VALHALLA RISING (2009)

 ****(*) 

 5- 

pogledao sam na FESTU najnoviji (i najbolji!) film Nicolasa Windinga Refna, VALHALLA RISING. now it's official: od refna trenutno u evropi nema nijednog srednje-mlađeg reditelja kome mogu s toliko sigurnosti da dam blanko ček. mislim, svaka čast relativnim početnicima koji za pojasom imaju tek po 2-3 filma (du welz, laugier, pa i noe...), ali među onima koji su već stvorili supstancijalniji opus, a da se još mogu nazvati mlađim, refn prosto nema konkurenciju!

paj' samo ovaj lajnap:

PUSHER (1996)

*** (3)

= kim bodnia rula levo i desno, sistematično sjebava svoj život (uz malu pomoć srpskih prijatelja!), a čovek ne može da odlepi oči od ekrana i da ne saučestvuje sa tim idiotom! kakav debi! kakav odraz! refn gazi dogmu i režira ko mator!

BLEEDER (1999)

*** (3-)

= moram priznati da mi pomalo izmiče poanta ovog filma: on jeste mega-zabavan na nivou detalja i filmofilskih omaža, ali likovi i priča ne uspevaju da prodišu i zaokupe i zainteresuje a kamo li emotivno involviraju onako kako to refn obično čini. možda je problem u tome što je bodnia ovde tako blatantno eklatantan kreten da je saučestvovanje s njegovim likom daleko teže nego u PUSHERU.

FEAR X (2003)

**(*) (3-)

= ovu nedopečenu i nedokuvanu linčovštinu spremio sam za reprizu asap u nadi da možda na prvo gledanje nisam shvatio njenu skrivenu genijalnost; forma je sjajna, ali sadržina je... uf. skoro nebitna.

PUSHER II (2004)

***(*) (4-)

= izuzetan 'nastavak' u kome jedan drugi car, mads mikelsen, pokazuje koliki je car! edipovska drama prošarana pregenijalnim crnim humorom i krunisana jednim od najlepših (i najdirljivijih) krajeva nekog filma IKADA.

PUSHER 3 (2005)

***(*) (3+)

= kako već negde rekoh, ovo je najbolji srpski film koji nisu snimili srbi (niti će), pregenijalna drama o još jednom nesrećniku koji se penje planinom pogrešnih postupaka samo kako bi glasnije pao: a opet, to srljanje je beskrajno zabavno, groteskno i grozomorno!

MARPLE: NEMESIS (2007) (TV)

** (2)

= tezga bez autorskog pečata nakon što je sa svoj 2 najbolja filma (do tada) loše prošao finansijski. ako ništa drugo, našao je uhlebljenje kod engleza, koji su mu dali pare za naredna 2 filma, koji će – u retrospektu – postati i njegova 2 najbolja (za sada)!

BRONSON (2008)

**** (4)

= ovo je toliko zabavno za gledanje da bi trebalo da ima neko upozorenje pre špice, da se ljudi ne šlogiraju ulazeći u ovo nepripremljeni! ovo je three men show:

-prvi je, naravno, refn, koji režira ko mator (iako je 1970. godište!).

-drugi je Tom Hardy u naslovnoj ulozi, koji bukvalno nosi ceo film na svojim plećima i nalazi se u skoro svakom njegovom zahtevnom i prelepo uslikanom kadru - – što me dovodi do trećeg šoumena, Larry Smitha, direktora fotografije, čiji se rad ovde nothing short of BRILLIANT – može majbolje opisati kao spoj vizuelne divote argentove OPERE i, recimo, SLUMDOG MILLIONAIRE-a.

i najzad, skoro pa savršen film,

VALHALLA RISING (2009) sa svojih ****(*) (5-).

VALHALLA RISING je visceralan, čisto-filmski doživljaj, na ivici larpurlartizma: daleko od toga da to nema priču, likove a nekmoli emociju, ali ovo pre svega pogađa u očni i ušni nerv, a mozak može ali i ne mora da se meša u tu orgiju prelepih slika i zvuka. ovo, ionako, udara pre svega u stomak.

kako i zašto – pokušao sam da kažem u svojoj kritici na POPBOKSU.

90 MINUTA ORGAZMA

BUĐENJE VALHALE - Nicolas Winding Refn

Buđenje Valhale je filmski nokaut posle koga nećete znati šta vas je snašlo. Znaćete samo da hoćete još. More, please, Mr. Refn!

Dejan Ognjanović

Ocena: 10 / 10

Originalni naslov: Valhalla Rising

Scenario: Nicolas Winding Refn, Roy Jacobsen

Uloge: Mads Mikkelson, Gary Lewis, Ewan Stewart

Žanr: istorijski metafizički spektakl
Trajanje: 90 min.
Proizvodnja: Danska / V. Britanija

 

Najnoviji film dolazi kao dvostruki nokaut posle koga nećete znati šta vas je snašlo. Znaćete samo da hoćete još.

            Ovim filmom Nikolas Vinding Refn se nadovezuje na izvanrednog Bronsona kako bi se ustoličio kao najuzbudljiviji mlađi reditelj u Evropi, sa opusom čiji se raznovrsnost i nepredvidivost nemaju sa čijim meriti. Sve njegove filmove povezuje tema provučena kroz vasceli rad: sudbina izolovanog muškarca u svetu u kome je tiran tiraninu, u svetu nasilja i nepredvidivosti, apsurda i groteske, u paklu u kome si sam kovač svoje (ne)sreće.

            Tako i ovde: svet koji Refn slika u Valhali košmarni je svet sumraka, izmaglice i neprobojnih oblaka, blata i leda, krvi i znoja, nemilosredni svet večite borbe. Uobičajeni Refnov protagonista – čovek nesposoban ili nevoljan da zaista uspostavi odnos sa ljudima oko sebe – doveden je do paroksizma u roli ćutljivog, nepobedivog ratnika koju ikonički, besprekorno oživljava Mads Mikelsen.

Da: to je isti onaj Mikelsen koji je u Dileru 2 igrao šonju kome ni uz pomoć dve kurve i pornića na TV-u ne može da se digne; u Buđenju Valhale on je više nego ubedljivo transformisan u mudovito oličenje arhetipa Čoveka Bez Imena – neshvatljivog, nerazgovorljivog ali očito duševnog mužjaka kome niko ne može da doaka. Svoje kontemplacije, kakve god one bile, "Jednooki" zadržava za sebe, ali je njihovo prisustvo sugerisano ne samo vrhunskom Mikelsenovom glumom nego i flešbekovima i flešforvardima u jarkim crvenim tonovima, koji naspram sveopšteg plavog sivila sugerišu transcendenciju blata i krvi.

BUĐENJE VALHALE je naglašeno kontemplativan film povremeno sporog ritma: međutim, ako se prepustite njegovom besprekorno oživotvorenom svetu umesto da od njega očekujete nešto što on nije, doživećete unikatno, skoro mističko iskustvo. Ovo nije holivudski akcijaš sa vikinzima već, pre, bizaran autorski art film koji pompezno zastrašujuću Maćehu Prirodu (i patuljasta koprcanja čoveka u njoj) posmatra na način blizak Hercogu, sa čijim Agireom postoje i tematske paralele kroz likove hrišćanskih misionara u divljim šumetinama, pa donekle čak i u anti-Tarkovski ključu koji je Refnov zemljak, fon Trir, eksplicirao u Antihristu. Nimalo slučajno, upravo trio Hercog-fon Trir-Refn pružio je, za sada, ubedljivo najbolje filmove FEST-a 2010. 

Buđenje Valhale nudi filmofilsko sladostrašće mračne vizuelnosti i oporih zvučnih i muzičkih dronova koji su zaista onostrani. Ovo nije r'n'r, ovo je vrhunski dark ambient.

ono što mi naročito imponuje – pored predvidivih stvari (kao što su upečatljivo uslikani wasteland pejsaži blatno-maglovitih tmušom obavijenih planinčina i šuma, magluština, i sl. gotskih prizora) jeste refnov sve veći odmak ka apstraktnom, nenarativnom (dakle, čistom) filmu, što je tendencija jasna već od BRONSONA. i BRONSON a sada i VALHALLA imaju zaplet samo koliko moraju, ali su pre svega i nadasve apstraktne slike i zvuci koji objektivizuju korelat neopipljivih i rečima neizrecivih misli, stanja svesti i svetova. ono što je kod bedastih laprdala, pričam-ti-priču reditelja, samo dekor, kod refna postaje glavni junak, tj. njegov produžetak, objektivni korelat (zatvor u BRONSONU, planine i šume i magle i oblaci u VALHALI). ono što je za idiote kakav je, recimo, markus nispel i slični videospotovci, samo kulisa, kod refna je centralni činilac filma, neraskidivi deo karaktera, esencija filma.

to se ne mora mnogo svideti onima kojima je prvo pitanje o nekom filmu 'o čemu se tu RADI?' ali će zato biti mnogo bliže onima koji pitaju 'na šta to LIČI?' tj. 'kako to IZGLEDA?'

refn takes his sweet time. ne žuri se. ne zanima ga akcija ni spektakl u površnom holivudskom smislu (mada sam ja u kritici za POPBOKS žanr filma okarakterisao kao 'istorijski metafizički spektakl'; naravno, ovu moju extravaganciju skratili su samo na 'istorijski'). iako tu ima nekoliko fascinantnih scena akcije, klanja, krvoprolića i zaginuća, ovo je pre svega jedan kontemplativan film koji nenametljivo zadire u metafiziku, i po radikalnosti svog zahvata u odabrani žanr i njegovim dovođenjem do ivice avangardnog, experimentalnog art filma može se, recimo, uporediti sa VINYANOM. eto lakog i kratkog testa: ko se smorio remek delom kakvo je VINYAN, može slobodno da zaobiđe i VALHALU. za takve gledaoce pravljen je 13TH WARRIOR ili recimo PATHFINDER.

VALHALA je pravljena s guštom, za one koji umeju pažljivo i s guštom da gledaju (i slušaju). kao što već rekoh na POPBOKSU, ovo nije rokenrol, ovo je dark ambient. ali, dark ambient koji roka koliko je mističan, mračan i dubok. ako mu se prepustite.

meni je zadivljujuće koliko je refn smelo zašao iza konvencionalnog narativnog filma, a opet u okvirima nečega što pretenduje da bude komercijalan film. jer, ovo je nešto između VINYANA, AGUIRREA i APOCALYPTA. gde ćeš bolje od tih referenci?

s najvećim nestrpljenjem čekam vesti o narednom refnovom projektu, a naročito se molim da najzad napravi horor scenario koji već neko vreme najavljuje. u VALHALI, sporadično, ima više jeze i horora nego u većini kvazihororčića koje sam video prošle godine. a refn je, očito, dovoljno izbrusio svoja koplja da najzad može da nabode jedan žestok, čist horor!

PS: ovo je toliko dobar film da priliku za njegovu reprizu čekam nestrpljivije nego za mnoge ovogodišnje premijere!