Bite Marks (2010)

Rivju by : Aleksandar Janjić (aka Harvester)

Režija i scenario: Mark Bessenger
Uloge: Stephen Geoffreys + gomila nekih bezveznjaka

Bite Marks, debitantsko ostvarenje izvjesnog Marka Besindžera (zapamtite to ime – sigurno ga više nikad nećete čuti), ekstremno je niskobudžetna gej vampirska horor-komedija koja je nekim čudom zapravo sasvim podnošljiva, uprkos vrlo istaknutom hormosesualnom faktoru.

Moj inicijalni letimični pregled nasumično izabranih momenata u filmu otkrio je scenu gej seksa u WC-u u nekoj jazbini i četvoricu mišićavih toples vampira koji kidišu na glavne likove u želji da ih ugrizu za... pa, valjda za vrat (nadam se). Zbog toga se u meni javila jeziva misao da bi ovaj režiserski anonimus zapravo mogao da bude “slavni” Dejvid DeKoto pod pseudonimom. Ispostavilo se da to nije tačno – odnosno, ne mogu da budem 100% siguran, ali činjenica da sam ovaj film uspio da pogledam do kraja speaks volumes (nijedno od DeKotoovih „djela“ nisam izdržao više od pola minute, uključujući i ona ranija, u kojima su se povremeno pojavljivale i žene).

Naši heroji. Ovo u sredini nije Met Dilon.

Ono malo radnje što film ima izgleda otprilike ovako: Kamiondžiju Volša (Stiven Džefris) eksterminisala je neka misteriozna sila sakrivena u mračnim dubinama njegovog kamiona. Za to vrijeme (tj. nakon odlične crtane uvodne špice sa odličnom muzikom, o kojoj bi sigurno Džeri Goldsmit imao da izjavi riječ-dvije, jer predstavlja očigledan plagijat njegove teme iz Gremlina), Volšova žena i njegov brat Bruster su zauzeti horizontalnom akcijom u nekoj rupčagi od hotela. Bruster ne uspijeva da obavi posao do kraja (razlozi za ovo postaće jasniji nešto kasnije, kad se ispostavi da je on zapravo latentni pipe puller), a kako nesreća nikad ne dolazi sama, odmah stiže telefonski poziv od bratovog šefa – naređuje mu da umjesto njega obavi isporuku izvjesnih mrtvačkih kovčega or else... Nemajući kuda, Bruster kreće na put sa svojim vjernim GPS-om i usput nabasa na Vogela i Kerija, momka i momka koji su krenuli na kampovanje u divljinu ne bi li popravili svoju demontiranu vezu. Bruster ih prima u svoj (tj. bratov) kamion da mu prave društvo, tj. da ga drže budnim kad san zakuca na vrata, međutim dobiće mnogo više od onog što je tražio – ne samo što su sanduci koje prevozi puni vampira, nego će još Vogel lagano početi da ga prevodi u protivnički tim (!). Naravno, ostatak filma prikazuje pokušaje ovog trilinga da se izbori sa napadima pomenutih vampira.

Nije Eva Longorija.

Glavno meso ovog filma su reference na poznate horor (prvenstveno vampirske) filmove, pri čemu je glavna posveta vezana za Fright Night – pored direktnog spominjanja tog filma u nekoliko navrata u dijalozima (npr. prilikom diskusije oko toga da li krstovi funkcionišu), tu je glavni lik koji se zove Bruster, zatim Stiven Džefris u sporednoj ulozi i, kao šlag na tortu, čuveni citat „You're so cool, Brewster!“. Kad sam već kod Stivena Džefrisa, napraviću malu digresiju – svakako da njegovi obožavaoci ne mogu da budu pretjerano zadovoljni ovom ulogom jer se ovde pojavljuje ukupno četiri minute (dvije na početku kao čovjek i dvije pred kraj kao vampir, pri čemu gine oba puta). Međutim, ono što je bitno je da čovjek ponovo snima horore – ovo mu je već četvrti ili peti za posljednjih nekoliko godina, nakon završetka faze u kojoj je snimao takva „remek-djela“ kao što su Latin Crotch Rockets, Just 18 and Gay, Butt Blazer, Gay Men in Uniform i da ne nabrajam dalje (you get the idea, hopefully), a zadržao je onaj svoj bebeći šarm koji je učinio da njegov Evil Ed bude jedan od najvoljenijih likova iz horora osamdesetih (što, doduše, nije bilo teško pored onako anemičnog glavnog lika. Mislim, realno – ajd probajte da se sjetite kako se zvao glavni glumac iz Fright Night. Jeste uspjeli? Neki od vas možda i jesu. A jel' možete da se sjetite bar jednog filma koji je snimio poslije toga? Didn't think so.) Htjedoh da kažem – vrlo mi je drago što je Stiven uspio bar djelimično da se vrati na scenu nakon problema koji su mnoge njegove kolege poslali da mirišu ljubičice odozdo.

Toples vampiri. Zašto? Eto zato.

Da se vratimo na Tragove ujeda. Poenta koju sam htio da navedem prije nego što sam odletio u digresiju je sljedeća – ovaj film se uopšte ne trudi da ispriča neku iole koherentnu priču, niti da postigne napetu atmosferu ili nešto slično. Mi nijednog trenutka pojma nemamo ko su oni vampiri, odakle dolaze, koja je poenta njihovog prevoza, kakvu ulogu u tome ima šef kompanije itd. itd. Takođe, likovi (a posebno Vogel) u većini scena ponašaju se kao da su potpuno svjesni da su u filmu i zbog toga nijednog trenutka ne izgledaju uplašeno već se non-stop prepiru i raspravljaju oko filmova. U vezi s tim, najsimpatičnija scena mi je bila na samom početku vampirskog napada, kad još ne znaju jesu li u pitanju vampiri ili zombiji. Rasprava se otprilike ovako razvijala:
Keri: „To su vampiri. Zombiji ne trče.“
Vogel: „Trče u Zori mrtvih!“
Keri: „Zombiji NE TRČE u Zori mrtvih!“
Vogel: „Trče u rimejku!“
Keri zgađeno odmahuje rukom na pomen rimejka.

"Little brother! I am SHOCKED! I really am! I never figured you for a latent PIPE PULLER!"

Ovakvih rasprava ima dosta i one čine da likovi, kao ljubitelji horor filmova, budu dosta simpatični. Opuštenoj atmosferi doprinosi i režija, koja povremeno pored horora priziva i crtane filmove – očigledan primjer je scena kad vampir ganja jednog od heroja oko kamiona i nakon što obiđu nekoliko krugova, heroj se popne na kamion, a vampir nastavlja sam da trči okolo. Generalno smatram da je humor u ovom filmu uglavnom uspio i da je time u znatnoj mjeri nadoknađen nedostatak priče i atmosfere i činjenica da je ovo prokleti GEJ film!!!!!!!!!!!!!!!!! Ovaj Mark Blesindžer svakako nije Ves Krejvn i ovo svakako nije Vrisak, ali je podnošljiva zabava za jedno gledanje. E da su još umjesto muških likova ženski, pa to bi bilo remek-djelo!

A sad malo Ghoul

Od mene ova tvorevina ima *(*) ili što bi rekli Arapi: 2-/1+

Kao horor, to je potpuna besmislica i gubljenje vremena u svakom smislu (uključujući neverovatno jeftine efekte maske), a gore je već rečeno zašto ne treba očekivati čak ni pokušaj saspensa a kamo li strave.

Kao komedija, to se iscrpljuje u citiranim, i tome sličnim, meta-drkanjima, koja su krajnje predvidiva i prozaična, bez većih zapahnuća nadahnuća – mada, čini mi se da mi je nekoliko momenata izmamilo neki mlaki osmeh. Samo što ih se više ne sećam.

Kao parodija: to sa vampirima golih torzoa je čak i simpatično zezanje sa TWILIGHTom (or is it?!), a naročito činjenica da ti obnaženi uopšte nisu neki manekeni. Ostaje pitanje da li su namerno odabrali dežmekaste torzoiste, ili nisu imali para za bolje...

Kao "gay" film: osim ako niste pravoslavni fundamentol, ovde nema ništa naročito šokantno u tom smislu – guzovi blesnu na sekund-dva u par navrata, neko blago međumuško vaćarenje, i to je to. DALEKO mnogo više homoerotike ima u TANGU I KEŠU, pa zato, ko je to progutao, nema ovde čega da se grozi i sablažnjava, ovo je čak neverovatno čedno za naše dekadentno vreme.

Kao FRIGHT NIGHT send-up: da budem iskren, JEDINI razlog zbog koga sam ovo pogledao, i zbog koga bi ikoga uopšte moglo da bude briga, jeste upravo povratak Stephena Geoffreysa u vode "legitimnog", nepornografskog filma - pa još vampirskog "horora"! Njegov Evil Ed je zaista jedna od simpatičnijih i memorabilnijih kreatura iz 1980s horora (neki neprobirljiviji gotive čak i meni negledljivi, potpuno ogavni Englundov 976-EVIL), i zato reših da pogledam da li mu je, posle svih tih desetina metara posisanih kurčeva, ostalo nešto magične prašine iz Onih Dana.

Začudo, jeste. Iako godine nisu bile nežne prema njemu, faca i pojava su još uvek prepoznatljivi Evil Ed, a naročito – njegov memorabilni džokerski glas. Nažalost, dunsteri koji su ovo pisali i režirali nisu skoro nimalo upotrebili potencijal koji su u njemu imali, pa je njegova pojava ovde maltene protraćena – uključujući tu i zaista patetično recikliranje poslednje (njegove) replike iz FRIGHT NIGHTa.

Pa ipak, moram reći da film nije negledljiv: samo u poslednjih nedelju dana revoltirano-smoreno sam na pola ugasio i obrisao visokobudžetne tvorevine kao što su ruski GENERACIJA P i korejski NO DOUBT a samo uz mnogo nerviranja (u drugoj polovini i fast-forwardovanja) i korejski BE MY GUEST, a ovo čudo sam nekako odgledao do kraha. Iako se ne razbacuje sa previše duha, ipak stalno ima jednu solidnu dozu elementarne benevolentne intrige, pre svega kroz odnos to troje glavnih likova, pa se to, eto, može izdržati, koga ovo iz bilo kog razloga privuče.

Zanimljiva trivia: ubrzo posle FRIGHT NIGHT Džefriz je prešao u vode gay pornića. A ovde imamo obrnut slučaj: David Alanson je u ovaj hororčić dospeo upravo iz sveta gay pornića, gde je bio kreditovan kao David Townsend. Znači, Džefris s konja na magarca, a Dejvid s magarca na konja. Da li će od njega da ispadne muška verzija Trejsi Lords (u smislu uspelog prelaska iz XXX u "legit" vode) ostaje da se vidi, ali ima dovoljno šarma da ga možda unovči i bez sisanja kurčeva (bar ne pred kamerama, jer znamo već kako se inače napreduje u svetu šou biznisa, gay or no gay)!