic off-hand criticized the Serbian film industry constantly (along the lines of "the government only funds a certain type of film that stinks"), and what appeared to be a Serbian student in the audience took exception, both to the blanket assumption that nobody enjoys the movies being made in Serbia and how generally down on his home country he was.
I don't know that much useful could have come out of the argument, but as an amateur critic and hopefully open-minded fan of film in general, I'm really not comfortable with the "if you don't like it, why are you here?" that got shouted at the young woman. The way I figure it, the person who doesn't like the movie can probably potentially get more out of a Q&A and insight into the director's reasoning, and maybe has more interesting questions to ask. Those things get awfully dull when it's just "how difficult is it making such an awesome film?" Also, it's a good reminder that it's almost unavoidable one can get a very distorted image of the rest of the world; I'm sure that by the end of this festival, I'll get exposed to a lot of "Serbia is miserable", but there are other perspectives. Maybe this person is upper-class and has her own distorted view, but you always need an aggregate to get a complete impression.
za kompletnu impresiju, bar što se mene tiče, rekao bih da su oboje, na neki način, donekle u pravu, a odnekle preteruju: i aca sa svojim blackblackblack vizijama (koje umeju zabavno da zvuče, ali nisu baš sasvim adekvatne stanju na terenu) i ova osoba iz dijaspore, nenaviknuta na takav diskurs, koja je očekivala malo više klasično shvaćenog patriotizma.
anyway, dao sam i preveliki prostor ovoj epizodi čisto da se vidi da je bilo i drugih tonova i reakcija, a ne da bih kazao da su oni dominirali, jer nisu. i tokom filma (smeh, aplauzi) i u razgovoru nakon, a i u komentarima kasnije, čuo sam brojne pohvale za OGNJENKINE SUZE, kako za vizuelne domete tako i za lepotu srpskih žena. glede potonjeg, jedan tamošnji režiser me pitao da li su žene u srbiji stvarno toliko lepe, tj da li je bilo nekih cgi intervencija na licima glumica, a naročito sonje kolačarić, jer su mu obe a naročito sonja delovale anđeoski...
Wednesday, July 14
6:00 p.m.
AN INTRODUCTION TO SERBIAN HORROR FILMS
prisutni su lepo reagovali na inserte, naročito na LEPTIRICU i DAVITELJA, i postavljali su brojna pitanja i meni i ostalima (mladen, aca, spaske i nikola). za divno čudo, opet se pojavila i ona 'kristina', kako bi i ovog puta reagovala na acinu tiradu, ovog puta stavivši akcenat na to da je on sin poznatog reditelja, pa kako onda može da kuka da je teško snimiti film, a eto on snimio, došao ovde da ga predstavlja i još pljuje po srbiji sve u 16. aca joj je, ovog puta manje militantno, skrenuo pažnju na to da njegov ćale, kako reče, ništa nije zaradio od filmova, i da tatkova profesija nema nikakve veze sa ovim konkretnim filmom. očito je da je slabo obaveštena 'kristina' pogrešnu osobu pitala ovde za tatkovu pomoć a, začudo, i u srpskim okvirima se tog aspekta ('nezavisne produkcije' SRPSKOG FILMA) niko ne dotiče...
sve je to, uopšteno gledano, bilo lepo i krasno, a postoji i video snimak koji ću, kad ga dobijem i proverim da li je dovoljno zanimljiv za gledanje, verovatno okačiti na blogu.
kasnije sam na temu srpskog horora dao opširan intervju donatu totaru, kritičaru, teoretičaru i novinaru koji, pored ostalog, piše za odlični onlajn OFFSCREEN journal: kad to bude okačeno, javiću.
Thursday, July 15
7:45 p.m.
T.T. SYNDROME
projekcija SINDROMA se poklapala sa nekim drugim filmom koji sam teo premijerno da gledam – mexički o kanibalima, koji ispade baš baš slab – tako da sam u salu sa TT-om ušao tek 15-ak min. pred kraj filma. slika mi je delovala mračnije i jeftinije nego što pamtim iz srpskih bioskopa, ali je zato barem eng. titl bio izvanredan (što i ne čudi kad ga je radio onaj ognjanović; za dž, kako ispade, mada nije bio takav dogovor; al nema veze, ni mnogo veći igrači na tom filmu nisu bili isplaćeni, a ja sam im se barem odužio time što sam izboxovao prikazivanje na ovom prestižnom festivalu...).
enivej, većina sale se ispraznila dok sam ja došao do pozornice, i ispade da im niko nije ni kazao da će biti Q&A posle filma – zato što naredni traje poprilično, pa i nema mnogo vremena. ipak, zbog 10ak ljudi koji su ostali na sedištima, videvši mene, odradio sam neku kraću priču sa njima. kako ispade, moja pripremljena izvinjavanja oko toga kako film izgleda itd. i nisu bila potrebna: ovima se film dopao, all things considered, pa tim bolje po sve, je li.
Friday, July 16
9:10 p.m.
A SERBIAN FILM
okrepljujuće je deolovao prizor reda dugačkog barem 100ak metara, koji se protezao od ulaza u CONCORDIA HALL theatre, pa iza zgrade penjao se uz ulicu kao onih dana u srbiji. serbian-related queue, al ne za brašno il šećer, no za – SRBSKI FILM! sala je bila rasprodata – dakle, 700 duša željnih da naživo budu podvrgnute najprovokativnijem, najbolesnijem, najžešćem i šta sve ne filmu godine, a i šire.
uvodno slovo beše kratko – mič je savetovao publici da, ako se nekome nešto smuči i poželi da ustane, bolje da to ne čine, tj. ako se baš onesvešćuju, bolje da to rade u udobnosti svoje stolice nego na patosu ili stepenicama, kao onaj nesrećnik pre neki dan koji je raskrvario stepenište u pokušaju da pobegne iz sale tijekom premijere I SPIT ON YOUR GRAVE rimejka. (sissy!) spaske je samo kratko rekao da, u takvom slučaju, 'just keep repeating: it's only a movie! it's only a movie!'
na kraju ispade da su na projekciju došli samo najtaličniji i najčeličniji, jer nije bilo nikakvih extremnih reakcija: samo 3-4 napuštanja projekcije, ali bez bljuvanja, nesvesti ili krvi.
glede projekcije, tek sad u montrealu video sam i čuo ovaj film kako zaista valja: ono u novom sadu na sinema šitiju je smejurija, i vizuelno, a naročito zvučno. smešno mi kad čujem dežurne srbske imbecile, koji su skinuli divx filma i na osnovu njega došli do zaključka da je i ovde slabo urađen ton, il tako nešto. assholes!
SRBSKI FILM zvuči tačno kako treba, čuje se sve što treba da se čuje (pa i više od toga, naročito pred kraj), samo što to treba ispratiti u adekvatnim tehničkim uslovima. slika je, otprilike, rekoše mi, maximum koji se može postići sa ovom kopijom koju su im mađari napravili, iako je to daleko inferiornije od onoga što je prvobitno trebalo da bude, i što je i bilo urađeno u nemačkoj laboratoriji (ona kopija koja je otišla u dim)! eng. titl je skoro savršen, ali to već svi vi koji ovo čitate dobro znate, pošto je dvd screener koji je procureo baš za vreme fantazije (mada, ne sa tog festivala, nego mnogo južnije – i istočnije, kako izgleda) sa tim istim titlom, done by truly yours. čak i pojedini moji neprijatelji, koji su se ranije sprdali sa mojim znanjem engleskog, bili su prinuđeni da priznaju da je prevod odličan. but of course!
ja sam sedeo relativno blizu platna, 5-6. red, kako i inače najvolijem, tako da nisam imao u vidokrugu veći deo publike, ali aplauzi i dr. komentari čuli su se, pomalo, tek pred kraj filma – najveći deo ispratili su u pobožnoj tišini, sa tek ponekim prigušenim smehom. skull-fucking je dobio najglasniji aplauz, mada se on jedva čuo od treštanja viklerove muzike koja grmi (previše, za moj ukus) tokom vascele završnice. u svakom slučaju, moram priznati da me je taj audovizuelni baraž prodrmao poprilično: iako sam SF gledo po četvrti put, bilo je to tek drugo kasvetno gledanje (tj. prvo, ako ćemo strogo), pa sam blago potresen sišao na pozornicu da popričam sa acom, spasketom i nikolom.
Q & A je protekao glatko, zabavno, dinamično, trajao je 50ak minuta a, suprotno očekivanjima, acina obožavateljka 'kristina' nije se pojavila i ovog puta da ga podseti na dužnost prema rodnoj grudi. hajlajt je, bar meni, bio lik koji je čestitao autorima na filmu – kaže da je došao kolima iz amerike samo zbog SF-a, da je vozio satima do montreala, dobio kaznu za brzu vožnju, ali da ništa od toga ne žali, da je film jebanje keve i sve tako.
posle ovoga išla je ponoćna projekcija REANIMATORA sa gordonom, paolijem i kombsom naživo: avaj, oni nisu gledali film. za kaznu, ni mi nismo gledali njihov uvod pre njihovog. umesto toga otišli smo u neki užasno grozan 'fensi' noćni klub kojega se domoroci gnušaju kao oličenja novopečenog skorojevićstva, uz to sa presoljenim cenama, ali pošto je spaske insistirao da se baš tu sedne, učinismo mu na volju, bar nekih 40ak minuta, pre nego što pređosmo u IRISH EMBASSY kao prijatnije mesto, i zbog okruženja, i zbog fantazijskog društva koje se inače tu okuplja posle filmova. tu su do zore razni neki prekidali srpske ture tekile kako bi čestitali na filmu... među njima bili su majk gingold (FANGORIA) i džordž mihalka (MY BLOODY VALENTINE – oriđinal)...
*** odradili smo i Q&A posle druge (popodnevne) projekcije SF-a, nekoliko dana kasnije (ovu bez spasketa, koji je u međuvremenu odleteo u j. koreju, na PIFAN fest). najveći kurio vezan za nju bilo je prisustvo kena rasela u 1. redu. on je izdržao ceo film, a kad smo ga posle pitali šta misli o njemu, samo je kazao: "I'm stunned." istini za volju, kako kasnije čuh iz drugih izvora, dekica je tu ipak bio samo učtiv i fin prema autorima... no, učinio nam je da se uslika sa nama, što je bio vrlo mudar potez, pošto ga je kasnije, kad je nastala gužva oko THE DEVILS, bilo nemoguće navatati.
Saturday, July 17
5:00 p.m.
VARIOLA VERA
najstariji film u programu privukao je, moram reći, najmanje ljudi – mala sala bila je poluprazna (iliti polupuna) – teško da je bilo više od 100ak ljudi unutra. zaista šteta, jer na ovo gledanje ustanovio sam da je VV još bolji film nego što ga pamtim: toliko dobar da me je fizički bolelo kada sam morao da projekciju prekinem nasred filma.
elem, tokom prethodnog filma već se oglašavao požarni alarm, pa su morali da evakuišu zgradu (i salu). zbog toga je, prvo, VV krenula sa zakašnjenjem od 15ak minuta, a onda, avaj, isto sranje desilo se i negde oko 50og minuta VV. alarm, i nužda da se evakuiše zgrada po PS-u, dok se ne utvrdi ima li realne opasnosti. stajali smo napolju, tik do zgrade, nekih 20ak minuta, vrlo frustrirani prekidom kad je bilo najslađe – čak i ja, koji ipak dobro znam film, baš sam se bio primio na ovo gledanje. bio je tu i gingold iz FANGORIJE – striktno zbog mog insistiranja da ovo obavezno pogleda – kao i još nekoliko viđenijih gostiju. dok smo čekali da nas pozovu unutra neki od publike su mi prilazili i postavljali neka pitanja vezana za VV i za moju kratku najavu pre filma.
na žalost, zbog ovog kašnjenja nisam mogao da ostanem na filmu do kraja, kada su nas najzad pozvali nazad u salu. elem, u 20h te večeri bila je Poe-predstava NEVERMORE (gordon + combs) a pravo sa nje išlo se na kućnu žurku kod douglasa bucka, reditelja. nijedno od ova 2 nije se smelo propustiti, a pošto je u pozorištu valjalo da budemo bar 30 min. ranije da bismo zauzeli mesta, VV se nije mogla odgledati do kraja...
od onoga što sam mogao zapaziti u tih 50ak minuta: ova titlovana kopija je donekle izbledela vremenom i sve boje su krenule u pravcu smeđe-crvenkaste; iako su slova za titl loša, iskrzana, starinska, sam prevod je vrhunski (ne znam da li su kosta i nada carina radili i prevode u suprotnom smeru, ali ovo je definitivno radio neko profi, a ne bagra koja danas pretežno radi eng. titlove za srpske filmove).
* * *
da sumiram, ukratko: kako smo se nadali, super smo se udali.
privukli smo mnogo veću pažnju i publike i kritike nego što sam mislio da ćemo. inicijalno, bojao sam se da će rulja da bude u fazonu: "ma šta, koji su sad pa ovi srbi, šta oni znaju? će pogledamo ovaj SRPSKI FILM pošto svi tolko kokodaču o njemu, a za ovo ostalo, će vidimo, kad prvo odgledamo veći i izvikaniji hitovi." ali nije bilo tako. skoro sve projekcije srpskih filmova bile su krcate i blizu-rasprodate. reakcije pretežno povoljne ili, u najmanjem, zadovoljne. poneki kreten gore-dole, na toliku masu, može se oprostiti.
čak i ako moje impresije o feedbacku publike otpišete kao subjektivne impresije sa nepouzdanog izvora (tj. od strane selektora i glavnog krivca za sve ovo) – ono što je mega-objektivno i nesporno jesu nagrade koje su filmovi iz ovog programa podobijali, i od kritike, i od publike podjednako.
Najubedljiviji dokaz uspeha ovog programa je činjenica da su filmovi prikazani u njemu dobili više nagrada nego bilo koji drugi program: Mladen Đorđević, autor Života i smrti porno bande, osvojio je nagradu za najbolji scenario; Srpski film je dobio specijalni pomen u kategoriji najboljeg debitantskog filma, kao i dve nagrade publike: glavnu, kao najbolji film izvan Azije, a nagradu za najinovativnije ostvarenje je podelio. Čarlston za Ognjenku dobio je nagradu Fantastični ekran, a Edit i ja ovenčao se drugom nagradom publike za najbolji animirani film.
moj sažetak i impresije i sumiranje postignuća festivala tj. subverzivne srbije, napismeno imate u POLITICI ovde, a naživo moj umilni glasić – sa gostovanja u filmskoj emisiji FILMORAMA na radio Bg2 (utorak, 03.08.2010) možete čuti ako downloadujete sledeći fajl. takođe podsećam i na text joce ristića vezan za razne oblike subverzije vezane za ovaj program, ovde.
ajd nek neko ospori značaj ovoga!
PS: ha ha, tačno sam znao da će da se nađe neki 'expert' tačno za to.
evo ga, recimo, neki "petar sajic" (ko god se iza tog neznanog imena skrivao), koji na sajtu POLITIKE iznosi svoju anal-izu:
"Ovaj festival je potpuno anoniman i nevazan za industriju filma. On je u principu vazan, ali nepotrebno je hvalisati nase filmove jer ce neko pomisliti da su zaista napravili uspeh. Uspeh je iza zavese, ali o tome drugi put."
znači, nevažan, ali u principu važan. nema uspeha, ali ima uspeha (iza zavese). čovek zna šta je važno a šta anonimno. kao totalni anonimus koji se oglašava tamo, u to ne sumnjam, he he he.
toliko, za sada, o tome.
u narednim nastavcima izveštaja pozabaviću se nesrpskim aspektima festivala, tj. impresijama, druženjima, tračevima, avanturama i drugim zbitijima vezanim za fantaziju 2010.
summa summarum subverzivne srbije, tj. njenog najsubverzivnijeg dela!
ОдговориИзбриши