Darko Tuševljaković, "Napolju nema nikoga"

             Planirao sam da svoj osvrt na APOKALIPSU nastavim zbirnim pregledom slabih priča iz te zbirke, i da u toj masi i Tuševljakovića obradim u par pasusa.

            Ali, nije mi se dalo.

            Kad sam otvorio knjigu da se podsetim priče, i kad sam opet ugledao sva ona mesta koja sam, tokom čitanja, obeležio uzvičnicima i smajlijima, shvatio sam da bi bio zločin ne obraditi ovo onako kako mu priliči. Malo detaljnije. Konkretnije.

            I zato, evo. The Darko Tuševljaković Show, again:

 

            "Napolju nema nikoga"

Ocena: 3-

Žanr: T

Šta: deluzije jednog klinca

Gde: neki grad u Srbiji

Kad: sutra

Now it's official: Darko Tuševljaković is the most unintentionally hilarious Serbian writer alive.

Moram da naglasim ovo "alive" kako ne bi bilo otimanja o titulu sa (pokojnim) Radomirom Belaćevićem. Istina, Živomir Žika Nikolić is alive & kickin' ali pretežno u sferama poezije. Za ovo što Darko izvodi u oblasti proze, a naročito one koja ima privid respektabilnosti (dakle, izvan Laguninog i još nižeg treša) – ja ne znam pandana.

Šta imamo ovde?

Glavni junak je još jedan Darkov dečačić kao protagonista, ovog puta po imenu Petar Perimetar (!), a tu je i njegova sestrica Bubuljica. Njihovi tata i mama se rastavljaju. Mama odlazi iz kuće. Perimetru ništa nije jasno. Priča počinje njegovom zbunjenošću nad rečima koje je negde (U nekoj Balaševićevoj pesmi? U nekom scenariju Abdulaha Sidrana?) načuo, naime: "Magija bračnog života sastoji se u tome što preko praga spavaće sobe uveče prelazi dvoje ljudi, da bi unutra postali jedno." (str. 187). 

Petar Perimetar je ubeđen da su vrata spavaće sobe nekakav SF portal magičnih svojstava... Avaj, ničeg magičnog nema u ovoj priči: samo gola banalnost, ispripovedana sa uobičajenim smehotresnim Tuševljakovićizmima: "Krevet je izgledao deformisano, poput šlogiranog čoveka" (str. 192) ili "Bubuljica joj se uhvatila za suknju poput muve uhvaćene na lepljivu traku" (str. 197). A tu su i obavezne životne mudrosti: "Kapija nekom donosi dobro a nekom zlo, sve zavisi od toga koliko dobro je poznaješ i koliko je pažljivo koristiš" (str. 197). Mda...

Međutim, posle nekog vremena, otprilike 40-ak dana od odlaska, mama se vrati da obiđe dečicu, i ona je puste u kuću (uprkos očevoj zabrani) dok je otac na službenom putu – ili barem na poslu. A onda tata dođe kući zajedno sa svojom "koleginicom", i tu krene URNEBES. Tu počne sudar LJOVISNE, KASANDRE, GUŠTEROVOG OSMEHA i SREĆNIH LJUDI, sa prikladnim dijalozima. Tu porodičnu raspravu koja usledi naprosto morate pročitati: ja to ne mogu da prenesem. Sapunica, melodrama, patetika... užas! Samo nagoveštaj: "Plaćaš za usluge? Dok se ja uspavljujem ljubavnim romanima, ti plaćaš drugima. Svaka čast, Dragane." (str. 199)

A usred toga – još jedno za Tuševljakovića groteskno nevešto & neubedljivo uguravanje u dečje cipelice i u dečju lobanjicu sa njegovim nešto starijim stopalima i mozgom i rečnikom. Evo kako o svojoj mami pred ocem rezonuje Petar Perimetar: "Otišla je zato što ste prestali zajedno da prolazite kroz Kapiju. Mislim, kroz vrata spavaće sobe. Kad dve stvari prođu kroz Kap... kroz vrata, postanu jedno, ali kada prođe jedna stvar, ona postane još više sama. Zato je majka dovela gosta. Nije znala... Nije znala da će je to još više odvojiti od tebe, tata." (str. 200)

A pravi šou nastaje kada Petar Perimetar ovim rečima nenamerno tati otkrije maminu švaleraciju.

"Ovde, Nevena? U kući? Pred decom?" dahtao je otac namršten kao da miriše crkotinu. (str. 200)

Celo ovo POZORIŠTE U KUĆI kulminira scenom koja je u meni izazvala dugotrajan glasan i grohotan smeh. Možda, delom, baš zato što je bila naumljena kao "ozbiljna", teška. Ali koji je čitalac toliko tvrda srca da ne prsne u smeh pred scenom koja kao da je prepisana iz IMA LI PILOTA U AVIONU ili GOLOG PIŠTOLJA? Zapazite samo ovaj akciono-hororični tear-jerk slapstick džericukerovskih razmera – ne mogu da navodim čitavu scenu u kojoj porodična svađa preraste u porodičnu TUČU, to morate pročitati sami, ali evo samo hajlajta tužne sudbine koja strefi Tanju Advokatkinju, tatinu "koleginicu" koja u sveopštem gušanju zadobije bubetak od mame:

"Žena se saplela i prevrnula lonče sa kipućom vodom na sebe, a zatim je, pokušavši da se odbrani od vreline, u panici spustila dlan na vrelu ringlu.

Vrištanje.

Vrištanje toliko glasno da su otac i majka samo otvarali usta, poput glumaca u nemom filmu (da, u filmu Stanlija i Olija! – Ghoul). Uhvatili su Tanju Advokatkinju ispod miški i izneli je napolje. Žena je kolutala očima i vrištala, vrištala, vrištala." (str. 201)

A ako mislite da je ovaj trapađoz vrhunac, varate se. Pa nije džaba Darko Tuševljaković "najtalentovaniji i najpismeniji među domaćim mladim piscima fantastike i možete da ga mrzite. Ili da se naviknete na dobru literaturu" (Radmilo Anđelković). Ovaj majstor "dobre literature" zna da dobra priča mora da ima dodatni twist, dodatni turn of the screw.

Taj SCREW je predugačak da ga prepisujem ucelo, a i ne bih da vam kvarim radost uživanja u "dobroj literaturi" – reći ću samo da u tom twistu Petar Perimetar, nakon što mu rastavljeno-sastavljeni roditelji odjure ka Hitnoj pomoći sa zaringlanom Tanjom Advokatkinjom, ostaje HOME ALONE sa sestricom Bubuljicom. I, šta radi ovaj nestašni mališan? Uzima sestrinu omiljenu lutku, i baca je preko ograde terase.

"Neeee!" čuo je glas iza sebe i okrenuo se na vreme da vidi svoju sestru kako, ruku ispruženih ka lutki, preleće ogradu terase" (str. 202).

Da. Ako zaista moram da baš spojlujem kraj ovog masterpisa srpske fantastike (u kome, btw, nema fantastike; a nema ni apokalipse; ali ko će sad da cepidlači, važno je da ima SMEHA!) – Bubuljica se rasprsne nekoliko spratova niže, a Petar Perimetar odlepi. A ko i ne bi? Mislim, sinak je upravo svojim brbljanjem definitivno pokopao ionako sjeban brak svojih progenitora, indirektno izazvao opekotine 3. stepena na tatinoj nedužnoj (?) koleginici, i kao krem na sve to, upravo ubio svoju sestricu na balkonu koji, izgleda, nema ogradu, ili ona nije dovoljno visoka da zaustavi curicu od kojih 5-6 godina.

Pošto je otkrio da je samo za propast i uništenje stvoren, mali Petar Perimetar u svom poremećenom umu poveruje da će njegove oči smrtonosnim zracima početi da seju uništenje svuda okolo, i tako, kao nekakav pančevački (?) Professor Chaos, on izlazi iz kuće... The End.

Ako mislite da je sve što sam gore napisao samo plod moje pakosti, zlobe i zlikovaštva – hej, eno vam cele priče, u antologiji APOKALIPSA JUČE DANAS SUTRA, pa se uverite sami u čaroliju koju danas, u Srbiji, na ovaj način, ovako nenormalno, ovako groteskno, ovako nenamerno smešno, može da isplete samo i jedino Darko Tuševljaković!

Bow down ye feeble mortals – bow to the True master of unitentionally hilarious pathetically horrific slapstick melodrama! Niko, ali NIKO, u univerzumu, ne ume da ovako incroyable u istoj vangli umesi i američki slipstrim i špansku sapunicu i cuker-abrams parodiju i nenaučnu fantastiku i banalnost serija Siniše Pavića i bredberijevsku patetiku i... i... sve ostalo. 

Reči me izdaju pred ovim.

The rest is silence.