Kako je bilo na Slaughter Festivalu 2025

 

Ukratko, bilo je vrlo dobro. Posle četvrtog izdanja mogu reći da je ovaj festival postao dovoljno profilisan, i prepoznat sa tim profilom od strane medija i, najvažnije – publike.

Zbog toga se ja nakon njega sada osećam opuštenije nego ikada ranije.

To je sada jedna uhodana mašina, prepoznatljiva, simpatična, poželjna, tražena, kojoj i ako ponegde zaškripi ili joj otpadne neki šraf, niko na tome ne zamera, nego prihvata kao deo imidža i šarma.

Bilo je razloga za oduševljenje, ili barem radost; i bilo je povoda i za nerviranje, ili barem brigu; ali ja sam sada dosegao svoj Slaughter Zen.

U duhu molitve: „Azatote, daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one stvari koje mogu i mudrost da ih razlikujem.“

Narod je solidno reagovao i na ovo izdanje, gde su se po prvi put do sada naplaćivale simbolične karte. Za 500 din. mogli ste dobiti a) bus prevoz Niš-Doljevac-Niš b) upad u Klanicu, odnosno 7 filmova i 4 koncerta za veče i c) pljeskavicu (s lukom)!

Organizatori kažu da su zadovoljni odzivom publike, odnosno da nije bilo primetnog pada u broju posetilaca zbog toga što sada upad nije bio Dž kao ranije.

Da li sam ja zadovoljan?

Pitate pogrešnog čoveka. Ja NIKAD nisam ničim zadovoljan.

Što se tiče mog dela posla, zadovoljan sam poprilično. Uspeo sam da ispregovaram barem 5 filmova kojima bih i inače nalepio svoj „Pečat Preporuke“ – bar 5 exkluziviteta koje trenutno nemate na torentima, niti igde drugde sem u Klanici, i to festivalskih, nagrađivanih, zapaženih žanrovskih filmova.

Nisam zadovoljan sasvim: mogli smo dobiti brutalnu exkluzivu, svetsku premijeru jednog španskog horora – ali on je bio dostupan samo u DCP formatu, koji u Doljevcu ne može da se pušta, nema tehničkih uslova.

Hteo sam par Francuza, ali su za njih tražili sumanuto velike pare.

Hteo sam jedan prezabavan dokumentarac koji je vrlo u duhu klaničkog ambijenta, ali nisu mogli da nam spuste cenu zbog datuma emitovanja, tj. zato što bi, da je išao u Klanici, išao bi pre Amerike. Možda ga dovedem dogodine.

Malo je falilo da dovedemo jednog reditelja kao gosta – ali ispalo je da on snima film baš u vreme Klanice. Onda je baš MALO falilo da dovedemo jednog još većeg reditelja, ali i on je imao važne sastanke u USA zakazane baš u vreme našeg festivala. Tako da na kraju nismo imali inostrane goste ove godine, ali ne zato što nismo pokušali, ili zato što nismo imali para. Eto, zvezde nisu bile gde treba…

Hteo sam i jedan novi domaći „horor“, ili barem nešto što liči na horor, prema posteru i najavi – ali kad sam pogledao skriner, shvatio sam da a) film NIJE horor, i b) film NIJE dobar. Zdravo, ćao.

Dakle, moglo je sve to biti i malo jače, ali okolnosti nisu dopustile.

Da li sam zadovoljan publikom?

Pa, meh, onako. Nemam utisak da je na festivalu bila iole brojna profilisana horor publika, tj. ljudi koji baš vole i poznaju ciljano horor – bili su tu, rekao bih, pretežno metalci i zalutala mlađarija koja je došla jer se NEŠTO dešava pa kao ajd da bleje NEGDE, na NEČEMU, čemu god – uz ponekog tek, manjinskog Ristu-hororistu.

Kako smem da to kažem, otkud mi to, gde su dokazi brajko?!

Pa, recimo, doveo sam vam jedan baš žešći crowdpleaser, zabavnu trešoidnu ali odlično napravljenu i baš duhovitu splatter komendiju CHAINSAWS WERE SINGING. Super film za gledanje u masi, u kikotavoj rulji, u Klanici, dok metal trešti u pozadini. Selektorsko-programski, to je naslov pogođen za desetku. Kad ono, prc. Njega je, na dve projekcije, odgledalo ukupno max 12-15 ljudi. Ako postoji film koji nudi dva sata kvalitetnog horor programa za masu i omladinu, onda je to ovaj. Masa to nije prepoznala. Bila je negde drugde. Oba puta.

OK, u Klanici uvek ima šta da se vidi i čuje, izbora je previše, fizički je neizvodljivo odgledati sve, ali eto, izgleda da su oba puta bili veći prioriteti negde drugde. A šta je bilo u isto vreme kad i ovo dole?

Dokaz br. 2: TRIBINA – HOROR: URADI SAM. Usred Niša. Na 100 m od Konja. U 13h. Ulaz dž. Zanimljivi gosti koji imaju šta da kažu na retko diskutovanu temu: horor fanzini, samizdati, low-fi produkcija. Međutim, i ove godine, kao i svih prethodnih, bez obzira KO dolazi i na KOJU TEMU da se priča, poseta je fixirana na 12-13 posetilaca, i kvit. Bog otac da dođe, Karpentera lično da dovučem iz USA preko okeana, da sedne u Deli prostor kod Sinagoge, i da radim Q&A s njim, opet će da dođe tih istih 13 Gulovih apostola, i nijedan jedini Nišlija više od toga.

No, gosti su bili dobri i raspričani, tema podsticajna, i ja sam zadovoljan tim razgovorom. Snimljen je i biće obznanjen tako da ga još 13-ak ljudi širom Srbije i regiona koje to zanima mogu poslušati/pogledati.

I to sada, odmah. Video snimak tribine biće na Jutjubu za 40-ak dana, ali najnestrpljiviji mogu sada poslušati ekskluzivan snimak s mog diktafona ako skinu fajl sa MEDIAFIRE linka (150 mb).

Šta ima na tom linku? OVO:

TRIBINA „HOROR – URADI SAM: Samizdat-knjige, fanzini i Low-fi filmska produkcija u Srbiji“

Ako nema tradicije, ako nema industrije žanrovske produkcije, ili su oni tek u povoju, sve više stvaralaca okreće se „Uradi sam“ opcijama, ne čekajući velike producente ili izdavače. Kakva su njihova iskustva, koje su prednosti i nedostaci ovakvog pristupa plasmanu horora u Srbiji, razgovaramo s nekim od najaktivnijih aktera žanrovske scene.

Učestvuju:

- Jovan Ristić, suosnivač i glavni selektor Festivala srpskog filma fantastike i ko-autor knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike.

- Dr Marko Pišev, pisac koji je svoja prva dela objavio u fanzinu Emitor

- Milan Kovačević, pisac i urednik fanzina Crnoslovlje

- Moderator: Dr Dejan Ognjanović, programski direktor Slaughter Festa i vlasnik samizdata „Ghoul Press“

 

Eto, vidite zašto me ne treba pitati jesam li zadovoljan. Meni je čaša uvek poluPRAZNA. Sve vidim u mračnijem svetlu.

A ipak, zapravo, bilo je lepo. Prodao sam više svojih knjiga i više na njima zaradio no na ranijim Sloterima.

skoro sve ovo je otišlo već prve večeri

Bili su mi tu dragi drugari s kojima je uvek sve zabavnije i lakše i lepše.

Slančik je opet ukrasio Klanicu svojim starim, ali i novim skulpturama, pa je ceo ambijent izgledao još moćnije.

Bilo je raznih novina u krugu, novi tavanski prostor genijalno upotrebljen, sa spiralnim metalnim stepeništem koje vodi do njega, a kad tamo, a ono – rogato Slančikovo čudo!

Dečurlija sa 9G filmovima sklonjena je u zasebnu prostoriju da ne galami i ne ometa filmove u Klanici.

Bio je još jedan novi prostor u okviru Klanice gde su se takođe vrteli filmovi, onako polu-divlje, neoficijelno, ali i to je privlačilo ljude.

Muzički deo nisam stigao da overim, jednom sam samo zašao među tu metalsku rulju, ali zalomilo se baš na nekom bendu koji mi nije naročito lego, pa sam se brzo sklonio.

A imalo se šta i nagraditi, kako među dugačkim strendžerima, tako i među domaćim kratkim filmovima – koje smo ove godine dobili više no ikad, čak osam, pa eto, i to je neki povod za poluveselje (mada, samo jedan film se upadljivo nametnuo kvalitetom, taj koji je nagrađen, dok je svima ostalima falilo poprilično ovoga ili onoga, a često i ovogaonoga; no, „kupujmo domaće“, „rodilo se, valja ga ljuljati“, „bolje domaće govno nego američka pita“ itd).

Uglavnom, za nešto što se odvijalo usred Vanrednog Stanja, dok „policija“ mlati i apsi studente a zemlja je pod blokadom mafijaškog tiranina, bilo je okej.

Dogodine će valjda biti bolje – ili nas neće biti.

 

A ovo su

ODLUKE ŽIRIJA

„Zlatna macola – Slaughter Festival 2025”

 

Žiri četvrtog „Slaughter Festivala” u sastavu Jovan Ristić, predsednik, i Marko Pišev i Arpad Slančik, članovi, jednoglasno je doneo odluku da nagrada „Mala macola” pripadne animiranom filmu „KRALJ NIČEGA”, režisera Alekse Gajića po scenariju Nenada Džonija Rackovića, 

za visokostilizovani, beskompromisni, horor-sajberpank prikaz sadašnjosti Beograda, svedenog na prljavštinu, smetlište i umiruće ostatke jedne bolje prošlosti, u kojoj se ostareli glavni junak, pripadnik rokenrol generacije, bori sa sveopštom entropijom oko sebe i u sebi, pa se iz očaja i besa pretvara u super-antiheroja, a kad postane svestan da svet kojem je pripadao više ne može da spasi, on svejedno uzdiže pesnicu prkosa i odbija da vidi sebe kao gubitnika. Ko ne razume šta je u svojoj srži rokenrol – naučiće to iz „KRALJA NIČEGA”, u kojem je to „ničega” predstavljeno kao sve ono za šta se živi, koliko god to izgledalo raspadnuto i umiruće, i bez čega zapravo ništa drugo nema smisla.

 

Žiri je odlučio i da dodeli „special mention” filmu „BVX-29” Gorana Jovanovića, jer je autor, svestan malog budžeta, primenio minimalistički pristup u vizuri i dijalozima, i sve karte stavio na priču i napetost, hvatajući pažnju gledaoca od samog početka.

 

Isti žiri je doneo odluku da glavnu nagradu, veliku „Zlatnu Macolu”, dodeli filmu „PAS BOŽJI” (DOG OF GOD). Film braće Abel ima niz kvaliteta koji ga izdvajaju iz ovogodišnje - i ne samo ovogodišnje - konkurencije žanrovskih ostvarenja: jedinstven kako po sadržaju, tako i po formi, predstavlja upečatljiv sklop mitologije, folklora, religije, psiholoških studija i pažljive rekonstrukcije ruralne kulture severa Evrope kasnog Srednjeg veka čiji ambijent minuciozno gradi i ubedljivo predstavlja. 

Film je snimljen vizuelno impresivnom tehnikom rotoskopske animacije koja na nivou likova animiranom aspektu daje opipljivo realističan izgled, a na nivou radnje i scenografije ostavlja prostora za sjajno osmišljene, uklopljene i nadasve originalne fantastične elemente pomoću kojih radnja zadire u oblasti arhetipa, magije, prestupa, tabua i mestimično čiste strave. Narativno složen i hermetičan, „DOG OF GOD” raspolaže svim svojstvima priče koja kao da je izronila iz dubina kolektivnog nesvesnog: istovremeno specifična i univerzalna, ona nas kroz jedan naročit narativni milje podseća na to šta sve čovek jeste i na koliko nivoa mogu biti iskorišćene, zloupotrebljene i na kraju potisnute njegove retke vrline u svetu bez milosti.

 

P.S. Ovih dana odigrala su se i dva festivala na kojima sam ranijih godina bio redovni učesnik, a sticajem okolnosti nisam to mogao ove godine – ni na ART-ANIMA FESTIVAL, ni na GROSSMANN (čiji se termin poklopio sa Sloterom). Zbog problema s netom koje sam nedavno imao (tj. imao ih je moj provajder, Jotel, sa Elektrodistribucijom), nisam stigao ni da okačim njihove najave, a bilo je tu solidnih programa i zbivanja, ali ko prati stvari, valjda je to ispratio i bez mog putokaza.