izabrana dela

izabrana dela

среда, 08. мај 2013.

THE LORDS OF SALEM (2013)


***      
3+

            Pucajte, ali ja sam u ovom čudu uživao više nego u bilo čemu što je do sada Zombi potpisao kao reditelj! To, možda, ne znači mnogo, ali kad se sad osvrnem na opus Roba Z, zapažam patern: jedan loš, jedan dobar, jedan loš, jedan dobar… Dakle, KUĆA 1000 LEŠEVA mi je bila skoro negledljivi smor i budalaština (2);  
ĐAVOLOVI OTPADNICI je okej tortura-exploatacija i jedino me je žešće nervirao imbecilni kraj u kome se gomila psihopatskih sadista prikazuje kao grupica tragičnih antiheroja i sirotih žrtava zlog društva (3-); zatim je usledila "rimejk" blasfemija NOĆI VEŠTICA, đubre koje sam strastveno mrzeo (1+), ali sam prema njegovom nastavku bio nešto pomirljiviji jer su mi bili simpatični žestina i bes s kojima je Majkl Majers (kod Karpentera ledeni špricer, a u Zombija – ljuta stomaklija) kasapio sve oko sebe (2+/3-). 
            Sada bi, prema gornjem paternu, red bio na ćorak (ako poludupasti nastavak rimejka NOĆI smatramo za okej), i ja sam u očekivanjima ovoga zaista bio suzdržan, i spreman na budalaštinu: otud mi je užitak bio još veći kad se ispostavilo da je SALEM – naravno! – napadno glup, ali svejedno vrlo dobar film, vredan jake trojke
            Kako to, glup a dobar, pitate se sad? Lakše nego što zvuči. Pomislite samo na sve one izrazite imbecilnosti kojima vrve, recimo, SUSPIRIA i INFERNO: glupi likovi, kretenski dijalozi, apsurdno ponašanje "junaka", situacije "niđe veze", motivacija bačena kroz prozor, loša-do-osrednja gluma, odsustvo strukture, storitelinga, ritma… Just a bunch of stuff that happened. But, holy fuck, what glorious stuff! And happened – HOW! Kakve slike! Kakvi zvuci! Kakva atmosfera! Koji set-pisovi!
            E pa, THE LORDS OF SALEM je sasvim dostojan naslednik tradicije imbecilnih a dobrih filmova u arđentovskom duhu – štaviše, ovo zlodelo bi lako moglo da predstavlja daleko dostojniji i prikladniji završni deo trilogije o Mračnim Majkama nego što je to ona dekina infantilna gomilica jedva-kompetentnog Eurotrasha zvana LA TERZA MADRE.
            Sve je tu! Veštice prikazane kao nedvosmisleno ZLO u direktnom kontaktu sa Đavolom lično – cerekave babuskare i poneka zavodljiva prepička, kurolomka, muškojedačica, Venera muholovka! Sve zajedno krezavo se keze i seju pošast među poštenim (muškim) svetom! Mizoginija odvrnuta na 11!
            Crni sabat! Vrzino kolo! Đavolji ples! Golotinja i razuzdanost! Vatra! Noć! Žrtvovanje beba! Blasfemični pokliči! Obožavanje Đavola! Spremanje Njegovog povratka na Zemlju! Dozivanje Antihrista! Bezgrešno satansko začeće! Apokalipsa sutra! Sve je tu!
            Ali, za razliku od senilnog deda-Arđenta, ovo je sve ofilmotvoreno sa ubeđenjem – i talentom! Zvuči kao blasfemija, ali svejedno, Ghoul tells it like it is: današnji Rob Zombie je znatno bolji filmmejker od današnjeg Arđenta. Živahan je, svež, drčan, besan, ima etitjud, i ima dovoljno talenta da osmisli i oživi neke fascinantne set-pisove!
            Da se razumemo: zaplet je glup i dramaturški i idejno, a specifičan (spori) ritam i "storiteling" na ivici eskperimentalnog zasmetaće publici koja se lako smara i očekuje konvencionalniji, komercijalniji "satanistički" hororčić. Obrazložiću ovo.
            Sledi SPOJLER, i mada to inače ne radim za dobre filmove, u ovom slučaju verujte zaista nema šta da se spojluje što iole pronicljivom gledaocu nije jasno već iz trejlera (i minulog rada ovog reditelja). Dakle, kako izgleda ovaj "zaplet"? Prosto i linearno: salemske veštice su pohapšene zbog svojih đavolijada, ali su bacile kletvu na sudiju koji ih je navatao, tik pre nego što ih je i spalio (!) – da će njegova potomkinja biti "posuda" kroz koju će biti rođen Antihrist.
            Kako to? Prosto: putem đavolske EP ploče sa uistinu genijalnom drone-noise temom koju naša radio didžejka, Hajdi (Šeri Mun, Zombijeva cura i stalna pojava –da ipak ne kažem glumica– u njegovim filmovima) dobije od nepoznatog pošiljaoca. Zombi je oduvek maštao o "đavoljoj muzici" (tako mu se u podnaslovu zove najbolji album), tj. ponašao se kao da ima istine u fundamentolskim osudama hevi metala, i da će svojim metalisanjem (u srednje-poznijoj fazi sa sve više upliva electro & industrial zvuka) stvarno da kvari omladinu i navodi ih na Put Pakla.  
            Kad ova tu ploču pusti "u etar", počne da ima razne vizije i košmare, dok njene tri MILF susetke u zgradi gde stanuje počinju da se ponašaju sve veštičastije, kao da su, božemeprosti, potomkinje/reinkarnacije nekadašnjih (pogubljenih) veštica. Naravno, kao što nešto kasnije kratko Guglanje pokaže, naša Hajdi je direktna naslednica nekadašnjeg sudije vešticama pa stoga, logično – majka dolazećeg Antihrista. 
 
Zašto baš ona, baš sad – kad je prošlo više od 300 godina od pogubljenja salemskih veštica (1692)? Because Fuck you, that's why! Osim ako je Đavo jedino mogao da potomka začne putem gramofonske ploče i nikako drugačije? Ali, sve i da je tako, to je opet mogao da uradi još pre 100-ak godina, kog je Đavola čekao do sada!
            Da je naša Hajdi mogla još bolje da se zove Marija (bezgrešno, ili barem bez-sexualno oplođena Đavoljom muzikom, Hell Yea!) saznajemo iz njenih Ken-Raselovsko-Dejvid-Linčovskih vizija u kojima, recimo, svoje dolazeće žgepče vidi kao degenerisanog kepeca sa rupom posred stomaka, čija creva vode direktno u njen stomak.
            Takođe, njegovog Tatka ona opaža kao džinovskog Saskvača u Paklu (?) dizajniranom kao za neki bogatiji i nadahnutiji hevi-metal video spot.
            Usledi još nekoliko vizija, koje Hajdi-haj istrpi pasivno, bez mnogo sekiranja. Ama ni Houdi-ho da uzvikne, čak ni kad počne da bljuje krv! Pa šta, jaka stvar, unutrašnje krvarenje, kao da je to ozbiljan simptom i nešto zbog čega bi čovek zvao Hitnu pomoć – pa još u Americi, gde su zdravstvene usluge presoljene i nedostupne radnom didžejskom narodu. 
            Dakle, na implikacije tih snova i vizija (i unutrašnjeg krvarenja) ona samo slegne ramenima i kaže "Son cosas de la vida!" Eventualnu opoziciju Đavoljim planovima sačinjava duet tragikomičnih levih smetala, i ti mlakonjavi muškarci bivaju uklonjeni smešno lako! Hajdinog bradatog nešto-kao-dečka prosto izguraju iz zgrade da ne smeta i ovaj se mučenik ne pojavi više do kraja. Još gore, "experta za veštice" (čovek napis'o knjigu, ej!) umlate – tiganjem! 
Pa nek posle neko kaže da žene nisu veštice! Dal' tiganjem, dal' metlom, dal' kutlačom il' nekim otrovom u čorbi – ali doakaće vam nekim svojim alatom, i muškarci prosto spram njih nemaju šanse! Slabiji pol? Ko, žene?! Like Hell!
            A onda, na samom kraju – iznenađenje! Naša Hajdi lepo rodi to bepče, i – to mu je to. Kraj filma. U svetu Roba Zombija: hepiend! Jes' da to nema ni deseti deo impakta kraja ROZMERINE BEBE, ali barem lepo izgleda i praćeno je finom muzikom…
            Strogo gledano, ovaj "zaplet" je linearniji nego auto-put Beograd-Niš. Školski primer kostura za set-pisove na mestu gde u ozbiljnijim filmovima ipak postoji nekakav storiteling.
            U idejnom smislu je zaplet kretenski jer: a) žrtve pretvara u monstrume (to je tendencija o kojoj sam nedavno pisao u kritici Zelićeve priče u U ZNAKU VAMPIRA): umesto kao nedužne žrtve gluposti, praznoverja, neiživljenosti i latnentog crnomantijaškog (hrišćanskog) sadizma ovaj film prikazuje "veštice" kao Đavolove Sluge, i b) kazuje nam da su zlikovci bili u pravu što su ih genocidirali i palili, jer one su zaista to što su sve vreme govorili – Satanin Nakot!
            Pritom Zombiju ni research nije baš najbolji – jer salemske "veštice" uopšte nisu bile spaljene nego vešane! Mislio sam da je ovaj fakt opštepoznat, ali što jes-jes, tlapnju o spaljivanju veštica u Salemu prolongirala je na svojim predavanjima čak i moja ex-profesorka Uvoda u američke studije i autorka udžbenika za isti (SUDBINSKI SNOVI), prof. dr Dragana Mašović (kasnije proslavljena kao moja mentorka i inkvizitorka). Ako jedna redovna profesorka američke istorije i književnosti to ne zna, što bi znao jedan hevi-metalac?
            Ima u ovom filmu čak i poneka neoprostiva žanrovska omaška: svi znamo za pravilo da životinje uvek predosećaju i slute više od svojih vlasnika, i reaguju na "nevidljivo". E, ovde u jednoj sceni vidimo psa koji jede u kuhinji dok mu dva metra iznad glave lebdi vizija ili sablast ili tako neko spooky čudo koje ne primećuju ni Hajdi ni njeno kuče. Nešto kasnije, to isto kuče kome duh veštice lebdi nad glavom a ono ga ne oseća – ode skroz na drugi kraj hodnika i grebe ispod jednih vrata, jer sad naprasno, jer se Zombiju tako sviđa, "njuši" da s druge strane vrata nisu čista posla… 
            Neko bi čak mogao ukazati na sitni "detalj" da bi, u svetlu zapleta i raspleta, prikladniji naslov bio LADIES OF SALEM, a ne LORDS, jer čitavo se zamešateljstvo svodi na 100% žensku urotu, bez ijednog jedinog vešca (warlock) pa zato stvarno ne znam koji bi mu ovde ti LORDS iz naslova bili!?
            Ali koga je pak za to briga – kad imamo film koji
- izgleda ovako zgodno, 
- ima tako divno zamišljene i uslikane prizore, 
- kad je atmosfera hipnotična (retro-vizuelnost eksterijera i enterijera /kao iz poznih 1970-ranih '80-ih!/ kao i slow-burn ritam podsećaju na Ti Westa u njegovom najboljem, takođe satanističkom, izdanju iz HOUSE OF THE DEVIL), 
- i kad je saundtrek ovako fascinantno odličan.
 
Što se tiče saundtreka, pohvalu zaslužuje originalni, skoro-avangardni skor koji je proizveo gitarista WHITE ZOMBIE-ja, John Lowery (aka John 5) koji je zajedno sa izvesnim Griffin Boiceom sočinio barem dve antologijske teme: nojzično-bizarno-morbidnu "The Lords Theme", i nežnu, elegičnu, koja prati odjavnu špicu ("A Special Child"). 
U jednakoj meri valjana je i upotreba ready-made pesama, a pre svega blek metala (Leviathan The Fleeing Serpent – "Crushing the Ritual") i klasičnog pop-roka (The Velvet Underground & Nico – "Venus In Furs" i "All Tomorrow's Parties" – potonjom se ilustruje hepi-end).
I na planu muzike, kao i na planu filmske (B-movie) filatelije ali i vaskrsavanja poluzaboravljenih B-epizodista, Zombi se dokazuje kao dostojan "Tarantino horor žanra", a s njim deli i ljubav prema italo hororu, koja se u LORDS itekako oseća. Evo šta je on sam o tome kazao u jednom intervjuu:
"It wasn't a conscious effort to imitate Italian horror, but as the movie filmed and was forming normally, it was taking on some of the elements of European horror. And I thought, "I have no idea how this will go in America, but the Europeans are gonna fucking love it," and when I went to Italy they had screened it and everyone loved it. I was trying to capture the weirdness of a Lynch, Polansky or Argento movie, just a permeating sense of dread even when nothing important is happening. There are scenes in those movies where a woman's walking through an airport and you're just feeling this building sense of "oh shit, something's going to happen," and I wanted to try and create that for myself."
Pored tog vrlo prijatnog Italo (i uopšte, artsy-Euro) vajba spojenog sa američkom exploatacijom, moram reći da veoma imponuje videti ovakvu snagu ubeđenja u neprikriveno gadnom i prljavom (a opet – fascinantnom) prikazu satanističke tematike, koju minorniji filmmejkeri otaljaju na autopilotu, pribegavajući otrcanim klišeima, dok je Zombi to sve prikazao meraklijski, sočno, živopisno, fetišistički, sa očiglednom strašću i – ehm – ljubavlju!
U tome mu značajnu podršku pruža trojka iskusnih milfara (veštice u sadašnjosti), koju čine Judy Geeson, Patricia Quinn i Dee Wallace (Zombi-veteranka), kao i četvrta, junački frontalno gola Meg Foster u scenama flešbeka, i u vizijama koje intrudiraju u sadašnjost. 
Sve četiri su svoj glumački zadatak odradile pošteno, 100% predano, životno, očigledno se dobro zabavljajući dok hule, psuju, pljuju, keze se, beče, proklinju Hrista i uzdižu Satanu u originalnim, živopisnim tiradama koje je RZ sočno sočinio. Stvarno svaki rispekt za ove tetke – za razliku od pojedinih čiča koji samo dođu i otaljaju najsramotnije to što im je dato da pokupe ček (kao Rutger Hauer u Arđentovom DRAKULI!), ove su Zombiju dale i duše i tela!
            Znači, da sumiram – ovo jeste u nekom smislu infantilno hevimetalsko "satanisanje" prikladnije 14-godišnjim metalcima i "mračnjacima" negoli zrelim, "odraslim" poklonicima "sedme umetnosti" – ali šta sad mogu kad ja 14-godišnjeg metalca i infantilnog buntovnika još čuvam negde u sebi i baš mi je prijalo da mu malo dam oduška u ovoj Zombijevoj Satanijadi.
            Ko kaže da zabava mora da bude dubokoumna? Što ne bi bila, bar ponekad, i malkice praznoglava, vulgarna i detinjasta – samo ako je praćena audiovizuelnom feštom kakva se retko viđa, kao ovde!? Guilty pleasure or not – pleasure mi je SALEM dao, i taj fakat ništa ne može da obori.
            Da li će vama da legne ili ne – iz gornjeg texta i slika trebalo bi da je jasno. You'll know who you are! Hail, Satan!

4 коментара:

bojan је рекао...

nego, sve nešto hoću da te pitam o ovome, tražio sam na blogu, ali ništa ne nađoh:

http://www.imdb.com/title/tt1153085/

Dejan Ognjanovic је рекао...

turski kvazi-horori su suviše jadni i bedni, otprilike na nivou indijskih, i ne pratim nijedne. poslednji turski 'horor' koji sma pokušao da gledam ugasio sam na pola. ne sećam se više ni koji je - možda je baš ovaj SEMUM. to su bre sve cheesy sapunice od zapleta i klišei C-nivoa banalnog 'horora'.

Chucky94 је рекао...

Odlican review.
Da li je stvarno moguce da vam se drugi deo Halloweena dopao vise od prvog?
Mislim, prvi deo nije toliko los film (2+) , istina Zombi je unistio sve ono sto je bilo lepo u originalu, film nema atmosferu, gluma je jadna, likovi iritantni, mali Majkl ruzan ko ker ali ima u svemu tome nekog njegovog pecata i bolje je to sto je donekle oskrnavio original nego da je isao frame by frame rimejk... Uostalom ovo je Zombi od njega se ni ne ocekuje bilo sta lepo ili pametno.. Prosecan i u muzici i na filmu.

Ognjen Simić је рекао...

Evo jednog vrlo simpatičnog spota koji me podseti na najbolje momente ovog filma: https://www.youtube.com/watch?v=z42xLMIp3jY

I još par animacija u sličnom stilu, od istog autora:

https://vimeo.com/133226023

https://vimeo.com/113171079