OBSESSION (2026)

 

Evo, došao nam je u bioskope najnoviji mega-hajp u hororu, film posle koga, ako je verovati plaćenicima Blamhausa (koji distribuira ovaj film), u hororu više nikad ništa neće biti isto! To je, naravno, koješta – OBSESSION nije ništa revolucionarno, ali se svakako može pogledati. And then some.

                Ukratko, ovo je nešto kao spoj satirično-kurentno-tematskog pristupa Džordana Pila (minus rasna tematika: mislim da u filmu nema nijedan crni lik, čak ni epizoda, što je za jedan novi horor naprosto zabezeknjavajuće) i crnohumorne Ari Aster drame o međupolnim odnosima (minus totalno unhinged ludilo). Po meni, ne doseže do njih, ali stremi, a to dokle dobacuje vredno je pažnje. Motrićemo na naredne radove – mada, već najavljuje rimejk savršenstva TEX. MASAKRA, pa zato budimo na oprezu. Ili je genije ili velika budala.

         U savremenim hororima postoje samo dve vrste muškosti: toksična i mlakonjavo-impotentna (plus kvir, gde se nađe). Već je odavno otrcani kliše postavka u kojoj je dečko glavne cure ili toksično abjusivno đubre koje zaslužuje najsadističkiju moguću smrt – ili je nesposobni, mlaki, njoj neverni Toma, pa tako cura mora da se omoći, ako već nije omoćena, da se skine u majicu na bretele, i da Jebe Kevu duhu-monstrumu-alienu-folk-bogu ili čemu već, kao prava vintage Finalna Cura.

        OPSESIJA donosi nekoliko tvistova u ovu postavku. Pre svega, glavni lik je muško, njegova je vizura primarna. Zatim, on u sebi objedinjava obe glavne vrste muškosti. Prvo, mlakonjav je do nepodnošljivo iritirajućih razmera, to je prosto negledljivo koliko je ovaj nesiguran, labilan, stidljiv, plašljiv, tunjav. Razumem da je za ovaj zaplet bio potreban neko takav, inače filma ne bi bilo, ali malko se prećeralo: taj lik je toliko odbojno nesposoban za život da sam sve vreme u sebi, a zamalo i glasno, vikao PA UBIJ SE BEKANE KAD SI HRKLJUŠ! Film bi bio bolji da je ovaj baja malo prijemčiviji – mada, po rivjuima koje vidim na netu, možda se radi o mom subjektivnom sudu, jer većina onlajn reakcija je pozitivna prema njemu, neki ovog skaplju i tulču čak opisuju kao „zgodnog“...

                Enivej, taj isti tulča je, takođe, i toksičan! Uz pomoć čarobne grančice vrbe on, u trenutku plavomudastog frusta, kad ga željena cura otkači kao „samo prijatelja“, on na to frendzonovanje reaguje posezanjem za magijom u koju ne veruje, ali svejedno poželi ono što bi i svaki toksični mužjačina: da poseduje ženu protivno njenoj volji, tj. da joj nametne svoju volju ne bi li je posedovao, obljubivši je pritom. Suprajz! Magija deluje, i ova dok si reko KRC! postane ubeđena da je ovaj tulča nešto najbolje što se desilo muškoj rasi još od Breda Pita.

            A Pig’s Heaven, reko bi neko. Eeee, ali onda ovo ne bi bio horor, da nema tu neka caka... A caka je, za početak, u tome da ništa ne valja previše, pa čak ni ono najbolje. Treba mere u svemu, inače se javlja overdoziranje u stilu „Too much of a good thing“. Pa tako i ovde, postepeno, vidimo sadističku dekonstrukciju česte želje: „Želim da me ona voli više nego ikoga drugoga na svetu.“ Kao i većinu stvari u amatornim fenomenima, ni ovo ne bi trebalo da se shvata bukvalno, inače će da boli glava...

                Prava ljubav, kako nam je Šekspir & co. opisaše zapravo je morbidna OPSESIJA, ono patološko grcanje: „Ne mogu da živim bez tebe, ti i samo ti, ti si smisao mog života, ti si mi sine qua non, bez tebe ja ne postojim, mene neeemaaaa, ću umrem bez tebe...“ itd itsl. A onda raskinu, „magija“ izvetri, i to se pretvori u „Kako sam ikad mogo da volim ONO, fuj, bljak, bem ti gabora“ dok prelaziš na drugu stranu ulice da je ne bi ponovo sreo.

           A ono što ovaj tačno nazvani film lepo demonstrira jeste i da se tzv. prava ljubav sastoji i iz mnogo POSESIVNOSTI, pa bi stoga jednako tačan naslov bio i POSSESSION (samo što je njega već rabio Žuljavski, a evo krčkaju se i pripreme za rimejk, sa Margaret Kvejli kao Ludačom). Dakle, pod dejstvom ćiribu-ćiriba grančice, naš curetak ne samo što postane OPSEDNUTA glavnim tulčom, nego bude i patološki POSESIVNA – i tamo gde, kao, treba (druge žene) i gde ne treba (drugari: vidi košmarnu scenu „momačke večeri“ i u šta se to izvrgne ovde).

                I mada se film može čitati pretežno u skladu sa ustaljenim frazama o toksičnoj muškosti (eto do čega dovodi pokušaj da se naruši integritet i slobodna volja žene, eto kuda vodi koercija, No means NO) ako ste u tom dominantnom fazonu... on se takođe, što je osveženje, može gledati i kao groteskno karikirana i preterana inscenacija tipično ženske varijante iracionalnosti, histerije i srodnih patologija vezanih za veze i vezivanje i „ljubav“. I ko nikad nije video svog „anđela“ kako se u trenu oka pretvara u Harpiju, u Meduzu koja sikće zmijskim jezikom i grize vas sa svojim zubima, a onda se pet minuta kasnije, ili brže, vraća u modus „Izvini, dušo, ne zameri, ne znam šta mi bi, ali sam si to tražio, izazvao si me, a znaš kakva sam, osjetljiva i krhka poput cvjetića u maju, ja sam fina i suptilna i mogu da te ubijem ovde da te zgazim ko crva...“ A ova Inde Navarete je odlično uhvatila tu varljivu, prevrtljivu, neuhvatljivu, volatilnu, zavodljivo-zastrašujuću, iracionalnu, nepredvidivu prirodu večitog ženskog.

                I ova OPSESIJA prilazi povremeno Ariju Asteru upravo u tim scenama u kojima je naš šonjavko izložen groteskno preteranim izlivima i prolivima svoje drage što, kako film odmiče, sve više zalazi u horor, pa i splater teritoriju... Neki ozbiljan Budista rekao bi čak da ovo nije, kao u sloganu filma, „Pazi KOGA želiš...“ nego – pazi se želje kao takve. Jer želja vodi u Samsaru, a Samsara je upravo vrtenje u krugu ovih paklenih bezizlaznih vizija u koje upadne naš tulča.

Pošto je sve to oko rilejšnšips lepo opservirano i hororski reimaginirano na dovoljno svež i, ajde da kažem i delimično originalan način, dobili smo jednu prilično zabavnu melodramu-crnukomendiju-horor o mešovitim vezama (muško-ženskim) i njima inherentnim, a retko ovako naglašeno potenciranim aspektima. Naličje ljubavi...

Jer, što reko pesnik, „priča o ljubavi obično ugnjavi.“ Ghoul na to dodaje: tomu je tako zato što, u konvencionalnim ljubavnim pričama, svi potenciraju onu čašu meda, što je u OPSESIJI lepo poluparodirano u zaista smešnoj MONTAŽI idile prvih dana blesave zacopanosti kad sve ide kao podmazano u nekom Hallmark filmu. Avaj, malo ko jednaku pažnju posveti i čaši žuči koja se, istovremeno ili naizmenično s onim medom, mora popiti, jer tako mu je to organizovano u ovom svemiru. Ko što Njeguš lepo reče: „Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.“

OPSESIJA pametno koristi izražajne mogućnosti horora da malo veći naglasak stavi na tu ređe pominjanu ljubavnu čašu žuči, i to čini dovoljno vešto i zabavno da će površnima delovati čak i revolucionarno, WOW neviđeno i originalnije nego što jeste.

Osim iritirajućeg protagoniste, kojem sam bukvalno od prve scene želeo sve najgore (što je, otprilike, i dobio), moglo bi se ovde zameriti još što-šta što spada u SPOJLERE.

Dakle, ne čitaj ovo nadalje pre gledanja!

 Lenjo je rešeno to sa „vrbom“ („one-wish willow“) – nije to Mekgafin koji se tek tako prihvati niotkuda, kao u bajci, ali kad se film nepotrebno zapetlja u to Otkud to u toj radnji (zar bi neko prodavao za 7$ nešto što može da želiocu donese milijardu dolara?), i Ko stoji iza toga (ko se javlja na telefon proizvođača/distributera?), to se pretvori u jednu neubedljivu mistifikaciju koja neme veze s mozgom.

Ima više rupa u scenariju: neke su na nivou „brojanja metaka“, npr. ova se usere na tepihu dnevne sobe nasred filma, ali oni kasnije tu obitavaju ili prolaze kroz sobu a da govna nikad nisu očistili, niti na smrad ikako referisali... Neke su malo dublje u pogledu dramaturgije i motivacije, npr. pred kraj otkrijemo da je šonjin „najbolji drug“ zapravo dotad neobavezno jebavao Taj mračni predmet njegovih Želja, što je bar dvojako neubedljivo. Prvo, on je prikazan kao suviše džukac i prostak da bi ova, fina, njega htela, a naročito samo kao neobaveznog jebača. Drugo, ako je tomu bilo tako, neubedljivo je u retrospektu, na početku filma, njegovo žarko insistiranje da smuva njega (šonju, ortaka) i nju (svoju jebačicu). To bi imalo smisla da je on zlonamerni, pakosni zlodej, ali film nam ga prikazuje samo kao prosečnu napaljenu budalu, ali ne kao lošeg drugara.

Takođe, ima dramaturškog varanja. Kada se prvi put Ludača ponaša baš mega-iracionalno pred svima, kao da ima neku vrstu sloma, šonja je odveze u Hitnu pomoć, ali nije jasno zašto je okrvavljenu i dezorijentisanu NE PRIME tamo – jer nam film tu scenu prikazuje izdaleka, muzičkim skorom zagušenog dijaloga. Jadno vađenje od logičnog Izlaza br. 1. Zatim, kada Ludača zapravo UBIJE nekoga, spljeska joj facu u pulpu, naš šonja je imao Izlaz br. 2: da pozove policiju i prepusti Ludaču njima, doktorima, sudijama, rešetkama... Umesto toga, pošto je suviše šonjav čak i za to, on jedino može da ide ka kraju koji mu je unapred bio napisan.

A za pohvalu, moram reći da mi se sviđa poslednja scena (što retko biva u novijim hororima). Umesto twista, finalnog zajeba, žaoke radi plitkožanrovskog efekta, koju sam očekivao – dobijamo nešto dublje i lepše: „samo“ jedno grubo, bolno buđenje, i sveto-jednostavne ali rezonantne i potresne reči: „ŠTA si to uradio???!“

To je „preokret“ utoliko što tu Ludača bude oslobođena muškarčeve toksične želje i mađije, i razotkriva se kao žrtva, a patetični samoubica, pre nego što neko počne da ga žali (ja ne!) – kao pravi zlikovac ovog filma. On, i prodavci ovako opasnih andrmolja u radnjama za tričarije...

FACES OF DEATH (2026)

 

Jedva sam dočekao da pogledam novi FACES OF DEATH. Iz više razloga, koje moji pažljivi i dugotrajni čitaoci i pratioci mogu naslutiti.

                Jedno vreme, pre 30-ak godina, bio sam prilično opsednut temom snuff filmova, pre svega potaknut glasinama da se tako nešto snima u Bosni i Hrvatskoj za vreme rata. Rezultat toga je moj debi roman NAŽIVO, začet 1995, a u objavljivom obliku napisan 2002. Ko ga još nema, na raspolaganju je 4. izdanje! Cijena, prava sitnica!

naručuj dok ima...

                Anyway, ta me je tematika dugo zaokupljala, u to vreme, pa i na početku milenijuma, zahvaljujući izuzetnoj knjizi KILLING FOR CULTURE (1994). Ona je svoje ultimativno, prošireno izdanje dobila 2016. a ja sam ponosan što sam na više mesta u njoj i ja citiran, uglavnom povodom PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji su nastavili elaboraciju onoga što sam ja pionirski zacrtao u NAŽIVOM.

obavezna lektira

                Osim toga, nalazim naslov FACES OF DEATH unikatno evokativnim, i svojevremeno sam ga iskoristio za serijal mojih crteža... A njih, suprajz, možete pogledati u galeriji koju sam vam obznanio još pre 15 godina, ovde: https://cultofghoul.blogspot.com/2011/10/ghouls-in-vivo-faces-of-death.html

as seen in NAŽIVO

                A pre nego što se bacim na mini-rivju, samo još jedan full disclosure: ova me je tematika oduvek zanimala isključivo iz intelektualnih razloga, jer sam u njoj prepoznao potentan diskurs za analizu fascinacije estetikom i filozofijom smrti. Još u ranim/srednjim 1990-im, tj. u mojim ranim 20-im, apsolvirao sam i prevazišao interesovanje za autopsije, leševe, stvarna krvoprolića, true crime sakaćenja i klanja, a i kada sam od 1998. nadalje počeo da istražujem bespuća interneta, nisam se dugo zadržavao na Ogrish itsl. sajtovima za ljubitelje razbucanih lobanja, odvaljenih vilica, auto-nesreća i porodičnih ili ratnih masakara. Čak sam i filmove serijala FACES OF DEATH (i njima slične), kada sam do njih došao, u ranim danima divx-a, pre četvrt veka, više probrauzovao (to get the taste of it) nego što sam seo pa od početka do kraja pobožno odgledao. Taj me materijal koliko fascinira toliko (ako ne i više) deprimira... a uz sva moja izdašna pisanja o nekrofiliji (nekad i sad), mene i dalje više pali toplo i živo meso...

18+ (foto) (video) - klikni ako smeš!

                Eeeeenivej – i tako dolazimo najzad i do mog osvrta na igrani film, horor film, koji se nadovezuje na kvazidokumentarni FACES OF DEATH.

                Ovca mi se jagnji – tj. upravo as we speak pišem veliku debelu knjigu o Tomu Ligotiju na američkom jeziku, i ovo sad vam piskaram dok mi se mozak hladi od toga – pa zato neću da dužim. Samo krtnina!

                FACES OF DEATH (2026) se, na nivou koncepta, inteligentno nadovezuje kako na non-fiction (?) serijal FACES OF DEATH tako i na teme i dileme koje ovaj pokreće, a kojima su se bavili i Ognjanović i Kerekes i Mladen i Aca, i dobro ih apdejtuje za aktuelni trenutak. Znači, nije to samo prežvakavanje i exploatacija brend-nejma (mada ima i toga, i film to priznaje u jednom SCREAMovskom meta-momentu kroz dijalog, tj. monolog psiho-ubice), nego je i prilično pametna nadgradnja i reimaginacija. Bar u početku.

manekeni laži... i smrti

                Ukratko, izvorni FACES OF DEATH je bio fenomen rođen na prelazu između bioskopskog filma-na-traci prema video-filmu VHS ere (gde je, u potonjoj, i procvetao – toliko da je čak dobio dve strane u jednom ranijem broju YU VIDEO revije!). Novi FACES OF DEATH nam to sve donosi osveženo za 2026. godinu (mada se dešava 2024), sa svim kurentnostima u vidu onlajn sajtova i svedostupnih klipova raznih „problematičnih“ materijala, kako u moralnom smislu (sex abuse), tako u visceralno-explicitnom (razna samo/povređivanja, nesreće i zaginuća, ali i zločini i njine lešovite, krvave posledice).

                Fino je to zapleteno: glavna junakinja radi u kompaniji koja se bavi kontrolom onlajn sadržaja na izvesnoj platformi i markira šta je prikladno a šta nije (rečito, američki: mnogo je stroža prema golotinji i sexu, a blaža prema nasilju i krvi), gde nabasa na serijal videa za koji, prvo, nije sigurna da li je fejk ili pravo ubijanje, a vremenom shvati da neka lujka zapravo re-inscenira pogibije iz izvornog  FACES OF DEATH. Kada svoje sumnje obznani (na netu, jer kibersvet je jedini stvarni svet danas, aaarghh!), psiho se ostrvi na nju (in 3-D!)...

Petak 13-ti XCX

                Plus, i njena psiho-prošlost je vezana za death-videos – u kretenskom trenutku nepromišljenosti, potpomogla je da joj sestricu smrska brzi voz dok su pokušavale da snime glupi „spas u zadnji čas“ video na pruzi. Nakon toga ona je postala mini-selebriti „The Train Girl“ koju narod prepoznaje na ulici i u dragstoru kao takvu. „Ej, evo je ona iz onog videa...“ Plus, i psiho ima svoju vrlo explicitno postmodernističku blekmirorovsku skrimovsku-se7enovsku 8mm radivojevićevsku  karmadonjansku agendu da exploatiše kurentni trend/trendove dok propoveda protiv njega/njih...

...a tu je i kurentno SVUDA-prisutna reperka ČARLI EKSIEKS ili tako nekako, koja ovde i glumi i „muzicira“ (ako je to rep sranje muzika), a glumi i u novom Takaši Miikeu i gde sve ne a da je pomodno (beše valjda njen rep i u onom napucanom BRAJDU), pa prema tome već ima neki hororski street cred i vrlo je IN. To -kao i uvek kad se juri „aktuelnost“- znači da će ovaj film vrlo brzo zastariti, da će zbog svoje (self)referencijalnosti već za par godina da bude „sooo-2026“!

vrlo IN reperka

                No, dobro, nije mu to najveći greh.

                Najveći greh, za moj grah, ili groš, mu je to što u drugoj polovini filma gl. junakinja počne da radi sve gluplje i usiljenije stvari, i dramaturgija filma me, u svojim insistiranjima da me odvede baš tamo gde je naumio, po svaku cenu, i pomalo lenjo, provoloptaški - gubi. No, ako plauzibilnost psihologije i motivacije i pravila službe u policiji i to da li bi se IKO ko je jedva umako iz kuće ubice tamo ponovo dobrovoljno sam samcit vraćao -ako to sve bacimo kroz prozor, poslednjih pola sata filma, ili nešto jače, nude neke od napetijih, i bolje osmišljenih i realizovanih scena horor saspensa, psiho-makljaže, jurnjave, bežanja, stizanja, mlaćenja, seckanja, bockanja, i ja mu zbog toga uglavnom opraštam što je žanrovsku zabavu naposletku stavio na prednje sedište, a na zadnje ostavio teme, ideje, poruke i mozak, što je iz „angažovane“ „provokativnosti“ pobegao na bezbedan teren čistog holivudskog žanrovskog rolerkostera (juhuuuu-ihaaaj-weeee!).

onaj iz strejndžer tingz

                Drugim rečima, ovo je jedan prilično uzbudljiv psiho-slešer, natprosečno dobar i napet, a nudi, kao prilog, mestimično i nešto pameti i preispitivanja „gde smo to došli“ i „kako smo ovde dospeli“ i „zašto je ovo sve tako“ i „kako je to moguće“ i sve ostalo coktanje i vrtenje glavom i oljabećkovićizme iz „utiska nedelje“.

                Ghoul says: Check it out!

                P.S. Svojevremeno je o mom NAŽIVOM znameniti hrvatski strip-scenarista, pisac i još ponešto, Darko Macan, napisao:

Ažo, ti li si?

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."

pozdravio vas Red Dragon

Ja ovaj sud poštujem, ali se s njime ne slažem u potpunosti. Ali sad sam ga se prisetio povodom novog FACES-a. Mislim da bi se mnogo opravdanije i argumentovanije moglo kazati da je ovo film koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj tematici i ozbiljnom, problemskom filmmejkingu, ali je onda stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije, kada se pređe na bezbedno tlo SLEŠER tropa, na dežavi (mada ovde odlično realizovane) varijacije na temu: zarobljena si u kući psiho-ubice + spasavaš se + pokušavaš da bežiš + on te čuje + kriješ se + hoće li te naći + trčiš napolje + on iskače... itd. Znači, sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. „Kao na filmu.“ Miran san zagarantovan.

nisam albino nego sam mnogo buljio u monitor

Dokumentarni ili kvazidokumentarni snimci (ko će više dokučiti i razlučiti šta je stvarno a šta je fejk u današnje A.I. vreme?!) na početku filma služe samo da nas privremeno uznemire – ali relativno brzo nas film ipak uljuljka u dobro poznatoj toploj vodi slešera, sasve MASKIRANIM ubicom, čija maska ničemu ne služi, jer ovo nije hudanit, od samog starta znamo ko je on... Ali da, zaista, na kraju smo na bezbednoj teritoriji nepatvorenog žanrovskog slešer filma. Ko zna zašto je to dobro? Ko hoće PRAVE STVARI, ko hoće dokumentarni užas, eno vam pun internet stvarno skrljanih, zaklanih, spljeskanih, raskomadanih ljudi... Zato, opustite se i zabavite na bezbedan način, uz film uz koji ipak neće biti potrebe da sebi ponavljate „It’s only a movie It’s only a movie It’s only a movie“ jer će vas on sam na to stalno, a prema kraju sve stalnije, podsećati.

UVOD U GIALLO HORROR

Dragi moji, kao što znate, ovaj blog ima i edukativnu ulogu. Pored mojih tekstova, ovde ponekad prenesem i ponešto od drugih autora što smatram vrednim, informativnim, poučnim. Ovo što sledi ispod je članak – svojevrstan Uvod u Giallo horror – koji sam preuzeo iz nekog broja, ako se dobro sećam, engleskog časopisa THE DARK SIDE, sredinom 1990-ih, kada sam ga i preveo. Bio sam tada u vrlo ranim 20-im, i još nisam imao akademskih pretenzija ni poštovanja prema urednom navođenju izvora, pa zato nažalost nisam tada zapisao ime autora članka... Mlados-ludos! Izvinjavajte!

Da, ovo ispod je moj prevod: bio je svojevremeno, u prošlom milenijumu, objavljen u EMITORU, a zatim i u prištinskom fanzinu COSMETPOLITEN... a onda ga više od četvrt veka nije bilo nigde. Sada ga ekskluzivno plasiram u kibersvet. Još uvek ima značajnu upotrebnu vrednost, i osim opštih mesta, iniciranima dobro poznatih, ukazuje i na neke opskurne bisere... Uživajte! Hvatajte beleške! Popunjavajte rupe u obrazovanju! I sećanju!  

 

KRV I CRNE ČIPKE – UBIJANJE SA STILOM

Uvod u Giallo horror

 

Preveo i obradio: Dejan Ognjanović

 

"To je pipavo pitanje. Valjda su prvo što mi pada na pamet ljudi sa velikim crnim rukavicama, sa rajsferšlusima sa strane, i velikim noževima koje zabadaju u ljude ... ali to je puno kompleksnije od ovoga ... "

- Ričard Stenli, režiser ("Hardware", "Dust Devil")

 

"Giallo označava žanr misterije u kome je otkriće identiteta počinioca manje važno od

otkrića kako je zločin počinjen".

- Meitlend Mek Donag, autor knjige "Slomljena ogledala, slomljeni umovi: mračni snovi Darija Arđenta" –

 

"Mislite na Arđenta? Bavu? Ti filmovi su krvave opere!"

- Džon Mek Noton, režiser ("Henry - A Portrait of a Serial Killer")

 

Svi pokušavaju da definišu termin "Giallo". Jasno je da ima još toga da se raščisti u ovom uticajnom fenomenu koji ne pokazuje znake izumiranja. Prostorna ograničenja dopuštaju nam ovde tek naznaku pravog uvoda. Čitav jedan broj "European Trash Cinema" 2/6 (kvalitetni horor-fanzin, koji pokriva i otkačene proizvode drugih žanrova, uglavnom iz nezavisne produkcije - prim. prev.) Krega Lebdetera bio je posvećen "giallo" fenomenu, pa bih svakome ko teži da dublje zaroni u ovu krvavu kupku preporučio da potraži taj broj. "Duboke tmine" ("Profonde Tenebre") Antonija Brauskinija i Antonija Tentorija, koje je izdala Granata Books iz Bolonje, vrlo je korisna knjiga ako znate italijanski, a čak i ako ne znate, puna je strašnih slika.

Nasuprot nepreciznom korišćenju termina gde se pogrešno pripisuje bilo kom italijanskom eksploatacijskom filmu (na pr. u naslovu magazina "Giallo pages"), Lebdeter definiše "giallo" kao "filmove u kojima postoji ubica, najmanje jedna žrtva, i elemenat misterije koju treba razrešiti." Ova pravila, ipak, daleko od toga da su čvrsta: na primer, zašto je "Pozornica straha" (Stagefright, 1987) Mikele Soavija svrstana u "giallo" dok "Ubilačka opatica" (Killer Nun, 1978) Đulija Beutija nije, iako ova potonja sadrži ono što prethodnoj u potpunosti nedostaje (nepoznat identitet ubice)?

Esencija "Gialla" počiva u dva faktora: stilu i okrutnosti. Film Serđa Pastorea "Zločini crne mačke" (Crimes of the Black Cat, 1972) na pr. sa svojom eksplicitno krvavom preradom onoga što je tako briljantno nagovešteno u sceni tuširanja u "Psihu" (Psycho, 1960) naglašava razlike između pristupa Alfreda Hičkoka i onog u "giallo"-u, gde je se tipično preterano, ali još uvek servirano na vizuelno zasenjujuć način. Seks i nasilje se isporučuju u lopatama, a naslov "Svuci se gola za svog ubicu" (Strip Nude for Your KIller, 1975) Andrea Bjankija služi kao minimalistički manifest onoga što prodaje ovaj žanr. I niko ne može da tvrdi kako nije znao kakav film ga čeka kada je otišao da pogleda "Golu devojku nađenu ubijenu u parku" (Naked Girl Found Killed in the Park, 1972) Alfonsa Brešija! Priznajem, izvesni primerci žanra naglašavaju surovost do potpunog isključenja svakog ukusa i stila, recimo zloglasni "Giallo u Veneciji" (Giallo in Venece, 1979) Marija Landija, bez sumnje jedan od najznojavijih i najprljavijih filmića ikada zabeleženih na celuloidu.

Ovo je dobar trenutak da se osvrnemo na čitavu kontraverzu "mizoginije /nasilja prema ženama" koja se tako često kači na ovaj žanr (najzloglasnije u slučaju dela "Njujorški Trbosek" – The New York Ripper, 1982 – Lučija Fulčija, koga britanski cenzori još uvek smatraju nekom vrstom kataloga neprihvatliivih prizora). Radije nego da ponovo prežvakavam one iste stare argumente koje ste već sto puta čuli, samo ću ukazati na to da je mnogo muškaraca ubijeno u ovim filmovima, a žene se često razotkrivaju kao ubice ... i tol'ko o tome.

 

LOPTE SE ODBIJAJU U NOĆI

 

Godina 1971. bila je pravi annus mirabilis ovog žanra, godina u kojoj su se pojavili - da pomenemo samo neke - "Četiri muve na sivom baršunu" (Four Flies on Grey Velet) Darija Arđenta, "Gušter u koži žene" (A Lizard in a Woman's Skin) Lučija Fulčija, "Crni trbuh tarantule" (The Black Belly of the Tarantula) Paola Kanavare, "Krvavi leptir" (The Bloody Butterfly) Duča Tesarija, "Škorpionov rep" (The Tail of the Scorpion) Serđa Martina, "Šta ste uradili sa Solanž?" (What Have You Done to Solange?) Masima Dalamanoa i "Smrt se šunja na visokim štiklama" (Death Stalks in High Heels) Lučana Erkolija. Samo pogledajte ovu masu naslova ... i ne zaboravimo "Smrt je snela jaje" (Death Laid an Egg, 1968) Đulija Testija, i trio iz 1972 "Ne mučite pače" (Don't Torture the Duckling) Lučija Fulčija, "Otkud ove čudne kapi krvi na telu Dženifer?" (Why These Strange Drops of Blood on the Body of Jennifer?) Đulijana Karminea, i "Koljač je seksualni manijak" (The Slasher is a Sex-Maniac - a ja mislio neki fin dečko!) Roberta Monatresa.

Sigurno ste zapazili da se naslovi ovih filmova često tiču brojeva, da često sadrže i životinje, a da ponekad kombinuju ova dva, kao u "Sedmoro mrtvih u mačjem oku" (Seven Dead in a Cat's Eye, 1972) Antonija Margeritija, "Mačka sa devet repova" (Cat o'Nine Tails) i "Četiri muve ... " Darija Arđenta. Na stranu adekvatno bizaran naslov, svaki "giallo" koji drži do sebe mora takođe da natrpa - kao motivaciju za svog ubicu - dovoljno kvazi-psihološke pseudo-dubine da natera Frojda da proda svoju sofu i napusti posao. "Ubio sam ih jer su bile lutke ... obične glupe lutke!" urliče zlikovac u klimaksu "Torza" (Torso, 1973) Serđa Martina, prisećajući se u flešbeku nesrećnog slučaja iz detinjstva kada mu je sestrica pala i poginula sa litice nakon što je on odbio da joj dohvati lutku sa ivice; a psihološki profil iz dijagnoze Paolo Malka u Fulčijevom "Njujorškom Trboseku" ("Znate, ljudski um vam je smešna stvar ... patka mu se probila u mozak") zaostaje jedino za besmislicom sledeće fusnote iz kliničkog dosijea u "Sečivu u tami" (A Blade in the Dark, 1982) Lamberta Bave: "U njemu se razvio morbidan strah od zvuka teniskih lopti koje se odbijaju u noći" .. stvarno, lopte.

U potpunom kontrastu svoj ovoj blesavoj psiho-žvaki, pogledajte dva istinski izmučena protagonista (koje sjajno igraju Raf Valone, odnosno Helmut Berger) u dva fina "Giallo"-a specijaliste za špageti-vestern Duča Tesarija, "Smrt se desila prošle noći" (Death Occurred Last Night, 1971) i "Krvavi leptir". Priznajem, motiv za ubistvo je ponekad nasledstvo (npr. u "Nasmeši se pred smrt" - Smile Before Death, 1972 - Silvija Amadija, i nekim drugim), ili ratosiljanje od dosadnih ucenjivača ("Mačka sa devet repova") ili šta već, ali naizgled razumno-izgledajući počinioci ovih zločina najčešće se otkrivaju kao totalno poblesavele lujke. Ostale varijacije na glavnu "giallo" temu uključuju i "giallo" s učenicama-seksualnim robljem (Dalamanove "Šta ste uradili sa Solanž?" i "Šta su uradili našim ćerkama?" - What Have They Done to Our Daughters? 1974, "Crveno prstenje straha" - Red Rings of Fear, 1978), fleš-densing "Giallo" (Murder Rock, 1983, L. Fulčija) itd.

 

SMRT MANEKENKI

 

Giallo-ubica mora da se prilagodi prihvaćenom kodu odevanja: kožni kišni mantil koji prikriva pol, crni šešir širokog oboda i crne rukavice sa rajsferšlusima na sve strane ... u stvari, čitav fetišistički pribor. Kad je obavio svoj posao - češće su to poslovi - ubica, po pravilu, ne mora da se plaši policijske intervencije: pajkani su nebitni u ovom svetu, ili su neobjašnjivo odsutni, kao kod poznijeg Arđenta, ili su u centru priče, sa raznim klonovima inspektora Kolomba, koji iskreno nemaju nikakvih tragova umesto da se samo pretvaraju, kao lik Pitera Folka. "Arđento i ja smo izbacili policiju iz ovih filmova, oni tu nemaju neku veću ulogu," kazao je jednom Fulči. "U filmu "Ne mučite pače", npr. karabinjeri stalno proganjaju nedužne, a uglavnom je i u životu tako ... Ovde pravim razliku između karabinjera i policajaca."

Mnogo je verovatnije da će zlikovcu doći glave neki arđentovski detektiv-amater, najčešće neka izmučena, osetljiva duša koja rešava ovaj ili onaj lični problem dok slučajno, usput, razreši slučaj. Sve ovo gore navedeno, eventualno još i sa natprirodnim tonovima (čak i Arđentova "Suspiria", 1977, je u suštini "giallo", iako je odgovor na pitanje "ko je ubica?" prošaputana reč: "Veštica!") i idealno sa muzikom Enia Morikonea (filmofili koji prate samo mainstream-produkciju bili bi iznenađeni brojem horora za koje je ovaj čuveni kompozitor uradio muziku - prim. prev.) ili Bruna NIkolaja, treba da bude u sendviču između tradicionalnih "giallo" početaka i završetaka. Kreg Ledbeter je skrenuo pažnju na monotonu regularnost s kojom se "Giallo" završava tako što se jeftina maneken-lutka koja se trenutno raspoznaje kao takva, baca s velike visine kako bi predstavljala ubicu koji pada u susret svojoj sudbni.

Hteo bih da naglasim koliko ovih stvari počinje dugačkom scenom snimljenom iz kola u pokretu. Tamo gde nije tako, na početku neki avion sleće - najčešće se koristi jedan te isti snimak iz arhive. "Giallo" najbolje deluje u formatu dugometražnog filma, što dokazuje saradnja između Arđenta i Luiđija Kocija u ranim '70-tim na TV seriji "Vrata u tamu" (Door to Darkness), i Arđentov kasniji, totalno promašen pokušaj da krupne giallo-komade nagura u format TV-filma (ovde se verovatno misli na Arđentovu polovinu filma "Dva zla oka", koja uopšte nije tako loša -prim. prev.) Isto tako, iako napr. "Iguana sa vatrenim jezikom" (Iguana With a Tongue of Fire, 1971) Rikarda Frede odlično koristi dablinske lokacije, ovaj žanr je obično oslabljen kada se izmesti iz urbanih italijanskih lokacija, što recimo bode oči u "Ljudskim kobrama" (Human Cobras, 1973, zbiva se u Keniji) Bito Albertinija, i u "Rakovoj obratnici" (Tropic of Cancer, 1972 – nema veze sa skandaloznim romanom Henrija Milera) u režiji Eduarda Mulargije, koja se dešava na Haitiju.

Redovne "zvezde" i poznate face su, recimo, Mark Porel, Žan Sorel, Luiđi Pistili, Rej "Mančesterska mrtvačnica" Lavlok (aluzija na kultni film, jedan od najboljih o zombijima - prim. prev.), preteće prisustvo Ivana Rasimova, ljigavi "Hauard Ros" /Renato Rosini/ i zgodni Džordž Hilton, od kojih je potonji u filmovima Serđa Martina često bio uspešno pariran bajnom Edvigom Feneš, istinskom inkarnacijom italijanskih trilera. U njene filmske prijateljice i neprijateljice spadaju Evelin Stjuart, Anita Strindberg, i "Suzan Skot" /Nives Navaro/, a ostale giallo-regularke su još i Marisa Mel, Marilu Tolo, Femi Benusi, Florinda Bolkan, Mimzi Farmer, Helga Line i Erika Blank. Barbara Bah (gđa Ringo Star) i Bušeova predstavljaju dodatne ukrase za parenje očiju u mnogim giallima.

 

MUĆKANJE RECEPTA

 

Toliko o stalnim "giallo" sastojcima, ali ko je smućkao recept? Meitlend Mek Donah u svojoj knjizi o Dariju Arđentu prilično prenaglašava Hičkokove zasluge da bude proglašen ocem "giallo" filmova, ali sigurno postoji naklon Hiču u naslovu onog što se univerzalno smatra prvim strogo definisanim "giallom": u filmu Marija Bave iz 1962. "Devojka koja je suviše znala" (The Girl Who Knew Too Much, znan i kao "Zlo oko" - The Evil Eye). Baš kao što su špageti vesterni (koji su zamenili "peplum" istorijske epose u naklonosti domaće italijanske publike, da bi ih zamenili "gialli") usledili za nemačkim vesternima Haralda Reinla, tako su Bava i njegovi imitatori pozajmili od krimića iz te iste zemlje - filmske adaptacije bogatog opusa Edgara Valasa, čija su italijanska izdanja sa žutim koricama (zajedno sa slično upakovanim trilerima Kornela Vulriča, Frederika Brauna, itd.) poletnom italijanskom žanru podarila ime (giallo na ita. znači "žut", a smisao je istovetan sa engleskim terminom "pulp").

Pošto je izumeo "giallo", Mario Bava se dao na razvoj žanra filmom "Krv i crne čipke" (Blood and Black Lace, 1964, znan i kao Six Women for a Killer), koji predstavlja šik sagu o pokolju u kući mode. Izgleda da je Bavin interes ovde bio isključivo usredsređen na postavke stalno sve stilizovanije snimljenih ubistava u luksuznom setingu, tako da je većina likova otprilike isto toliko zanimljiva i harizmatična kao i maneken-lutke kojima je nakrcana modna kuća Kamerona Mičela. Režiserov tretman u stilu "ubaci ih - sredi ih" nagoveštava "vrebaj i kolji" žanr ("stalk'n'slash" - pod-žanr horora, naročito bujan u Americi krajem 70-tih i u '80-tim, posle uspeha dva najreprezentativnija predstavnika: "Noć veštica" i "Petak 13-ti"), to bastardno sirioče "gialla", baš kao i lakoća s kojom gledalac može da uoči identitet ubice sa čarapom navučenom preko glave (to je Mičel, naravno).

Pošto je zacrtao konvencije žanra sa "Krvlju i crim čipkama" (čak i njegov naslov sumira dve ključne odlike "gialla": brutalnost i stil) Bava je nastavio da opisuje mapu mogućnosti dok su se svingerske '60-te pretopile u surove '70-te, s filmovima kao što su napeti "Sekirica za medeni mesec" (Hatchet for a Honeymon) i "Pet lutaka za avgustovski mesec" (Five Dolls for an August Moon) iz 1969.  koji su se dali na psiho-studiju jednog mučnog slučaja, odnosno na beskrvnu, stilizovanu rutinu - dok "Krvopljus" (Bloodbath / Bay of Blood, 1970) uklanja sve kočnice u pogledu čiste, visceralne brutalnosti - 13 eksplicitnih ubistava u filmu čine ubadanja, nabijanja, dekapitacije, davljenja, sečenja mačetom i ubistva puškom. (Pomenuti film poznat je pod bar još devet drugih naslova, recimo "Carnage", "The Ecology of a Crime", pa čak i "The Last House on the Left 2" - iako je snimljen dve godine PRE "originala"! - ali najbolji od njih je svakako jedan od 5-6 najboljih horor naslova svih vremena: Twitch of the Dead Nerve - "Grč mrtvog nerva" – prim. prev.)

 

BOŽANSKI DARIO

 

Negde u to vreme, naravno, zlatno doba špageti eksploatacije ustupalo je mesto srebrnom dobu: a kao što svi znamo, na italijanskom se srebro kaže... "Arđento". Kombinujući takve bavinske elemente kao što je svedok koji oseća da "nešto nije baš kako treba" u vezi s nečim što je video sa petparačkim (pulp) uticajima kao što su F. Braun i K. Vulrič, kao i svoje lične mračne psiho-seksualne opsesije i neosporno tehničko majstorstvo, božanski Dario je stavio "giallo" filmove na međunarodnu kartu svojim režiserskim debijem i svetskim hitom "Ptica sa kristalnim perjem" (The Bird with the Crystal Plumage, - u našim bioskopima zvao se "Tajna cme rukavice") iz 1969.

Suzi Kendal je preuzela status ikone nakon što se pojavila ovde, što je odvelo do niza uloga u manje značajnim pokušajima kao što su "Spasmo", 1974, Umberta Lencija i "Torzo" (Torso, 1974) Serđa Martina ... dok u "Napadu" (Assault"), intrigantnom britanskom pokušaju iz ranih '70-tih da preuzmu format "gialla", gde Knedalova luta okolo mozgajući nad značenjem traga koji je spazila kada je seks-ubicu prekinula u poslu. Ipak, najplodnije tle za "gialle" bilo je špansko. U "Vilinom konjicu za svaki leš" (A Dragonfly for Each Corpse, 1973) Leona Klimovskog Pol Neši igra tvrdokornog pajkana, "Delovi" (Pieces, 1981) Huan-Pike Simona puno izvlači iz motiva mržnje ponikle u seksualnim neuspesima iz mladosti, a "Krvavi mesec" (Bloody Moon, 1981) Hezus Franka je prosto krvavo odvratan!

Još jedan španski film, "Matador" (1986) miljenika art-bioskopa Pedra Almodovara ide tako daleko da u uvodnu špicu uvrsti inserte iz "Krvi i crnih čipki" koje su cenzori našli za shodno da uklone iz većine postojećih kopija Bavinog filma. Niti je ovo jedini omaž ovom žanru od strane iznenađujuće profitabilnosti izvora - Martin Skorseze (režiser koga obožava vrsta ljudi koja bi italijanske eksploatacijske filmove smatrala nevrednim i svog prezira) veliki je ljubitelj i Frede i Bave. Osim toga, često su granice između italijanskih umetničkih i eskploatacijskih filmova bile zamagljene: "Pticom sa kristalnim perjem" Dario Arđento je u poslednji čas poremetio ambicije Bernarda Bertolučija da adaptira isti izvor, klasični "pulp" roman Frederika "Vrišteća Mimi" (The Screaming Mimi). Mikelanđelo Antonioni je prvobitno trebalo da režira ono što je kasnije postalo "Ništa ispod" (Nothing Underneath, 1987) Karla Vancine, a Antonionijev artistički film "Uvećanje" (Blow Up, 1966) doveo je do navale "gialla" o voajerizmu u Londonu (najbolji primer, Fulčijev "Gušter u koži žene") i konačno do Arđentovog "odgovora", filma "Tamno crveno" (Deep Red, 1975 - u kome glavnu ulogu igra protagonist "Uvećanja", Dejvid Hemings - prim. prev.), koji je usavršio "giallo" formu koliko se to samo može.

 

BASTARDNI IZDANAK!

 

Sa remek-delom pod miškom, Arđento je nastavio da gura sa sve ličnijim i radikalnijim (i loše prihvaćenim) eksperimentima, dok je "giallo" prolazio kroz neku vrstu srozavanja. Obnovljeni podsticaj dao mu je uspon njegovog bastradnog izdanka, američkog "koljačkog filma" (slasher movie). Arđentovo korišćenje vijugavih pokreta subjektivnog ugla kamere (zloglasni snimak iz perspektive ubice) bio je, po Karpenterovom priznanju, inspiracija za "Noć veštica" (Halloween, 1978). Šon Kaningem, s druge strane, odbija da prizna da je njegov "Petak 13-ti" (Friday the 13th, 1980) tanušno zamaskiran rimejk Bavinog "Krvopljusa" .. ali badava se pravi blesav.

Fanovima Fredija Krugera biće čudno poznata ubilačka rukavica Kamerona Mičela u "Krvi i crnim čipkama", a ubistvo bušilicom u de Palminoj "Dublerki" (Body Double, 1984) poprilično duguje ubistvu u "Sedam orhideja obojenih krvlju" (Seven Orchids Stained in Red) koji je Umberto Lenci snimio 12 godina ranije. Uticaj koji su ovi koljački filmovi ispoljili na potonji tok istorije filmova strave potvrđuje da je zaostavština "giallo" filmova od masivnog značaja, bez obzira šta o tome anglo-ameriko-centrične zvanične istorije tvrde.

Sam žanr je bez sumnje vrhunac dosegao "Pozornicom straha" Mikelea Soavija. Potonji pokušaji da se pronađe novi pravac (npr. Vancinijev "Ništa ispod", Dario Pianin nastavak pod nazivom "Suviše lepa da umre" - Too Beautiful to Die - i "Pathos" Pičija Rafaninija) imali su samo taj ironični efekat da su opisali pun krug i vratili se na sam izvor - ubistva manekenki iz "Krvi i crnih čipaka". Uprkos tome, poslednjih godina imali smo Fulčijev zasenjujući "Mačka u mozgu" (The Cat in the Brain), "La Morta e di Moda" Bruna Gabura, "Ubistvo pod plavim svetlom" (Homicide in Blue Light), "Fatalni snimci" (Fatal Frames) Ala Feste, Arđentovu "Traumu", i naravno, njegov predstojeći, najnoviji "Stendalov sindrom" (The Stendhal Syndrome), koji produžavaju tok "gialla" na preko 30 godina ... pravi pravcati magično dug tok u ultra-nestabilnom, hronično trendovski nastrojenom svetu italijanske filmske produkcije! 

HOROR VESTI

 

foto iz novog RU MORGA

 

IZ MEONA izašla iz štampe!

 

Evo me između Dejana Sklizovića i Saše Avramovića, dvojice priređivača moraimajuće antologije savremenog domaćeg horora IZ MEONA.

U njoj je i moja nova priča, „Bog-pantljičara“.

Upravo uzeh autorske primerke.

Ko još nema ovaj horor monolit - nek traži od njih. A evo i na koji tačno mejl:

https://cultofghoul.blogspot.com/2026/04/iz-meona-zbirka-uznemirujucih-zapisa.html

 

*

 

Veoma me žalosti vest, koju sam saznao pre nekoliko dana, 

da je preminula Lidija Beatović.

 

Za učesnike sekte „forum Znak Sagite“ ona je bila „libeat“, kasnije „PTY“. Za mene je bila... mnogo toga. Na tom forumu smo se ona i ja brzo skapirali, i često zajedno ratovali protiv mediokriteta i debila. Similis simili gaudet – pa je tako i naše cyber druženje počelo oko „tell it like it is / I break for no one“ pristupa (koji je ona ipak više cenila kod mene nego što je primenjivala u svojoj praksi, jer ja sam kao Ghoul uvek i svuda, i gde ne treba, udarao nogom, što je ona činila znatno ređe od mene, ali kad joj dođe, umela je da tresne šakom o sto, metaforički govoreći).

Bila je iskreno oduševljena mojim debi-romanom NAŽIVO, i o njemu je na tom forumu -gde je pretežno bio dočekan na nož- napisala neke od najegzaltiranijih redova koje je moje čedo ikada igde izazvalo. I dan-danas mi imponuju, jer su došli od nje. To mi je strašno značilo tada, pre svega zato što sam već gotivio nju kao pisca, jer sam njene vrcave i pune etitjuda cyberpunk SF priče čitao u SF periodici i antologijama koje sam u mladosti pratio. Kad sam priredio temat „Tamna zvezda“ u okviru Pressinga, i nju sam tu pozvao i njenu priču uvrstio...

Neko vreme smo bili u izuzetno intenzivnoj prepisci, a onda je to tokom godina nekako samo od sebe splasnulo i zamuklo. Što kaže naš narod, „we drifted apart“, uostalom to i nije tako teško kad neko kao ona živi u fckn Južnoj Africi... Sreli smo se uživo samo jednom, u Beogradu (2008?), i to je takođe bilo vrlo živahno i veselo, kao što i ova fotka pokazuje. Poslednji put smo razmenili neke poruke 2019. a juče saznadoh da je ona umrla još 2022. za vreme korone, mada ne znam da li od nje ili kako. Imala je tada 56 godina... Nek počiva u miru

 

*

 

Skrećem vam pažnju na knjigu RANKIN POGOVOR.

U pitanju je roman o jednom stvarnom zločinu („iz strasti“; ili, današnjim jezikom rečeno, o „femicidu“) u Nišu početkom 1960-ih... Napisao moj drug, Žarko Milenković, na osnovu dokumenata do kojih je sam došao. Vrlo potresna stvar, koja više od pola veka zvuči zastrašujuće aktuelno... Ima je u knjižarama...

 

*

Stigli su divni noviteti iz Veselog četvrtka!

Dampirovo poreklo (ustaše i četnici included);

mega horor ludilo u Texu!;

kultna MM epizoda, sada u boji i s dodacima;

dva nova Dilana u velikom formatu, crtaju Roi i Mari!

 

*

 

Izašao je najnoviji broj magazine RUE MORGUE (maj-jun, #230)! 

Na korici je OBSESSION, jedan od meni najočekivanijih horora ove godine: srećom, dolazi nam u bioskope sredinom maja...

U ovom broju imam podugačak članak posvećen dokumentarcu BLACK ZOMBIE, posvećenom korenu zombi mita, verovanjima sa Haitija i načinima na koji je Holivud uglavnom iskrivio i debilizovao taj folklor.

Dokumentarac je vrlo vredan pažnje, pogledajte ga kad postane dostupan (trenutno je na festivalima, na striming dolazi tokom leta, max najesen). Moja jedina zamerka jeste što vudu verovanja previše zaslađuje i predstavlja ih maltene kao neku Hare Krišna hipi tralala religiju, a pomalo pod tepeh meće svu drogu, ekstazu, ludilo, freneziju, žrtvovanje životinja (kokoške, pevci, jarci itd) i druge mračnije aspekte.

U članku opširno razgovaram s rediteljkom tog filma, koja daje svoj ugao (inače je poreklom s Haitija).

U istom ovom broju su i moji prikazi dve vrlo dobre nove horor knjige.

Više nego OK zbirka okultnih horor priča...

i najgenijalniji novi pisac horora, Atila Vereš, moje veliko otkrovenje još od pre nekoliko godina (već tada je bio ovenčan Zlatnim Gulom, ko prati)...

...kojega ćete uskoro (tj. posle Sajma knjiga) čitati i u Orfelinu...

 

*

 

Pomenuh li Orfelin?

Pretplata za dve nove knjige biće raspisana ili u petak ili u ponedeljak.

Stižu vam Mopasanova ORLA + redux mog ZAVODNIKA u sasvim novom, spektakularnom pakovanju... kao prva knjiga mojih Sabranih dela...