Luzitanija u Nišu!

            Možda se sećate da sam početkom ove godine predvideo da će roman Luzitanija Dejana Atanackovića dobiti NIN-ovu nagradu za najbolji roman, i objavio svoj prikaz tu negde oko obznane dobitnika. Tu kritiku možete pročitati OVDE.

            Ova moja kritika poprilično je zaslužna za to što su iz NKC-a upravo mene pozvali da učestvujem na tribini posvećenoj ovom romanu, na kojoj će, što je najlepše i najvažnije, biti i njegov autor Dejan Atanacković. Evo ispod detalja iz zvanične najave.

Niški kulturni centar vas poziva na razgovor o romanu „Luzitanija” Dejana Atanackovića, dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2017.godini.

Promocija romana će se održati u ponedeljak, 2. jula 2018. godine,

u Maloj sali Niškog kulturnog centra, sa početkom u 19 sati.

Roman „Luzitanija” je utopijski roman u kome se radnja dešava u jednoj psihijatrijskoj bolnici za vreme Prvog svetskog rata.
Priče različitih likova, u ustanovi van svake nadležnosti okupatora, u kojima se prepliću činjenice, progres i ludilo.
O tome šta je protivno razumu, a što se ludilom ne da opravdati razgovaraće autor Dejan Atanacković i kritičar Dejan Ognjanović.

Dejan Atanacković je rođen 1969. u Beogradu. Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni i sarađuje sa tamošnjim Muzejom prirodnih nauka na predmetu Body Archives, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela.

Razgovor o knjizi vodi Dragosava Mladenović, urednik Tribinskog programa NKC-a.

Dakle, Nišlije i okolino, svratite na ovo veče i dođite da se kulturno uzdignemo – ili potonemo zajedno!

Intervju za Glas Srpske

  

            Najveći dnevni list u Republici Srpskoj, Glas Srpske, objavio je nedavno – tačnije, 14. juna – intervju sa mnom. Razgovor je inicirao i vodio urednik kulture u tim novinama, Danko Kuzmanović. Evo kako je to izgledalo u novinama, naživo.

            Evo čitkije verzije, iz pdf-a.

            Evo toga i na sajtu, ako vam je lakše čitati – na ćirilici.

            ALI – kao što to obično biva, u štampanom, pa onda i net izdanju, nije izašla potpuna verzija, neka skraćivanja morala su da budu načinjena. Zato sada na blogu možete ekskluzivno čitati neosunećenu verziju ovog intervjua.

U kakvom stanju je horor književnost danas? Postoji li neki novi Lavkraft, ili Blekvud?

            Lavkraft je u svoje vreme, i mnogo decenija posle smrti, bio maltene nepoznat, odnosno znan samo uskom kultu čitalaca. Teoretski, moguće je da danas, neznan od većine, negde piše i u kakvom opskurnom fanzinu ili samizdatu objavljuje neko kome će trebati decenije da ga mase prepoznaju i prisvoje. Ipak, imajući u vidu sve medije na raspolaganju, a pre svega internet, teško je verovatno da neko zaista vredan danas može toliko dugo obitavati u opskurnosti a da ga niko, na nekom blogu, na fejsbuku, ne otkrije širem čitalaštvu.

            Blekvud je, s druge strane, za života bio prilično popularan, donekle zahvaljujući i svojim čestim pojavljivanjima na radiju i televiziji. Ipak, on danas nastavlja da živi zbog dubinskih kvaliteta svojih priča a ne zbog medijske pompe. Nažalost, pisci horora koji danas dominiraju medijima ne mogu se po kvalitetu meriti ni sa Blekvudom a još manje sa unikatnim, neponovljivim Lavkraftom. Ukratko, danas ima mnogo više vrlo dobrih i odličnih pisaca, ali skoro da nema izuzetnih, genijalnih, poput pomenutih.

Vaš roman Zavodnik je doživio i drugo izdanje. Da li to svjedoči o dobroj recepciji tog romana kod nas?

            Može se tako reći: savim dobro je prošao za jedan horor roman, koji se upravo kao takav i izdavao, a ne, npr. kao natprirodni triler ili istorijski roman sa elementima fantastike, što su češće floskule kod nas, gde se na termin „horor“ još uvek gleda s podozrenjem. Nakon što se prvi tiraž od 500 primeraka, rađen pomalo „underground“, kao samizdat, bez ičije pomoći sem vernih pretplatnika i čitalaca, prodao za godinu dana, drugo izdanje, u 1000 primeraka, uradio je Orfelin iz Novog Sada, i ono se još uvek može naći u boljim knjižarama. Fidbek koji sam dobio od čitalaca, i još uvek ga dobijam preko mejla i fejsbuka, ali i na mom blogu „The Cult of Ghoul“, prevazišao je sva moja očekivanja.

Ovaj žanr je u našoj javnosti i dalje veoma zapostavljen. Šta je stvorilo lošu reputaciju hororu?

            Mislim da su za loš imidž horora presudne dve stvari: prvo, ovdašnji ljudi navikli su na tzv. realizam kao na jedini validni i zreli odnos prema stvarnosti, kao jedini mogući izraz u narativnoj umetnosti (pre svega u književnosti i na filmu). Na ovim našim prostorima posezati za natprirodnim motivima smatra se nezrelim, detinjastim, neozbiljnim; ukratko, horor se vidi kao infantilna varijacija „bapskih priča“ koja zrelom čitaocu nema šta da pruži. Sa ovom predrasudom borio sam se upravo u romanu Zavodnik, koji predstavlja moj pokušaj da pružim omaž pričama moje bake o vampirima i duhovima, ali modernizovan, prikladan vizuri skeptičnog i ironičnog 21. veka.

            Za drugi žig na licu horora krivi su horor filmovi: zbog svojevremene dominacije tzv. koljačkih filmova (slasher), i zbog slabe upućenosti prosečnog čoveka u raznolikost i bogatstvo horor filma (koji uopšte ne mora da ima prosute krvi da bi bio strašan), stvorena je predrasuda da je horor sadistički, bolestan, morbidan žanr u kojem se ljudi neprestano kolju i čereče na komade. Moj odgovor na tu predrasudu je moj prvi roman, Naživo, koji tematizuje estetiku eskplicitnosti i dovodi je u vezu sa „hororima“ naše nedavne istorije, tačnije sa užasima iz 1990-ih: konkretno, smešten je u avgust 1995, između pada Knina i NATO bombardovanja republike Srpske.

Spremate li neka nova iznenađenja, neke nove romane? Šta se desilo sa Prokletijama, najavljivanim nastavkom romana Naživo?

            U poslednje četiri godine više sam posvećen uredničkom poslu, jer za pomenuti Orfelin priređujem ediciju „Poetika strave“, posvećenu klasicima horor književnosti dosad neobjavljivanim kod nas, za koju povremeno i prevodim, i za svaku knjigu pišem obimne i, nadam se, stručne pogovore. Upravo nam je izašla deseta knjiga u toj ediciji, Glas u noći V. H. Hodžsona, a u pripremi su još tri do Sajma knjiga u oktobru, kao i ultimativno izdanje Lavkraftovog Nekronomikona.

            U svetlu toga, imam vrlo malo vremena za pisanje sopstvene proze, pa su tako i Prokletije privremeno odložene, delom i zato što taj roman zahteva opsežno istraživanje raznih oblasti (arheologija, geologija, mitologija, okultizam, vojne veštine i strategije itsl). U skorije vreme možda se mogu očekivati moje priče i treće izdanje davno rasprodatog i stalno traženog romana Naživo, a Prokletije će doći kad za njih kucne čas.

HEREDITARY (2018)

***

3+

Kako i koliko će da vam legne HEREDITARY (upravo igra u našim bioskopima kao NASLEĐENO ZLO) zavisi od očekivanja s kojima mu prilazite, i od strogosti kriterijuma, te izgrađenog ukusa koji imate – ili nemate. Odnosno, u poređenju sa konvencionalnim funhouse spookshow mejnstrim horor drekom (KONJURING i slično), a naročito u poređenju sa onim što se danas izdaje za „pametno“ (ANIHILACIJA ZDRAVOG RAZUMA, NE SMEŠ PRDNUT' i slično), HEREDITARY je za klasu ili dve iznad, pa će gledaocima smorenim konvencijama prve i glupostima druge grupacije ovaj film delovati kao dašak svežeg (ili barem: svežijeg) vazduha; i on to jeste.

Dakle, zavisno od toga koliko nisko postavite svoju lestvicu, ovo vam može delovati i kao nepatvoreno remek-delo kakvim ga horror-press i deo fandoma ovih dana naduvavaju. Ali ja velim: čuvajte se poređenja sa EXORCISTOM i drugim masterpisovima! Koji je bre kurac ljudima/“kritičarima“ danas da se ne mogu više izražavati bez hiperbole i svaki iole natprosečan film smesta porede sa besprekorno savršenim klasicima?! Takav hajp, što se mene tiče, može biti samo kontraproduktivan, jer HEREDITARY, uprkos određenih nespornih kvaliteta, poseduje i ozbiljne nedostatke koji verziranom i istančanom gledaocu sreću (i užitak) kvare.

Ono što svakako nije sporno jeste: da on, i takav, spada u gornji dom današnje horor ponude i sigurno će mi biti u top-5 ove godine; da dilema oko toga „dal da gledam u bioskopu il da čekam curenje na net“ ne sme da postoji (naravno da ovo vredi overiti u bioskopu!); i da su referentne tačke u novijoj produkciji u čijim okvirima valja i HEREDITARY posmatrati filmovi kao što su THE WITCH i KILLING OF THE SACRED DEER.

Otkud sad SVETI JELEN u ovoj čorbi, pitate se?  

On je tu zbog toga što, isto kao i JELEN, i HEREDITARY neskriveno, čak paradirajući time, baštini kjubrikovski horor – ili, preciznije, Poor Man's Kubrick (ili, strože, kako mali Đokica doživljava Kjubrika; ili, najstrože – Kubrick for Dummies).

Tu je prenaglašeni set-dizajn, scenografija koja u sebe kao u lepo ukrašenu kutijicu zatvara junake, simetrično raspoređene u kadru, kao lutkice u kući lutaka – što je i dramski naglašeno kroz vokaciju mame (Toni Kolet) u filmu, koja gradi minijaturne sobice i kućice i od toga izdržava familiju (!). Inače, film nam ne kazuje čime se bavi takođe dobrostojeći otac (Gabrijel Birn) iako ništa ne ukazuje da je on samo prizetko; dapače, on kao lik scenaristu i reditelja uopšte nije zanimao i vrlo je nedorađen.

Tu je i prenaglašeno korišćenje spore, minimalističke, atonalne muzike, ili nemuzike, odnosno pretećih, dubokih audio-dronova – s čime se malkice prećeralo (više nego u JELENU), jer se time na realtivno jeftin i lagan način kreira preteći i opresivni mood. Lazy! Pravljenje toga, u hororu, zahteva malo pametniju i razrađeniju strategiju od dugih kadrova, sporog kretanja kamere i BRRRRR-DOMMMMM zvukova na saundtreku. Eno, pogledajte u ŠAJNINGU gde je GENIJE to radio; to, i mnogo toga drugog, pride. You can't touch this!

Dobro to, ali kakve sad pa HEREDITARY veze ima sa VEŠTICOM koja se dešava pre četiri veka, u divljini tek nešto malo naseljene Amerike?

Ima veze, zbog toga što i ovde na delu imamo malo bolje nego inače izučenu folklorno-okultnu zaleđinu fabule radnje, te satanizam u srži porodice koji cilja na nejač, tj. tinejdžere.

Ima veze, još i više, zato što se, baš kao i VEŠTICA, i NASLEĐENO ZLO tokom 4/5 trajanja pretvara da je arty porodična drama koja se klacka između „dal je natprirodna il je psihološka“, samo da bi pred kraj devoluirala u petparačku priču koja maltene negira idejne i psihološke konotacije onoga što je kulminaciji prethodilo. U VEŠTICI je ovo malko blaže, a u ZLU je nešto naglašenije kao problem.

Šta HEREDITARY ima na pameti? Ako je verovati reditelju, Ariju Asteru (debitantu koji obećava), ovo je film koji se bavi procesom tugovanja. OŽALOŠĆENA PORODICA: THE HORROR MOVIE.

Moglo bi se, nešto tačnije, reći da ovaj film za porodičnu ožalošćenost radi ono što je za razvod uradio THE BROOD. S tom razlikom što je potonji do kraja konsekventan, što sve vreme na umu ima i žanr i idejne konotacije, inteligentno prepletene, pa tako i u sasvim doslednom i emotivno pregnantnom završetku, da ne kažem twistu, u poslednjoj sceni, koja je savršeno logičan rezultat onoga što joj je prethodilo.

To se ne može reći za HEREDITARY.

Ovde već zalazim u teritoriju SPOJLERA, pa zacrnjena slova ne čitati dok film ne odgledati!

HEREDITARY tokom većeg dela trajanja zaista deluje kao teška drama o teškoj temi koju gledljivom čini samo žanrifikacija, inače bi bila nesnosno mračna i patetična; a isto važi i za THE BROOD. I ovde, kao i kod Kronija, emocionalno (i umno) žešće načeta žena (majka!) seje svoje duševno crnilo na porodicu koja počinje da korodira iznutra, a pritom, naravno, đeca ponajviše pate i stradaju.

Sve do kraja, film se poigrava s tim „dal je ova luda il se te đavolije stvarno događaju“. To radi sasvim solidno. Ne vrhunski: nije ovo Polanski, nije ovo ROZMARINA BEBA (šta god vam govorili površniji „kritičari“ koji će potpisati svaku preteranu budalaštinu, samo da ih citiraju na plakatu), nema ovde ni te suptilnosti ni te ironije, pa ni tog feminizma. Dapače, neko dokoniji od mene bi mogao tvrditi i ilustrovati tezu da se ovde ozbiljno koketira maltene sa jednom dozom mizoginije (žene-majke su krive za sve zlo; žensko telo nepodesno za demona – traži se muško, itd).

A na kraju – jebi ga! Silazimo u palp, bacamo u kantu priču o ožalošćenoj familiji i destruktivnoj sili neumerenog tugovanja, i prelazimo na nešto sasvim drugačije i s tim nepovezano: bez trunke ironije tretiran je plot grupice satanista da inkarniraju Paimona, jednog od 9 prinčeva Pakla (po srednjevekovnim verovanjima: vidi kod Kolina de Plansija u Rečniku Pakla) u ljudsko telo kako bi im dao The Usual Crap (slavu, moć, pare, kontrolu, ovo ono).

Kakve to veze ima s mrtvom babom? Je li Paimon bio u njoj? Kako i zašto u njoj? Je li prešao u curicu? Kako i zašto u nju? Što bi prelazio, onda, u maminog sina, a ne u bilo koje drugo muško? Ako tu ima neka tajna porodična veza – nije nam to rečeno. A koliko je (ne)svesna sveg tog plota mama (Kolet)? Deluje kao da je prilično-do-sasvim nesvesna – ali ako je tako, onda se gubi konotacija intencionalnosti i sve se svodi na twist radi twista i paranoju „viđ šta nam rade ovi spolja“ umesto „sami smo krivi za svoja sranja“. Plus, njena „nesvest“ je samo plot gimik da bi se napravio twist, ali nije dramski i idejno opravdana, jer svi ostali u ovom plotu ZNAJU šta rade i zašto (čak i curica!), a jedino ona ima „fuge“ kad nije svesna što čini.

Plus, ZAŠTO bi se jedan Princ Pakla uopšte zarobljavao u bubljičavo-dlakavom telu nekog cigolikog tinejdžera? Zar ne može da svojim debelim i golim matorim obožavaocima (zašto samo takvim? neko je bez razmišljanja prepisivao Polanskog!) udovoljava željama u svom „prirodnom“ obliku momka koji jaše na kamili (ah, te tupave srednjevekovne budalaštine, kad se nekritički prepisuju i prenose u 21. vek, jebale ih one i kamila na kojoj su dojahali!), umesto iz tela Alexa Wolffa koji, čak i na samom kraju, kad je Paimon najzad, navodno, inkarniran u njemu – i dalje deluje katatonično-lobotomizovano zbunjeno! Zašto? Zato!

Da ne ulazim u druge rupe i probleme sitnije prirode, tipa: ne bi li mrtva baba na tavanu odavno zasmrđela celu kuću, umesto što truli gore neprimećena i nenanjušena danima i nedeljama? Pa jebote, mrtva mačka bi se osetila sa tavana posle dan-dva, a kamoli 80 kila pokvarenog, crvljivog ljudskog mesa!

Da se razumemo: ima u ovom (predugačkom!) filmu finih scena i kadrova i atmosfere, dobar je taj ugođaj vrlo crne drame i totalnog neizbežnog usuda koji sve prožima, kao i pregnantna implikacija porodičnog nasleđa-usuda što kroz gene dopire (vrlo lavkraftovski!) – mada kraj negira gene i pokazuje da je društvo krivo (koven!) a ne priroda (geni/familija) – a i te završne scene nekonvencionalno su inscenirane, sadrže neke morbidne i lepe prizore i imaju retko viđenu intonaciju slavljenja trijumfa Zla (kao npr. završetak dragog mi hororčića ASMODEXIA), naročito za jedan američki film (mada niški bioskop Vilin grad uporno tvrdi da je ovo došlo iz Perua)!

Dakle, HEREDITARY je prijatno gledalačko horor iskustvo, i bilo bi još jače da je film kraći bar za 10ak minuta, a da je horor imaginacija bogatija. Scene strave i prikazani fenomeni su prečesto deža vi, a naročito cheesy budalaštine oko spiritizma i prizivanja duhova; kad iz one sveće sukne plamen udalj, kao u EXORCISTU, to je baš bio momenat kad sam bio na ivici da reditelju opsujem mater! Daj jebote smisli nešto originalnije od toga!

Film bi bio još bolji, tj. smisleniji i potentniji da nije tog sumnjivog B-movie raspleta koji bi bolje stajao nekom drugom filmu, koji se nije dotad pretvarao da je kvaziduboka dramurda, i još bio prilično ubedljiv u tome, na momente – osim kad sklizne u infodump-patetiku na grupnoj sesiji ožalošćenih, ili kad keva pukne za večerom povodom ionako zaista neobjašnjivo imbecilnog ponašanja svog sina.

Ipak, evidentan je trud da se bude (nešto malo) drugačiji kao i talenat da se to postigne, pa je stoga lepo znati da Aster već planira novi horor, ali šteta je što tvrdi da će mu to biti i poslednji, barem zadugo, jer posle toga hoće da radi mjuzikle i svašta nešto drugo. OK, daj šta daš...

Zbog odlične vizuelnosti (koja zahteva i gledanje na velikom ekranu zbog boljeg zapažanja sitnih detalja koje monitor ne trpi) i dizajna zvuka te sporadične, tihe, nebombastične a odlične muzike – ovo obavezno gledati u bioskopu!
PS: Što se tiče finesa u ocenama u kontekstualizacije ovog filma sa donekle srodnima u zadnje vreme - blagu prednost ipak dajem VEŠTICI jer je konzistentnije zaokružena, originalnije koncipirana i izvedena, sa nešto memorabilnijom ikonografijom i set-pisovima, jer je kondenzovanija tj. s manje praznog hoda i poziranja, i sa manje sira (cheese) za kojim se ovde u ničim izazvanim spiritističkim momentima poseže (spiritizam i satanizam - prilično glupa kombinacija!). Takođe je scenario VEŠTICE nešto čvršći a dijalozi bolji, kao i gluma. Uglavnom su nijanse u pitanju, ali kad se te nijanse ovde-onde nakupe, šnjur za mene ipak nosi VEŠTICA. Pa makar i za jednu crnu jarčevu dlaku.

Ministarstvo Nekulture protiv Djordja Kadijevića

  

            A sad malo loših i neprijatnih vesti, koje su sasvim prirodne i normalne u nenormalna vremena u kojima živimo. Ovo što se dogodilo sa knjigom VIŠE OD ISTINE paradigmatično je za to gde smo i s kim smo (na vlasti), i zašto ćemo kao narod (sa ovima i ovakvima na rukovodećim mestima) neminovno propasti.

            Da vas podsetim: VIŠE OD ISTINE je knjiga razgovora sa našim velikim rediteljem, istoričarem umetnosti, likovnim kritičarem, intelektualcem i piscem, Đorđem Kadijevićem, koju je prošle godine objavio Orfelin. 

Želim da naglasim da ova publikacija prevazilazi uobičajene, naizgled slične knjige razgovora i intervjua, da je ovo mnogo više od knjige o filmu: u njoj Kadijević, govoreći o svojim filmovima i o svojim nazorima, zapravo govori o istoriji ovog našeg regiona od II svetskog rata do danas i dotiče se brojnih pitanja estetike, filozofije, metafizike, religije, i uopšte života (gledanog pre svega iz egzistencijalističke vizure) da je u određenom smislu ograničeno smatrati ovo „samo“ knjigom o filmu: ovo je knjiga o životu i smrti, knjiga u kojoj sagovornik pleni svojom rečitošću i dubinom uvida – ukratko, knjiga koja se po lepoti izraza može smatrati jednim oblikom ispovedne proze, odnosno, lepe književnosti – dakle, izdanje u kojem ćete sigurno, na svakoj drugoj strani naći bar poneki citat koji ćete zabeležiti i kojem ćete se vraćati...

Uprkos tome što se radi o kapitalnom izdanju u svakom smislu i pogledu, ova knjiga pre dve godine na konkursu Ministarstva „kulture“ i (dez)informisanja za podršku izdanjima od naročitog nacionalnog značaja NIJE dobila podršku rečenog Ministarstva i njegove vajne komisije (sačinjene pretežno od nekih sumnjivih, anonimnih N.N. lica). To šta jedan od najvećih intelektualaca i stvaralaca ovih balkanskih prostora ima da kaže o tome ko smo, gde smo, odakle smo i dokle ćemo – nije za ovu komisiju i ovo Ministarstvo bilo dovoljno vredno da zasluži podršku. Bilo je nacionalnijih, patriotskijih, pravoslavnijih, kosovskijih, esenesovskijih projekata koji su tu, ionako skromnu, pomoć te godine dobili.

Ali, taj šamar nije bio dovoljan.

Novi se desio preneki dan, kada je obznanjeno REŠENjE o dodeli sredstava izdavačima, distributerima i autorima koji samostalno izdaju svoje knjige (u daljem tekstu Izdavači) po Konkursu za otkup publikacija za biblioteke za 2018. godinu.

U teoriji, ovaj konkurs trebalo bi da bude još jedan način pomoći nadležnog Ministarstva izdavaštvu. U teoriji, stručna komisija bira najvrednije naslove koje zatim preporučuje bibliotekama u Srbiji za otkup.

U praksi, kako to obično biva, stvar se izvrgnula u svoju suprotnost: pre četiri godine uvedene su ZVEZDICE (*) kojima Komisija naročito snažno preporučuje određene naslove, a pre tri godine, na mala vrata, ta „preporuka“ se pretvorila u OBAVEZU: dakle, ono što sada od komisije dobije zvezdicu – bibliotekari MORAJU da otkupe. Budući da su njihovi budžeti drastično srezani, jer zaboga u „Zlatnom dobu“ u kojem Srbija danas, navodno, obitava, nema mesta za kulturu, oni kada nakupuju pod moranjem sve čemu je Ministarstvo metnulo svoj asterisk – najčešće imaju malo ili nimalo para da kupuju nešto izvan toga...   

Rezultat tako nakaradnog nametanja „izbora“ je da je knjigu VIŠE OD ISTINE na ovom vajnom upravo obznanjenom otkupu odabralo svega 10 (i slovima: DESET) biblioteka, otkupivši ukupno 16 (i slovima: ŠESNAEST!) primeraka knjige!

Konkretno, evo kako je po bibliotekama izgledao otkup Kadije:

Velika Plana - 2

Kladovo - 1

Matica srpska - 4

SANU - 1

Šabac - 1

Čačak - 1

Pančevo - 2

Negotin - 1

Aranđelovac - 1

Univerzitetska biblioteka Beograd – 1

Dakle, samo 10 biblioteka je mislilo da im treba Kadijević. Pri tome je zanimljivo da nijedna biblioteka grada Beograda, od njih 17, nije uzela bar 1 primerak. U kom li je to gradu Kadija proveo skoro ceo svoj život?

Treba li se pitati gde je na ovom spisku čuveni univerzitetski centar, drugi (ili treći?) po veličini grad u zemlji, grad kulture, grad Konstantina (i njegovog petparačkog Raskršća) – tzv. „grad“ NIŠ? Ne, osim retorički, jer ime tog grada je samo skraćenica za NIŠTA.

Dakle, sa 16 otkupljenih primeraka ova knjiga se svrstava u rang tamo neke nebitne zbirčice poezije kakvog zavičajnog pesnika, ili tako neke efemernosti kakve po principu ćorave koke zalutaju na ovakve spiskove.

Kadija sada ima 85 godina i svakako nije „spring chicken“; pitanje je još koliko dugo ćemo uživati privilegiju da ga imamo među nama. Već unapred me ogorčava slutnja da će jednog dana nad njim krokodilske suze liti i izraze saučešća izražavati, pa možda i govore držati, ministri poput sadašnjeg, ili još gori od njega (ako zaista ona ispod-svakog-nivoa-preletačica postane g-đa „ministarka“!), koji su ga za života ignorisali...

Postoje i druge nelogičnosti i besmislenosti u vezi sa time kako ovaj konkurs funkcioniše. Recimo: da bi izdavač učestvovao na ovom otkupu mora da besplatno ustupi po šest primeraka knjige Narodnoj biblioteci, ili Matici srpskoj i po jedan primerak Ministarstvu. Ministarstvo knjige otkupljuje sa 40% rabata (što je potpuno besmisleno: kao da će biblioteke te knjige nadalje prodavati!). Potom je izdavač obavezan da svim bibliotekama dostavi knjige o svom trošku, a Ministarstvu potvrde da su knjige dostavljene, na šta ode još 10% vrednosti. Kad se sve sabere izdavaču ostane oko 35% od ukupne vrednosti knjige što najčešće nije dovoljno da pokrije troškove njihove proizvodnje. Ministarstvo kulturne otimačine i dezinformisanja pritom ovo svoje razbojništvo predstavlja kao „pomoć“ izdavačima.

Moglo bi se još koješta reći o konkretnim rezultatima ovog konkursa, o tome ko je dobio a ni po čemu (osim po sumnjivim vezama) to ne zaslužuje, odnosno o tome ko je po svakom kulturnom merilu morao da dobije, pa nije. Ali neću sad i ovde o tome, jer ne želim da ovaj tekst bude shvaćen kao kukanje: „buhuhuu, nisu otkupili našu knjigu nego neke druge!“

Ono što sam hteo, to sam i rekao, i ilustrovao: tretman upravo ove konkretne knjige, o Đorđu Kadijeviću, nesumnjivo prvorazrednom velikanu naše kulture, od strane Ministarstva „kulture“, prvo na konkursu za podršku izdanjima od nacionalnog značaja (gde njen značaj NIJE bio prepoznat), a zatim i na konkursu za otkup (gde je otkupljeno uvredljivo malo primeraka, na nivou statističke greške), rečiti je, paradigmatični primer o slepilu ove vlasti i njenih slepih poslušnika po pitanju bilo čega vezanog za tzv. kulturu.

Na ovom primeru ogleda se sve što se o tome ima reći, i ja više nemam reči. Pametnima dovoljno.

PS: Ovu knjigu još neko vreme možete kupiti u boljim knjižarama – ili direktno od izdavača po najpovoljnijim uslovima. Pišite na orfelinns@gmail.com i obezbedite svoj primerak ODMAH, jer eto, ako ste se nadali da je pozajmite u svojoj lokalnoj BIBLIOTECI – od toga slaba vajda. Ministarstva „kulture“ je procenilo da vam ova knjiga nije potrebna.

Horor na niškoj televiziji Belami!

  

            Ja sam u svom gradu i svojoj banji uglavnom nepoznat, i tako mi najbolje i odgovara. Nije baš da sam grdno slavan ni izvan Niša, dapače, ali u Beogradu i drugde me poneko ponegde još i prepozna, zaustavi, pozdravi, a u rodnom mi mestu – jok. Ali, nema veze. Doktor Zoća, recimo, stalno kuka da nije prorok u svom selu, a ja baš volim što je tako.

            Ipak, nedavno sam nešto malo bio u lokalnim medijima, takvim kakvi jesu. Posle duže pauze, na praktično jedinoj kolko-tolko pravoj televiziji u Nišu, pod nazivom Belami (aka Belle Amie), pozvali su me da snimim čak dva priloga. Njih možete pogledati ispod.

            Oba su rađena za emisiju iz kulture „Apostrof“, koju uređuje Miljana Nikolić. U ovom prvom prilogu, emitovanom 13. maja 2018. u udarnom terminu (nedelja, 20.30h), govorim o svom bavljenju hororom u književnosti i na filmu, s naglaskom na ediciju „Poetika strave“. Govorim i o hororu u svetskom filmu, o srpskim hororima, o Zavodniku, o knjizi Više od istine... Prilog traje 15 minuta.

Dejan Ognjanovic, prilog iz emisije Apostrof from Dejan Ognjanovic on Vimeo.

            Ovaj drugi prilog biće možda još zanimljiviji stalnim čitaocima ovog bloga, jer ima sasvim drugačiju formu i u njemu govorim o stvarima o kojima do sada nisam ni u jednom drugom intervjuu. To je, zapravo, nešto kao intervju u duetu, sa dvojicom aktera koji odgovaraju na ista pitanja, pa se onda ona u montaži manje-više sučeljavaju.

            U prilogu „Kulturni dijalog“, takođe u emisiji „Apostrof“, ali emitovanoj 3. juna ove godine, takođe u 20.30h, učestvovao sam kao sparing-partner Srđanu Saviću, filmskom kritičaru, direktoru Niškog Kulturnog Centra, gloduru filmskog časopisa Filaž u čijoj sam redakciji, itd.

            Ovaj prilog traje 22 minuta, a evo na koja pitanja nas dvojica tu odgovaramo:

KULTURNI DIJALOG - unakrsni dijalog

Srđan Savić, filmski kritičar / Dejan Ognjanović, filmski kritičar i esejista

1.      Vaš najveći profesionalni uspeh...

2.      Opišite jednim pridevom kulturnu scenu u Srbiji...

3.      Opišite književnu scenu u Srbiji

4.      Koliko je kultura zastupljena u medijima...

5.      Kvalitet bioskopskog života u Srbiji...

6.      Šta vam najviše smeta u srpskoj kinematografiji...

7.      Najznačajniji filmski festival u regionu

8.      Zašto imamo više filmskih festivala nego filmova godišnje...

9.      Kako vidite Filmske susrete u Nišu nekad i sad..

10.  Internacionalizacija Filmskih susreta u Nišu da ili ne....

11.  Venecijanski, Berlinski ili Kanski festival...

12.  Zašto je ceremonija dodele Oskara postala svetski fenomen...

13.  Kakav film treba da bude da bi dobio Oskara...

14.  Položaj filmske kritike danas...

15.  Da li je filmska kritika isto što i tumačenje filmske priče...

16.  Kolonija filmske kritike u Nišu kao pokušaj reafirmacije  filmske kritike u zemlji

17.  EU ili Rusija...

18.  Ćirilica ili latinica..

19.  Najbolji film svih vremena...

20.  Najbolji srpski film

21.  Da ste ministar kulture i informisanja šta biste prvo promenili...

22.  Kako vidite Niš za pet godina...

23.  Omiljeni deo grada...

24.  Šta cenite kod drugog sagovornika dijaloga...

25.  Da li mu nešto zamerate...

26.  Šta biste mu poručili...

Kulturni dijalog 03-06-2018 SRDJAN vs DEJAN manji from Dejan Ognjanovic on Vimeo.

            Zahvaljujem TV Belami i urednici-novinarki Miljani na ovim prilozima!

            PS: Neki moji odgovori, recimo na pitanje „Da ste ministar kulture i informisanja šta biste prvo promenili“, bili su duži i sočniji od ovoga što je otišlo u (v)etar, ali OK, dobro da je išta uopšte preteklo.