Rusima u ovom veku horor
(na filmu) baš nikako ne ide... Sve nešto derivativno, nedomišljeno, plitko,
neoriginalno, jadno – u najboljem slučaju: poludupasto. Od tri minusa ni makac nagore – ako smo srećni i dotle da dobace!
Jbg, uživaju u svom
Zlatnom Dobu pod Putinom, isto ko i mi pod ovim našim razularenim Ludakom, pa nigde
opresije, klaustrofobije, transgresije, nego ako i snime neko hororče, to su
babaroge za malu decu, fotokopirane ili iz Amerike ili iz Tajvana. Svuda Rusi
vide horor, i podalje levo i podalje desno od sebe, samo ne oko samih sebe i u
sebi samima, u tom loncu u kojem se zapravo krčkaju.
Jbg ne rađa se pravi horor iz blagostanja nego iz muke. Zato su im sve ove nove Baba Jage, Rusalke, Vijevi, Neveste i ostalo (pa čak i nedavno na blogu mi prikazani Sputnik!)– generička govna i detinjarije bez jačeg impakta, puka konfekcijska razbibriga za ljubitelje žvaka za mozak.
Isto kao i noviji
srpski horori: to sve neke sirene, neki vanzemaljci, astronauti, zombiji –
nigde ni dašak fiktivno transponovane, metaforički oplemenjene opresije pod
Sumanutim Psihom pod kojim živimo već jebenih OSAM (na kurcu ih nosam) godina
neživota!
Ako ste baš zapeli da gledate ruski horor, ali da vas malo drmne, tresne, opauči, žvajzne, ljusne, kresne, da vas pomeri iz mesta, da vas natera na razmišljanje, da vam izazove nelagodu i košmare (opa, bato! to mi daj!), moraćete da skinete nešto starije, iz vremena pre Putinovog Zlatnog Doba.
 |
| Tobi Huper u kameo pojavi |
Nema crnjih horora, doslovno i prenosno,
od onih koji su nastajali tik pred raspad, i nekoliko godina posle raspada
SSSR-a: od sredine 1980-ih pa do sredine 1990-ih, deco moja, tu idite ako oćete
da vidite šta znači filmsko CRNILO, PROPAST i APOKALIPSA.
Nekad je kod Rusa taj
mega-nihil ugođaj odeven u SF ruho, kao kod mog dragog Lopušanskog (vidi ovde
na blogu moje rivjue za PISMA MRTVOG ČOVEKA a naročito za zimzeleni nihil-hit, POSETITELJA MUZEJA!). A nekad, istina mnogo ređe, ali ponekad,
ipak, pomenuti ugođaj odeven je i u ruho nekog, kao, poluhorora, kao što su ovi
ovde PSI (1989).
Da se odmah razumemo:
nije to žanrovski čisto, i šteta što nije, jer premisa je kao stvorena za nešto
mnogo više superstravično i napeto nego što ovo jeste (a jeste, mestimično!),
ali svejedno, jebeš i žanr i fah-idiotsko čistunstvo kad imaš temeljni ugođaj
crnila i bezizlaznosti i apokalipse u svakom kadru, koji ovi novi, žanrovski
mnogo (generički) korektniji ruski horori apsolutno nemaju.
Dakle, PSI su gnusno,
opresivno mračna i brutalna drama-triler sa povremenim scenama horora koja, ako
baš tražite stravu, i u tom smislu ne da pije vodu nego baš baš okrepljuje.
Grupu izgubljenih, propalih ljudi u propalom SSSR-u na izdisaju pošalju nekakve birokrate, na čelu sa istim takvim nesposobnim ćatom, apartčikom, da odu u neku nedođiju, autobusom-šklopocijom daleko izdrkanijim od onog u KO TO TAMO PEVA, u napušteni grad u pustinji, kraj isušenog jezera, da ga očiste od čopora –kako oni veruju, vukova koji napadaju ljude, mada se brzo ispostavi da su tu, ustvari, zacarili psi lutalice koji su podivljali i postali ljudožderi.
Od muke, naravno, kad već nema blizu ništa
manje gadno. Mislim, realno, ko bi ikad jeo gnusnu ljudetinu ako na
raspolaganju ima nešto slađe, npr. gušteretinu, pacovetinu, zečetinu!?
Ubrzo se, predvidivo ali
time ništa manje zabavno, ogoljavaju džukele u ljudima... Čim ovi, sticajem
okolnosti, ostanu bez autobusa, pa time zarobljeni na tom nemestu, ta akcija
brzo devolvira u tipični ruski dert i haos i nihilizam sa prenapadnom
iz-aviona-da-se-vidi simbolikom, i time ne mislim samo na sveprisutne srpove i
čekiće kao i spomenike udarnicima, proleterima, u tom sad opustelom, razjebanom
gradu usred ništavila, nego pre na stvari kao što je uvredljivo preočigledna
poslednja scena u kojoj preživeli lovci padnu na sve četiri i počnu da urlaju!
ALI – fuck, na nivou
detalja, scena, ovde ima pred- i post-apokaliptičkog ugođaja i ikonografije na
lopate i na vagone! Pre svega, snimano je u pravom, peskom izjedenom gradiću, a
ne u studiju i veštačkoj scenografiji: ne, bato, za ovu scenografiju se
pobrinuo drug Grobačov, i komunjarski grobari pre njega!
Ima tu toliko one divne balardovske
psihologije i psihopatologije graničnih situacija i uticaja pustih prostora i
ruševina na oh-tako-lako-isklizavajuću, već načetu psihu, toliko vajba onih
brutalnih australijskih filmova iz poznih 1970-ih i iz 1980-ih. Divno je
maštati, npr. o rimejku ovih PASA u Australiji...
A da, lako bi se ovo
dalo preneti i u Srbiju, ali... ko će, bre, to ovde i da poželi, a kamoli da radi?
Dajte bolje neku fantaziju, vampire, čuda, muda, jebeš propale fabrike i
opustela sela duhova i gradove-duhove širom Srbije... Taj horor nikoga ne
zanima, pa ni hororiste ovdašnje! Eno, Horor Tuki priprema vaskrsenje Žikine Dinastije, a Skrobonja s Nešićem
upravo piše roman o Džeku Trboseku, tajnoj istoriji, vampirima, viktorijanskom
Londonu...!
Anyway... ne vucite me
mnogo za jezik u tom pravcu...
Nazad na PSE! Imate ovde
jedan od najlepših za koje ja znam objektivnih korelativa stanja i ugođaja i
atmosfere beznađa i totalne propasti iz tog doba Rusije uhvaćen, insceniran i
moćno zarobljen, toliko autentičan da se može u izvesnom smislu gledati kao
dokumentarni film.
Konotacije i simbolika
na stranu, ima ovde toliko zarđalog metala, krša i loma, propalih fasada,
polusrušenih zgrada, ruina, štrokavih pločica i šutom zakrčenih pustih hodnika,
klaustrofobičnih podruma i cisterni da zadovolji svakoga ko, kao ja, svršava na
ruin porn! U tom podžanru ovaj film
od mene dobija XXX!
Poštenja radi, moram vam,
ipak, reći i ovo: scene pucanja na pse i njihovog masovnog zaginuća previše su realistične, i ja sam siguran
da su neki psi ovde bili mučeni (fizički povređeni) pirotehnikom,
a njome su definitivno
bili psihički mučeni (prestravljivani tim „žabicama“, petardama i ostalim
ćorcima – ako su uopšte korišćeni ćorci), a neki su, čini mi se, bili i ubijani
zarad filma!
Jeste, piše na odjavnoj
špici da „nijedna životinja nije bila povređena na snimanju“, ali ja ipak više
verujem svojim očima nego onome što mi tamo neki Rusi napišu! Koje i vama
preporučujem.
Ne verujte Rusima ni kad
darove donose. Ni kad našu naftnu industriju „kupuju“. Ni kad Miru i Marka
skrivaju a Praščića i njegove lopovske izdajnike podržavaju. Pa, eto, ni kad
mračne i zlokobne previše-realistične filmove snimaju, a onda na špici napišu
„Nisam, majke mi!“ Ko Putin kad otruje nekog opozicionara il’ novinara. Ko to
kaže, kleveće i laže...
Al jbg, gledo sam dovoljno
hiljada horora i imam oštro oko da razlikujem efekat maske i lutku od pravog
leša, i spreman sam da se zakunem da su neki od leševa pasa koji se ovde vide –
stvarni leševi, a ne hiperrealistično napravljene lutke pasa koje je tamo neki
ruski Tom Savini pravio (s budžetom od sto rubalja) 1989. godine.
Još gore su scene
ranjavanja tih pasa, gde vidite žive životinje (a ne rusku animatroniku) kako
su definitivno delimično oduzete, nesposobne da pokreću sve svoje udove, poluparalisane
(ranjene?) i autentično prestravljene za svoj život, dok cvile usred grdne pucnjave
oko njih. Da vam ja kažem, nisu ovo samo superiorno dresirani psi koji
izvanredno glume...
Dakle, ne podržavam to, gnušam se takvog postupanja, ako je istina, i razumem one koji zbog toga neće moći tj. hteti da pogledaju ovaj film, ali... onima koji preko toga nekako mogu da pređu (šifra: CANNIBAL HOLOCAUST), preporučujem ove PSE.
Uostalom, kao i kod
Deodata, tako se i ovde postavlja pitanje: ko su tu prave džukele, i to ne samo
explicitno u filmu (tematski, pa i kroz dijaloge), nego i s druge strane
kamere, po pitanju džukelastog ponašanja filmmejkera koji na ličnom primeru
dokazuju tezu svog filma... Svi smo
govna, pa smo govna čak i dok pravimo film na temu toga kako smo svi govna!
Inače, oni koji su čitali mog ZAVODNIKA znaju da imam fetiš na korišćenje kučića u
horor kontekstu, naročito kad su u čoporu, pa evo najboljeg filmskog izraza te
teme koji sam video, a prema kojem svi oni američki B muviz o podivljalim psima
(s izuzetkom KUDŽA) padaju baš zbog svog napadnog fejkeraja...
Pored
toga, ima u filmu i snuff fotki ljudi zaista unakaženih i raskomadanih od
strane pasa (za ilustraciju sam odabrao blažu),
a u prvoj (zasigurno
hororičnoj) sceni filma, u prvih nekoliko minuta, strada jedno dete, pa stoga
ovo svakako nije film za osetljive i krhke dušice koje se lako uznemire takvim
detaljima i gledaju horor iz neke pozerske zabave i razonode. Oni bolje nek se
zabavljaju uz bozu zvanu „Ruski ’horori’ iz dvehiljaditih“.
Međutim, ako ste pravi
kultista, dajte PSIMA šansu, mora da vam legnu (k nozi)! Give PSI a chance!
