ZORA ZOMBIJAili: Kad u Holivudu više ne bude originalnosti, rimejci će preplaviti zemlju
Kada ste poslednji put pogledali američki komercijalni (dakle, žanrovski) film – zaista dobar, čak odličan film – a da ovaj nije bio adaptacija nekog romana, stripa, video igre ili TV serije? A da nije, čak, bio ni amerikanizacija nekog uspešnog francuskog, japanskog i inog hita? Zasnovan na potpuno originalnom scenariju? Koji čak nije ni parodija, pastiš, omaž, rekonstrukcija, dekonstrukcija...?
Da.
Ne govorimo ovde o filmovima sa 'artističkim' pretenzijama. Govorimo o onome u čemu su Ameri oduvek bili najbolji. Žanrovski film.
Da se ne lažemo: 'umetnost' je u Holivudu uvek bila nusproizvod. Industrija zabave nikada nije bila drugo do – industrija. I niko normalan na tome nije zamerao, sve dok su Ameri sebi i svetu isporučivali najzabavnije, najgledljivije, najprijemčivije krimiće, komedije, vesterne, melodrame, ...horore. Problem sa današnjim američkim žanrovskim filmom nije toliko u tome što njime vlada biznis, koliko to što je biznis zaslepeo i pojeo sve ostalo. U paničnom strahu od i najmanjeg rizika, formula ''ništa ne uspeva tako kao (tuđi) uspeh'' podignuta je na kub i pretvorena u aksiom. Kao posledica takvog kukavičko-šićardžijskog pristupa, današnji američki žanrovski film više nije svetionik po kome se ostatak sveta upravlja. Tekovine američkih klasika poslužile su kao odskočna daska za originalne i nadahnute produkcije kakve su hongkonška, japanska, korejska, ili –u Evropi- španska i francuska. Najbolji učenici Hoksa, Hičkoka, Pekimpoa... pa čak i Karpentera, de Palme, Kamerona... danas dolaze izvan Amerike.
R. V. Emerson je pre više od 160 godina u svom čuvenom eseju O Samopouzdanju (On Self-Reliance) pisao: ''U svakom delu genija mi prepoznajemo naše odbačene misli, i one nam se vraćaju sa izvesnom otuđenom veličanstvenošću... [Ako ih ne prihvatimo kao svoje] sutra će neki stranac savršeno razumno kazati upravo ono što smo mislili i osećali sve vreme, i bićemo prinuđeni da sa stidom uzmemo sopstveno mišljenje od nekog drugog.'' Izgubivši samopouzdanje u sopstvenu originalnost i zatvorivši vrata kreativnosti, svežini i riziku (vrlinama koje su krasile klasične producente), vlasnici današnjih filmskih kuća u Americi doveli su sami sebe u ponižavajuću situaciju da im stranci pokazuju kako se radi ono u čemu su nekada oni sami bili najbolji. A izgubili su čak i stid kada se po ko zna koji put upuste u reciklažu nečega što je neko, nekada, negde, već uspešno uradio. Važno je samo ići na sigurno.
Napred rečeno je očito, između ostalog, i na primeru horor žanra u poslednjih desetak godina. Najuspešniji filmovi bili su pastiši (Vrisak, Čakijeva nevesta, Fredi protiv Džejsona), nastavci (Noć veštica H20), reprize (Isterivač Đavola: Verzija koju niste videli, Osmi putnik) amerikanizacije stranih filmova (Krug, The Grudge) i rimejci klasika od pre nekoliko decenija (Teksaški masakr motornom testerom). Trend postaje više nego uočljiv. Reciklaža kao ultimativno priznanje sopstvene jalovosti i oportunizma.
Evo kako se ove teze ogledaju na konkretnom filmu. U proleće 2004. premijeru je imalo Svitanje mrtvih, rimejk horora Džordža Romera Dawn of the Dead iz 1978. (na žalost, original nikada nije prikazan u našim bioskopima). Romerov film se danas smatra nezaobilaznim (čak, jednim od nekolicine ključnih) naslova u proučavanju modernog horora: radi se o delu koje na nadahnut, ozbiljan, inteligentan i beskompromisan način iz dubina nezavisnog niskobudžetskog filma radikalnom estetikom i ideologijom udara šamar u lice ne samo tadašnjih žanrovskih konvencija već i važećih mejnstrim pravila. Romerova Zora mrtvaca je istovremeno promišljena, suptilna drama, oštra satira, precizno izveden akcioni film sa odličnim scenama saspensa, jeziv i grozomorno krvav horor film, neodoljivo-crna komedija, i zastrašujuća umetnička vizija apokalipse i kraha čovečanstva kakvo poznajemo.
Na svakom od ovih planova dejstava on podjednako uspešno udara pravo u stomak sa visceralnošću retko viđenom u horor žanru, pa i izvan njega. Drama između likova koji postaju sve otuđeniji 'boli' jednako kao i ugrizi oživelih mrtvaca, čiji masakr – nakon 'krčkanja' u nezdravim međuljudskim odnosima - donosi pravu katarzu, i gotovo radost što ovaj i ovakav svet sve izvesnije propada. U vreme premijere mnogi gledaoci su se teturali iz bioskopa ne znajući šta ih je to snašlo, a učinak koji Romerovo remek delo ostavlja –na stomak i glavu u podjednakoj meri!- jedva da je okrnjen 25 godina kasnije.
To što se u njegovom filmu nije imalo šta popraviti nije, dakako, smetalo producentima da se oprobaju sa rimejkom poznatog, ali komercijalno nikada do kraja eksploatisanog naslova (Romerov spoj žestokog splatera i intelektualne, egzistencijalističke drame nije mogao da se nada rezonanci sa najširim masama grickača kokica, i ostao je u zabranu kulta). Tako je nastao film dovoljno rulja-friendly da bude otkupljen čak i za srpske bioskope, pod naslovom Svitanje mrtvih. Možda je i bolje što je prevodilac napravio ovakvu distinkciju, tako da nikome, ni u najdubljem ludilu, ne padne na um da pomeša Svitanje sa jednom i jedinom Zorom mrtvaca.
Pogledajmo u čemu su sličnosti i razlike između ova dva naslova.
Zoru mrtvaca režirao je Džordž A. Romero, horor autor u punom naponu snage, u to vreme još uvek napadan ali docnije prihvaćen kao jedan od većih režisera američkog nezavisnog filma. Svitanje mrtvih potpisuje Zak Snajder, 'autor' niza video spotova, kome je ovo režiserski debi.
Zora se nastavlja na svet i svetonazor uspostavljen ključnim naslovom modernog horor žanra, Noć živih mrtvaca (1968), čiju predstavlja autorsku nadogradnju. Svitanje se ne nastavlja ni na šta (pa čak ni na zlosrećni, ali bar pošteni rimejk Noći... iz 1990.) i jedini razlog svog postojanja nalazi u komercijalnoj kalkulaciji da se Romerova premisa može eksploatisati za mužu određene količine sivo-zelenih novčanica.
Romero naglasak stavlja na uzak krug profilisanih likova i dramu koja se polagano razvija između njih. Snajder naglašava akciju, brzinu i buku (to se zove 'modernizovanje' za publiku nesposobnu da prati bilo šta što ne mrda, treperi i skače svake bogovetne sekunde filma).
Romerov film ima kompleksan scenario, i njegovi glumci možda nisu baš uvek na visini složenih zadataka pred njih postavljenih. Snajder je, zahvaljujući daleko višem budžetu, mogao da kupi kvalitetnije glumce (Sara Poli, Vings Rejms, Stiv Veber...), ali im površan scenario i skicirana karakterizacija daju vrlo malo prilike da se iskažu.
U Zori je centralna lokacija – tržni centar- maksimalno upotrebljena u idejne svrhe (kao središte satire potrošačkog, materijalnog, obezduhovljenog društva), ali isto tako i za brojne nadahnute akcione i horor set-pisove. Svitanje, kao oličenje 'vrednosti' koje je Romero karikirao, svakako ne želi da se bavi satirom, idejama i metaforama, ali –što je još neshvatljivije- čak i na svom nižem, zabavljačkom nivou, jedva da imalo ume da iskoristi tako slikovitu lokaciju barem za gegove ako već ne za satiru.
Romero se smelo poigravao sa očekivanjima tadašnje publike i konvencijama horor filma, i ujedno revolucionisao kreativnu upotrebu nasilja na filmu do tada neslućenih granica, smelo idući nasuprot standardnih merila 'dobrog ukusa' i sveopšte cenzure (Zora je u bioskope krenula sa žestokom verzijom, bez rejtinga, što je bio veliki komercijalni rizik). Snajderov film je bezbedno ušuškan u konvencije današnjeg holivudskog R-rated filma: i u stilskom i u idejnom i u žanrovskom smislu zadovoljava se igrom na sigurno (tj. već viđeno). Umesto revolucionarnosti, kompetentnost je njegov najviši cilj, i domet.
U Zori mrtvaca, konflikt je usložnjen trvenjem između samih ljudi, a naročito na kraju filma, u sukobu sa bandom motociklista koja bi da preotme tržni centar; ljudi su, dakle, najopasniji protivnici, i kovači svoje nesreće, dok su mrtvaci u tome sekundarni. U Svitanju, scenario neubedljivo prelazi preko početnog trvenja sa osobljem tržnog centra i zadovoljava se simplifikovanom polarizacijom na 'dobre' žive i 'loše' mrtvace, što znatno pojednostavljuje ili čak anulira dramu.
Romerova Zora sadrži čitav niz žestoko napetih i šokantno krvopljusnih scena, i konstantnu auru ozbiljne pretnje koja visi nad svima. Snajderovo Svitanje, uprkos solidnim efektima maske, ne uspeva ni da uplaši ni da zgrozi, jer su ti prizori orkestrirani na površno-zabavljački način, poput video igre lišene likova i drame, gde je sav naglasak na spektaklu.
Sa minimalnim budžetom od oko 1,5 milion dolara, Romero je uspeo da postigne zadivljujuće ubedljiv apokaliptički ugođaj kraja civilizacije, oslikan jednako na mikro planu psihologije likova i njihovih odnosa u novim okolnostima, kao i na makro-planu društvenih pokretanja i reakcija širokih masa i autoriteta (naučnici, vojska, mediji...) na novonastalu situaciju. Snajder, sa 30 puta većim budžetom, uspeva da ne nagovesti ni trideseti delić te apokalipse (ograničene na par kadrova na početku, i na nešto malo TV vesti tokom filma).
Tako imamo prividni paradoks, a zapravo vrlo logičnu situaciju: mikro-budžet + makro-ambicije-intelekt-talenat = vrhunsko postignuće sa širokim rasponom uspešnih dejstava. Nasuprot toga je formula: visok budžet + mikro-ambicije-intelekt-talenat = osrednje, kompetentno ali neupadljivo postignuće koje ni u kom aspektu nije nigde blizu vrhunskog (pa čak ni natprosečnog).
Iz svega gore rečenog jasno sledi da je Svitanje mrtvih tek još jedan od tužnih pokazatelja stanja današnjeg američkog žanrovskog filma, od koga niko više ne očekuje vrhunsku inovativnost, i gde se sve češće kao najveći kompliment nalazi fraza ''Nije toliko loše koliko je moglo da bude''. Da. Svitanje zaista nije loš film. Može se pogledati. Ali uopšte ne mora. Tek u poređenju sa Romerovim originalom, i sa idealima u njemu oličenim – davno zaboravljenim, kakvi su: snaga vizije, beskompromisnost, originalnost, živost, itd. – tek tada, dakle, Svitanje se poima kao u suštini nepotreban i bezličan produkt vremena u kojima je cinizam pojeo ideale a oportunizam nadjačao kreativnost i smelost.
Najbolja stvar koja se o Snajderovom filmu može reći jeste da je njegova solidna prođa na blagajnama, paradoksalno, napokon omogućila zatvaranje finansijske konstrukcije za dugo i predugo planirani i čekani četvrti deo Romerove zombi-sage. Nećemo se zadržavati nad ironijom činjenice da je bila potrebna fanovska kopija da producente podseti na originalnog majstora i njegovo višegodišnje obijanje njihovih pragova. Budimo srećni što je Romero najzad dobio potreban novac i počeo da snima Land of the Dead, u nadi da stari lav još uvek ima jake i oštre zube u svojim čeljustima, i da vizija koja je natapala prva tri dela sage još uvek poseduje nekadašnju prodornost.
Neki kažu: ''Bez starca nema udarca.'' Neka je i tako. Ali, na kome ostaje svet? Na Zaku Snajderu i legijama njegovih bezlično-kompetentnih kolega?
Kad u Americi za autore poput Romera više ne bude bilo mesta, Snajderi će hoditi zemljom...
(Prvo izašlo u magazinu PRESSING MOVIE, leto 2005. godine)
Нема коментара:
Постави коментар