Ghoul u Ljubljani

  

Znam da biste radije sad ovde čitali moje rivjue novih horora ili nehorora, ali prezauzet sam drugim pisanijem ovih dana, a pre svega finalizacijom novog izdanja romana NAŽIVO, pa zato molim još malo strpljenja. Doći će i rivjui na red! Sa trenutnim mozgom, tj. vremenom, evo nešto sasvim drugačije!

Tačnije, evo malo tekstualnog a mnogo više slikovitog osvrta na nekoliko lepih dana koje provedoh početkom aprila u Ljubljani, povodom festivala Kurja Polt (Žmarci).

Prošle godine sam prvi put išao na ovaj festival, ali tada zbog Orfelinskih i srodnih obaveza nisam stigao ni rečju ni slikom da o tome izvestim, iako je bilo super – plus, upoznao sam i intervjuisao dragog mi Fabrisa di Velza (VINYAN)!

Ali šta da vam pričam kad ste ionako taj moj intervju već čitali, na slovenačkom, u reviji Ekran! Kome je promakao, moći će ga uskoro, u novom broju niškog Filaža! I to na srpskom. Dapače, na ćirilici!

Glavni gost ove godine trebalo je da bude Serđo Martino, ali je on nažalost morao u zadnji čas da otkaže dolazak zbog neke hirurške intervencije zbog koje mu je bilo zabranjeno da putuje.

Šteta, jer on je živahan i priča pun čiča, i intervju s njim bio bi svakako vredna stvar – ali, šta da se radi. Sa fanovima i ekspertima popričao je putem skajpa, jedne večeri, i tom prilikom sam čak i ja stigao da mu postavim jedno pitanje. Konkretno, pitao sam koji svoj film smatra najboljim – jedan u đalo-horor delu opusa, a drugi izvan toga hororičnoga.

Predvidivo, od hororida izabrao je TORSO, a od onih drugih – neki naslov koji čak i nema engleski prevod, pa ću morati da ga naknadno potražim, kad pregledam video zapis te skajp sesije i dešifrujem italijanski naslov.

Ovde imate video pa pogledajte i sami sve to, a moje pitanje i njegov odgovor počinju od 42. minuta.

Lepo je bilo pogledati ovaj proto-slasher – mislim na TORSO – mada se mora reći da je njegova istorijska vrednost, kao pionira na neistraženom polju, veća od samog postignuća: prolongirana slešer sekvenca sa početka HIGH TENSION, recimo, predstavlja superiornu reimaginaciju i na-kub-dizaciju i saspensa i strave i svega... Ali OK, Serđo je bio prvi.

Bilo je svega lepog na festivalu, ali hajlajt je bilo sa 35mm trake gledati FREAKS (1932) – sa tragično kastriranim završetkom, ali sa neverovatno smelim svim ostalim do tada – i moj dragi TRAS EL CRISTAL, koji se i na ovo gledanje ukazuje kao boja izvan ovog svemira, nejasno kako i otkud doletela na ovu planetu.

Najlepše od svega, sve to gledano u dobrom društvu koje su mi pravili moj domaćin (i kuvar, i vodič, i fotograf...) Ervin, a kasnije i Marko Mehtsun i njegova cura fina, Tina (sa Grossmanna – koji, uzgred, za ovu godinu planira neka Ghoulu VRLO draga imena...). Tokom dva dana pridružio nam se i davno neviđeni drug i kolega po hororu (koji je žanr malkice zapustio od svog horor magistarskog rada!) Bojan Baća, Beranac (CG) privremeno u Gracu (AU) i gde sve ne.

Sve to u filmofilskom okruženju, ukrašenom horor posterima (ručno slikanim; autor je bio prisutan), u prijatnom ambijentu ljubljanske Kinoteke i obližnjeg bioskopa Kinodvor, sa više posetilaca nego prošle godine, što svedoči da ovaj festival raste i gradi svoju publiku.

U okviru festivala desila se i „Cult Film Conference“, koju su činila tri predavanja profesora sa engleskih univerziteta, i to: „Cult Film and Freakery“ by Dr Jamie Sexton (Northumbria University, UK), „Women Make Horror: Filmmaking, Feminism, Genre“ by Dr Alison Peirse i „Done to Death: The Slasher Cycle“ by Dr Steve Jones (Northumbria University, UK).

            Bila su to popularno ustrojena izlaganja, više sačinjena od pregleda (overview) nego od analize, a kamoli sinteze, ali zanimljiva za čuti, mada više za opštu ili površno upućenu negoli za horor-stručnu publiku. Možete ih pogledati ovde. Po meni, najbolji je bio poslednji deo, o slešeru.

Naravno, ovaj boravak je bio prilika da još jednom prošetam ovim lepim gradom i da zabeležim neke hororične zgrade, uklete kuće, hramove Ktulua, spomenike i ambijente koji su gulovskom oku naročito prijatni... Evo nekih od njih. Hvala drugarima i drugaricama koji su mi pravili društvo i uslikali poneke od njih.