Pred
sam kraj oktobra ove godine iskoristio sam priliku da se sa dragim prijateljem Markom
Piševim (čiji je spisateljski opus poznat probirljivijim i
upornijim ljubiteljima kvalitetnog
domaćeg horora!) zaputim u još jednu slikovitu ekskurziju.
Krajem prošle godine s njim i još jednim njegovim drugom obišli smo selo
ZAROŽJE, i čuvenu vodenicu SAVE SAVANOVIĆA, o čemu ste na blogu već bili opširno
obavešteni (i to OVDE,
OVDE
i OVDE).
Ovog puta,
naše odredište je bilo nešto manje izvikano, manje opštepoznato, pa smo, stoga,
sada bili blaženo lišeni susreta sa kojekakvim Pinkovim voditeljima, snimateljima
i sličnom bagrom. Naša meta ovog puta bila je Gornjačka klisura, na samoj "Kapiji
Homolja", s posebnim naglaskom na jednoj slikovitoj ruševini koju sam
sebi, čim sam joj slike video na netu, smesta zacrtao kao obaveznu destinaciju.
Evo, pre
svega, dajdžest fakata o odredištu koji sam sakupio i priredio, pre nego što se
bacim na subjektivne opise i impresije. Sve fotke koje idu uz ovaj prilog
eksluzivno načinili i sva prava zadržali (c)
Dejan Ognjanović & Marko Pišev for The
Cult of Ghoul, Inc. Kliknite na njih za veći i detaljniji ugođaj.
Usled svog
specifičnog geografskog položaja, Homoljski kraj nalazi se pomalo izvan glavnih
puteva, tako da su u njemu najbolje sačuvana obeležja stare balkanske kulture, narodnih običaja, starih zanata i
tradicionalne arhitekture.
Jedna od
specifičnosti Homolja su mnogobrojne klisure: Gornjačka, Ribarska, klisura
Velike i Male Tisnice, zatim Osaničke reke i klisura reke Do. Najpoznatija je Gornjačka klisura, duga 16 kilometara,
koju čine četiri velika meandra. Na platou jednog od njih, na levoj obali
Mlave, nalazi se manastir Gornjak,
koji je ime dobio po vetru koji duva u
klisuri.
Gornjačka
klisura označava ulazak u Homolje i usečena je između Vukana sa desne i Ježevca
sa leve strane toka Mlave, koja njome protiče. U njenim liticama su ostaci srednjevekovne Mitropolije,
izvor "Četiri lule", i jedan mnogo intrigantniji, jer su mu vode
poznate po lekovitosti za bubrege. Manastir posvećen Vavedenju (što znači da im je slava 4. decembra) je zadužbina kneza
Lazara i građen je u periodu od 1376-1380.
godine. Knez Miloš brinuo je i za obnovu i održavanje Gornjaka, ali je po
pisanju Vuka Karadžića, tu je pohranio i neke dragocenosti, među kojima i barjak cara Dušana Silnog…
Na kapiji Homolja, na ulazu u klisuru,
pošavši od donje Mlave, nalaze se ostaci srednjevekovne Mitropolije. Posedovala
je rezidenciju za 400 kaluđera koji
su se bavili pisanjem i prepisivanjem
rukopisa, a bili su u sastavu manastira Manasije pri čuvenoj Resavskoj školi.
U neposrednoj
blizini Mitropolije nalazi se isposnica
Blagoveštenje. O isposnici u kamenu se kaže da je u njoj boravio prepodobni
Sv. Grigorije.
U klisuri se
nalaze i brojni ostaci utvrđenja starog
srpskog grada koji je prestao da živi posle pada Smedereva. Na ulazu u
klisuru mogu se videti razrušene
stražarske kule, koje su nekada služile za odbranu rimskog vojnog puta (Via militaris) što je prolazio ovuda
vodeći za Niš.
Manastir
Gornjak nalazi se u Gornjačkoj klisuri, između Žagubice i Petrovca na Mlavi.
Gradnja manastira završena je 1380. godine, a ktitor je bio knez Lazar. Od kada
je manastir sagrađen, monaški život u njemu odvijao se bez prekida. Od
najstarijih građevina sačuvane su glavna crkva posvećena Vavedenju, i mala
kapela u pećini, posvećena sv. Nikoli.
Krenuli smo u
rano nedeljno jutro, 27.10.2013. Markovi drugari, koji je trebalo da pođu s
nama, u zadnji čas su otkazali svoju nazočnost, što nas nije sprečilo u
planiranom i jedva čekanom naumu. Osvanulo je prelepo jesenje jutro: sunčano i
vedro, ali sveže. Ovog puta Marko je vozio, što je aktivnost koju inače ne
obavlja baš često. Zbog toga sam se malko i šalio na njegov račun – srećom,
moje brige i pošalice pokazali su se neutemeljenim, jer ispade da je on (ipak!)
odličan i pouzdan vozač.
Vožnja do
Požarevca, i dalje, do ulaska u klisuru, prošla je bez događaja vrednih pomena:
glatko, bez lutanja, i uz minimalno oslanjanje na uputstva meštana da ne
omašimo neko skretanje. A onda, već kad se nađosmo nadomak klisuri (tj. Kapiji
Homolja) – priroda postade nešto sasvim drugačije, lepše, i na neki primetan
način, POSEBNO.
Sa slika koje
sam video na netu nije bilo baš najjasnije koliko je ruševni manastir, ugrađen
u stenu, daleko od puta i kako mu se može prići. Kad mi tamo a ono – ispade da
je ODMAH do auto puta, da ne treba prolaziti ni kroz kakvu šumu niti se verati
uz stenje: jedino što je nezgodno jeste da odmah uz njega, na putu i okolo, ne
postoji ni trunka prostora za zaustavljanje auta.
Uski auto-put
krivuda kroz klisuru, i na tom mestu ili blizu njega nema nikakvog ispusta.
Zato odosmo autom nekih 500-ak metara dalje, gde nađosmo mesto da se ostavi
auto, pa krenusmo pešice u prijatnu šetnju kroz klisuru, većim delom utonulu u
hladovinu čak i usred bela dana. Pošto nema prostora izdvojenog za pešake, neki
su morali da se snalaze na betonskoj ogradi koja vozila štiti od survavanja u
plitku rečicu na dnu klisure.
Bilo je
prijatno videti da oko manastira nema planinara i dosadnih turista: mogli smo
da mu priđemo i u bizarnoj arhitekturi srođenoj sa stenama uživamo bez
intruzija drugih ljudskih bića. Novi drveni krst u podnožju, na otvorenom,
zajedno sa skromnim natpisom, na papiru, da se tu nalazi manastir Blagoveštenje,
i jedna kruška na vrhu krsta, bili su jedini tragovi nečega iz ovog veka.
Sve ostalo
odisalo je vekovima, i vekovima... baš onako kako to volim! Zurio sam u zidine
i pokušavao da dokučim s koje strane se tu nekad ulazilo, odnosno, da li je i
sada moguće ući s one strane zidina, ili ćemo morati da im se divimo samo
spolja – mada, čak i odavde pogled je bio predivan, kao što se na slikama da
videti...
Pokušavao sam
da zamislim monahe koji su ovde obitavali u mračnom srednjem veku, u ovoj
divljini i pustinji, u ovim kamenim zidinama. Nadao sam se da su prepisivali i
u svojoj biblioteci čuvali ne samo dosadna žitija svetaca i sličnu bogougodnu
literaturu, nego i neke zabavnije, mračnije nekronomikonoidnosti...
Ugođaj ove
građevine ne bih nepotrebno opisivao, kad su fotke tu da nadoknade hiljade
mojih reči. Umesto toga, bolje je da krenem dalje sa pričom, jer priča se ovde tek zapliće... Naime,
pošto se s prednje strane nigde ne naziru vrata ili bilo šta što bi kao ulaz
moglo da posluži, stao sam da se muvam okolo, i krenuo stazicom levo od
manastirskih zidina, ka stenama i šumarku iza kojeg sam zapazio veliku pećinu.
Iz pećine je
curkala, kap po kap, nekakva vodica, a u dubini zapazih i ostavljene plastične
sudove za njeno sakupljanje. Lekovita voda, očito. Krenuo sam da slikam
aparatom koji je Marko obezbedio (ništa profi, obična prosečna mašinica, ali
poslužila je svrsi; mada, voleo bih da ovde jednom dođem sa nekom ozbiljnijom
aparaturom za fotkanje!) i dok sam, tako, bio usredsređen na pećinu i liniju
koju su kapi vode iscrtavale kroz vazduh, začuo sam sa svoje leve strane šum
nečijih koraka i povike: "Hej, hej, nemojte da slikate!"
Prema meni je
išao čovek sa sekiricom u rukama – čovek s kojim ćemo zapodenuti neverovatno
bogat i slikovit, one-of-a-kind višečasovni
(!) razgovor... To će sve biti opisano u narednom nastavku, kao i ostatak moje
i Markove ekskurzije tog dana. STAY TUNED! Ne
menjajte kanal, jer što ima kod Ghoula, nema nigde drugde!
---NASTAVIĆE SE---