ČOVEK KOGA JE DRVEĆE VOLELO - Aldžernon Blekvud

 

Veoma me veseli što mogu obznaniti pretplatu na najnoviju, 23. po redu, knjigu u ediciji „Poetika strave“: ČOVEK KOGA JE DRVEĆE VOLELO, a zajedno sa njom Orfelin vam nudi i pretplatu na novi mračnofantastični roman BORN Džefa Vandermera. Više detalja ispod.

Što se tiče prvopomenute knjige, u pitanju je moj treći izbor najboljih priča Aldžernona Blekvuda, prvorazrednog velikana horora koji, pre Orfelina, na srpskom uopšte nije bio objavljivan. Evo, sada nastavljamo sa ispravljanjem te velike nepravde. Blekvud je imao vrlo plodan i konzistentan spisateljski opus, sa natprosečno velikim brojem dobrih, vrednih priča – što znači da je ovo treća, ali ne i poslednja Orfelinova zbirka priča ovog pisca. Biće najmanje još jedna, sa pričama koje se zbivaju u kućama, u gradovima, u civilizaciji…

Ali, do tada, evo još šumskog Blekvuda, kakvog već dobro poznajete (ako ste čitali naše VRBE i DREVNA SVETLA) – dakle, i ovog puta imamo stravu u spoju sa strahopoštovanjem, te nagoveštaje natprirodnog i jezovitog u gustim šumama, na visokim planinskim vrhovima, na pustim ostrvima, na jezerima i na obali mora…

Šta sam odabrao za ovu knjigu? Evo čega u njoj ima: dve veoma obimne novele od po 80-90 strana, jedna pripovetka od 40-ak i dve kraće priče od po 20-ak. Sve ukupno – 280 strana unikatne, jezovite strave, a tu je i moj pogovor „Aldžernon Blekvud: Drugde i drugačije“…  

Malo konkretnije o sadržaju:

 

1. Čovek koga je drveće volelo (novela)

Čovek i Žena stanuju na ivici velike šume. Drveće za Čoveka nosi čudnu vrstu privlačnosti, ali Žena (Hrišćanka) se pribojava mračnih slutnji i paganskog zova koji dopire otuda…

 

2. Ostrvo duhova

Student je sam na pustom ostrvu, u kolibi gde sprema ispite. Međutim, ubrzo počne da viđa sablasni kanu sa dvojicom Indijanaca koji kruži oko ostrva, primičući mu se sve bliže…

 

3. Potajno obožavanje

Englez na proputovanju kroz Nemačku reši da siđe s voza u Švarcvaldu, i da poseti školu u kojoj je pre više decenija živeo i učio. Zalazi duboko u Crnu Šumu, ali u staroj školskoj zgradi vidi da su se nekadašnji nastavnici izmenili nagore… A tu negde je i detektiv natprirodnog, Džon Sajlens…

 

4. Vukovi božji

Čovek se vratio iz divljine Kanade na jedno englesko ostrvo, ali kao da nosi neku tajnu sa sobom. Njeno razrešenje desiće se u klimaksu jedne olujne noći…

 

5. Preporod Lorda Ernija (novela)

Dvadesetogodišnji mladić, Lord Erni, mlitav je i beživotan. Njegov učitelj, koji s njim putuje po Evropi, reši da ga odvede u jedno selo u Švajcarskim Alpima, gde bi mogla da mu se rasplamsa životna varnica pod uticajem čudnih planinskih ljudi i njihovih obreda vezanih za sile vatre i vetra…

 

            Sve priče je preveo Luka Račić, knjigu je prelepo ilustrovala Tijana Jevtić, a moj pogovor počinje ovako:

 

 

Aldžernon Blekvud: Drugde i drugačije

 

„Daleko najveći uticaj u mom životu… bila je Priroda; ona mi se otkrila rano, pa je sa svakom godinom sve više narastala u intenzitetu. Donosila mi je utehu, društvo, inspiraciju, radost: čarolija Prirode ostala je dominantna, istinska magijska čarolija.“

- A. Blekvud

  

Malo je pisaca, ne samo u okvirima horora nego i šire od toga, kojima je priroda bila od tako vitalne važnosti kao što je to bio slučaj sa Aldžernonom Blekvudom. Ona je za njega bila i izvorište životne energije i uvek pouzdano utočište od grdobe sveta, u jasnom kontrastu sa tzv. normalnim životom u koji je odbijao da se uklopi. Naročito u mlađim godinama, priroda je za njega bila simbol slobode i različitosti, naspram zagušljivo fundamentalističkog porodičnog okruženja, što je i priznao u svojoj autobiografiji:

 

„Pomislio sam na sve one ljude što spavaju u svojim tihim sobama, i čudio se kako je moguće da su toliko tupi i nepreduzimljivi, kad bi ovamo mogli videti ove zanjihane grane i čuti vetar kako uzdiše tako prelepo među borovim iglicama. Ovi ljudi, činilo mi se u takvim trenucima, pripadali su nekoj drugoj rasi. Nisam sa njima imao ničega zajedničkog. Noć i zvezde i drveće i vetar i kiša bili su stvari s kojima sam imao veze i koje sam želeo. Te su stvari bile žive i lične, uzburkavale su me iznutra, do samog dna mog bića, pune poruka i značenja, dok su moji roditelji i braća i sestre, svi unutra, usnuli, bili čiste slučajnosti, odvojeni od mog stvarnog života i bića.“ 

            Usamljen u okruženju s čijim materijalizmom i društvenim normama „uspeha“ nije želeo ništa da ima, svoje najprikladnije društvo nalazio je u navodnoj pustinji i divljini. „U nevoljnim vremenima, isto kao i u vremenima radosti, instinktivno sam se Prirodi okretao. U tim trenucima najdubljih osećanja, kad individua nužno mora biti sama a da joj istovremeno najurgentnije treba društvo puno razumevanja, upravo je Priroda i jedino Priroda mogla da me uteši.“ 

Međutim, Blekvudova vezanost za prirodu ne svodi se samo na biografsko-anegdotalnu dimenziju: ona mu nije služila samo kao eskapističko pribežište, već i kao vitalno izvorište inspiracije. I upravo o njenom značaju za njegovo stvaralaštvo valja dodati još koju onome što je već bilo rečeno.

forzec knjige

 

Cena knjige je 900 din u pretplati.

U knjižarama će biti oko 1.200.

 

 

Druga knjiga koju Orfelin uskoro objavljuje, a koju možete sada naručiti u pretplati zajedno sa Blekvudom jeste roman BORN Džefa Vandermera.

 

U razrušenom, bezimenom gradu budućnosti, jedna mlada žena po imenu Rejčel, koja živi od sakupljanja bilo čega što bi moglo biti korisno, u krznu Morda, džinovskog letećeg medveda, despota njihovog sveta, pronalazi upetljano stvorenje i daje mu ime Born. Isprva Born ne liči ni na šta – tek zelenkasta grudva nečega što bi prosto moglo biti samo Kompanijin biotehnološki otpad, ali on Rejčel podseća na ostrvo na kom je rođena, sada davno nestalo pod morem. Oseća neku vezu s njim koju poriče, jer veze su zamke, a u njenom svetu svaka slabost može značiti smrt. Ipak donosi Borna u Balkonski greben, podzemno sklonište gde živi sa Vikom, dilerom koji prodaje sećanja – jedini beg iz jalovog, pobeđenog i slomljenog grada. Rejčel uspeva ubediti Vika da ne iskoristi Borna kao sirovi genetski materijal u svojoj laboratoriji.

Šta je Born? Ko je Born? Biljka, životinja, osoba, biotehnološka nakaza? Um uvek nalazi načina da zaštiti sebe, da izgradi utvrde, a neki od tih zidova postaju zamke.

 

Jedno je sasvim izvesno: romanom Born Džef Vandermer stvorio je čudoviše koje ćemo voleti!

Unutrašnja strana korica romana BORN

 

NAPOMENA

Orfelinovom izdanju romana Born dodali smo i novelu „Ptica čudnovata“ iz najmanje dva razloga: mišljenja smo da „Ptica čudnovata“ dodatno osvetljava Bornov svet; „Ptica čudnovata“ prelepa je priča.

 

Roman je preveo Sava Kuzmanović a ilustrovao ga je i grafički dizajnirao Ivica Stevanović, koji je sa familijom Vandermer već sarađivao ilustrujući neka njihova američka izdanja.

Tvrd povez, veći format (24 cm), 334 strane.

Cena: 1.300 din. kod Orfelina – u knjižarama će biti 1.760…

 

Pretplata traje od 29. marta do 30. aprila.

Knjige izlaze iz štampe krajem aprila i šalju se pretplatnicima odmah potom.

 

Naručite sebi jednu ili obe knjige, već kako želite.

 

Adekvatnu sumu, zavisno od toga na šta se pretplaćujete, uplatite na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslov ili naslove knjiga na koju/koje ste se pretplatili šaljite na: orfelinns@gmail.com.

 Kao i uvek, imaću i ja neki broj primeraka Blekvuda za one koji ih žele iz mojih ruku - po istoj ceni.

možete naručiti i ove knjige

*

Sledeća, 24. knjiga u ediciji „Poetika strave“ biće moj izbor najboljih horor priča Klarka Eštona Smita.

Pretplatu za tu knjigu, kao i za poslednju iz serije o Gospođici Peregrin, očekujte u maju.

Više detalja o obe knjige – kad za to dođe vreme.

asterian: ONTOKRATIJA (by nikola vitković)

Ekskluzivno i premijerno igde u kiberprostoru, upravo na ovom blogu objavljuje se prikaz jednog odličnog strip albuma koji vam i ja (Ghoul) preporučujem. Prikaz koji sledi napisao je nikola vitković.

 

 asterian: ONTOKRATIJA 

 

Prikaz © nikola vitković za The Cult of Ghoul LTD

 

 

koliko mi je poznato, stripovi philippa druilleta nisu nikad pordrli u ex/post-yu zonu. biće da su bili previše avangardni za izdavače klasičnog stripa, a za underground izdavače pak previše klasični. zato fala boginji što je u subotici samonikla jedna radikalizovana inkarnacija druilleta iz budućnosti - anarhopank grafičar septic. svojim otrovnim bodljama on je zaorao u cerebralne brazde autora kao što su profesor opačić, radovan popović i - asterian.

 

asterianov strip album ontokratija je prošle godine objavio skc novi sad u 300 odlično odštampanih primeraka. iza tajnovite i nimalo napadne naslovne pulsira sadržaj koji je daleko više flashy i fleshy, pun dinamičnih formi i odbljesaka nečega nalik na hirurški čelik, nauljeni lateks ili sluzokožu.

 

usudiću se da ontokratiju žanrovski definišem kao cyberpunk koji ima više zajedničkog sa gigerom nego sa gibsonom. sav život je cyborgski u njoj, sazdan od ne/organskih automata kroz koje kuljaju sokovi viših i nižih kosmičkih strasti.

 

da, kosmičkih! najzad strip koji nije o individuama. one su prisutne u prvom planu, ali ontokratija vrši inverziju planova figura i pozadine, to jest njihove važnosti u poretku stvari.

'junaci', pa i čovečanstvo, samo su polusvesni materijal kojim svemir opšti sa samim sobom, u kontinuumu proždiranja i rasplođivanja. sa svih predmeta, živih ili neživih, koža je odrana ili pretvorena u sluzavu membranu kroz koju se ukazuju unutrašnji mehanizmi kao i njihova direktna sprega sa mehanizmom svemira za koji su vektori predatorstva, parazitizma i destrukcije jedina konstanta.

 

to što su motivi i njihove prostornovremenske razmere apstraktne, za čitaoca ne čini asterianov strip išta manje konfrontirajućim. jer u toj intenzivnoj, mračnoj i hardkor apstrakciji, ljudska rasa se otkriva kao samo defekt na evolucionim krivuljama politički i suštinski nekorektnog svemira.

zbog svega toga zanimljivo je što asterian u ovozemaljskom životu pljuje lavkrafta. obojica imaju i vlastitu kosmogoniju. doduše, u izrazu su im senzibiliteti potpuno različiti - asterianov je jezik paranaučnika, samoukog kvantnog mehaničara i astrofizičara-amatera.

 

to što su njegove naučne i filozofske spekulacije najblaže rečeno diletantske uopšte ne predstavlja usko grlo asterianove ekspresije. naprotiv, postoji zanos u takvom tehnofilskom hrljenju, prioritet poetike iznad logike, uprkos tome što je onto-poredak o kome se govori mehanicistički.

 

tome služi naučna fantastika, ovakvim ludilima i kopulacijama!

 

nije ipak sve tako sjajno i sluzavo. dok para-pesnik-naučnik drži naraciju kao ozbiljnu besedu a kroz uzane beline između kadrova neretko prolete i eoni, celi strip je ispresecan invazijom balončića sa dijalozima ili citatima toliko priprostim i banalnim da mi nije jasno jesu li oni tu stavljeni da bi smetali. neki od citata i nisu naivni sami po sebi ali na mestu gde se nalaze su kao piletu dojke. možda ih je autor tu obesio da bi ismejao njihove izvore [crnjanski, isak sirin, sioran...] ili da bi prikazali kako se kosmičke sile manifestuju na trivijalnim ljudskim zatucanostima i strastima [ceca, razne narodske fore...]... možda su precizno postavljeni kao provokacija, da između čitaoca i dela preduprede uspostavljanje bilo kakvog saveza na bazi visoke kulture jer je kultura, u ovoj ontokratiji, samo prdež na vetru? ili su prosto banalno - banalni? hm, ni onomatopeje kojima bi pre bilo mesto u geg-stripu ne olakšavaju stvar.

 

kako bilo, svaka pretencioznost ili paranaučna naivnost teksta nalazi pokriće u asterianovom orgijastičkom crtežu, punom mračno erotične apstrakcije. izvesna krutost i pedantnost su deo asterianovog stila, divljačkog a sterilnog, što samo pojačava pervertitski dojam - znamo da su manijaci opasniji kada su strogo artikulisani.

 

sve u svemu, ontokratija je veoma uspešan spoj [para]naučnog i strastvenog. baš kao što je najavio ballard: sex x tehnologija = budućnost.

 

***

 

Ovaj album izdao je SKC Novi Sad.

Ako ga želite kupiti, cena je 500 din + ptt.

Pišite Jovanu Gveru, uredniku zaslužnom za ovo izdanje na mejl jovangvero@yahoo.com

Uskoro stiže i moj osvrt!

„33 OBRTAJA“ – Crnogorski intervju (Dejan Ognjanović)

  

Prošlog četvrtka u Crnoj Gori je izašao intervju sa mnom, u rubrici „33 obrtaja“ u podlistku OBJEKTIV, u okviru dnevnog lista POBJEDA. Njegova onlajn verzija sada je OVDE. Pogledajte tu verziju jer ima nekih dobrih Jutjub linkova. Autorka intervjua je Milena Čavić.

A sada taj intervju možete pročitati i na ovom blogu. Stavio sam u njega linkove ka naslovima koje pominjem, a obrađivao sam ih već na blogu, pa ako niste pobožno pratili sve što sam ikada ovde objavio, sad klikćite i čitajte.

Pre toga, evo, samo ovde, ekskluzivno, i odgovora na jedno pitanje koje su mi postavili ali se moj odgovor na kraju ipak nije našao u objavljenoj verziji. 

Možete dodati nekolike rečenice o tome kako provodite ove karantinske dane, utiču li na inspiraciju...

 

Karantinske dane provodim bez velike razlike u odnosu na ono kako sam ih i inače provodio, što će reći, čitajući i pišući u jednakoj meri. Jedino drugačije je što drage prijatelje viđam daleko ređe. Na inspiraciju mi ovo vanredno stanje nije negativno delovalo, naprotiv: upravo sam krajem prošle i početkom ove godine napisao svoj do sada najduži i najambiciozniji horor roman, Prokletije. U njemu se grupa veterana okultnog rata u Bosni sastaje i odlazi u srce naslovnog planinskog masiva, u njegov kosovski deo, kako bi se tamo susrela sa tajnama koje se dotiču, ali i prevazilaze, prokletstva bitisanja na ovim našim bakanskim, međunacionalno zakrvljenim prostorima.

 

Ovako sam bio najavljen u štampanom izdanju:

 

A evo i njihovih standardnih pitanja, i mojih nestandardnih odgovora.

 

FILM 

Film koji Vas čini srećnim?

- The Thing, Džon Karpenter. Totalno savršenstvo na svim zamislivim nivoima, uključujući i najlepši kraj, i najlepšu završnu repliku svih vremena.

Film zbog kog ste poželjeli da ubijete režisera?

- I’m Thinking of Ending Things, Čarli Kaufman. Voleo bih da sam ove stvari završio posle desetak minuta, umesto što sam protraćio dva i po sata, sve čekajući da vidim neki smisao u ovom beslovesnom trolovanju.

Film koji uopšte nijeste skapirali?

- Ako film ne komunicira dobro sa mnom, retko kad bude dovoljno zanimljiv, uprkos tome, da ga odgledam do kraja. Zato ću reći da mislim da jesam skapirao film Bliski susreti treće vrste, ali nisam skapirao zbog čega se tolike mase oduševljavaju njime, šta vide u toj predugačkoj i, u srži, besmislenoj, gomili mistifikacija u kojoj se klimava porodična drama okončava klimavim svetlucavim spektaklom i odlaskom glavnog junaka od svoje porodice kako bi radio ne znam šta sa malim bledim vanzemaljcima u dalekom svemiru.

Koju biste važnu, još nesnimljenu crnogorsku ili regionalnu temu/priču voljeli da vidite na velikom platnu?

- Voleo bih da vidim ambiciozne i inteligentne filmske obrade naših epskih narodnih pesama, ali to je verovatno nerealno očekivati, prvo zbog potrebnih budžeta, a drugo, još više, zbog nezainteresovanosti (i nesposobnosti) današnjih filmadžija u Srbiji za takvu tematiku, osim eventualno u duhu persiflaže ili kritičke reimaginacije. Recimo, kad sam radio knjigu razgovora sa rediteljem Đorđem Kadijevićem (Više od istine, Orfelin, 2017), on mi je opisivao svoje nesnimljene projekte Ženidba Maksima Čarnojevića (prema narodnoj pesmi) i Hajduk Veljko, o narodnom heroju iz doba borbe protiv Turaka, čiji scenario mi je opisivao kao „srpski samurajski film“. Velika je šteta što takvi filmovi ne postoje, niti je izgledno da će postojati.

Omiljeni filmski rivali?

- Majkl Majers i Lori Stroud iz Karpenterovog filma Noć veštica (Halloween, 1978). Njihovo preganjanje u zadnjih pola sata tog remek-dela je neviđeni rolerkoster strave.

Upečatljiva filmska scena sa nekom životinjom?

- Svaka scena u kojoj se, u filmu Stvor, pojavljuje Džed, pola-haski, pola-vuk, a naročito tiha scena u kojoj on polako, studiozno, šeta hodnikom polarne baze i posmatra ljude u nekoliko soba, iz vizure vanzemaljskog stvora u njemu, sa pogledom i inteligencijom koji kao da prevazilaze jednu životinju.

Posebno drag citat iz domaćeg filma?

- Baš ste me namučili ovim pitanjem! Hteo sam da budem originalan, da ne navodim opšteobožavane, izlizane replike iz Ko to tamo peva ili Maratonci… ili Davitelj protiv davitelja… ili neke druge njima slične. U potrazi za nečim što nije na prvu loptu čak sam hteo da navedem jednu koju u zadnje vreme često koristim, iz filma Pusher 3 (kojeg smatram najboljim srpskim filmom koji nije snimio ovdašnji reditelj), ali nju ne mogu navesti celu jer nije politički korektna… Njen pančlajn glasi: „Neka, neka…“

Najneodoljivija „štetočina“ iz animacije?

- Kartman iz South Parka. Otelotvoreni, koncentrisani Id današnjeg čoveka, sasvim besraman, sebičan, besprizoran, glasan koliko je ograničen i glup…

Prvi film koji ste gledali u bioskopu?

- Prvi koji mi se zaista dojmio u bioskopu bio je Spilbergov E.T. vanzemaljac (1982). Neko vreme mi je čak bio i omiljeni, uopšte, kad sam imao 9-11 godina… A onda su horori počeli više da me zanimaju.

Soundtrack kog filma bi mogao ili biste voljeli da prati Vaš život?

- Neodoljiv mi je doom & gloom Morikoneovog skora za Stvora…

Poslije kog filma ste poželjeli da pođete u zemlju u kojoj se odvija radnja?

- Budući da pretežno gledam mračne filmove, čak i kad nisu horori, oni teško da mogu poslužiti kao propagandni filmovi turističkog biroa ma koje zemlje, jer svi prikazuju njihovo naličje, ono lice koje zvaničnici pokušavaju da sakriju od potencijalnih turista… Takođe, često se te storije dešavaju na neprijatnim mestima koja jesu sinematična ali ne baš privlačna za ličnu posetu. Svakako nisam poželeo da idem u pustinje, džungle, negostoljubive planine ili polarne predele gde se dešavaju neki od mojih najdražih filmova. Jedini put kad je neki film na mene delovao tako kako ovo pitanje zahteva bilo je kada sam, u bioskopu, u San Francisku, 2004. godine gledao dugometražni dokumentarac Investigation Into the Invisible World (2002) o folklornim verovanjima na Islandu i našao se zaintrigiranim za tu zemlju, i zbog njene lepote, i zbog duha stanovnika…

Izdvojite tri filmska autora koja biste voljeli da izvedete u provod. U koju kafanu i na koje piće?

- Vilijam Fridkin, Dejvid Kronenberg i Džon Karpenter. Odveo bih ih u jednu kafanu u selu pored Niške Banje (neću besplatno da ih reklamiram). Ne bi to ostalo samo na piću: ako već dođu u kraj poznat po dobroj hrani, onda bismo dobro i večerali i još bolje popričali.

Kako zamišljate proces snimanja filma koji bi Kventin Tarantino režirao na Balkanu?

- Hm, bilo bi zabavno videti njegov rimejk nekog od naših partizansko-akcionih filmova, možda upravo Valter brani Sarajevo, ili Most. Nažalost, bojim se da on, iako veliki filmofil, nije ni svestan blaga koje se u ovdašnjim kinematografijama krije, i ako bi ovamo dolazio, verovatno bi mu Balkan samo glumio neku drugu lokaciju, ali jeftinije – npr. Rusiju, Poljsku itsl.

 

MUZIKA 

Pjesma koja vas podsjeća na prijatelja, partnera ili člana porodice?

- „Hermafrodita“, Limbo

Pjesma koju biste pustili da uz nju dočekate smak svijeta?

- „Paint it Black“, The Rollingstones

Pjesma koja je himna slobode/hedonizma?

- „More“, The Sisters of Mercy

 

Jedna od najljepših pjesama sa imenom u nazivu?

- „Marian“, The Sisters of Mercy

Vaša pjesma za karaoke?

- Apsolutno ne učestvujem u tome. Sve ređe pevam i pod tušem, a izvan toga, ni u ludilu, ni u pijanstvu.

Da morate da slušate samo jednog autora do kraja života, koga biste odabrali?

- Uh, teško pitanje, ali ne i nerešivo: najlakše bih podneo da do kraja života slušam samo Dead Can Dance. U tom duetu upadljivo preferiram pesme koje peva Lisa Gerard.

 

Domaći autor kog svi obožavaju, a Vi ne možete da ga smislite i/li mislite da je precijenjen?

- Svaki. Ne slušam domaću muziku.

Smrt kog muzičara Vas je naročito pogodila?

- Zaista mi na pamet ne pada nijedan. Osim toga, mnogo više me pogađa kad umru kreativno, a nastave da hodaju i sviraju, nego kad im biološki sat otkuca svoje.

Pjesma koja je toliko loša, da je nemoguće ne voljeti je?

-  „You Spin Me Round“, Dead Or Alive

 

Poster koje muzičke zvijezde ste držali okačen na zidu u srednjoj školi?

- Grupa Metallica, jedno kratko vreme. Na zidovima su mi uglavnom bili filmski a ne muzički posteri.

Hoće li nas Kit Ričards sve nadživjeti?

- Neće. On je dobar momak. Zli momci su oni koji će nas nadživeti, jer neće grom u koprive.

 

TV 

Serija idealna za kišni vikend?

- The Detectorists (2014), izuzetna engleska dramedija.

Serija koja vas podsjeća na djetinjstvo?

- Arabela (1979), češka serija za decu. Izuzetna, reprizirao sam je pre nekoliko godina, i odlično se drži.

Serija koja je zaslužila mnogo veću publiku?

- Hannibal. Da, znam da ima kultni status i mnogo obožavalaca – ali nije ih imala dovoljno mnogo da bi je obnovili za 4. sezonu. Ipak, još ima nade…

Serija koju nikada nijeste završili?

- Tokyo Vampire Hotel. Japanski anything goes posle nekog vremena postane zamoran i krajnje otuđujuć…

Serija koja je fantastična, ali ima užasan kraj/razradu?

- True Detective, 1. sezona. Izuzetna sve do raspleta i epiloga, koji su oličenja debilizma. Koga zanima detaljno obrazloženje te tvrdnje, ima na mom blogu:

Predmet koji ste poželjeli da imate poslije gledanja neke serije?

- Čarobni prsten iz serije Arabela.

Najdraži par iz serije?

- Bejzil Folti i njegova žena iz serije Fawlty Towers.

Radno okruženje/tim/posao iz serije koje ste poželjeli za sebe?

- Mrzim rad, radna okruženja, poslove, kancelarije, firme, institucije i bilo šta slično. Deset godina sam radio na fakultetu kao asistent, ali ne pada mi na pamet da gledam seriju o asistentima i profesorima. Moj idealan posao je upravo ovaj koji sad imam, a koji podrazumeva rad od kuće. A to nije dovoljno slikovito niti dramatično za zaplet neke TV serije. I to mi savršeno odgovara. Ne volim dramu niti pozorište, naročito ne u svojoj kući.

Za koga ste navijali – za Toma ili Džerija?

- Za Džerija. Šta ću, odmalena sam znao kako je to biti mali…

HELLBOY (2004)

 

Nedavno je, sa ogromnim zakašnjenjem, ali „bolje ikad nego nikad“, najzad u Srbiji objavljen jedan od mojih najomiljenijih stripova, HELLBOY.* Nova izdavačka kuća 300 ČUDA objavila je HELBOJ OMNIBUS, PRVI TOM - SEME UNIŠTENJA.

(* Namerno ignorišem Helboja -Seme uništenja- koji je kod nas izlazio iscepkano, u sveščicama, i to crnobelo, negde 2004. godine. To, prosto, nije TO.) 

U pitanju je prvi omnibus iz serije o Helboju, i već je u prodaji.

Obuhvata pet priča na 348 strana + skice.

Unutra su sledeće epizode:

• Seme uništenja

• Vukovi Svetog Avgustina

• Okovani sanduk

• Buđenje đavola

• Zamalo kolos

Autori: Majk Minjola i Džon Bern

Broj strana: 368

Format: A4 oversized

Meke korice/boja

 

            Ja sam odavno hvalio ovaj strip, i ako vam je to promaklo, taj moj tekst o Helboju imate ovde: UVRNUTE PRIČE: HELBOJ. U tom eseju naći ćete razloge zbog kojih vam najtoplije preporučujem da nabavite ovo srpsko izdanje i da uronite u svet Paklenog Momka. Evo sajta izdavača, pa naručite sebi ovu divotu OVDE.

            S tim u vezi, evo i moje kritike prvog filma o Helboju, u kojem se koriste neki od motiva iz prvih epizoda stripa, a ponajviše iz Semena uništenja.

            Ova kritika pisana je pre 17 godina i izvorno je objavljena u niškom „akademskom“ listu PRESSING.

  

 HELBOJ 

(Hellboy, 2004)

Scenario i režija: Giljermo Del Toro

Uloge: Ron Perlman, Selma Bler, Džon Hart…

* * * (*)

4-

 

 

Nacisti. Crni magovi. Raspućin (?!!). Stvorovi iz folklora svih naroda sveta. Praiskonski bogovi inspirisani Lavkraftovim Ktulu mitosom. Egzotični lokaliteti, napuštene crkve i groblja, muzeji, biblioteke, starostavni rukopisi. Medijumi, okultisti, istraživači i avanturisti svih vrsta. To su neki od ključnih činilaca sveta u koji je smešten strip Hellboy Majka Minjole, a sada i film Giljerma Del Toroa.

Protagonisti ovog sveta su ‘frikovi’ iz Biroa za Paranormalna Istraživanja i Odbranu: neka vrsta X-mena, ljudi i humanoida, okupljenih radi odbrane od duhova, demona i ostalih stvorova što kidišu na svet čoveka. Glavni među njima je, svakako, Helboj: po poreklu demon; po izgledu – mišićava crvena gromada sa papcima, repom i patrljcima samopolomljenih rogova na čelu; po ćudi, dobričina koji pokušava da se uklopi u svet ljudi, iako većinu vremena provodi u pesničenju sa monstrumima. Na čelu mu piše da je sam tvorac svoje sudbine; no, u njegovoj desnoj (kamenoj!) ruci nalazi se ključ otvaranja prolaza ‘Starima’ (koji, kao i kod Lavkrafta, hibernišu u vandimenzionalnom hiperprostoru). Helboj je Zver Apokalipse koja je odlučila da se prikloni ljudima. Ukratko, klasična priča o borbi za prevlast između prirode (Pakao) i okruženja (Ljudi). Društvo mu prave Liz Šerman, (‘potpaljivačica’) i Ejb Sapien (glatkija i dobroćudnija verzija Stvorenja iz Crne Lagune).

            Tranzicija stripa u film izvedena je prilično bezbolno, sa značajnim uspehom, ali ne i bez ‘žrtava’. Najveći kvalitet filmske verzije je lik Helboja. Del Torovo insistiranje na Ronu Perlmanu kao protagonisti isplatilo se: njegove crte lica i šarm savršeno pristaju liku, a iskustvo u radu pod debelim naslagama maske (Rat za vatru, Lepotica i Zver) pomoglo mu je da lik poput Helboja učini živim i ubedljivim. Odlična maska i CGI efekti pomažu da svi elementi nadrealne fizionomije savršeno funkcionišu. No, najbolji momenti vezani za ovaj lik nisu ni dugotrajne makljaže sa čudovištima, ni karakteristični mrtav-ladan komentari (iako i navedeni činioci značajno utiču!); ono što Helboja čini posebno prijemčivim jeste njegov karakter, kojeg je režiser doterao u odnosu na strip. Del Torov Helboj je još uvek, ispod svih tih mišića i demonskih atributa, tek nezreli adolescent.  

Del Toro u prvi plan stavlja Helbojevu romansu sa Liz (u stripu ona nije bila naglašena), i znatno unapređuje humanu dimenziju cele priče. Ona odiše životnošću, i ima daleko dublje konotacije od obaveznog trpanja romanse u svaki holivudski film; ona je, takođe, povod za najlepšu i najromantičniju repliku koju jedan rogati demon svojoj dragoj može da kaže. Scena u kojoj Helboj vraća Liz iz mrtvih svojom toplinom  baca na đubrište istorije ‘sličnu’ beživotnu rutinu iz Matriks-filmova. Del Toroa takođe treba pohvaliti za ubedljiv prikaz sveta ‘mutanata’, daleko prisniji i življi od onog u X-Men; takođe, za to što je u velikoj meri uspeo da komplikovanu priču, sa mnoštvom isprepletenih likova i predistorija, ispriča čisto i pregledno koliko se to moglo. Odlični specijalni efekti upotrebljeni su svrhovito i nadahnuto, tako da služe priči a da ne postaju sebi svrha.

            Ako nešto treba zameriti Helboju, to je pre svega činjenica da je pomalo klimav na dramaturškom planu, iz dva ključna razloga. Prvo, on nije baziran na jednoj epizodi, već u dva sata filma pokušava da natrpa likove i podzaplete koje je Minjola postepeno otkrivao, kroz čitav niz epizoda stripa. Zbog toga se Helboj odlikuje baroknom natrpanošću koja može biti skoro-neprohodna (ili barem zbunjujuća) za nekoga ko se prvi put sreće sa ovim likovima. Del Toro, recimo, lik Kronena čini toliko upečatljivim da to postaje mač sa dve oštrice, jer – on potiskuje u treći plan glavnog zlikovca, Raspućina, koji ostaje nedorečen. Kao drugo, Helbojeve borbe sa demonom Samaelom, i pretnja koju ovaj predstavlja za grad odnose prevagu nad onim što bi trebalo da bude centralni tok priče, odnosno Raspućinov pokušaj da upotrebi Helboja za otvaranje prolaza ‘Starima’.

            Sve ove zamerke ipak ne čine film slabim: po svojoj narativnoj i vizuelnoj natrpanosti, i po dominaciji koju zlikovci imaju nad problematično-dobrim junacima, te po preovlađujuće mračnom svetu po kojem ovi hode, Helboj u mnogome podseća na Betmenov povratak. Ovo je kompliment. Jer, ova dva naslova smatram vrhunskim filmovima po stripu. I jedan i drugi uspevaju da pruže mračno-dekadentnu viziju košmarnog sveta, nezaboravne zlikovce, simpatično-autsajderske i mračne ‘pozitivce’, obilje neodoljivog humora, mnošto nezaboravnih prizora, te bogat podtekst, ako ste voljni da ga tražite. Prosto rečeno, oba filma nude savršen spoj preokupacija svojih režisera i datosti predloška, u amalgamu natopljenom iskrenim osećanjima i – zašto ne reći? – dušom.

            Helboj je odličan film, odlična nadgradnja stripa, i odličan putokaz ka Del Torovoj planiranoj adaptaciji Lavkraftovog magnum-opusa U planinama ludila. Gledajte ga u bioskopu.

 

* * *

 

Uskoro ću se na ovom mestu osvrnuti i na omnibus BPRD - Najezda žaba koji takođe spade u Helbojev univerzum. Spojler: odličan je i vredi ga posedovati! Detalji, čim prije.