FINAL DESTINATION: BLOODLINES (2025)

„Mi smo ovde samo zbog klanja“ – ali ne od sorte „Došo Đejson s mačetom, sekirom, harpunom, pa čerečio“, nego onog više u duhu Pevca Krelca (ili Ruba Goldberga) gde jedna sitnica čačne drugu, ova lupne treću, ona obori četvru koja padne na petu i – eto belaja! Sa što više splatera i crnohumornog zaginuća!

            I, kako ovde po tom pitanju – jedinom koje nas stvarno zanima – stojimo?

            Pre toga, kratko priznanje: prvi i drugi deo ovog serijala smatram vrlo dobrim (jake trojke) i zabavnim filmovima, pri čemu je drugi imao onu antologijsku scenu sa balvanima na auto-putu koja se toliko urezala u pamćenje narodu, delom jer je izvanredno izvedena, delom jer je bliska realnosti i svakodnevnom iskustvu: ona bi se, za razliku od 90% drugih situacija u ovom serijalu, zapravo mogla desiti, manje-više onako, svakome od nas. A toliko je postala ikonična da je korišćena i u epp kampanji za ovaj najnoviji film – a, s izvesnom varijacijom, ali i očiglednim „migom“, upotrebljena je i u poslednjoj sceni ovoga. Međutim, posle drugog dela ovaj je serijal prestao da me zanima, ne sećam se ni da li sam gledao treći, valjda jesam, ali posle njega sigurno ne… sve do ovoga. Imao je solidne kritike i reakcije fanova, pa rekoh, ajd da odmorim mozak uz ovo.

            Problem kod ovog serijala je što je svaki naredni film posle prvog zapravo njegov rimejk, sa drugim „likovima“, ali manje-više istom strukturom, istom pričom.

            Tako i ovaj: počinje scenom zaista spektakularne pogibije, sa dve varijacije: „dešava se“ u 1960-ima ne u „sadašnjici“, i zapravo se NE dešava, jer ubrzo shvatimo da to nije vizija koja se ostvarila, nego vizija koja je jednu curu navela da spreči to dešavanje. Naravno, svi ti spaseni ubrzo su izginuli na druge načine, a jedino je ona pretekla – i to čak do danas. Ovo poslednje nije baš ubedljivo, jer bi ona 2025. morala imati najmanje 77 godina, a baba koju vidimo u filmu ne izgleda baš toliko stara.

            Tu viziju iz 1968. sada sanja unuka te žene, jer Smrt sad i njenu familiju oće da ganja, isto kao ajkula u JAWS IV: THE REVENGE („This time it’s personal!“) i onda imamo sve one rutinske i YAAAWNN dosadno predvidive scene i motive: odlazak kod Osobe koja Zna (baba), koja je naravno čudak i lujka i živi u survajvalistički ograđenoj kolibi u divljini (kao Lori u HALLOWEEN 2018), i koja naravno ima obaveznu Kupusaru gde je mahnito išvrljano i iscrtano sve (s ponekom zalepljenom fotkom)… Sve je povezano!

            I naravno da mora da se ode i na još jednu rutinu ovog serijala: Poseta Toniju Todu, ovog puta zaista poslednja, jer u vreme snimanja on je već imao svoju smrtnu presudu i premijeru nije doživeo, a i u toj kameo pojavi izgleda kao da nam se obraća s one strane groba sa svojom Carpe Diem porukom. To je solidno koncipirana scena u svojoj meta-dimenziji koja će samo fanovima biti očita: Toni nam maše, poslednji pozdrav šalje, odlazi, prvo na filmu a ubrzo i u životu, tj. smrti, mada dramaturški baš ništa i nigde ne gura dalje, to je jedno slepo crevce da se oprostimo od Tonija, i tolko. Ćao Toni, bio si super u rimejku NOĆI ŽIVIH MRTVACA, naravno iznad svega u KENDIMENU, a solidan i u svim dosadašnjim EKSKURZIJAMA... R.I.P.

            I naravno da su likovi topovsko meso, i da su svi odreda antipatični i iritirajuće negledljivi, čak ružni. Prošla su ta vremena, moj Radovane, zemlja ti se radovala, kad su američki glumci/glumice bili baš onako leeeeeeeepi. Ovo sad sve na bućkalo vađeno bog te pita odakle, ova glavna izgleda ko neki A.I. da je napravio melting pot Amerike, nešto što nit je melez nit nije, izgleda nezanimljivije od prosečne prodavačice na niškoj Velikoj pijaci (filipinskog porekla, vidim sad), smućkano sve, sem duše.

Svi su glumci loši, dijalozi su im ili debilni ili strogo info-damperski funkcionalni, ukratko film je maltene NEGLEDLJIV u scenama koje nisu „meso“, odnosno „krv“ filma. Sreća što ovo nisam išao u bioskop da ov gledam, jer bih u tim scenama ili zaspao ili pao u iskušenje da izvadim telefon da brauzujem net, jer tu se po pet puta ponavljaju stvari koje smo videli, ili se nagvažda o stvarima koje su predvidivi kliše u prepoznatljivom, ofucanom mehanizmu zapleta, tako da iole verziran gledalac tu vrti palčevima (ako nema telefon pri ruci) i zeva dok čeka da neko sledeći zagine.

I? Za krv mi reci, pusti to ostalo.

Prva scena je najbolji deo filma: to masovno stradanje na nekakvom restoranu na vrhu tornja nalik avalskom (iliti pre onom u Sijetlu) fino je i zamišljeno i režirano: ko je oguglao na previše CGI-ja, neće mu smetati ni ovde, valjda.

I nadalje, imamo pretežno CGI krv, pa mi je teško da osetim entuzijazam pred time, čak i kad konceptualno neka splater scena nije loše zamišljena, npr. vetrokaz kroz usta. Glava koju spljeska kontejner đubretarskog kamiona deluje barem realno. Iz nosa s alkom se moralo izvući nešto krvi! Staklena srča u piću morala je biti progutana a ne nagažena – nagaženo staklo videli smo na filmu već sto puta, a u grlu (iznutra) baš i ne tako često. Jedno spljeskavanje se dešava prebrzo u mraku – nisam ni opazio koji je to kurac doleteo s neba da zgnjavi jednu od otpisanih osoba u trepni-i-propusti SPLATTT!!! kadru. A pančlajn sa brvnima je toliko očigledno nacrtan da ta aluzija na FD2 samo dodatno podseća da je sve to mnogo lepše i ubedljivije bilo u drugom delu.

Još jedan problem imam s ovim: treš materijal se tretira „ozbiljno“, kao da je strejt horor, umesto „s jezikom u obrazu“, što bi jedino imalo smisla. Ovo je, kažem, igrana verzija Pevca Krelca u spoju s nekim splater crtićem poput MR. PICKLES ili METALOCALYPSE, samo što nema ni blizu duha i humora kao oni. A imajući u vidu kolko je ovde kompjuterske animacije, uslovno shvatite ono „igrani“, jer veći deo splatera ovde je nacrtan. Sve bi ovo bilo zabavnije da je tretirano s duhom, ironijom, ali ne, nema toga.

Nekima će možda zasmetati i to koliko su elementarno neubedljive skoro sve glavne scene u filmu na nivou fizike ili bilo kog načela stvarnosti. Alo, bre, neko je u Americi 1968. napravio stakleni pod na nekakvom tornju, predviđen za ne znam kolku težinu krova i ljudi i svega – i on će da se rasprsne od jednog staklića s lustera koji padne na njega? Pa ko vam je to pravio? SNS?! Izvinte me, ali Amerika je godinu dana kasnije, dakle 1969, POSLALA LJUDE NA MESEC, nije ovo Vučić Ugradnja Inc pa da im jedan staklić sjebe podno staklo restorana.

Isto, i još više, važi za novčić. Dobro, znam da uvek ima mudrosera koji će u tom novčiću da čitaju simboliku ne znam kakvu (Novac-Amerika-propast; kritika kapitalizma, boga Mamona, ne znam čega), ali nemojmo se zajebavati – ja, kao neko ko je u detinjstvu običavao da stavi novčić na prugu da ga točkovi voza spljeskaju u tanki lim, dobro znam da taj novčić, na kraju, ne bi mogao da iz šina izbaci voz, ama ni blizu: bio bi spljeskan ko ništa, ali onda tog debilnog kraja ne bi bilo… Kao ni scene s magnetnom rezonancom, koja samo što u sebi ne otvori crnu rupu i ne usisa celu bolnicu u drugu dimenziju…

Ukratko, ja sam bio prilično ugnjavljen i slabo, tek mestimično zabavljen ovim filmom.

**(*)

2+

FANTAZIJA I HOROR U NIŠU!

 U Niškom kulturnom centru će i ove godine biti održan Festival fantastike ZmajKON, od 15. do 18. maja. Posetioce očekuju druženje sa piscima, tribine, radionice, “Podrum društvenih igara” i muzički nastupi. Specijalni gost je svetski pisac fantastike Džon Gvin.

            Biće i nekih hororičnih, gulovskih sadržaja na koje vam posebno skrećem pažnju! 

            ČETVRTAK, 15. maj

Svečano otvaranje zakazano je za 15. maj od 19 sati, u Velikoj sali NKC-a, kada će biti održan i Bazar fantastike, kao i dodela festivalske nagrade “Minas Edel”. Posetioce očekuju i muzički gosti – gudački kvartet Korona, Stanislava Petković, Lazar Petrović i Aleksandar Stevanović.

Od 19:30 će u Maloj sali biti otvorena izložba Orfelinovih naslovnica, a učesnici su Ivica Stevanović i Dejan Ognjanović.

Ovom prilikom, i svih dana, moći ćete i da kupite neke Ivičine printove s posvetom.

 

PETAK, 15. maj

Drugog dana ZmajKON-a, od 14 sati, u Maloj sali, biće održana radionica Damjana Silbaškog i Vide Simić, pod nazivom “Napravi svoj čarobnjački štapić i vikinšku narukvicu”. 

Dva sata kasnije, u 16h, na istom mestu počeće i tribina pod nazivom “Vitez od Orfelina: Arabeske i groteske Ivice Stevanovića”, gde će moderator biti Dejan Ognjanović.

U Velikoj sali u 18 sati drugog festivalskog dana počinje razgovor sa specijalnim gostom, piscem fantastike Džonom Gvinom, a moderatori će biti Miloš Petković i Ivan Jovanović.

Iste večeri od 19 sati, u Maloj sali, biće održana tribina “U početku beše reč: Od reči do kostima”, gde će učestvovati Lucio Ćopić, Dimitrije Šobot i Milica Keckarovski.

Tribina o nedavno preminulom reditelju Dejvidu Linču zakazana je za 20:30, a govoriće Dejan Dabić i Srđan Savić.

16. maja od 16 do 18 sati biće održana i radionica “Čudesni svetovi Igora Kordeja” u Maloj sali NKC-a.

 

SUBOTA, 17. maj

U subotu, 17. maja, u 14 sati počeće radionica o kosplej likovima Lione Ekaterine, a od 16 sati, počinje i “Liga crtačkih legendi”, gde će učestvovati Igor Kordej, Ivica Stevanović i Igor Krstić.

Kasnije tog dana, od 18 sati, u planu je još jedan razgovor sa Džonom Gvinom, o nordijskoj mitologiji u epskoj fantastici.

Pretposlednjeg dana ZmajKON-a od 19 sati biće organizovana tribina pod nazivom “Strava u epskoj fantastici: Priča o Robertu E. Hauardu”. Učesnik je Dejan Ognjanović, a moderator Srđan Savić.

Na bazaru fantastike, u holu NKC-a možete kupiti Ghoul Press izdanja Dejana Ognjanovića:

NAŽIVO (1.000 din)

PROKLETIJE (1.000 din)

ZADUŠNICE (1.000 din)

DIVLJA KAPELA (900 din)

i KULT GULA (1.000 din)

Biće tu i neke nove ORFELINKE.

Posebno i exkluzivno, biće dostupna i zbirka DECA NOĆI – izbor horor priča Roberta E. Hauarda koju je Ognjanović priredio!

 

Za 20:30 zakazan je i “Stendap protiv fantastike” Ivana Drajzla i Nikole Silića.

 

NEDELJA, 18. maj

Poslednjeg dana, u nedelju, 18. maja, od 14 sati, biće održana kreativna radionica farbanja figurica Žarka Silbaškog u Maloj sali, dok će istovremeno u Velikoj sali biti u toku kviz “Hari Poter”, koji će voditi Milan Maksimović Maksa.

U 16:30 počeće i tribina “Niška književna fantastika”, gde će učestvovati pisci izdavačke kuće Medivest KT, a za 18 sati je zakazan crtani film iznenađenja.

 

Za vikend, 17. i 18. maja, od 16 do 20 sati, u planu je potpisivanje knjiga na Bazaru fantastike u holu NKC-a.

Osim Bazara, u sklopu pratećeg programa, svakog dana će u Klubu NKC-a biti organizovan „Podrum društvenih igara“.

 

            P.S. Za vikend je u Nišu najavljeno i gostovanje ĆACI-CIRKUSA sa Predsednikom Ćacilenda kao glavnom klovnovskom atrakcijom. Biće do jaja!

 

            P.P.S. Uskoro očekujte još razne neke vesti i najave: idućeg vikenda (22-23. maja) imaću neke horor aktivnosti u Beogradu, a vikend potom – u Crnoj Gori. Crnogorci, spremite se!

            Spremaju se Orfelinke (uskoro pretplata!), sprema se horror program za Slaughter, i svašta još nešto pišem i uređujem ovih dana – pratite ovo mesto i znaćete prvi…

FREWAKA (ROOTS, 2025)

FREWAKA na staroirskom (gaelic) znači ROOTS, odnosno korenje, i odnosi se ovde pre svega na porodično korenje, pošto film tematizuje prenošenje generacijskih trauma na metaforičkom planu, a dotiče se i doslovnog korenja, šuma, drveća, podruma, pod-nivoa stvarnosti i svesti…

            Prepričan, mogao bi da zvuči i kao generički folk horor (što vrlo snažno nije!), i kao nekakvo woke sranje (glavna junakinja je lezbejka, a njena buduća žena, inače trudna, je Ukrajinka) i šta god – ali sad kad su debili već prekinuli da čitaju rivju, ili su barem prestali da išta dobro očekuju od ovog filma, ne znam da li da se uopšte trudim zbog vas, ostalih, kojima nije bitno ŠTA koliko jeste – KAKO.

            Ipak, ukratko, kazaću vam i ŠTA: mlada žena, ubrzo nakon što joj se majka obesila (u jezivo-gnusnom prologu), biva angažovana da se kao medicinska starateljka pobrine za stariju, nedavno šlogiranu i polupokretnu ženu u jednoj izolovanoj kući u irskoj ruralnoj zabiti. Ona ode tamo, i vidi da je ta žena žrtva sujeverja, ili deluzija, ili šizofrenije – a možda, ko zna…?

            Glavno je, ipak, KAKO: kako glume te dve glumice, a naročito baba – pa to je ludilo, čudilo, fantazija, spektakl! Ako one dve ne prodaju ovu priču, niko i ništa neće, jer na svojim grbinama je nose (Ukrajinka je sporedan lik, nije tu prisutna tokom većeg dela filma).

            I KAKO je to napisano, konstruisano, ispripovedano, i KAKO je pametan ritam, nešto između slow burna i ipak stalnih horor set-pisova i low-key spektakla… I KAKO je (irski) folklor utkan u priču, postepeno, nenametljivo, bez jeftinih palp fazona, bez dodvoravanja horor fanovima… Autentično!

      I KAKO je režirano! Hej, ovo je režirala žena, pa ne očekujte arđentovsko depalmijanske egzibicije i „wow kako montira, vidi kako mrda kameru“ – dakle, režija nije nametljiva na neki očigledan način, ali zato sve što treba da radi, ona uradi tačno kako treba, a pre svega – izaziva STRAVU. (Plus, uslikano je besprekorno! Ovo je jedan od vizuelno najlepših novijih horora.)

            U tome joj pomaže ODLIČAN skor – muzika jeste ponekad i preglasna, ali Hej, ako vam to nije smetalo kod Kjubrika, neće ni ovde. ima tu, istina, par malo jeftinijih džamp skerova, ali praštam, jer nisu ti tako loši, plus – ima ovde itekakao ozbiljne STRAVE, a ovo su samo višnjičice na šlagu.

            Oh, da: za promenu, za predah, eto i to da vidimo jednom u ovoj godini: horor film koji nije o gangster akciji i bluzu i komendijašenju i kerebečenju, niti o mlaćenju i pucnjavi i šutiranju u njuške i u splateru, nego, suprajz, napravljen je za PLAŠENJE, za useravanje, za žmarce, za nelagodu, za buduće košmare…

            I kad već referišem na SINNERS: u ovoj FREVACI naći ćete daleko jeziviju, strašniju scenu iz podžanra „Ne zovi svakoga da ti ulazi preko praga“ – i šta biva kad ono-to, nepravo, ipak UĐE unutra...

            Ne mogu kraće i jezgrovitije ovaj film preporučiti nego ovako: ako volite Orfelinovu ediciju „Poetika strave“ koju vam priređuje vaš Dr Ghoul, morao bi da vam legne ovaj film: jer ovo je kao da režira vintage Pupi Avati, a piše ga neki Maken-Blekvud u spoju sa Dafne di Morije-Širli Džekson-Vernon Li, možda čak i malo manje eksplicitna Popi Z. Brajt, ali što da ne i Ted Klajn iz „Porot Farme“, recimo… pa čak ima i dvije žlice Ognjanovića iz ZAVODNIKA, ali i iz „Divlje kapele“ – uključujući Horor Usred Bela Dana, i nepouzdane pripovedače, i stilizovani kraj koji možda neće baš svakome da legne, ali kome legne – leći će ko šamar! Meni je ovaj lego 100% a inače u savremenom hororu kraj je mesto gde najčešće imam zamerke. NE I OVDE! TO JE – TO!

            Ovca mi se jagnji i nemam vremena da ovo seciram i analiziram u sitna crevca – zato, primite ovu preporuku, ili nemojte: ja sam uživao mnogo više nego što sam očekivao, pa želim s vama da podelim.

            A kad god vidim nešto ovako superiorno, prva misao mi je: „Šta je ova osoba još radila? Ima li ovoga JOŠ?“ Pa, ima, i dapače, već sam pisao na blogu o njenom prvom i zasad jedinom dugometražnom filmu. Neka vas ne pokoleba što sam joj tada dao 2+ i napisao sledeće za njen DEVIL'S DOORWAY (2017):

 

Solidna premisa o opsednutoj curi koju opatice čuvaju u ćeliji u jednom irskom katoličkom „samostanu“ za posrnule djevojke i o dvojici popova, matorom i mladuncu, koji dođu po nalogu Vatikana da to istraže pokvarena je pre svega formom FFF-a, koja je izrazito neubedljiva i nevešto, usiljeno, bez prave potrebe (sem trenda) upotrebljena. Naime, dešava se 1960. godine, i od nas se očekuje da poverujemo da popče na ramenima tegli 16mm kameru, ili tako nešto kabasto i teško, i snima sve to što gledamo, uključujući razna jurcanja po hodnicima i tunelima... što nema teorije da je slučaj. Šteta; da je „normalno“ snimljen, bio bi ovo jedan okej, atmosferičan, fino glumljen, creepy hororček bez naročitih tematskih i idejnih ambicija da šta ozbiljno prozbori o veri i njenoj zloupotrebi, o Katoličkom Zlu (TM), o Đavolu i „đavolima“ u mantijama, itd.

 

Rediteljka je ozbiljno sazrela u proteklih 7 godina, i FREWAKA je sasvim drugi nivo i rang filma od DORVEJA. Proverite, pa recite!

***(*)

4-/3+ 

 

SINNERS (2025)

 Napomena: Ima malih spojlera oko sredine texta, i većih malo pred kraj rivjua.

SINNERS je prvorazredan crowd-pleaser, iliti „bioskopski film“: ne mnogo više do toga (malo li je ovo?!), ali nipošto ne ni manje. Ako meni ne verujete, pogledajte boks ofis: nešto što toliko razbija blagajne, a nije DC-MARVEL-Iks-Oks-the-Movie, nego je „originalna ideja“ – mora da stvarno nešto pruža narodu kad toliko masovno hrli na ovo.

            Sad, da se ne lažemo: ovo je „originalna ideja“ samo u smislu da nije adaptacija nekog već postojećeg propertija, nego seo čovek pa iz glave napiso scenario, bez konkretne igrice, stripa ili romana da direktno obradi uz prethodno plaćanje autorskih prava bilo kome. To ne znači da to „iz glave“ nije bilo obilato nadahnuto čitavim nizom „tropa“ iz konkretnih žanrova (gangsterski, muzički, akcioni, horor) i podžanrova („okupljanje benda“, „film odrastanja /aka „coming of age“/, „vampirski film“), pa i konkretnih filmova i pesama.

            Ako ste „fah-idiot“ horora, i ako je to glavni razlog što ste poželeli gledati ovaj film, budite spremni na delimično testiranje svoje strpljivosti: ovaj film bukvalno tek na svojoj polovini direktno zakorači u horor; u prvih sat i malo jače imate možda minut-dva nagoveštaja da će ovo možda ići u neke hororične vode.

Takođe, mogu da razumem da će neki „fah-idiot“ biti delimično razočaran horor aspektom ovog filma, jer to je njegov manje zanimljiv i manje kreativan deo. Prosto, horor akcija je konvencionalna, videli smo već stotinu puta ove vampirske fore i fazone – mada, retko izvedene s ovim budžetom i rediteljskim umećem; a i tretman vampirskog lora (pa i dizajna, i efekata za njih vezanih) ne vrca od originalnosti. Ako je ona uopšte moguća posle 500 filmova o vampirima, ovaj film nam je ne pruža.

            GREŠNICI su, dakle, fascinantni dok uvode svoje mega-sočne i zabavne likove i njihove zanimljive međuodnose – osnažene zaista izuzetnim kastingom, u kojem su svi besprekorno odabrani i ubedljivi, srcem, i dušom i fizionomijama tačno pogođeni za to što treba da oličavaju. I ako tu imam neku zamerku, to je totalno neubedljiva nužda da se sve odvije od jutra do svitanja (sic), tj. u jednih te istih 24 časa u cugu!  

Dva crna brata ujutro kupe neku štalu (dobro, „mlin“), tek u podne počnu da sakupljaju kuvare, kelnere, vratare i ostalo osoblje, a uveče im je štala već okrečena, ofarbana, napunjena inventarom, pićem, hranom – i krcata narodom koji je (kad pre?!), već saznao da se otvara taj bircuz s pevanjem, opijanjem i ponekim jebavanjem i dovukao se tamo u masama i ruljama.

U filmu koji sadrži i vampire koji lete kroz vazduh, i to bez krila, a u zoru spontano samosagorevaju i tope se, daleko najfantastičniji „detalj“ je to da je neko toliki supermen da za oko 6 sati, za jedno popodne, od štale napravi kafanu za crnce, sa celokupnim inventarom, i još uspe da je uveče dupke napuni njima. Vanredno preduzimljiva rasa, reklo bi se. I fun loving u pizdu materinu… (A tek što su izrazito neubedljivo raskalašne te crnkinje tog doba, 1930-ih; to sve omoćeno i raskomoćeno i nogošireće na izvolte, „Izvolte pička pa liži, dečko koga sam danas prvi put upoznala“, ko da su iz 21. veka i da patrijarhalni oci i braća u toj populaciji nikad nisu postojali…)

            Već od prve scene, u kojoj vidimo nekog glumačkog debitanta (kažu da je mladunac zapravo muzikant, što mu za ulogu dobro dođe), jasno je da smo u rukama vrhunskog storitelera, a kad zagrizemo tu udicu i odemo u „jedan dan ranije“ (ostatak filma), i uvedemo glumačku zvezdu Majkla B. Džordana u duploj ulozi (besprekorni vizuelni trikovi njega i „blizanca“), taj se utisak samo osnažuje: i ja ne pamtim kada sam poslednji put u bioskopu gledao novi film u kojem sam se osetio toliko sigurno u rukama reditelja, koji ne da zna šta radi, nego vozi ko mator.

Ritam, emocija, vrcavi i pametni dijalozi, pejofovi, dinamika, gradacija, hintovi, kačenje pušaka koje će kasnije da opale – sve je to školski primer onoga što se u 1980-im podrazumevalo maltene u svakom ambicioznijem bioskopskom akcijašu-hororu, ali što je do danas postalo maltene zaboravljena umetnost u toj meri da sada s vilicom na podu gledamo nešto što je pre 30 godina bilo samo „odličan popkorn flik“.

Umeće dobrog bioskopskog filma nije da ti kaže nešto novo, neviđeno, nemišljeno (tome služe art filmovi, ili oni retki i-žanr-i-art nad-filmovi, što ovaj ipak nije), nego da ti kaže/potvrdi ono što već misliš/“znaš“, da te učvrsti u postojećim uverenjima i vrednostima, tj. da ti na živahan način reimaginira klišee i dežavije kao da ih prvi put gledaš. I to GREŠNICI prilično umešno rade.

Dva brata kriminalne prošlosti vraćaju se u rodni kraj, u „legit“ posao; za sobom ostavili svako po jednu žensku – obe im to ne zameraju snažno, nego hrle da im sve oproste i vrate im se (jer su mnogo dobri jebači, čujemo); popov sin svira „đavolju“ muziku (bluz); najbolji kuvari, muzikanti i drugi radnici u kraju – svi odreda su potkupljivi, za pare svi do jednog ostavljaju posao koji imaju već godinama i decenijama, i istog popodneva na prvi poziv odu da rade za braću-gangstere; itd.

            No, ako ne razmišljate previše nego se prepustite priči i likovima, to sve ide glatko, fino, zabavno, sočno, vulgarno, duhovito, napeto i sve što treba, kad zatreba.

            I onda imamo Scenu O Kojoj Će Svi Pričati – kad muzika našeg bluz-momka razbija zidove štale, kida velove vremena i prostora, priziva duhove prošlosti i budućnosti, ne samo crnaca nego i drugih rasa, i to je zaista antologijski pametno zamišljeno i tehnički nadahnuto atraktivno predstavljeno: i hrabro, smelo rušenje konvencija, kad se, načas, u tom improvizovanom bircuzu iz 1932. odjednom pojave drečavi reperi iz poznog 20. i ranog 21. veka, kineske operske pevaljke, Bantu crnci i ko sve ne. I ne samo što je vrhunski koreografisano i kostimirano i režirano, nego je i, prikladno, muzika Ludviga Goransona apsolutno genijalna, ne samo u ovoj sceni, nego u čitavom filmu – što od njega, naravno, ne čudi: od genija se genijalnost očekuje, i on je orno i nadahnuto deliveruje.

            A onda dođu vampiri, privučeni njome.

            E, oko toga su mi već pomešana osećanja. S jedne strane, dobro je što imamo ubedljive i zabavne, prijemčive likove s kojima smo se sat vremena upoznavali, pa nisu topovsko meso, tj. stoka za klanje gde navijaš za vampire, nego zapravo navijaš za ove smrtnike i grešnike; tu dobijaš i žanrovski pejof (ako si došao zbog horora, evo, hintovi su nagomilani, saspens je izgrađen, vreme je za eksplozije) i dramski pejof jer se neki likovi i odnosi dodatno zavrću u kontekstu vampirske opsade i zaraze i preobražaja…

            S druge strane, nisam najsrećniji što se toliko mnogo muze iz jedne od najimbecilnijih stavki klasičnog vampirskog lora – da, navodno, vampir ne može da ti uđe u kuću bez poziva. A to važi čak i za čoveka koji ti je do malopre boravio u kući, onda izašo, postao vampirizovan, i sad odjednom ne može nazad. PUSTI PRAVOG UNUTRA je od toga napravio divnu i nežnu metaforu, a GREŠNICI to koriste pre svega za saspens i horor zezanje.

Teško mi je da im na tome mnogo zamerim, jer to sujeverje je povod za jednu od najnapetijih scena – rekoh vam već da me u zadnje vreme fascinira horor-saspens kroz dijalog a ne kroz ne znam kakve egzibicije i pirotehnike, i scena koju imam na umu besprekorno je savršenstvo primene te vrste horora na delu: prolongirani pokušaj domalopre-smrtnog a sad vrlo-verovatno-vampira da ubedi domalopređašnje ortake da ga PUSTE PREKO PRAGA štale-bircuza. Možda to ovako rečeno zvuči kao MEH, PIH, KOJEŠTA, izem ti scenu, jaka stvar! Ali kako je to napisano, odglumljeno i režirano, to je nailbiting suspense at its very best: a sve je u tome dal će neko da se zajebe da kaže „Pa dobro, ajde uđi, kad si zapeo“ ili neće!

No, moje prokletstvo i moj križ jeste da horor ne gledam samo radi eskapizma i zabave, nego neprestano (čak i dok se zabavljam) razmišljam, a konotacije vampira u ovom filmu malko su konfuzno koncipirane. Na prvi pogled, vampiri su beli a žrtve su crne, pa IZGLEDA da se u kontekstu američkog Juga 1930-ih simbolizam sam od sebe nameće: zli belci isisavaju krv sirotim crncima. Paralela sa Kju Kluks Klanom je eksplicitna: ono što vampiri ne dovrše noćom, eto ih Klanovci da dokusure ranim jutrom…

A opet… stvari nisu baš tako prostodušne. Glavni vampir je Irac, što je nacija koja je prvo bila jebena od strane Engleza, u Irskoj, a onda je bila dodatno jebena od strane Wasp Amera u USA, dakle – ne Waspovac nego potlačeni belac (manjina) spopada (većinske) crnce. Crnci imaju svoj sinkretizam, kao i Srbi: spolja gladac (hrišćanstvo, baptisti) a unutra jarac (paganski: vudu šit); Irac eksplicitno kaže da je baš-baš mator, iz predhrišćanskih (gelskih) dana na ostrvlju, pre nego što se hristijanska pošast zapatila i tamo. Dakle, ovaj „osvajač“ je crncima zapravo brat po bar dva osnova: i etnički, kao manjina, i verski, kao paganin.

Plus: šta on oće? Da pesma ovog drevno-talentovanog bluz-momka probudi i NJEGOVE (irske) mrtve. Pa jel to tako loše i strašno? Sympathy for Mr Vampire!

PLUS: šta sekta vampira oće? Tvrde da crncima nude jedan istinski MELTING POT rasa i kultura, kakav je Amerika samo u teoriji, ali ne zaista u praksi; crnci, pak, preferiraju svoj afrocentrični negrorasizam i samobitnost bez utapanja u bilo šta i bilo koga. Pa jel to lepo, drugovi crnci? Jel to moderno i politički korektno? Jel ta deklaracija nezavisnosti u duhu multi-kulti 21. veka? Pa još da ste baš vi nosioci te muzike što, kao, ruši zidove, a belačku muziku ko jebe, i još se vi sami zatvarate iza zidova i NE PUŠTATE NIKOGA UNUTRA?

Nego, filozofijade i konotacije na stranu, kazaću još i ovo: nisam prvi koji će ovaj film uporediti sa FROM DUSK TILL DAWN, ali sam možda među prvima koji će kazati da u tom poređenju blagu prednost ipak dobija DUSK. Tomu je tako zato što je DUSK originalan i blesav i žestok i nadahnut sve vreme, od krimi-početka do monster-splatter kraja – a iz horor ugla još i zato što je monster-horror akcija u DAWN znatno inovativnija, razrađenija, složenija, i spektakularnim praktičnim efektima učinjena antologijskom, dok je ova u SINNERSima i kraća, i prostija, linearnija, manje praktična a više nacrtana u kompu, mada je super po sebi, in this day and age and shit. Plus je sasvim lišen pretenzija, dok SINNERS glume da su pametniji i umniji nego što jesu. („Jao kakav slojeviti prikaz rasnih tenzija i kuraca palaca, neviđeno nešto! I nečuvena oda bluzu, jer nema muzike dok džungla ne zabubnji i gitara ne zaplače…“).

SPOJLER SLEDI!

Na kraju, ipak moram još nešto kasti što me ne razduševljava onoliko kao većinu: u sceni koja sledi nakon što odjavna špica počne, iz 1992. godine, vidimo dvoje vampirizovanih 1932. kako i dalje lutaju zemljom, a jednog smrtnika iz onog doba, imamo sada kao bluz-dedu na ivici groba. I onda čujemo ovu razmenu:

Old Sammie: „You know something? Maybe once a week, I wake up paralyzed reliving that night. But before the sun went down, I think that was the best day of my life. Was it like that for you?“

Stack: „No doubt about it. Last time I seen my brother. Last time I seen the sun. And just for a few hours, we was free.“

da, bio si slobodan da mitraljezom kosiš tuce belaca...

Meh. Šeset godina si već besmrtno dete noći, a i dalje ti najbolji dan u životu nije ni kad si ono rokao za Ala Kaponea u Šikagu, ni ne znam koje gangsterske orgije i akcijanja, nego to jedno veče kad si šljokao i đuskao u štali – i još ti nedostaje sunce… Jak si mi ti vampir… A što se tiče slobode – nit si bio slobodan tada, crnče na američkom Jugu 1930-ih, nit si slobodan sada, crnče u Americi 1990-ih, mada možda malko više jesi, naročito kao vampir, uz Public Enemy.

Anyway, sve to na stranu, rekoh već, ovo je sve vreme zabavan i odlično napravljen film za mase i zabave i zezanje, ambiciozan i spektakularan i šaren i pirotehničan i pare su dobro potrošene za ono što je na ekranu, pa prema tome, prištedite na nečem drugom a ne na karti za OVAJ film: stvarno ga vredi videti i ČUTI u bioskopu.

(Jesam li pomenuo da je skor genijalan, a ja, suprajz, čak i ne volim ni džez ni bluz ni soul ni taj izvorni crni rokenrol, niti išta crno pre Crnog Sabata? Za moj groš, skor je slušljiviji baš zato što crnu podlogu oplemenjuje savremenijim, eklektičnim dodacima, uključujući horove, indastrijal itd.)

 

***(*)

3+/4-

SHOP povodom svetskog dana horor knjiga

 

Narode, 23. april je svetski dan knjiga. Treba li bolji povod za novo izdanje GHOUL SHOPA? Evo, nudim vam neke nove i neke stare knjige.

Za sve što vas zanima, pišite na moj mejl: dogstar666 at yahoo dot com.

Za početak, najnovije stvari u ponudi. Cene, u dinarima, su na samim slikama:

PRODATO!!!

Evo ispod i mog prikaza ove knjige za RUE MORGUE magazin: 

Videotapes From Hell - Stephen Jones, ed.

Applause 

This huge box of lurid eye candy is the fourth art book compiled and edited by Stephen Jones, after The Art of Horror (RM#162), The Art of Horror Movies (RM#180), and The Art of Pulp Horror (RM#198). The original title may have been The Art of VHS Horror, but under any name its aim is clearly announced in the author’s Introduction: to celebrate the art and design of “those colourful cardboard slipcases and plastic clamshell boxes that once housed a spool of electronic tape containing a full-length feature film that could be played and replayed over and over again in your own home.”

With a foreword by Joe Dante and one-page essays contributed by Stephen R. Bissette, Ramsey Campbell, Sir Christopher Frayling, Mick Garris, Stephen King, Kim Newman, David J. Schow, Peter Atkins and many more, it is educational and enlightening for the newer generations who never had to deal with this obsolete technology, but will also make the older readers wax nostalgic about a bygone era dearly remembered.

The book is divided into ten chapters, devoted to vintage classics, cheapo chillers, drive-in delirium, Hammer horrors, Sci-Fi shockers, Charles Band’s Empire, Euro exploitation, foreign frights, independent video labels and video nasties: “The Tapes They Tried to Ban in Britain” – their explicit packaging may suggest the reasons why!

More than 500 images on 224 full-colour pages include vintage video box covers and sleeves, original artwork and posters, many of them rare, foreign (say, Japanese and Brazilian video sleeves) and some downright insane, like the crazy hand-painted ones from Ghana (West Africa), embellished with gratuitous violence and nudity unlike anything in the actual films.

Expertly selected and annotated imagery will make your eyes bleed and brains burst with the trippy, feverish visions!

ORFELINKE!

Imam i po 1 kom. antologija NEKRONOMIKON (Lavkraft; 2.500 din) i KNJIGA EJBONOVA (Klark Ešton Smit, 2.400 din). Ko voli, nek izvoli!

 

Tu je i jedna POETIKA HORORA Dr Ognjanovića: ako je još nemate, sad može biti vaša, s posvetom autora. Cena: 2.300 din.

Takođe, i ovom prilikom, zajedno sasvim gorepomenutima, možete naručiti i izdanja Ghoul Pressa:

KULT GULA (horor kritike, eseji i liste), 1000 din.

NAŽIVO (roman), 1000 din.

PROKLETIJE (roman), 1000 din.

ZADUŠNICE (moj za sada najnoviji roman), 1000 din.

i DIVLJA KAPELA (zbirka priča), 900 din.

 

Dobio sam i jedan broj primeraka zbirke DECA NOĆI, koju sam ja priredio i napisao joj pogovor.

To je moj izbor najboljih horor priča Roberta E. Hauarda, tatka na Konana. Kliknite na naslov za više detalja o sadržaju i izgledu ove unikatne knjige.

Cena je 1000 din. + ptt.

Slučajno imam extra komad časopisa GRADAC, posvećenog nedavno preminulom FILIPU DAVIDU. Objavljen pre oko pola godine. Cena - prava sitnicu za ovu krupnu knjigu punu uvida u njegovo stvaralaštvo - uključujući moj obiman intervju s njim o hororu...

PRODAT GRADAC!!!

ZBORNIK DOOMSDAY: PLAČ

Šta ima unutra? Evo:

Prodajem časopis ARKA, br. 1–50

Časopis ARKA pokrenut je u Sarajevu, 1988. godine.

Izlazio je na dve nedelje, i bavio se graničnim područjima nauke, natprirodnim moćima, misterijama sveta od ESP-a, bioenergije i ukletih kuća do Bermudskog trougla, NLO-a, Džeka Trboseka itd.

Uz beogradske TAJNE, ARKA je bila najbolji tadašnji domaći časopis za oblasti paranormalnog. Za njega su pisali ili intervjue davali relevantni poznavaoci i javne ličnosti.

Sada na prodaju nudim prvih 50 brojeva ovog časopisa, u kontinuitetu, 1-50, bez nedostajućih brojeva: tu je svaki bogovetni, od prvog do pedesetog. To su sve moji primerci, kupljeni onih dana, i pažljivo čuvani sve ovo vreme.

Čuvani su u kući, u sobi, a ne u podrumu ili špajzu: to znači da papir nije ni požuteo od sunca ni ustalasan od vlage, i ne bazdi na memlu ili ko zna šta. Svih 50 primeraka izgledaju kao da su pre nedelju dana kupljeni na trafici.

Cena za ovaj unikatni komplet je 6.000 din (+ ptt). To je 120 din po primerku… (Naravno, prodaja je samo u kompletu, ne na zasebne brojeve.)

STRIPOVI

JEFTINIJI NEGO KOD IZDAVAČA!

takođe imam i sledeće polovne (očuvane) knjige:

IZGUBLJENI SVETOVI SRPSKOG FILMA FANTASTIKE – J. Ristić i D. Jovićević

SF, fantastika i horor u srpskoj kinematografiji, s naglaskom na kratkim filmovima. Dvojezično (ima i eng. s druge strane knjige).

500 str

1.200 din

 

MONTAGUE RHODES JAMES – R. W. Pfaff

Detaljna biografija klasičnog majstora horora, čije smo zbirke izdali u Orfelinu (ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI i DUHOVI).

tvrd povez, 460 str, staro izdanje, retko

2.000 din.

 

BLEZ SANDRAR VAM GOVORI

400 PRODATO!!!

MISTERIJ LETEĆIH TANJURA, A. Bele

800

Na hrvatskom: veći format, kolor fotografije

RANXEROX 3: AMEN!

Strip, veliki format, kolor,

NA FRANCUSKOM

800

NI SNOVI NI JAVA, Aleksander Blok

(književni eseji)

300

NEŽIVOTI I ISKLJUČENJA – Milan Kovačević

400

Duhoviti antiroman

MOJA BORBA - Karl Uve Knausgor

700

Roman. PRODATO!!! 

 

DALEKO JE HADERSFILD: zapisi jednog ljubitelja filma – Dejan Petrović

500

Filmski prikazi i izveštaji sa festivala.

TEŠKA SLIKA: MEGALOPOLIS AMERIČKOG I SRPSKOG ROMANA – Maja Cvijetić

400

Teorija. Širi izbor za nagradu Nikola Milošević za 2016. Urbana proza, grad i tekst.

NOVELE I PRIPOVETKE, Aleksej Tolstoj

500

Izdanje iz 1945, ali odlično očuvano

COLLECTED WORKS OF F. SCOTT FITZGERALD

1.100

Romani i priče. Knjiga na engleskom, veliki format, 1.450 strana

ENGLISH-SERBIAN STUDENT’S DICTIONARY (Oxford)

600

na engleskom

O PESNIČKOJ UMETNOSTI, Aristotel

400

PRAGMATIZAM, Džon Stjuart Mil

400

Filozofija.

O NEMAČKIM MITOVIMA, Grof Kristijan fon Kroko

400

Teorija.

LOW LIFE, Dejan Stojiljković

400 Priče.

ILSKA VENERA, Prosper Merime

400

Priče.

OSTRVO KSIFOS- SNOVI – Pol Valeri

400

Poetska proza. Retko (1981 g.) PRODATO!!!

 

Plus, ostalo je još neprodatih originalnih horor i exploitation/weird DVD-a, pogledajte ovde: 

Originalni DVD na prodaju!