Zarožje (3): Vodenica, crkva i staro groblje

Prošlo je pola godine od prva dva dela mog izveštaja o poseti selu Zarožje u zapadnoj Srbiji (blizu Valjeva), gde sam obišao vodenicu Save Savanovića i još neke okolne relevantne lokacije. To znači da je sada pravo vreme da okočam ovaj putopis sa još nekoliko impresija i ekskluzivnih fotki (na koje je mudro kliknuti za detaljnije osmatranje)!

Za one koji su se kasnije uključili u naš program, 1. deo ovog horor-putopisa je OVDE, za razliku od 2. dela "Serbian gothica", koji možete nači samo i jedino OVDE. U njima sam se bavio hajlajtom Zarožja – vodenicom i legendom o Savi. A sad, vreme je za nešto što se još ređe viđa, a dovoljno je slikovito da bi moglo biti zabavno čitaocima ovog bloga.

Za razliku od "Savine" vodenice, koja je danas tek jadna ruina, ruševina sklona padu (vidi slike u prethodnim izveštajima!), u Zarožju nas je naš ljubazni domaćin i vodič, čika Slobodan, odveo i do jedne vodenice malko bliže selu, koja je manje izolovana, pa stoga cela celcata, i kako izgleda – funkcionalna. 

Što bi nas pa ona zanimala, ako nema veze sa vampirima? Pa, eto, iz najmanje dva razloga. Kao prvo, radi compare & contrast efekta, da vidimo za promenu i jednu čitavu vodenicu, sposobnu za rad (kao npr. u LEPTIRICI!) – a koja nije, recimo, preobražena u nekakav etno-ukras ili kafanu (kao, recimo, ona koju sam svojevremeno posetio u Petnici, blizu azila za pametnu decu).

Pored toga, prilikom posete ove relativno očuvane, saznali smo jednu zabavnu malu tajnu: naime, u blizini postoji i treća vodenica, i upravo je ta treća glumila "Savinu" kada je pre par godina čuveni Jovan Memedović navodno čekao vampire celu noć. Ako vam je to poziranje promaklo, evo dva linka u kojima ovaj glumi da junački iščekuje vampire, OVDE, a vala evo još malo i OVDE. "Slobodno recite da je Jovan Memedović stavio glavu u torbu kako bi otkrio da li vampiri postoje, i prespavao u vodenici Save Savanovića", rekao je Memedović agenciji Beta.

Šteta samo što, kako od meštana čujem, Memedović svoj show uopšte nije snimio u "Savinoj" vodenici. Tačnije rečeno, enterijeri (noćobdisanje) su snimljeni u drugoj! Štaviše, nije ni sedeo tamo "cele noći", kao što tvrdi, nego samo sat-dva, koliko mu je trebalo da usnimi materijal za show. Ah, how the mighty have fallen... Čak i onaj krembil "Medo Brundo" Amidža je ostao do mrklog mraka (istog dana kada smo se mi zadesili u Zarožju!) da se krevelji za svoj Retard-Show ispred prave pravcate Savine ruine...

Domaćin nam je pokazao i staru crkvicu – istina, obnovljenu, sveže okrečenu, pa ne izgleda dovoljno rural gothic za naročito slikovite fotke, ali za seljane valjda služi svrsi – mada imaju i veću i lepšu (i običniju) nešto iznad sela.

Kraj ovog crkvuljka pažnju mi privukoše dva pradrevna groba – možda čak iz Savinog doba, ili starija, teško je reći, jer sem urezanih krstova nema nikakvih drugih natpisa. Tu bi valjda trebalo da počivaju kosti nekih popova, ili tako nekih crkvenjačkih glavešina. Svejedno, ja sam sve vreme na pameti imao Lavkraftovu ghoulish priču "Gonič" (The Hound)...

A to nije bilo sve: na pomen domaćina da se odmah tu blizu nalazi i prastaro groblje, odavno van upotrebe, za koje niko ne zna tačno ni koliko je staro, ja poskočih i rekoh: "To moramo da vidimo i uslikamo!", pa tako i uradismo.

Dok su Marko Pišev i Strahinja The Snimatelj uzimali još jednu izjavu od čika Slobodana na ovom pradrevnom grobištu, ja sam lunjao okolo, pazeći da ne uletim u kadar, i osmatrao i opipavao lišajevima i mahovinom davno izjedene nadgrobne kamenove i pokušavao da bar nešto na njima dešifrujem.

 Na njima nema imena niti godina – osim krstova, mogu se naći samo poneki simboli: sunce, mesec, vreteno i još ponešto. Kako nam domaćin reče, simboli su imali funkciju da razluče muške od ženskih grobova, a što se tiče ostalih detalja i sitnica – ime, prezime, zanimanje, godine rođenja i smrti, epitafi, poslednji pozdravi, imena podizača spomenika, želje i čestitke... – time nije imao ko da se bavi u vremenima kad je malo ko (ako iko!) ovde uopšte umeo da čita, ili piše, odnosno u kamen da urezuje tamo nekakva slova (a i za koga bi?). 

Kao što fotke pokazuju, mesto je u šumarku, skriveno rastinjem i napadalim jesenjim lišćem – zakamuflirano prirodinim maskirnim bojama. Mogli smo da prođemo tik pored njega i da ga ne primetimo, da ga u razgovoru Slobodan nije uzgred pomenuo. Otud njega nigde nema u putopisima iz Zarožja kakve možete ponegde naći na netu.

Veoma mi je prijalo ovo prastaro grobljance, možda i najstarije koje sam u životu posetio. Istina, može biti da su od njega ipak starija ona američka na kojima sam bio – recimo, u Marblhedu i Salemu, pa i staro crkveno groblje u Providensu, kraj crkve sv. Jovana (o tome videti slike i putopis TRAGOVIMA LAVKRAFTA OVDE). "Problem" je samo što su ova američka beskrajno bolje očuvana, pa ne izgledaju kao da su iz 17. i 18. veka; s druge strane, ovo u Zarožju možda nije starije od, recimo, ranog 19. veka – ali izgleda kao da je iz srca Srednjeg veka...

Dan je bio tih, potuljen, sa belim nebom punim oblaka, a nad nama su poput stražara bile nadnete litice slikovito nazupčanih stena koje su me neodoljivo asocirale na Đavolju varoš (odakle ću takođe uskoro da okačim slikoviti putopis). Imao sam osećaj da prate svaki naš korak...

I tako, pronađosmo u Zarožju više toga (i boljeg!) nego što smo se nadali: bio je to put svakako vredan preduzimanja, a i tajming nam je bio odličan, jer gotski ugođaj ranog decembra, tik posle kišice, i u pripremama za nove padavine, po sivkasto-magličastom danu, bio je tačno ono što nam je trebalo.

PS: Hvala Bobu jer se neće buniti što sam za ilustraciju negde na netu našao i ovde upotrebio jednu njegovu vampirsku ilustraciju!