DRIVE (2011)

Nicolas Winding Refn

review by MARIJAN CVETANOVIĆ

Bio sam pomalo skeptičan kada sam video da je jedan od najkvalitenijih evropskih režisera današnjice nanovo krenuo u američku avanturu. Njegov FEAR X nije ni najbolje shvaćen, a potom ni najbolje prihvaćen od strane zapadne kritike. Tvrdilo se da je previše kontemplativan i spor za zahteve i standarde koje potražuje holivudsko tržište i publika. FEAR X svakako nije toliko loš film, međutim, njegovi najveći kritičari su upravo Refnovi kako raniji, tako i potonji daleko kvalitetniji filmovi.

On je sebe etablirao kao izuzetnog psihologa društva, drskog i odvažnog stava prema javnosti, njegovi su likovi uverljivi i maestralno karakterno nivelisani. Tu naravno pre svega mislim na PUSHER trilogiju, kao i na potonji VALHALLA RISING. U ostalim njegovim filmskim eksperimantima, prečesto je detaljisao, narcistički se baveći sopstvenom filmskom elokventnošću, zapostavljajuči celinu. Žrtve eksperimenta su bili potencijalno kvalitetan BLEEDER, kao i BRONSON, uz već pominjani FEAR X.

Premisa filma DRIVE čak i svojim naslovom asocira na kultni car-chase krimić Waltera Hilla iz 1978. Gosling reprizira rolu O'Neila, Mulligan je nešto kao Adjani, međutim, nedostaje mi Bruce Dern. Verovatno je Refn, znajući da je ovaj kao sumnjičavi inspektor nenadjebiv, odustao od traženja glumca za reprizu te uloge. Kvalitetan cast upotpunjuju fatalna 'Mad Men' Christina Hendricks, 'Breaking Bad' Bryan Cranston, kao i veterani Perlman i Brooks.

DRIVE barem u prvih dvadesetak minuta podseća na THE DRIVER. Kasnije, Refna pokreću njegove karakteristične lutke u glavi. Omaž osamdesetim se ogleda u kičastoj grafici sa uvodne špice, kao i u elektro-pop soundtracku i izboru kompozicija Badalamentija. Muzika je odrađena na najvišem nivou, i zaslužuje sve pohvale.

Refn pokazuje izuzetnu tehničku zrelost. Njegove jurnjave automobilima ne zaostaju za onim najboljim Fridkinovim iz sedamdesetih i osamdesetih. Refn hrabro katuje suvišno u naraciji, i ne guši detaljisanjem. Elegantno koristi slow-motione uz dozu simbolike. Njegova brutalnost je često na tragu Kitana, Gaspara Noe ili Del Tora, tako da je cenzurisanje ovde imalo posla. Dosledan je da dramaturški uništi gotovo sve što je izgubilo nevinost, ili prešlo na tamnu stranu.

Drive je definitivno, i pored povremenih filozofskih sekvenci, koje su u kontrastu bazičnoj akcionoj premisi, ubedljivo najdinamičniji Refnov proizvod, i značajano za sobom ostavlja PUSHER. Ove konstatacije nemaju pežorativno značenje, i bez obzira što može izgledati da je prilagođen ukusu tržišta u Americi, DRIVE je izuzetno kvalitetan produkt, koji s vremenom može samo da dobije na svom sjaju i kvalitetu.

Ghoul's review coming soon

(Moraću da ga odgledam još jednom i proverim da li je moguće da je toliko slab koliko mi je bio na prvo gledanje; Refn ipak kod mene zaslužuje drugu šansu!)