VALHALLA RISING (2009)

 ****(*) 

 5- 

pogledao sam na FESTU najnoviji (i najbolji!) film Nicolasa Windinga Refna, VALHALLA RISING. now it's official: od refna trenutno u evropi nema nijednog srednje-mlađeg reditelja kome mogu s toliko sigurnosti da dam blanko ček. mislim, svaka čast relativnim početnicima koji za pojasom imaju tek po 2-3 filma (du welz, laugier, pa i noe...), ali među onima koji su već stvorili supstancijalniji opus, a da se još mogu nazvati mlađim, refn prosto nema konkurenciju!

paj' samo ovaj lajnap:

PUSHER (1996)

*** (3)

= kim bodnia rula levo i desno, sistematično sjebava svoj život (uz malu pomoć srpskih prijatelja!), a čovek ne može da odlepi oči od ekrana i da ne saučestvuje sa tim idiotom! kakav debi! kakav odraz! refn gazi dogmu i režira ko mator!

BLEEDER (1999)

*** (3-)

= moram priznati da mi pomalo izmiče poanta ovog filma: on jeste mega-zabavan na nivou detalja i filmofilskih omaža, ali likovi i priča ne uspevaju da prodišu i zaokupe i zainteresuje a kamo li emotivno involviraju onako kako to refn obično čini. možda je problem u tome što je bodnia ovde tako blatantno eklatantan kreten da je saučestvovanje s njegovim likom daleko teže nego u PUSHERU.

FEAR X (2003)

**(*) (3-)

= ovu nedopečenu i nedokuvanu linčovštinu spremio sam za reprizu asap u nadi da možda na prvo gledanje nisam shvatio njenu skrivenu genijalnost; forma je sjajna, ali sadržina je... uf. skoro nebitna.

PUSHER II (2004)

***(*) (4-)

= izuzetan 'nastavak' u kome jedan drugi car, mads mikelsen, pokazuje koliki je car! edipovska drama prošarana pregenijalnim crnim humorom i krunisana jednim od najlepših (i najdirljivijih) krajeva nekog filma IKADA.

PUSHER 3 (2005)

***(*) (3+)

= kako već negde rekoh, ovo je najbolji srpski film koji nisu snimili srbi (niti će), pregenijalna drama o još jednom nesrećniku koji se penje planinom pogrešnih postupaka samo kako bi glasnije pao: a opet, to srljanje je beskrajno zabavno, groteskno i grozomorno!

MARPLE: NEMESIS (2007) (TV)

** (2)

= tezga bez autorskog pečata nakon što je sa svoj 2 najbolja filma (do tada) loše prošao finansijski. ako ništa drugo, našao je uhlebljenje kod engleza, koji su mu dali pare za naredna 2 filma, koji će – u retrospektu – postati i njegova 2 najbolja (za sada)!

BRONSON (2008)

**** (4)

= ovo je toliko zabavno za gledanje da bi trebalo da ima neko upozorenje pre špice, da se ljudi ne šlogiraju ulazeći u ovo nepripremljeni! ovo je three men show:

-prvi je, naravno, refn, koji režira ko mator (iako je 1970. godište!).

-drugi je Tom Hardy u naslovnoj ulozi, koji bukvalno nosi ceo film na svojim plećima i nalazi se u skoro svakom njegovom zahtevnom i prelepo uslikanom kadru - – što me dovodi do trećeg šoumena, Larry Smitha, direktora fotografije, čiji se rad ovde nothing short of BRILLIANT – može majbolje opisati kao spoj vizuelne divote argentove OPERE i, recimo, SLUMDOG MILLIONAIRE-a.

i najzad, skoro pa savršen film,

VALHALLA RISING (2009) sa svojih ****(*) (5-).

VALHALLA RISING je visceralan, čisto-filmski doživljaj, na ivici larpurlartizma: daleko od toga da to nema priču, likove a nekmoli emociju, ali ovo pre svega pogađa u očni i ušni nerv, a mozak može ali i ne mora da se meša u tu orgiju prelepih slika i zvuka. ovo, ionako, udara pre svega u stomak.

kako i zašto – pokušao sam da kažem u svojoj kritici na POPBOKSU.

90 MINUTA ORGAZMA

BUĐENJE VALHALE - Nicolas Winding Refn

Buđenje Valhale je filmski nokaut posle koga nećete znati šta vas je snašlo. Znaćete samo da hoćete još. More, please, Mr. Refn!

Dejan Ognjanović

Ocena: 10 / 10

Originalni naslov: Valhalla Rising

Scenario: Nicolas Winding Refn, Roy Jacobsen

Uloge: Mads Mikkelson, Gary Lewis, Ewan Stewart

Žanr: istorijski metafizički spektakl
Trajanje: 90 min.
Proizvodnja: Danska / V. Britanija

 

Najnoviji film dolazi kao dvostruki nokaut posle koga nećete znati šta vas je snašlo. Znaćete samo da hoćete još.

            Ovim filmom Nikolas Vinding Refn se nadovezuje na izvanrednog Bronsona kako bi se ustoličio kao najuzbudljiviji mlađi reditelj u Evropi, sa opusom čiji se raznovrsnost i nepredvidivost nemaju sa čijim meriti. Sve njegove filmove povezuje tema provučena kroz vasceli rad: sudbina izolovanog muškarca u svetu u kome je tiran tiraninu, u svetu nasilja i nepredvidivosti, apsurda i groteske, u paklu u kome si sam kovač svoje (ne)sreće.

            Tako i ovde: svet koji Refn slika u Valhali košmarni je svet sumraka, izmaglice i neprobojnih oblaka, blata i leda, krvi i znoja, nemilosredni svet večite borbe. Uobičajeni Refnov protagonista – čovek nesposoban ili nevoljan da zaista uspostavi odnos sa ljudima oko sebe – doveden je do paroksizma u roli ćutljivog, nepobedivog ratnika koju ikonički, besprekorno oživljava Mads Mikelsen.

Da: to je isti onaj Mikelsen koji je u Dileru 2 igrao šonju kome ni uz pomoć dve kurve i pornića na TV-u ne može da se digne; u Buđenju Valhale on je više nego ubedljivo transformisan u mudovito oličenje arhetipa Čoveka Bez Imena – neshvatljivog, nerazgovorljivog ali očito duševnog mužjaka kome niko ne može da doaka. Svoje kontemplacije, kakve god one bile, "Jednooki" zadržava za sebe, ali je njihovo prisustvo sugerisano ne samo vrhunskom Mikelsenovom glumom nego i flešbekovima i flešforvardima u jarkim crvenim tonovima, koji naspram sveopšteg plavog sivila sugerišu transcendenciju blata i krvi.

BUĐENJE VALHALE je naglašeno kontemplativan film povremeno sporog ritma: međutim, ako se prepustite njegovom besprekorno oživotvorenom svetu umesto da od njega očekujete nešto što on nije, doživećete unikatno, skoro mističko iskustvo. Ovo nije holivudski akcijaš sa vikinzima već, pre, bizaran autorski art film koji pompezno zastrašujuću Maćehu Prirodu (i patuljasta koprcanja čoveka u njoj) posmatra na način blizak Hercogu, sa čijim Agireom postoje i tematske paralele kroz likove hrišćanskih misionara u divljim šumetinama, pa donekle čak i u anti-Tarkovski ključu koji je Refnov zemljak, fon Trir, eksplicirao u Antihristu. Nimalo slučajno, upravo trio Hercog-fon Trir-Refn pružio je, za sada, ubedljivo najbolje filmove FEST-a 2010. 

Buđenje Valhale nudi filmofilsko sladostrašće mračne vizuelnosti i oporih zvučnih i muzičkih dronova koji su zaista onostrani. Ovo nije r'n'r, ovo je vrhunski dark ambient.

ono što mi naročito imponuje – pored predvidivih stvari (kao što su upečatljivo uslikani wasteland pejsaži blatno-maglovitih tmušom obavijenih planinčina i šuma, magluština, i sl. gotskih prizora) jeste refnov sve veći odmak ka apstraktnom, nenarativnom (dakle, čistom) filmu, što je tendencija jasna već od BRONSONA. i BRONSON a sada i VALHALLA imaju zaplet samo koliko moraju, ali su pre svega i nadasve apstraktne slike i zvuci koji objektivizuju korelat neopipljivih i rečima neizrecivih misli, stanja svesti i svetova. ono što je kod bedastih laprdala, pričam-ti-priču reditelja, samo dekor, kod refna postaje glavni junak, tj. njegov produžetak, objektivni korelat (zatvor u BRONSONU, planine i šume i magle i oblaci u VALHALI). ono što je za idiote kakav je, recimo, markus nispel i slični videospotovci, samo kulisa, kod refna je centralni činilac filma, neraskidivi deo karaktera, esencija filma.

to se ne mora mnogo svideti onima kojima je prvo pitanje o nekom filmu 'o čemu se tu RADI?' ali će zato biti mnogo bliže onima koji pitaju 'na šta to LIČI?' tj. 'kako to IZGLEDA?'

refn takes his sweet time. ne žuri se. ne zanima ga akcija ni spektakl u površnom holivudskom smislu (mada sam ja u kritici za POPBOKS žanr filma okarakterisao kao 'istorijski metafizički spektakl'; naravno, ovu moju extravaganciju skratili su samo na 'istorijski'). iako tu ima nekoliko fascinantnih scena akcije, klanja, krvoprolića i zaginuća, ovo je pre svega jedan kontemplativan film koji nenametljivo zadire u metafiziku, i po radikalnosti svog zahvata u odabrani žanr i njegovim dovođenjem do ivice avangardnog, experimentalnog art filma može se, recimo, uporediti sa VINYANOM. eto lakog i kratkog testa: ko se smorio remek delom kakvo je VINYAN, može slobodno da zaobiđe i VALHALU. za takve gledaoce pravljen je 13TH WARRIOR ili recimo PATHFINDER.

VALHALA je pravljena s guštom, za one koji umeju pažljivo i s guštom da gledaju (i slušaju). kao što već rekoh na POPBOKSU, ovo nije rokenrol, ovo je dark ambient. ali, dark ambient koji roka koliko je mističan, mračan i dubok. ako mu se prepustite.

meni je zadivljujuće koliko je refn smelo zašao iza konvencionalnog narativnog filma, a opet u okvirima nečega što pretenduje da bude komercijalan film. jer, ovo je nešto između VINYANA, AGUIRREA i APOCALYPTA. gde ćeš bolje od tih referenci?

s najvećim nestrpljenjem čekam vesti o narednom refnovom projektu, a naročito se molim da najzad napravi horor scenario koji već neko vreme najavljuje. u VALHALI, sporadično, ima više jeze i horora nego u većini kvazihororčića koje sam video prošle godine. a refn je, očito, dovoljno izbrusio svoja koplja da najzad može da nabode jedan žestok, čist horor!

PS: ovo je toliko dobar film da priliku za njegovu reprizu čekam nestrpljivije nego za mnoge ovogodišnje premijere!

THE THING FROM ANOTHER WORLD (1951)

**(*)
3-

repriziro sam hawksovog (?) STVORA.

prošlo je 10 godina otkad sam ga poslednji put gledao na nekom skrnavom vhs snimku sa tv politika (koja se u nišu nije mogla videti, pa zato snimak na kazeti); velim, daj da mu pružim još jednu šansu, budući da nikada zaista nisam voleo taj film, i svaki put kad bih u filmskim enciklopedijama i vodičima naišao na hvalospeve ovome pitao sam se: da li sam ja gledao isti ovaj film kome ovi ovde pletu lovorike?

da skratim: na žalost, ni ovo gledanje nije me pomerilo ni za jotu u mom ranijem stavu da se radi o veoma slabom filmu koji je marginalno zanimljiv zbog svoje hoksovštine (grupa muškaraca u prilično harmoničnoj, ženom blago-uzburkanoj zajednici - sređuje stvar; usamljeni neženja podleže pritiscima i skućuje se uz ženicu, itsl.) ali je kao sf-horror potpuno bezvredan i traljav.

znači, da filmu prilazim kao neki nadobudni teoretičar koga zabavlja učitavanje kojekakih gender-teorija, ovo bi svakako bilo plodno tlo za gajenje toga, jer postoji evidentna i vrlo rečita paralela između a) harmonije grupe muškaraca koji sasvim lagodno i neopterećeno opstaju u uzajamnom društvu (ni nalik otuđenim cabin-fever freakovima iz carpenterove pregenijalne nadgradnje ovog filma!) i b) intruzije koju istovremeno donese 1) Žena i 2) Stvar sa Drugog Sveta.

reklo bi se da je hoksova poenta da su muškarci sa marsa a žene sa venere, ali da se njihove prividne nesuglasice na kraju mogu razrešiti uslovnim hepi-endom koji je – bar za moj zločesti um- relativizovan naravoučenijem 'keep watching the sky'.

iako se to zloglasno naravoučenije obično tumači politički (čuvaj se rusa!), ja ga tumačim potpuno sexistički, i –u svetlu paralele koju hox uspostavlja između Žene i Stvora – shvatam u značenju: 'OK, kapetane, sad si se priženio, skućio, sve je to lepo… ali ipak, pazi se. Žena je to. Pazi šta radi(š)! Keep watching her!'

istina, moguće je i nešto benignije tumačenje, koje bi glasilo: 'OK, kapetane, sad si se priženio, skućio, zadobio si novi mikrokosmos u koji možeš da utapaš svoju samoću. Ali ipak, pazi se. Mogla bi da naiđe Neka Druga Žena (kao ova što je došla) i da razbije tu mukotrpno stečenu (kratkotrajnu?) harmoniju...'

eto, odoh nevoljno u teoriju koju sam ovde samo skicirao a koja bi se zaista mogla ilustrovati brojnim primerima iz filma.

umesto toga, reći ću samo da je film slab kao sf-horror baš zato što on UOPŠTE nije o sf-horroru već je isključivo o tome da Every Man Needs a Woman – pa čak i na severnom polu!

zbog toga je atmosfera nesnosno prozaična, vedra, razdragana, veseljačka, opuštena;

scene 'akcije' su ili indirektne (radio-drama u stilu: reko mi jedan čoek!) ili jedva skicirane, prebrze, bez efekta, otaljane;

Stvor je u ikonografskom smislu potpuno banalno 'zamišljen' tj. prikazan kao tamo neki bezvezni krupajlija (malo mršaviji tor džonson!);

a o reakcionarnim ideološkim momentima (pre svega kroz prikaz lika Naučnika – koji bi da pregovara sa Zlom i zauzda ga za svoje potrebe) neću ni da govorim – sem da ipak skiciram da su sasvim u skladu sa trivijalnom, romantičarskom holivudskom tradicijom koja je oduvek prednost pridavala Emociji a negirala i podsmevala se Razumu (i njegovim predstavnicima: naučnicima, nerdovima, čitaocima mudrijaških knjiga, okultistima, i svima koji čačkaju dalje i dublje od uobičajenih u-se-na-se-i-poda-se 'ambicija'), što je i logično budući da je ta imperija zasnovana na manipulisanju Emocijama, a Razum je tome glavni neprijatelj, te im igru najviše kvari onaj ko suviše Budno i suviše Razumno prilazi tim manipulatornim tvorevinama.

sve u svemu: carpenterov THING je svetlosnim godinama daleko bolji od ovog staromodnog, detinjastog, vulgarnog, traljavog, vremenom-pregaženog uratka.

amin.

REC 2 (2009)

**(*) 

 3-

REC 2 je gluplji ali brži, bezvezniji ali (malo) zabavniji nastavak.

plusevi:

+ bez smaranja: nema uvoda i pola filma protraćenog na novinarsko-vatrogasačke doskočice i trla-baba-lan bla-bla-trućovima; kreće se in medias res, svi smo već odgledali 1. deo, znamo osnovne premise, i sad smesta teramo dalje. film počinje sa grupicom vojničina koja upada u dobro nam poznatu karantin-zgradu, naizgled da pomogne eventualno nezaraženima, a zapravo… sa nešto komplikovanijom agendom.

+ ima više kamera (svaka vojničina na šlemu ima mini-kamericu, a tu su i još neke pridružene kamere – o tom potom) = više perspektiva i dinamike.

 

+ ono što je valjalo po prvi put, valja i sada: frenetični napadi opsednuto-zaraženih (!) i vrtoglava akcija koja u par primera zaista uspeva da postigne retko na filmu dosegnuti ugođaj košmara u kojima vas neko goni i bežite, a na sve strane progonitelji i nema izlaza nigde, koja god vrata da otvoriš iza njih neko, a progonioci bukvalno za petama… brrrr. dakle, uz sve rezerve prema mrdajućim kamerama i frustrirajućim ograničenjima vezanim za tu formu, mora se priznati da balaguero i plaza uspevaju, kao malo ko u hororu danas, da izmuzu maximum iz tog kvazidokumentarizma i da kreiraju neke zaista respektabilne scene vrhunskog korišćenja minimalnog svetla i maximalnog pokreta za 'frustriranje gledaoca' ograničenom posmatračkom perspektivom © by Hrvoje Turković i stravom time proizvedenom. znači, ima ovde nekoliko zaista sjajnih scena za koje je šteta što nisu u nekom overall boljem filmu!

+ demonsko-satanski momenti su ovde naglašeniji i ima više zanimljivih efekata vezanih za njih, a naročito vezano za opsednutu decu (šteta što taj aspekt priče nije dovoljno iskorišćen, konotativno kao i vizuelno)

 

+ manuela velasko (zvezda 1. dela) vraćena je smisleno i s poentom, a ne na silu (iako tako isprva izgleda).

minusi:

- sabplot sa dečurlijom koja upadne u kuću (pa još sa svojom kamericom!) jedan je od najusiljenijih, najneubedljivijih i najnepotrebnijih u recentnoj respektabilnoj žanrovskoj produkciji (žlj produkciju ovde ne računam); znači, to ovde služi samo da se ubije nešto malo vremena u ionako kratkom filmu (80ak minuta) a inače ama baš ničemu pod milim bogom ne služi. što je još gore, ta balavurdija (2 dečka i cura) je neopevano iritantna: ne znaju šta hoće, stalno galame, urlaju, svađaju se, a onda potpuno neubedljivo i nelogično upadnu u zgradu bez ikakvog razloga sem gole radoznalosti (aha. jeste. vidiš gomilu specijalaca, helikopteri nadleću krovove, policija svuda, zgrada prekrivena najlonom – sve su to znaci da nema bolje ideje nego da uvučeš svoju balavu guzicu baš tamo i vidiš naživo šta se dešava! sigurno nije ništa opasno!).

da bar nešto zanimljivo tamo urade. da bar nešto spolja donesu ovima u zgradi. da ih bar iskasape na neki originalan način. da bar njihovo prisustvo donese filmu BILO ŠTA što bez njih ne bi imao. ali ne: oni služe samo za nerviranje, toliko da svaki dobronamerni građanin ne može a da ne poželi da uleti u ekran i išamara te tupadžije koji su prvo urlali da moraju da uđu unutra, a kad su videli gde su došli, smesta krenu da urlaju plačući i cmizdreći kao da su neki bosanskomuslimanski siročići. plačipičke, eto šta su!

ok, razumem ja da bi bez njih film trajao jedva sat vremena, ali fuck, ako su već balaguero i plaza morali da nekako popune vreme i imaju iole normalan running time, pa mogli su, majku mu, da smisle ili pametniji sabplot, ili pametniji način da se ova deca upotrebe!

 

- glavni junaci su vojničine. no ofens, ali živo me zabole za tu vrstu ljudi kao glavne junake. pre svega, neko ko je svoj život posvetio uniformi ne može da računa na moju simpatiju. zatim, ti likovi su i inače, pa tako i ovde, cepanke, a normalnog gledaoca ne zanima sudbina tamo nekih cepanki. najzad, za horor je loše kada umesto nenaoružanih, netreniranih, kilavo-prosečnih everymena i naročito everywomena imaš – te copine u spec. opremi, sa šlemovima, sa mašinkama i kojekakvim modernim oružjima! pa valjda ću lakše da se saživim i više da strahujem za neku ženicu u poluiscepanoj aljinici boje lila dok beži uz ili niz stepenice nego li za tamo neku sirovinu sa mašinkom i šlemom!

- kao da to nije bilo dovoljno, među ove vojničine lenji scenaristi su morali da ubace jednog hiper-uber-ales iritantnog imbecila koji je toliko neprofesionalno nervozan i napaljen i emocijama savladan i histeričan da mi nije jasno kako je uopšte bio primljen u vojsku (običnu) a kamo li kako je takvo leglo histerije i nekontrolisanosti dospelo u elitnu jedinicu profi-specijalaca! bem ti špansku vojsku ako jedan ovakav zagor može da im bude elita! (sreća te ovaj zagine relativno brzo, mada NEDOVOLJNO brzo!)

- i za kraj, najslađa i najkrupnija i najsuštinskija zamerka: ono što je u prošlom filmu, tj. REC1, bilo kao nalepljeno na kraj uz mnogo abre-ubre akcije, pa nismo stigli ni da svarimo i procesuiramo kako treba, a ono već – odjavna špica! ono to je sada u centru pažnje, i tek sada priča nema smisla: govorim, naravno, o demonskoj opsednutosti koja funkcioniše kao virus. odnosno, to je kao neki virus demonizma. or some such nonsense crap. ujedeni i zaraženi zapravo nisu ni zombiji ni bolesnici ne znam kakve epidemije, nego su – demonski posednuti građani, lutke kojima komanduje centralna inteligencija, big-bad-mama na demonozombi, žgoljava bleda madeiros cura.

taj spoj konvencionalnog katoličkog demonizma (sasve popovima, egzorcizmima, molitvama isusu i svim svecima) i modernog epidemic-trilera (sa virusima, uzorcima krvi, epruvetama i mikroskopima) izrazito je neuspeo i bezvezan, čak i u ovako frenetično tempiranom filmu. ne može i jare i pare. odlučite se: Đavo ili virus. Zlo ili bolest. Sveta vodica ili serum. Zdravo Marijo ili Hipokratova zakletva. ne može oba.

inače dobijamo bulšit zaplet u kome ovim vojničinama upalim u zgradu komanduje POP koji traži uzorak KRVI od madeiros curice, valjda da bi pod mikroskopom proučio Đavola i napravio serum za Zlo. 10 x Zdravo Marijo, dvije žlice svete vodice te malo H1N1 vakcine, i eto – Zlo je pobeđeno!

da sumiram: zaplet je još gluplji nego u RECu, simpatičnih likova skoro i da nema (manuela se javlja tek u drugoj polovini), čitavom situacijom vlada usiljenost, proizvoljnost i bezveznost, ali brz tempo i nekoliko solidnih set-pisova čine REC2 ipak gledljivim, solidnim hororčićem za uzdrmavanje ustajalih nerava.

NAJBOLJI ZOMBI FILMOVI

GHOUL'S GHOULS

THE BEST ZOMBIE MOVIES

according to

Dejan Ognjanović

Napravio sam jedan kraći osvrt na najbolje filmove sa zombijima i zombolikim stvorovima.

To je lista od 30 najboljih, pri čemu top-15 imaju i nekoliko rečenica obrazloženja. Jedna znatno kraća lista (top-10), sa svedenijim obrazloženjima, izašla je u ZOMBI SPECIJAL EMITORU br. 474 koji ću možda jednog dana i prikazati ovde. Ovo što ovde vidite je dopunjena, dorađena, blago izmenjena i sasvim exkluzivna lista.

Pređite mišem preko naslova filmova, jer za mnoge postoje i moji detaljniji rivjui i kritike, bilo ovde na blogu, ili drugde na netu.

1. DAWN OF THE DEAD

genijalno apokaliptičan, a istovremeno intiman;

funkcioniše i kao drama i kao akcija i kao horor telesnih, socioloških i metafizičkih implikacija;

a thinking man's Grand Guignol!

nijedan drugi film nije ovako ubedljivo i upečatljivo i zlokobno uhvatio taj osećaj da je sve otišlo dođavola – uključujući i oduševljavajuće oslobađajući utisak anything goes slobode!

2. DELLAMORTE DELLAMORE

 

duhovit, mračan i poetičan;

zlokoban i mističan i groteskan;

tamo gde se sreću pulp i art i prevladavaju podele između sebe, čistije i lepše nego kod Argenta;

maske su odlične, Rupert Everet savršen, Ana Falki 3Xsexy, a groblje je takvo da bi svako poželeo da u onoj lepotinji počiva!

3. RETURN OF THE LIVING DEAD 

nikad zabavniji likovi nisu bili u smešnijim situacijama niti su bili opkoljeni ovako memorabilnim živim mrcinama!

fun times at the mortuary!

ovo je, takođe, krajnje redak primer zombi filma koji ne troši ama baš ni minut na prazne priče, upoznavanja, pripreme, uvode i razrade i sranja: ne, deco, zabava kreće od PRVOG minuta, i ne posustaje sve do pregenijalno preteranog poslednjeg!

4. RE-ANIMATOR

gordon nas podseća koliko neukus i smrt i perverzija mogu da budu smešni!

više memorabilnih replika i upečatljivih set pisova nego ijedna druga zombi komedija, izuzev ove iznad i ove ispod!

džefri kombs u jednoj od antologijskih uloga vascelog žanra.

5. DEAD ALIVE a.k.a. BRAINDEAD 

nikad infantilna iživljavanja nisu bila ovoliko urnebesna, dinamična, blesava i nepredvidiva!

mrcine ustaju, prave decu, kidaju kožu, čereče, padaju pod kosilicu, mutiraju, rastu do gigantskih razmera… nebo je granica!

a tu je –pored svega – još i neverovatno groteskna in your face edipovština koja se provlači kroz ceo film sve do spektakularne završnice sa povratkom majci (tj. u majku) i bukvalnim preporodom!

6. THE SERPENT AND THE RAINBOW 

još jedan fin balans između strave i zabave, umetnosti i palpa, satire i drame, horora i društvenog angažmana, sa zombifikacijom nikad explicitnije povezanom sa politikom;

sjajna muzika, egzotične lokacije, erotika, mistika i jeza.

plus, nekoliko antologijskih set-pisova (čovek plače na sopstvenoj sahrani – u sanduku; vudu povorka koja se okonča košmarom sa anakondom koja izlazi iz usta zombi-neveste; više košmara vezanih za živosahranjenost; genitalna tortura od strane vudu-pajkana; 

7. NIGHT OF THE LIVING DEAD (1968)

prvi veliki moderni nezavisni horor – revolucija u žanru, sprovedena kroz gulove!

nerazvodnjeni mrak i nihilizam;

klaustrofobija i bezizlaznost od najgore sorte: sami smo krivi!

na žalost, vreme nije bilo nežno prema ovom filmu, i on je danas poprilično ostario: dijalozi su drveni, gluma amaterska, režija je mestimično 'kako mali đorđe vidi orsona velsa'. pa ipak, za film koji se 95% dešava u 2-3 sobe jedne te iste prozaične kuće, ovo je ipak istorijski kamen-međaš koji nikakvo sadašnje cepidlačenje ne može da izmesti sa pozicije koju će zauvek imati.

8. THE BEYOND

 

snage iracionalnog gaze sve pred sobom: logika cvili u ćošku, likovi drhte na vetru a ritam je podređen logici košmara;

verovatno najstravičniji (i najlepši) splatter ikada!

rupe u scenariju zjape, celuloid sagoreva i kida se, a iz ambisa iza, s one strane storitelinga, linearnosti i razuma izleće unikatna orgija košmara!

9. 28 DAYS LATER

low budget apokalipsa uporediva sa učinkom Romerovog DAWNa;

naglasak na drami i osećaju izolacije i nekomunikativnosti,

a sve to potcrtano žestokim scenama i napetom akcijom.

dirljiv, lep, elegičan, strašan, stravičan film.

10. SHAUN OF THE DEAD

 

duševno, duhovito, satirično, sa dobrim likovima i zabavnim situacijama;

skoro savršen balans između omaža i originalnosti.

ipak, zombiji su ovde prenaglašeno metaforizovani da bi bili upotrebljeni za jednu u suštini banalnu pričicu.

11. DAY OF THE DEAD

ljudi su stoka, a vojnici to isto al na kub!

nesputana mizantropija širi se na naučničko-militaristički kompleks pa, maltene, i na čitav muški soj.

no, ideje i filozofija na stranu, ovaj film preterivanje sa svađama između tih kreatura i karikatura umnogome iskupljuje nekim od najnadahnutijih zombi gegova i najžešćim splaterom u okviru pristojno-budžetiranog filma.

12. NIGHT OF THE LIVING DEAD (RIMEJK)

romerov scenario popravlja brojne rupe i klimavosti iz originala (uključujući i katatoničnu junakinju koja ovde, u duhu romerovog novotkrivenog feminizma, zapravo postaje akciona heroina), ali savinijeva režija je tek kompetentna, a glumci škripe tek malo manje nego u škrip-škrip originalu iz šeset osme.

efekti maske su izvanredni a kraj je značajno bolji no u prvencu.

13. DEAD & BURIED 

unikatan spoj eterično-sablasne, klasutrofobično-zlokobne atmosfere sa žestokim splater set-pisovima, a sve upakovano u nenametljivo egzistencijalističku potku o smrtnosti, životu kao većem paklu od same smrti, i lažima koje sami sebi pričamo – uključujući tu i sjajan twist u tom smislu, koji za skoro 2 decenije prejudicira slične iz LOST HIGHWAY, FIGHT CLUB i sl.

inspiracija za jednu od najboljih epizoda DILANA DOGA ('zona sumraka').

14. ZOMBIELAND

zombilend nije samo aluzija na to da je amerika postala zemlja zombija, nego i da je njena zombifikacija umnogome izvedena upravo kroz industriju zabave. biće skoro propast sveta? nek' propadne, nije šteta! samo da je lud provod dok brod tone, ništa drugo nije bitno. blaženi neka su sebični i samo-sebi-posvećeni, jer njihovo će biti carstvo zemaljsko. amin.

15. ZOMBIE FLESH EATERS

 

bestidno iracionalan i besmislen, epizodičan, set-pisičan – fulčijev ZOMBI u sebe trpa i vudu i lude naučnike i konkvistadore i ajkule i njujork i antile i brodove i kolibe i crkve i crve i savršeno preteran krvopljus.

raj za oči – splinter u oku naročito!

+ + + + + + + + + + +

16. CITY OF THE LIVING DEAD

 

17. RETURN OF THE LIVING DEAD 3 

18. OTTO, or Up With the Dead People

19. LES REVENANTS

20. VERSUS 

21. BRIDE OF RE-ANIMATOR 

22. WILD ZERO

23. 28 WEEKS LATER

24. LET THE SLEEPING CORPSES LIE 

25. DAWN OF THE DEAD (2004)

 

26. PET SEMATARY

27. PLAGUE OF THE ZOMBIES 

28. DEAD HEAT

29. BEYOND REANIMATOR

30. ZOMBI HOLOCAUST