PSIHOLOGIJA ZLA

 

A sad nešto sasvim drugačije: umesto osvrta na najnoviji horor film, nudim vam osvrt na horor koji uveliko živimo, i na jedno vrlo konkretno pitanje vezano za njega. Naime, pitaju me neki na Fejsbuku: „Kako je moguće da IKO podržava Sektu Zla, i glasao/la je za njih, i glasaće, posle svega, za njih opet, prvom prilikom, odnosno za mesec dana? Ko su ti ljudi? Šta im je u glavama? Kako rezonuju?!“ Ovo što sledi su moje skice za PSIHOLOGIJU BANALNOSTI ZLA.

Ako načas izuzmemo „the usual suspects“ – sektaši lično, i njihove familije u direktnom talu; ucenjeni, zaplašeni, bolesni, nesvesni, silom dovedeni itd – postoje još najmanje dve grupacije na koje se ZLA SEKTA SNS oslanja. Ovo su dva stuba njihove stabilnosti:

1) Manje brojna, ali nezanemarljiva bulumenta: navodno uništena „srednja klasa“, koja ima lepa primanja, i živi sasvim dobro – ide na letovanja, zimovanja, vozi dobra nova kola, ima skupe telefone, ide po kafanama ne cenjkajući se. To su razni doktori, zubari, inženjeri, profesori, menadžeri, japiji, influenseri, prodavci magle, svirači kurcu, pevaljke kurcu, koji nemaju ama baš nikakav problem s ovim sistemom, i ne bi ništa rizikovali – a i što bi? – da ga menjaju. 

Oni i njihova deca su obezbeđeni. Drugo ih se ne tiče. Imaju svoje stanove i vikendice, svoj „privatni mali mir“. Kad im dosadi ovde, lako otperjaju na more, planinu, preko grane... Šoping u Milanu, i tako to. Te parajlije ne idu u Paraliju.

„Ali ja ne poznajem takve, niko oko mene ne živi tako!“ kažete? Pa, good for you. Ali ti ljudi postoje, i svuda su oko nas, i lepo im je, baš sada i baš ovde. Nisu u direktnom dosluhu s režimom, mada možda, ponekad raduckaju za neku firmu blisku njima. Nisu im ruke krvave, bar ne direktno. Mirna im savest. Ako nekad, nekako, dođe do revolucije – njih niko neće da dira. Ništa nisu zgrešili. Nisu radili ništa loše. Trošili svoje pošteno zarađene pare i ništa više. Gledali svoja posla. Uživali. Moglo im se. 

Blokade, protesti, nemiri – za njih su samo smaračke gnjavaže na njihovom putu da od tačke A dođu do tačke B dok gledaju svoja posla. Ne svrstavaju se ni uz koga sem uz svoju komociju i uz svoju privilegiju da nemaju blagog pojma pošto je struja, i od koliko sati uveče počinje „jeftina“ i pošto je gorivo a pošto „jedno jaje za ceo dan snagu daje“. Srbija gori a oni se češljaju.

2) Daleko brojniji: običan svet, prosečni „mali ljudi“ koji sebe doslovno pronalaze u serijama Siniše Pavića. Oni samo hoće život, bolji život, da ga zgrabe, poput tigra... ali pošto su mali i mlohavi, ne rade to poput tigra, nego poput crva... Hteli bi da budu „srećni ljudi“, ali preživljavaju od meseca do meseca, srećni su ako napabirče da odu na more jednom godišnje 7–10 dana, ali inače rmbače da prehrane familiju i održe svoju skromnu viziju „normalnog života“, svoj mali status quo. Koji su njihovi nazori?

Posmatram moje neposredno okruženje. U njemu nisu krezube polupismene karikature kakve, olako, jedine zamišljamo kao glasače zle sekte – onaj „Vućiću, Vućiću!“ preeeviše polusvet iz hit video-radova Nemanje Šarovića. Nisu to ni ćaci, ni naci, ni glupaci. Oko mene su isključivo ovakvi: ljudi koji imaju neku srednju školu, ali to nije gimnazija, ništa intelektualno, nego neka vrsta škole (pravo, ekonomija, medicina, mašinstvo) koju humanističke nauke i sociološko-filozofska misao nisu ni dotakli, i gde se od knjige uglavnom bežalo (ili: „samo koliko mora – i ni knjige više!“). Opremili se da budu niži ešalon Sistema, pouzdani šrafovi, kao službenici, prodavci, ugostitelji, moleri, vozači, šusteri, keramičari, medicinske sestre itsl.

Koje su njihove misli i stavovi zbog kojih glasaju za SNS?

Antiintelektualizam. 

Celog života su mrzeli nastavnike i profesore, i sad su u fazonu: „Pih, doktori, profesori, šta oni znaju?! Pametnjakovići! Da je neka pamet u knjigama i ja bi ih čitao!“ I još više: „Pih, studenti – balavurdija, popišulje, šta oni znaju o svetu i životu, zar oni da mi sole pamet! Ja sam bre prošo sito i rešeto, i sad će neki ćoravi klinac i neka mlada nadobudna intelektualka da mi pričaju šta je šta! Cvrc Milojka! Malo morgen! Nisam bre ja sisao vesla! Znam ja kako svet funkcioniše!“ 

Uglavnom nije video ništa dalje od 20-ak km oko svog rodnog mesta, osim ako nije služio vojsku, išao u rat, ili ono što su ga sa školom vodali po ekskurzijama, ili eventualno ako je otišao na svadbu kod nekog daljeg rođaka. Od sveta ako je nešto video, to je malo grčkog ili crnogorskog mora, eventualno Beč kao nešto najdalje na Zapadu. Šofere ne računam. 

Nije pročitao nijednu knjigu koju baš nije MORAO, kad su ga u školi naterali, mada je i to uglavnom zaobišao, provukao se, „snašao se“, prepisao, šapnuli mu, dobio trojku.

Sitni prostodušni cinizam. 

„Svi su isti. Svi političari lažu i kradu – tako će i ovi studentski, kad dođu u priliku. Tako je bilo otkad je sveta i veka, znam ja, gledo sam ih kako se smenjuju, prvo su bili ovi, pa oni, pa oni treći, i – dokazano, video sam svojim očima – svi su gurali svoje ljude, nametali svoju priču, lagali, krali, a ko je ispao grbav? Pa, mali čovek kao ja! Uvek se kola slome na takvima. Zeznuo sam se kad god sam nekome poverovao. E pa, neću vala opet da ispadnem glup. 

Prema tome, najbolje je ne talasati. Šta ja imam da se ističem, da se kurčim, da privlačim pažnju, da me neko tamo posle jebe, a zašto? Zar ja da se grbavim pred pendrek i suzavac da bi umesto Kurte došo Murta, koji će me takođe jebati – možda i gore od Kurte, na čijeg đoku sam se već naviko i čak ga pomalo, stokholmsko-sindromski, zavoleo!? Pih. Za ideale ginu budale.“

Mir i stabilnost. 

„SVI vole mir i stabilnost. JA volim mir i stabilnost. Imam neku svoju rutinu, neki svoj mukotrpno stečeni život, kakav-takav, ali moj je, i sad treba to da bacam na kocku – radi čega? Neke mačke u džaku! Nekog MOŽDA i nekog VIDEĆEMO i nekog KO ZNA ČEGA. Ko hoće veće, izgubi i ono iz vreće. Uz ove sad imam svoju platicu, svoju penzijicu, svoje periodične pomoći od države – a ovi neznani, novi, ko zna šta donose? Možda mi sve to ukinu. Svi kažu: kad oni dođu, neće biti para ni za šta! Što da rizikujem?“

Medijska zaglupljenost. 

Nikako ne potceniti činjenicu da se ONAJ ne skida sa svih kanala koje ovaj narod najčešće gleda. On je po difoltu bekgraund njihovih života, pozadina svih njihovih ćutanja i razgovora. A kad nije ON, onda je neki njegov huljčić ili huljica, ćaci ili ćacika, da prežvakavaju iste njegove prazne priče i obećanja i poneku izokolnu pretnju („Bez mene ste ništa – bez mene nećete imati ništa!“). Dok ljušte krompir, dok seckaju papriku, dok popravljaju ili peru kola, ON im soli pamet sa svih TV i radio stanica. Šta god da puste, iz svih aparata (uključujući frižider) odasvud ONAJ iskače. Njegov diskurs odasvud curi. Čak i iz rijalitija. Tu još i ponajviše. On je sveprisutan, pa time i svemoćan. On je BOG.

„Ali imaju sad ljudi nezavisne medije na kablu, imaju svi internet svuda, mogu da gledaju podkaste na telefonima, npr. na Jutjubu, mogu da čuju druge glasove i uglove...“, kažu naivčine. Možda. Ali ovaj polusvet je već progutalo svoju dnevnu dozu propagande sa dominantnih medija, u pozadini, dok je spremalo ručak, dok je jelo, dok se odmaralo posle ručka, a onda – pun mu je više kurac (ili pikilica) politike, i neće još da ide da TRAGA za drugim uglovima i vizurama, nego će na svom telefonu da drnda neke gluposti, sport, muziku, smešne video klipove, jutjubere, alternativnu istoriju, teorije zavere...

„Pusti mozak na otavu. Udri brigu na veselje. Ima ko će o tome da brine. Imam ja dovoljno svojih briga. Jedva krpim kraj s krajem u svojoj familiji – sad ću baš ja da smenjujem vlast, svrgavam Precednika, menjam Sistem... Ma dajte, uozbiljite se. Ne znam ni kako ću struju da platim za prošli mesec – ja da obaram Vlast...“

Ne jebu te pederi nego patrijarhat. 

Odmalena si posisao s majčinim mlekom da je otac uvek u pravu, slušaj dakle tatka, popa i učitelja da dugo poživiš na zemlji, slušaj vodnika i kapetana kad odeš u vojsku – na svaku komandu samo viči „Razumem!“ – a onda slušaj šefa na poslu, slušaj direktora (čak i ako slutiš da u nečemu nisu u pravu – ćuti i slušaj, ne talasaj, najebaćeš), veži konja gde ti gazda kaže... I obavezno slušaj „velikog tatka na nebu“, Boga, oca našega pravoslavnoga, amiiin... Veruj, nadaj se i slušaj!

I onda ti dođe „otac nacije“, glavni tatko, veliki Šef, sa svih ekrana i svih novina, osveštao ga Patrijarh (a ne matrijarh!), osveštao ga Veliki Tatko iz beloga sveta – Makron, Pućin, Tramp... Svi ga tapšu po ramenu, a osveštao ga na kraju krajeva i Narod, pošteno, na izborima – Vox populi, vox dei! - i ko si sad ti, crve mali, da to propituješ i obaraš? Kad ga vidiš kako grmi s malih ekrana – ili uživo, ako te busom odvedu na „miting podrške“ – gaće ti same spadaju. Autoritet, bato! Veliki tatko! ŠEF! Kad ga vidi/čuje, rozeguzi pavijan u tebi sam se, automatski, naguzi...

Sitni prostodušni cinizam (2): vatanje krivine. 

Velika riba jede malu, da; ali mala riba može da se mudro skloni s puta velikoj, pa i da je zajebe, na sitno, a da ova i ne primeti. Da je „iskoristi“.

Npr. priča mi jedna rođaka (koja, naravno, radi u državnoj firmi) zašto je pristala da ide na SNS „miting“ – autobus, sendviči i sve po redu. NE zato što voli vođu ili što mu veruje. Ne, ni blizu. Svesna je ko je i šta je on. Zabole je za njega. Ali – šta je pa košta da ode? Dobije dnevnicu: umesto da tog dana ide u firmu i jebava se svojim svakodnevnim dosadnim poslom, evo malo razonode – voze je busom, daju joj džabe da jede, dobije tu finu dnevnicu, da l' 3.000 ili 5.000, ali svejedno to je za nju POKLONJENA para (nema ona svest da je ta para od njene dece uzeta – da će njena deca otplaćivati taj kredit), a najvažnije, pančlajn je sledeći: kad stigne na odredište, samo uhvati krivinu. 

Umesto da sluša proseravanje Velikog Vođe, sakrije se u najbliži kafić i kafeniše dok to ne prođe (njihov vođa puta očito nije bio previše strog: slikali ih kad su krenuli, ispred busa, za „dokaz vernosti“ i toliko), znači ceo dan drnda telefon i bla bla sa srodnima u kafiću, a kad kucne čas za povratak – opalac, nazad u bus, pa kući.

LAKA PARICA! Ko kaže da nema hleba (s parizerom) bez motike? Da nema besplatnog ručka! Ona je dobila 5.000 + sendvič + promajala se, a što je najvažnije – ZAJEBALA ih je, jer ipak nije slušala govnara. Platili joj da nekolko sati odsedi u kafiću! Budala ko ne uzme tu laku paricu!

I to je ta strategija švrake, odnosno tih sitnih riba. Pretekla još iz doba pod Turcima, i preko svih vlasti od „Miloša Velikog“ do hulje danas: ne možeš ti toliko malo da me platiš koliko malo ja mogu da radim. Odnosno: ne možeš ti toliko da me eksploatišeš koliko ja mogu da ti doakam, da hvatam krivinu, da te zajebuckam čim mi okreneš leđa. Kad mačor ode, mali miši kolo vode!

Strah od osvete. 

Negde u dubini (pod)svesti slute da su saučesnici Zla, da su radili – ili pomagali radnje – koje nisu baš po propisima. Kad dođu novi, znaju: biće stani-pani. Otpuštanja. Dovešće oni neke svoje, a pređašnji – idu na Biro. Pod stare dane. Sistem ih je učinio saučesnicima. To je najlakši način, oprobana mafijaška metoda, da nekoga „imaš“: „Sad si sa nama, i kako nama – tako i tebi! Štiteći nas, štitiš samog sebe!“

„Ali kad dođu Naši, proradiće Pravna Država, Sudovi, Pravo, Istina, Zakon Isti za Sve... Bićete zaštićeni...“ kažu neki.

„Ma, pusti te priče: isto je kao da mi pričaš da će pečeni pilići da padaju s neba. Ne primam se ja na te fore. Što je sigurno – sigurno. S ovima nema neizvesnosti. Svi smo naši.“

Sitni prostodušni cinizam (3): Nezamislivost promene ili „Kultura prečice“. 

To su ljudi koji su odrasli devedesetih i dvehiljaditih i koji su naučili da se do cilja (papira, posla, pregleda kod lekara) stiže isključivo preko veze, koverte ili usluge. Za njih je pojam „pravne države“ i „institucija“ naučna fantastika u koju niko iskreno ne veruje. Zato im sistem zasnovan na feudalnoj lojalnosti (veži konja gde ti gazda kaže) deluje prirodnije nego sistem pravila.

Tako je ODUVEK bilo, a ovaj narod veruje u tradiciju. Da se to PROMENI? Ma dajte, pa nismo deca. Ovde se sve završava PREKO VEZE, i zato ako imaš problem, on se ne rešava tako što se boriš za sistem i pravila, nego tražiš VEZU i/ili način da pravila zabiđeš. Ne tražiš sistem, nego RUPU u sistemu; a ako rupe nema, prosvrdlaćeš je lično. Jer SVI TAKO RADE I UVEK JE TAKO BILO I UVEK ĆE TAKO BITI!  

„Plati pa klati.“ A ako već važi taj princip, onda najozbiljnije razmatram da ove najnovije „Vučićeve“ – a zapravo moje – pare upotrebim da podmitim neke članove moje familije da glasaju za pravu stvar. Pre isplate tražiću fotografisan listić kao dokaz...

 

          * * *        

A sad nešto nevezano za ovo gore, a opet... možda i jeste?

 

Javlja mi se da mnogi ljudi ne znaju ovo ispod, pa zato obratite pažnju – naročito u ovim danima i nedeljama kada će svašta nešto smešno i razljućujuće biti šerovano na FB i druge mreže. U jeku je plaćena kampanja anti-slobodarskih, anti-„blokaderskih“ stranica i postova, i zato SVAKO treba ovo da zna.

Današnji algoritam FB visoku stopu Angry emojija na nekom članku interpretira kao znak da je sadržaj toksičan, da sadrži dezinformacije, klikbejt ili uznemirujući materijal. Ako članak ili objava masovno počnu da dobijaju „besne“ reakcije, algoritam je automatski pomera naniže i sakriva od šire publike kako bi smanjio širenje toksičnosti na platformi.

Zašto to može biti loše? Recimo da pročitate članak nekog dobrog, istraživačkog sajta ili portala u kojem se govori o Hulji i njegovim huljizmima, izdajama, pljačkama, gadostima. To vas prirodno razljuti. Opsujete. Reagujete na to sa ANGRY emodžijem. Puf! FB će tu vest, taj link nekih dobrih ljudi, da gurne u zapećak i učini manje vidljivim – što je suprotno vašem osećaju da treba da ga vidi što više ljudi. Tako vaša emocija prema sadržaju članka – ubija GLASNIKA, onog ko vas je o tome obavestio.

Zato, ANGRY čuvajte samo za objave laži, podmetačina, falsifikata, govora mržnje koje biste želeli da budu obrisane, da ih nema.

Takođe: viđam brda tih laži i svinjarija na koje nema nijednog ANGRY emođija, nego samo nasmejani smajliji od strane protivnika (tj. „naših“). Kad stave takav smajli, oni misle da su poručili: „Haha, baš ste jadni i bedni, Haha, ala ste providni, očajni, Haha, gotovi ste“. Ali, zapravo, FB to UOPŠTE ne tumači tako. Svaki put kad stavite nasmejani smajli na neku svinjariju svinjformera, pinka ili botova, vi im time nesvesno POMAŽETE, jer algoritam taj smajli tumači kao podršku, i diže im vidljivost. Vaš smajli FB ne vidi kao „Ha ha kakva glupost, vidi ih šta lupetaju“, nego kao „Haha baš je ovo dobro, Haha ala sam se zabavio, Haha želim još ovakvog sadržaja“!

Da sumiram: ne pucajte u dobre glasnike loših vesti ANGRY emođijima; takve postove lajkujte.

Zlonamerne, hejterske, prorežimske postove častite isključivo sa ANGRY emođijima. NIKAKO nasmejani LOL smajli. LOL znači OK. ANGRY = not OK!