BRING HER BACK (2025)

Ne čudi me što novi film blesavih blizanaca koji su nam podarili TALK TO ME slabo prolazi na blagajnama. Tolko je crn da – it ain’t even funny. Prećeralo se s mračenjem: umiru roditelji, umiru deca, umiru glavni junaci, niko nije bezbedan – ali ne na trivijalno-rolerkosterski zabavljački splater FINAL DESTINATION način, nego u jednom ipak solidno oformljenom dramskom kontekstu gde te je zapravo briga za likove.

            Namerno neću reći „u realističkom kontekstu“, jer ne znam u kom stvarnom univerzumu bi jedna ovoliko sjebana žena mogla biti od države ovlašćena da joj se daju deca na čuvanje, a da je niko ne obiđe i proveri ponekad, u toj njenoj izolaciji, a naročito otkad joj se ćerka udavila u bazenu pred kućom u šumi…

Možda tako nešto može u Srbiji, gde je normalno da vaspitačica zaključa decu staru 5 godina u vrtiću i ode na SNS-sastančenje, a deca joj izađu kroz prozor i otpešače, autoputem, kilometrima do kuće, neprimećena, kao što se desilo pre neki dan… Možda može bez ikakve kontrole u Srbiji, gde se, takođe pre par dana, zapalio autobus sa decom koja su krenula na exkurziju – ali, da ga jebem, NE može država bez ikakve kontrole i procedure da šalje decu onoj ludači u iole civilizovanom svetu, u koji, uprkos vanzemaljski neprijateljskom živom svetu otrovnih paukova i zmija i guštera i leptirova-ljudoždera, ipak svrstavam čak i Australiju.

Bilo kako bilo, skoro-sasvim slepa seka i njen naizgled normalni ali zapravo psihički žešće sjebani bata ostanu bez oca u traumatičnoj uvodnoj sceni, i budu od strane nesposobnog državnog aparata poslati na staranje (budući da su maloletni) nekakvoj lujki (Seli Hokins, koja se jebala s čovekom-žabom!) a koja izgleda i ponaša se ko Seka Sablić, što meni barem uskraćuje mogućnost da je doživim kao realnu, ozbiljnu pretnju.

Mislim, jeste ona jeziva kad naslutimo koliko je bolesna – npr. kad je vidimo kako piški u neki sud nasred sobe, pa to nosi ovom dečku u sobu dok on spava i polije mu međunožje, pa on kad se probudi misli da se to njemu omaklo i da je još sjebaniji nego što već jeste… Ali kasnije, kad pretnja postane fizička, i svede se na abre-ubre i povuci-potegni, ta žena mi je daleko manje strašna, jer ipak je ona sitna i žgoljava ko Seka Sablić, a dečko je dovoljno izdžigljao da je za glavu viši i mogo bi je očas posla bacit do plafona pa na patos. Što, neuverljivo, on ipak ne učini kad ustreba… 

BRING HER BACK je prilično neujednačen spoj neočekivanih, svežih ili sveže-provetrenih starih stvari – sa nekim baš kliše situacijama (npr. klasična: „dozovi pomoć da dođe zlikovcu na legalo, samo da bi ’pomoć’ tu zaginula“). Vidi se da je ličan film i pre nego što na odjavnoj špici vidimo RIP posvetu nekoj mladoj osobi, ima tu duševnost u tretmanu likova, naročito dece i omladine, isto kao TALK TO ME, ali manje je to uspelo u artikulaciji: manje sam vezan za njih, manje je zaplet jasan a time i neumitan, jer su nejasna pravila oko toga ŠTA se tu zapravo dešava sa tim oživljavanjima, transferima duša, telima, proždiranjima, vaskrsavanjima, vraćanjima, prebacivanjima itd.

Ni u TALK TO ME nisu pravila bila baš 100% nacrtana, ali ipak si imao neke osnovne premise i konture jasne, tako da u svakom trenu znaš ŠTA JE U IGRI, what’s at stake, šta može da se desi, zašto se nešto dešava, kuda to (može da) vodi, kako (otprilike) to sprečiti – dok je ovde ta nekromitologija mnogo više proizvoljno skicirana, tako da veći deo filma nije jasno šta su i kolike su čije moći, šta ko i zašto želi, i čemu sve to.

Kakve veze imaju Rusi sa svim ovim – zašto se u ritualu priča na ruskom? Bem li ga! Zašto se to sve snima VHS kamerom i gleda na iskrzanim šugavim snegovitim VHS kasetlama na VHS video-rikorderima usred fucking 21. veka? Bem li ga! Osim što tako izgleda više (otrcano) creepy. Zašto u ritualima vidimo više učesnika i više voskresnija istovremeno – gde su ti ostali ljudi? Bem li ga! Zašto su ružni matori ljudi goli ili samo u gaćama tokom rituala? Jer nas asociraju na HEREDITARY? Bem li ga! Zašto se XXX samosakati, zašto jede drvo, leš, itd? Bem li ga! Zašto je leš u zamrzivaču? Bem li ga!

SPOJLER: Zašto keva duh svoje ćere prebacuje u telo dečaka, pa još oćelavljenog, iako je mogla da otme neku curicu za te svrhe? Bem li ga! Zašto ćera, vasrksnuta u dečaku, ne priča s kevom, zašto je mutava i kao retardirana? Šta nije valjalo u ritualu, u izvedbi, u prihranjivanju? Bem li ga! Zašto onaj momak pusti onako olako da ga sitnija i slabija ženica onako udavi u barici vode, a on ni da se trzne, ni da poskoči? Bem li ga!

Ukratko, ima baš gadnih stvari, i psihološki zeznutih mrakova (A24 već odavno smara s tim svojim štihom: IT’S ALL A METAPHOR FOR GRIEF!), ima i sakaćenja tela i duha, i mnogo potencijala, i kad je jezivo to priđe blizu Avati-jezivom (ZEDER)… ali, čini mi se, moglo se od ove jednostavne i suštinski predvidive pričice (nepotrebno zakomplikovane i oneverovaćene) uraditi više od ovoga. Nije mi to sve dovoljno artikulisano; ostalo je nedokuvano, poludupasto, kao prva ruka scenarija koja nije dovoljno odležala, niti razrađena. Niti je film tako zaokružen i znakovit i zanimljiv za višestruko kao TALK TO ME.

Mislim, i sa svim tim falinkama je to i dalje iznad proseka, i vrlo vredno gledanja, ali ja sam više očekivo – a i nadalje ću, od ove braće, jer imaju štofa za horor – pa zato bolje smanjite svoja očekivanja pre gledanja, kad vam se ukaže prilika. Dopuštam da ću možda blaaago da doteram sud na drugo gledanje, ali ne znam ni kad ću se naterati na njega, jer prosto ovo nije toliko privlačno i prijemčivo da bih požurio s reprizom.

Bio sam, i ostao, ljut što ovo nije bilo kupljeno za naše bioskope, ali sad kad sam ga overio, malo manje sam ljut, jer shvatam da nešto ovoliko mračno i nezabavno i feelbad ni ovde ne bi razbilo blagajne, kao što nije ni u USA… Za utehu, pošto je tako ćorakast, eto njega na strimingu za par nedelja do mesec dana, verovatno.

            P.S. Nema ocene, niti će ih nadalje biti. Čitajte rivjue ako oćete, pa kome je do toga nek sam prevodi text u cifre i zvezdice u svojoj glavi. Te su ocene ionako oduvek pre svega bile za moju ličnu orijentaciju i klasifikaciju, a ne za smarače koji će tu da mi zvocaju: „Zašty sy ovomy dao XXX a onome si dao YYY, kako sy mogay, zaštyyy?!“

PAKLENO SRCE & KABAL: Najava!

 

A sada, ono što ste odavno čekali.

What's your pleasure, sir?

Imam veliko zadovoljstvo da najavim i detaljnije opišem najnoviju lepoticu u Orfelinovoj ediciji „Crna mačka“ (knj. 5): u pitanju je omnibus izdanje koje sadrži podugačku novelu (ili kratki roman) PAKLENO SRCE i roman KABAL Klajva Barkera.

            Pošto smo vam doneli Barkerove KNJIGE KRVI, onako kako ih je ovaj majstor horora prvobitno i bio zamislio – dakle, u dva velika, pompezna toma, a ne u šest knjižuljaka u mekom povezu, i sa obiljem originalnih ilustracija i pratećih, stručnih tekstova i napomena, sada je došlo vreme da isti tretman dobiju njegova dva dela koja se savršeno nadovezuju na priče iz tih zbirki, a i nastala su odmah posle njih.

            Čitajte kratki roman PAKLENO SRCE iz kojeg je rođen kultni film GOSPODARI PAKLA (HELLRAISER), takođe u režiji Klajva Barkera, i proučavajte sličnosti i razlike između njih. Kako su Kenobiti bili prvobitno zamišljeni i opisani? Ko je i kakva je bila Kersti u svom prvom, književnom izdanju? Koji su nagoveštaji paklene mitologije u prisutni u tekstu, a koji su kasnije dodati ili menjani u filmovima?

            Čitajte to po prvi put na srpskom – jer ova novela je do sada kod nas bila prisutna samo u nelegalnom izdanju koje je jedan Lopov i Pirat nevešto posrbio iz hrvatskog prevoda. 

Prevod s engleskog uradio je Strahinja Mlađenović, i dodao obilje fusnota koje pojašnjavaju imena i aluzije iz ovog veoma kondenzovanog, slojevitog i aluzivnog teksta, pa obogaćuju vaše razumevanje i uživanje u ovom delu – i filmovima izrođenim iz njega.

Čitajte roman KABAL, prvi put objavljen na srpskom 1991 u kultnoj ediciji „Košmar“, i odavno rasprodat. Tu je prevod Aleksandra Markovića, lektorisan i uređen, i takođe praćen novim napomenama tamo gde su nužne.

Uživajte u romanu prema kojem je sam Barker snimio svoj film NOĆNI SOJ (NIGHTBREED) i proučavajte sličnosti i razlike između teksta i filma, tretmana likova, tema, ideja…

Knjiga sadrži i veoma opširan kritički osvrt na ova dva dela i Barkerovu poetiku ispoljenu u njima, na 90-ak strana, u vidu pogovora Dejana Ognjanovića pod naslovom „Čudovišta za jedne, ljudi za one druge“. 

Tu je sve što treba da znate o ovim delima, uz obilje citata samog Barkera iz vremena nastanka, i kasnije, kao i navoda drugih proučavalaca i kolega koji osvetljavaju ova njegova dela.

Isto kao i KNJIGE KRVI, tako je i PAKLENO SRCE & KABAL obimna knjiga (384 strane) ukrašena originalnim ilustracijama domaćih majstora angažovanih specijalno za ovo izdanje. Većinu već znate iz ranijih zdanja, a tu je i prinova, Ognjen Pavković, čije nadahnute umetnine krase ovo izdanje.

Korice je uradio Ivica Stevanović, kao i više unutrašnjih ilustracija, zajedno sa drugim mladim umetnicima. Neke od njihovih radova vidite uz ovaj post.

Orfelin je upravo raspisao pretplatu: o ceni i detaljima u vezi sa porudžbinama saznajte na Fejsbuk stranici Orfelin izdavaštva, i na Instagramu, veb sajtu, itd. Kome je slađe iz moje ruke, imaću i ja neki broj primeraka, pa možete po istoj ceni (2300 din) naručiti i od mene.

Knjiga bi trebalo da izađe iz štampe do kraja juna: dakle, prava stvar da budete cool na plažama ovog leta, s ovom divotom u svojim rukama… 

A ova tvrda knjižurina može se upotrebiti i za samoodbranu, zlu ne trebalo.

A evo kako počinje moj pogovor:

Klajv Barker: 

Čudovišta za jedne, ljudi za one druge 

 „Moći leteti? Biti dim, ili vuk; poznavati noć i živeti u njoj zauvek? To nije tako loše. Vi nas nazivate čudovištima. Ali kada sanjate, sanjate da letite i preobražavate se i živite bez smrti.“- Noćni soj

 

Klajv Barker je oduvek bio posvećen odbrani prava čudovišta – odnosno, onih drugačijih, skrajnutih, progonjenih – da postoje, da se njihov glas čuje i njihovo stanovište razume. Artikulacija čudovišne perspektive temelj je njegove svekolike poetike: u proznom obliku započeta je u pričama sakupljenim u Knjige krvi, a kulminaciju i ultimativni iskaz doživela je u noveli „Pakleno srce“ („Hellbound Heart“, 1986) i u romanu Kabal (Cabal, 1988).

Prostorima ova dva dela paradiraju ogoljena čudovišta, u najširem dijapazonu varijeteta – čudovišni ljudi, čovekolika čudovišta, čudovišta-zveri, čudovišta-demoni. Ona se manifestuju u skučenom, gotski-hororičnom mikrokosmosu jedne stare kuće i u širem, mračno-fantastičnom makrokosmosu jedne zajednice za izopštene. Ovim rasponom mogućnosti ocrtava se luk između čistog horora, s jedne, i čiste fantastike s druge strane, i iscrtava se mapa njihovih tačaka preseka, odnosno zajedničkih teritorija, ali i zasebnih, nedeljivih regiona i njihovih osobenosti. Stoga je sasvim smisleno da se književni izrazi ovog mikrokosmosa i makrokosmosa nađu zajedno, unutar istih korica, kao i da se na ovom mestu istovremeno sagleda poetika čudovišnosti Klajva Barkera, onako kako je u ta dva dela iskristalisana i kanonizovana.

 

 

I. Srca osuđena na Pakao

 

1. Ultimativna Knjiga krvi

 

Roman Utkani svet (Weaveworld, 1987) Klajva Barkera počinje sledećim rečima:

„Ništa nikada ne počinje.

„Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

„Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.“

U izvesnom smislu može se reći da ni svojevrsna revolucija u fantastičnoj i horor prozi koju je donela novela „Pakleno srce“ ne počinje zaista sa njom. Ona je, pre svega, na mikro-planu, produžetak i kulminacija onoga što je Barker započeo sa šest tomova zbirki pod zajedničkim naslovom Knjige krvi (Books of Blood, 1984-85); a pored toga, jednako važno, ona je, na makro-planu, proizvod i kondenzat određenih važnih tendencija, kako u horor književnosti osamdesetih, tako i u široj kulturi tog vremena. Potrebno je sada da se raspletu utkane niti iz tri najvažnija toka – iz lične poetike Klajva Barkera, iz horor proze tog vremena i iz određenih tendencija kulture i umetnosti začetih u 1970-im koje su doživele puni procvat početkom 1980-ih, i da se razmotri međuodnos u kojem se one nalaze.

Novela „Pakleno srce“ napisana je neposredno nakon Knjiga krvi, i po svim svojim odlikama u potpunosti pripada stilu i svetonazoru ti priča. Da je zaista bila objavljena zajedno sa njima, mogla bi se smatrati najdužom i jednom od najboljih među njima, zato što se u njoj u čistom, razrađenom obliku ogledaju principi koji su prethodne zbirke učinili revolucionarnim. A ona se, zapravo, pred čitaocima prvi put našla u okviru trećeg toma serije antologija Noćne vizije (Night Visions), objavljenog novembra 1986, koji je priredio značajan pisac epske fantastike i horora, Džordž R. R. Martin. Koncept tih antologija bio je da svaki tom predstavi po tri pisca, svakoga sa po oko 30.000 reči, odnosno stotinak strana odabranog teksta. U ovoj konkretnoj zbirci, naslovljenoj upravo po Barkerovoj noveli, unutar istih korica predstavljeni su Remzi Kembel (Ramsey Campbell), inače autor predgovora prvom izdanju Knjiga krvi, sa sedam kratkih priča, Liza Tatl (Lisa Tuttle) sa tri duže pripovetke, i – Klajv Barker sa jednim ali vrednim naslovom, novelom „Pakleno srce“.

Urednik ovog izdanja u svom predgovoru rečito staje u odbranu umetničkih potencijala horor proze onda kada je izdignuta iznad pukog senzacionalizma i pristupa joj se s ambicijom i integritetom. Ono što Martin piše, braneći sadržaj ove knjige en generale, odnosi se i te kako i na vrednost Barkerove novele in concreto:

  

Loše horor priče govore o šest načina da se ubije vampir i bave se eksplicitnim prikazom toga kako su pacovi pojeli Bilijeve genitalije. Dobre horor priče su o većim stvarima. O nadi i očaju. O ljubavi i mržnji, požudi i ljubomori. O prijateljstvu i adolescenciji i seksualnosti i besu, usamljenosti i otuđenosti i psihozi, hrabrosti i kukavičluku, ljudskom umu i telu i duhu pod stresom i u agoniji, ljudskom srcu u beskrajnom sukobu sa samim sobom. Dobre horor priče nas teraju da pogledamo svoje odraze u tamnim iskrivljenim ogledalima, gde naziremo stvari koje nas uznemiravaju, stvari koje zapravo nismo želeli da gledamo. Horor gleda u senke ljudske duše, u strahove i bes koji žive u svima nama. Ali tama je besmislena bez svetlosti, a užas je besmislen bez lepote. Najbolje horor priče su priče na prvom mestu, a horor na drugom, i koliko god nas plaše, one čine i više od toga. U njima ima mesta i za smeh i za vrisak, za trijumf i nežnost, kao i za tragediju. Oni se ne bave samo strahom, već životom u svoj njegovoj beskonačnoj raznolikosti, ljubavlju i smrću i rođenjem, nadom i požudom i transcendencijom, čitavim nizom iskustava i emocija koje čine ljudsko stanje. Njihovi likovi su ljudi, ljudi koji se zadržavaju u našoj mašti, ljudi poput onih oko nas, ljudi koji ne postoje samo da bi bili predmet nasilnog klanja u četvrtom poglavlju. Najbolje horor priče govore nam istinu. (George R. R. Martin, “Introduction: The Horror, the Horror”, Night Visions: The Hellbound Heart, Berkley, 1988 (1986), pp. 4-5)

 

            Ili, kako to sam Barker u ovoj noveli kaže, one govore „o stanju prokletih, o ljubavi izgubljenoj pa iznova pronađenoj, o onome što je očaju i žudnji zajedničko.“ Da, može se reći da „Pakleno srce“ sadrži eksplicitne prikaze radnji daleko brutalnijih i maštovitijih od nečega tako prozaičnog kao što je čovek koga proždiru pacovi (a što su do tada već apsolvirali Stiven King i Džejms Herbert), ali isto tako i da njena poenta nije u nadmetanju u sadizmu – iako su sadizam i mazohizam u njoj na daleko produbljeniji način promišljeni i reaktualizovani. Jeste ona i o ljubavi i mržnji, požudi i ljubomori, seksualnosti i besu, usamljenosti i otuđenosti, o ljudskom umu i telu i duhu pod stresom i u agoniji, ljudskom srcu u beskrajnom sukobu sa samim sobom. I ona se zaista bavi životom u svoj njegovoj beskonačnoj raznolikosti, čitavim nizom iskustava i emocija koje čine ljudsko stanje, a u srži svega je upravo to stanje, a ne nasilno klanje. Iako ima i klanja. Oh, da, ima ga i te kako, jer ovo je Barker u svojoj najhororičnijoj, najeksplicitnijoj, najkrvavijoj fazi, i ova novela zaista predstavlja apoteozu pristupa razrađenog u Knjigama krvi. 

(…)

Nagrada „Miodrag Bulatović“ za roman ZADUŠNICE Dejana Ognjanovića!

 

Velika mi je čast i zadovoljstvo što mogu obznaniti da je moj roman ZADUŠNICE dobio prestižnu regionalnu nagradu „Miodrag Bulatović“ za najbolji roman u oblasti karnevalizovane, groteskne i fantastične književnosti.

A evo i današnje zvanične obznane: 

JU Narodna biblioteka „Njegoš” Nikšić, u skladu sa Odlukom međunarodnog žirija 

u sastavu:
prof. dr Gojko Tešić, predsjednik žirija,
prof. dr hab. Boguslav Zjelinski, član žirija,
prof. dr Andrea Lešić-Tomas, članica žirija,
prof. dr Miranda Levanat-Peričić, članica žirija i
doc. dr Tamara Labudović, članica žirija,

dodjeljuje nagradu „Miodrag Bulatović”

za najbolji roman u kategoriji karnevalske, groteskne i fantastične književnosti
dr Dejanu Ognjanoviću za roman „Zadušnice”.

A evo nekih kratkih, ali prodornih opservacija o ovoj knjizi od strane članova žirija: 

„Roman Zadušnice Dejana Ognjanovića predstavlja inovativnu i originalnu književnu verziju ispisanu na filmskoj matrici popularnih žanrova tzv. zombi apokalipse i survival horora. Premda tema epidemije nemrtvih kao podtekst priziva Romerove filmske priče Noć živih mrtvaca (1968) i Zora živih mrtvaca (1979), ovaj roman nadilazi tu početnu inspiraciju da bi se realizirao kao temeljit obračun s metaforama smrti, čvrsto usidren u političkom životu Srbije u postpandemijskom vremenu, nakon što su okolnosti „novog normalnog“ stvorile sve preduvjete za osebujni mundus inversus“, zapisala je o nagrađenom djelu prof. dr Levanat-Peričić.

 

„Pod krinkom komičkog horora, sa raskošnim poznavanjem historije horor podžanrova o zombijima i o vampirima, Dejan Ognjanović je napisao rijetko britku političku satiru“, smatra prof. dr Andrea Lešić-Tomas.

 

,,Poput ritualnog smijeha, karnevalski smijeh u ovom Ognjanovićevom tekstu ostvaruje snažnu i jasnu funkciju – a to je neminovnost obnove. Deformisana i destruktivna zemlja dovedena je do ruba ljudskog ili do vrhunca otuđenosti od ljudskog i kao takva opstati može samo ako se ponovo rodi. Smrt je ono što prethodi rođenju u duhu karnevalske maksime Mihaila Bahtina: „Svako rođenje je bremenito smrću, a smrt novim rođenjem“, zapažanje je doc. dr Tamare Labudović.

 

„Roman 'Zadušnice' dio je šireg trenda promišljanja o krizi zapadne civilizacije i svim tradicionalnim vrijednostima koje su se u umjetnosti izrazile kasnijim umjetničkim pobunama, uglavnom dadaizmom, kao i tradicijom nadrealizma koju su dijelili Bulatović i Ognjanović. Slogani apologije smrti, ali i negacije smrti, jer „smrt ne staje“, „smrt je isto što i smrt“, ciklički ritam prirode, gdje ništa ne umire - čine stup romanesknog svijeta Dejana Ognjanovića“, kaže prof. dr hab. Boguslav Zjelinjski.

 

„Nesporno, 'Zadušnice' su blistav i politički roman savremenosti kao svedočanstvo koje govori o grotesknosti, crnoj fantastici i hororu koji živimo... Važan trenutak novog srpskog romana, i nekog novog 'crnog' talasa“, mišljenje je Gojka Tešića.

 

Da podsetim, pogovor za roman, pod nazivom „Veseli domaći horor“, napisao je Ilija Bakić, pisac i kritičar, koji je naglasio da su „Ognjanovićeve stilske vježbe na temu oživjelih mrtvaca uspjele da žanrovske obrasce izdignu iz rutinske ovještalosti zahvaljujući visprenom insistiranju na veselom lokalnom koloritu koji ovim pričama donosi dobrodošlu notu razgaljujuće grotesknosti“.

 

Narodna biblioteka „Njegoš“ iz Nikšića ustanovila je ovu nagradu u okviru manifestacije „Karneval romana”. Književnik Jovica Aćin bio je 2023. godine prvi dobitnik nagrade „Miodrag Bulatović“ za roman Hodočašće u Sodomu objavljen kod beogradskog „Službenog glasnika”, u kolekciji „Terazije”, kojoj je osnivač i urednik Gojko Tešić.

Književna nagrada „Miodrag Bulatović” je bijenalnog tipa i dodeljuje se svake druge godine. Žiri donosi i obrazlaže odluku o umetnički najuspelijem delu u kategoriji karnevalizovane, groteskne i fantastične književnosti, čiji će autor dobiti nagradu koja se sastoji od: plakete sa imenom autora i naslovom dela koje je nagrađeno, statuete vajara Zlatka Glamočka i novčanog dela.

„Manifestacija ‘Karneval romana’ jedina je manifestacija u regionu koja je posvećena pojmu karnevalizacije u umjetnosti, kao i pojmu invertovane slike svijeta koja se nalazi u osnovi karnevalizovane i fantastične književnosti i koja će kroz neobičan koncept promocija, prikaza i predavanja osvijetliti književnost iz aspekta koji povezuje elemente scenografije sa onim o čemu pisac govori o svojem i u svojem djelu”, kazala je tadašnja direktorica Biblioteke, Bojana Obradović, pre nekoliko godina, prilikom ustanovljenja ove nagrade.

Moram reći da sam veoma počastvovan ovom nagradom, utoliko pre zato što nosi ime pisca Miodraga Bulatovića, koji zaista jeste u svojim delima koristio fantastiku i grotesku, do ivice horora,  a i zato što je prethodni dobitnik bio Jovica Aćin, književnik i urednik kojeg veoma poštujem, naročito zbog njegovih prevoda i priređivanja Kafke, kao i zbog napisa o Markizu de Sadu. Uzgred, Aćin je veoma voleo rukopis mog prvog romana, NAŽIVO, i hteo je da ga potpiše kao urednik u Radu, ali ta izdavačka kuća je tada već bila pred propašću, i to se nije desilo. Aćin je, dakle, nesuđeni urednik romana Naživo, tik pred raspad Rada i nesuđeni urednik studije Poetika horora, tik pred raspad zlatnih dana Službenog glasnika…

            Inače, ovo je prva nagrada koju sam dobio za svoj književni rad. Nekome će to možda zvučati neverovatno, ali zaista je tako. ZADUŠNICE jesu ušle u uži krug za NIN-ovu nagradu (top-12 naslova), i to jeste najdalje što je jedan horor roman ikada prišao NIN-u (zajedno sa TAJNIM SVATOM Marka Piševa), ali „uži krug“ nije nagrada – ni blizu. „Miodrag Bulatović” je nagrada.

            Dobro, dobio sam 3. nagradu za kratku priču na konkursu časopisa Ulaznica, nekada davno, a zanimljivo je da je to bilo baš za priču „Vanredno stanje“, koja je inkorporirana, dorađena, razrađena, kao jedna od epizoda u romanu Zadušnice…

            Zahvalan sam žiriju koji je prepoznao vrednost mog romana i odlučio da ga nagradi. I naravno, hvala čitaocima, pretplatnicima i svima koji su svojim osvrtima na Instagramu, Gudridsu i drugde širili lepu reč o ovoj knjizi.

            Šta su te Zadušnice i o čemu su, pitate se?

            Ukratko, jednog jutra, na jesenje zadušnice, u celoj Srbiji mrtvi ustaju iz grobova i sa drugih mesta gde su se njihovi leševi zatekli i oživeli. Nastaje haos. Fantastika. Strava. Užas. Groteska. Ali u Srbiji je sve to – sasvim prirodno stanje…

            Kako nabaviti Zadušnice?!

            U knjižarama ih nema, ali zato ima kod autora: 1000 din + ptt (230 din za prepor. tiskovinu) za 300 strana vrhunske strave i crnog humora u tvrdom povezu. Pišite na dogstar666@yahoo.com. 

            Važno, naročito za moje čitaoce u Crnoj Gori: posle mnogo godina dolazim vam ponovo, naživo! Biću u Nikšiću od četvrtka uveče, 29. maja, pa do utorka 3. juna oko podne.

Evo programa manifestacije KARNEVAL ROMANA, pa svratite! A ako želite neke moje knjige, javite se što pre, na mejl, jer neću moći mnogo da ih ponesem.

subota, 31. maj

nedelja i ponedeljak

utorak