izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 20. март 2014.

VIY (Bий: Bозвращение, 2014)

**(*) 
3-

            Posle 4-5 godina čekanja, posle preduge i mučne postprodukcije i dosnimavanja i radikalne reorganizacije prvobitno planiranog i započetog filma – najzad je procurila do sada najambicioznija i budžetski najbogatija adaptacija čuvene Gogoljeve horor priče "Vij – kralj duhova"!  
Da li je i najbolja? Naravno da ne – tu titulu i dalje suvereno nosi Kadijevićevo SVETO MESTO (1990). Čak i klasična ruska verzija iz 1967. je respektabilnija: posmatrano čisto filmski, dramaturški, pa i žanrovski, to je daleko zaokruženiji i smisleniji film (mada, sveden na benignu fantaziju, maltene malko mračniji film za decu). 
Ipak, uprkos brojnim problemima, novi VIY ipak vredi pogledati, naročito ako volite bombonice za oko, pa još – za promenu – iz slovenskog folklora.
            Ako to iz slika koje ekskluzivno na blog donosim nije očigledno, glavni adut ovde je vizuelna raskoš! Na ovo je potrošeno više desetina miliona dolara, ali u Rusiji, gde se za te pare može dobiti mnogo više nego na Zapadu, gde kojekakve unije smaraju sa pravima zaposlenih, odmorom, pauzama, toplim obrocima, zdravstvenom zaštitom i sličnim glupostima koje koštaju.
Dakle – lokacije su odlične (to malo što je snimljeno izvan studija i nevezano za zeleni ekran)!
Scenografija zabačenog kozačkog sela, crkve, groblja i svega oko toga – za desetku! Možda se malo preteralo sa stilizacijom, ali dobro: očito je da su ovima uzor manje bili Rusi i njihova tradicija filmske fantastike, a daleko više Ameri, i to ne samo u smislu vizeulnosti, nego i ritma pripovedanja i opšteg etitjuda (što uključuje čak i muzički skor koji je toliko odvratno generički da zvuči kao jedna od South Park parodija).
Hteo se spektakl po holivudski, ali sa nešto malo euro-ruskog senzibiliteta. Konkretni i maltene direktni uzori nesumnjivo su bili Bartonova USPAVANA DOLINA i Gilijamova BRAĆA GRIM.
Na delu je i ovde istovetan proces stimpankizacije (steampunk) bajkovitog književnog predloška: ime autora (Irving, Grim, Gogolj) daje auru respektabilnosti klasika a zaleđina u bajkama i folkloru daje slobodu za "anything goes" pristup.
U suštini – kao i u prethodna dva slučaja (Barton, Gilijam) – i ovde je klasik prizvan samo kao alibi za film s kojim ima najtanje, sumnjive veze, za film koji srž tog klasika praktično negira.
Ako uporedimo ova tri filma, Bartonov se nameće kao najgromoglasniji uspeh – zapravo, njegov pretposlednji stvarno dobar film (poslednji je, za sada, SWEENEY TODD). Barton tamo na zanimljiv i retko viđen način negira klasika: 
on uzima Irvingovu pričicu koja se sprda sa ljudskim lakoverjem i verovanjem u duhove i legende, prevaziđene američkim preduzimljivim optimizmom, i u nju ubacuje obilate doze najčistije fantastike i horora. Ono što Irving negira, Barton vaskrsava u punoj slavi! Bezglavi konjanik NIJE maskirani čovek nego stvarni natprirodni fantom koji pravi sranja po dolini!
Bartonov je put kojim se ređe ide. Nažalost, ovaj ruski VIJ ide onim češćim, sigurnijim: on uzima Gogoljevu priču koja, iako sa ironičnim okvirom, ipak tokom većeg svog dela ozbiljno tretira onostrano kao realno – a onda negira sve to i racionalizuje na izrazito ogavan način tako da sve svede na laž, obmanu, izmišljotinu, ovozemaljsko maskiranje i – što je najgore – na produkt previše popijenog alkohola!
To što VIJ negira Gogolja nije strašno samo po sebi; iako je on klasik, nije nedodirljiv. Uostalom, i Kadija se njime vrlo slobodno igrao i suštastveno ga je dekonstruisao i svojoj novoj priči prilagodio – ali ipak sa poštovanjem, koristeći ga kao jedan od ugaonih kamenova svoje sopstvene konstrukcije i adaptacije.
Paradoks – i promašaj! – ovog ruskog VIJA je u tome što je Gogolj prizvan bez ikakve potrebe, da se malo začini "I jare i pare" dramaturgija. 
Posle svih dosnimavanja i suštastvenih izmena scenarija, ono što je izvorno trebalo da bude srž priče (tri noći stravičnog bdenja nad lešom neupokojene veštice u zaključanoj crkvi) ovde je svedeno na priču u priči koja nije ni naročito bitna za ono oko nje. A to oko nje čak nije ni horor, nego nekakva prozaična avanturistička pričica.
Drugim rečima, priključenija Kome Bruta (koji ovde uopšte ne postoji kao lik) i zlopaćenje sa superseksi vešticom koja ga svake noći zavodi iz sanduka mogla su da se sasvim izbace iz ovog filma: 
to što je od toga uopšte prikazano ovde moglo se ili iseći, ili prepričati (bez prikazivanja), ili scenario tako prilagoditi da se ništa od toga, čak ni u priči-u-priči, nije dogodilo.
Što je još gore – i sam taj Vij iz naslova na podjednak način je kastriran: zubi su mu izvađeni i sveden je na jalovu babarogu (istina, zabavno dizajniranu: sa stotinak sitnih očiju u svakoj duplji!) koja se ukaže pijanom Englezu (Džejson Fleming) koji se zadesio među kozacima. 

 Preterao čovek s pićem, i eto belaja. Odnosno – Vija. Sutradan, kad se oterzni – od Vija ni traga ni glasa. Ni razglednicu da pošalje...
Zaista šteta, jer njegova pojava je kulminacija izuzetno elaborirane i delirične scene transformacije i ukazanja niza fantastičnih stvorova: puno je truda i mašte otišlo u dizajn ovih čuda, i mada su svi CGI sličice, sa minimalnim korišćenjem maske i prostetike i sa nimalo animatronike (šmrc!) – ipak je to sve vrlo nadahnuto, originalno, neviđeno a oku prijatno.
Samo zbog ove scene – u trajanju od barem 5-6 minuta – vredi pogledati VIJA, jer nadrealno ludilo ovakvog intenziteta RETKO se viđa!
Istina, autori žure da to smesta negiraju i da se pokenjaju na sopstveni trud već u narednoj sceni, kad se Englez budi mamuran ispod stola, i kad zajedno s njim shvatimo da je prethodna scena bila samo jedan za zaplet savršeno irelevantan delirijum.
To znači, i ova scena – u koju je otišlo mnogo truda, mnogo para, mnogo kreativnosti – savršena je nebitna za zaplet, nakalemljena je tu ko par sisa na piletu. Sad, svaki prostodušan čovek voli da vidi sise, ali fuck – baš na piletu i ne mora!
Hvala im što su nam dali nešto za pamćenje, ali šteta što to nisu umeli da inkorporiraju u smisleno narativno tkivo iz koga neće da štrči. Žali bože ovolikog truda za scenu koja u filmu baš ničemu ne služi – sem da oživi, kako se na kraju otkrije, prilično prozaičan, ovozemaljski zaplet.
Što je posebno zabavno, taj "ovozemaljski" i "racionalni" rasplet, koji sve privide mađije i duhova svede na ljudske strasti i masti i prerušavanja, deluje užasno usiljeno i NEUBEDLJIVO! Uverljivije bi bilo poverovati u Vija i u njegovu armiju mraka, nego da su ljudski akteri mogli i uspeli da izvedu sve to što na kraju ispadne da jesu...
To mu dođe otprilike nešto nalik raspletu o "Zveri iz Gevodona" u PAKTU S VUKOVIMA. Da, lavovi, kako da ne... Pričajte mi malo o tome... Sve vreme nam se pred očima i ušima zvecka nekim kao hororom, a zapravo nam se daju akcija, avantura i pirotehnika. Što u slučaju PAKTA nije tako loše, jer Kristof Gans je to umeo da oživotvori na pitak i relativno koherentan način, što ovi Rusi nisu umeli, a zbog previše babica i "naknadne pameti" – ni mogli.
Istina, u poslednjoj sceni VIJ ne može da odoli a da ne ubaci i predvidivi kliše "mig" rulji željnoj twista – pa se posle svih tih zamešateljstava, na samom kraju, pojavi i nekakvo leteće žgepče da nam pokaže da, uz sav racionalizam, ipak "ima nešto"!
A gde je to "nešto" bilo sve vreme do sada? Eh! Možda zajedno sa onim fantomskim, natprirodnim vukovima koji se pojave u jednoj sceni i niko ih više ne pomene, a kamoli racionalizuje, do kraha filma. Zašto ova demonska čuda jurcaju po jednoj sasvim običnoj šumi? BECAUSE FUCK YOU, THAT'S WHY!

Uz sav nesporni eye candy ovog sočinjenija, teško je ne osetiti gađenje pred podaničko-udvorničkom majndfrejmom koji je ovo spakovao u sadašnji oblik – jer ovde imamo "ruski" film koji bi da eksploatiše rusku baštinu, ali na takav način da je zapravo negira i nipodaštava.
To je film koji priziva Gogolja radi ispraznog spektakla s pevanjem i pucanjem, pirotehnikom i izobiljem CGI-ja; "ruski" film, barem nominalno, sa Englezom kao glavnim junakom iz čije vizure se Rusija posmatra i doživljava – što će reći, VIJ je zapravo autorasistički film koji prihvata i podržava (?) vizuru Zapadnog Oka.
On od sopstvene zemlje pravi egzotični cirkus sa blatom, pijanstvom, praznoverjem, borbom za prevlast nad ljudskim dušama (od strane zlog pravoslavnog popa). Ovaj Rus samog sebe dobrovoljno pretvara u karikaturu, s pretpostavkom da strani (zapadni) kupac može da poželi da kupi samo i jedino tu i takvu karikaturu.
Ovakav samounižavajući, samokarikirajući pristup je, nažalost, normalan u balkanskim "kinematografijama" – najviše u bosanskoj, ali vidljiv je i u srpskoj – dakle, kod malih naroda koji žele da se prodaju velikima pa onda jedino jezikom groteske i hipertrofije misle da mogu ostvariti bilo kakvu komunikaciju ili barem komercijalizaciju sopstvenog bića, prilagođenom Zapadnom Oku.
Kažem – normalno je da se balkanske slamke među vihorove ovako bedasto unižavaju; ali tužno je i jadno gledati da se, barem na primeru VIJA, tako nešto može videti i kod supersile kakva je Rusija.
Uzgred budi rečeno: Gogolj je bio Ukrajinac iz ruskog dela te zemlje; napajao se narodnim verovanjima iz Ukrajine; a Ukrajina je, u tom smislu, za Rusiju bila ono što je, recimo, Škotska za Veliku Britaniju, ili Negotinska krajina za Srbiju: toponim-simbol za mesto bogato sujeverjem – mesto gde ljudi intenzivno veruju u duhove, magiju, vampire i trista čuda.
U svetlu najnovijih dešavanja u Ukrajini i ovaj VIJ poprima nove dimenzije značenja, jer govori o Zapadnjaku koji dolazi u Zemlju Iza Velike Šume – Transilvaniju IZA Transilvanije, i tamo susreće sujeverne i pijane Kozake čiju prostodušnost eksploatiše Zli Pop...
...Ali dobronamerni Zapadnjak na kraju denuncira Popa, razotkrije sujeverje kao gomilu budalaština, donese im svetlo razuma (on je kartograf: došao da uvede red u haos, da iscrta putanje i granice tamo gde seljaci za njih ne znaju) i zadovoljan se vrati nazad u London kao još jedan uspešni beli proto-kolonizator (ti što dolaze sa strane da crtaju mape i istražuju najčešće su špijuni i prethodnici daleko većih zlikovaca tj. osvajača!) – ALI, ovaj sada nosi sa sobom, u civilizaciju, dašak (ipak!) neiskorenjivog Sujeverja...
Da li će tako da prođu i Ambasadori "Demokratije" i "Ljudskih Prava" koji su u Ukrajini inscenirali maskaradu od revolucije i prevrata (dakle, oni u stvarnosti rade ono što u filmu radi POP)? I da li će, u stvarnosti, Putin da priprostim Kozacima donese ono što im na filmu donosi Englez – ili su stvari još komplikovanije?
Videćemo. Samo da rata ne bude... 

9 коментара:

Vladimir Nikolic је рекао...

Tolko dugo čekam ovaj film (mislim da ima 4-5 godina), već sam i zaboravio na njega, i sad me podseti ovim tvojim prikazom. Šta da kažem, već sam razočaran a da ga nisam ni pogledao, što ću svakako uraditi, al znam unapred šta očekujem... Treba napisati pismo čika Vladi sa molbom da im zavede red i u filmsku industriju, dosta bre tog šlihtanja zapadu, nek se jebu! Snimajte ruske filmove! Dok ste to radili na način na koji ste znali nastala su brojna remek dela kinematografije. Poslednjih 10-ak godina sve je primetniji taj trend holivudizacije Rusije, valjda će se dozvati pameti konačno...

Nenad Smiljković је рекао...

Ne znam, ekranizacija Čehovljeve novele u ruskoj verziji je kod mene imao ekvivalentan utisak kao i pri čitanju. Pre svega, delo nije horor 100%, nego je Čehov zalazio u sfere ismevanja ljudskih karaktera, tako da je ekranizacija iz 1967. bio komični horor , sa finim scenografskim dosetkama za taj period filma (današnje vrhunske animacije ne mogu da dočaraju onaj horor u crkvi kada se pojavljuju one karakonžule).

Kad smo već kod dela Zemlja iza šuma, ima li to prevod na srpski. Baš me zanima šta li je to toliko oko Transilvanije zaintrigiralo Stokera da napiše vrhunski roman, manje-više patetičan?

Komentar ću završiti agnosticizmom na početku - ne znam.

Vladimir Nikolic је рекао...

Misliš na Gogolja?

Dejan Ognjanovic је рекао...

zašto kažeš čehov a misliš na gogolja? ;)
kao što već rekoh, VIJ iz '67. je sveden na benignu fantaziju, maltene malko mračniji film za decu (što i ne čudi ako znate da ga je režirao čovek zaslužan za neke klasične ruske dečje bajke na filmu...). gogoljeva priča ima humor i ironiju, ali su oni ipak malo zreliji.
Kad smo već kod dela 'Zemlja iza šuma' ja bih voleo da čujem koje je to i čije delo? ne znam baš nijedno tačno pod tim naslovom.

coa је рекао...

Ako je VIY stradao zbog holivudizacije sta je onda sa katastrofom zvanom Stalingrad, ruski 300 ffs...

Dejan Ognjanovic је рекао...

to je znak nepoverenja u sopstvenu (rusku) publiku, ako producenti veruju da oni mogu (u velikim masama) da reaguju samo na holivudizovani prostodušni narativ upakovan u holivudizovanu šećerlemu od 'stila'.

Vladimir Nikolic је рекао...

Staljingrad je pored svih propusta u priči (oće ljubavno-ratnu melodramu, produkcijski teško da mogu da mu nađem mnogo grešaka) za ovo ipak preozbiljan film, sa nekim tradcionalnim karakteristikama ruskog ratnog (spektakla) filma. Vij je naprotiv, totalno razočarenje, kad oće veći Holivud od Holivuda pa naprave film za decu... uz njega treba da stoji upozorenje: Nije za starije od 12 godina! Od mene mogu da dobiju samo 2+ zbog silne animacije. Žali Bože para koje utucaše u nešto ovakvo...

Krajišnik је рекао...

Е, Гуле, не знам где би о овом филму, али да те питам да ли си гледао руски филм Сатана из 1990. Мислим да има доста елемената за твоју пажњу.

Пази, у једном моменту, док се налази у цркви на свадби једног познаника, главни лик, који је недуго пре тога хладнокрвно убио десетогодишњу девојчицу, изјављује ,,Ја тако волим Христа". Значи, одмах сам се сетио овог блога...

Dejan Ognjanovic је рекао...

hvala na dojavi: skinuo sam taj film pre više od godinu dana, i pohranio ga u neki filder 'za gledanje', ali mi je nekako nestao iz svesti i potonuo sa liste prioriteta - dobro da si me podsetio da ga 'dignem' i pogledam uskoro.