BETMEN: PUN MESEC

Autori: Rodni Barns, Stevan Subić

Žanr: BETMEN

Prevod: Nikola Dragomirović

Batman: Full Moon

Izdavač: Čarobna knjiga

https://carobnaknjiga.rs/betmen-pun-nesec

 

Format: 21,5 x 33 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 160

Štampa: Kolor

 

 

ŠTA KAŽE IZDAVAČ?

 

NI BETMEN NE ODOLEVA PROKLETSTVU VUKODLAKA!

VUKODLAK VREBA ULICAMA GOTAMA, ostavljajući za sobom takvo krvoproliće da je privukao pažnju najvećeg gradskog zaštitnika – Betmena. Ali kada Mračni Vitez postane najnovija žrtva likanovog prokletstva, junak će se naći na mukama kakve dotad nije iskusio. Saborci Zatana i Džon Konstantin nude svu pomoć koju njihova magija može pružiti, ali, naposletku, Betmen će morati da donese nemoguću odluku ne bi li se oslobodio kletve: žrtvovati svoj život – ili ugasiti tuđi?

Rodni Barns (KILLADELPHIA) i Stevan Subić (ZAGONETAČ: GODINA PRVA, PINGVIN) zaranjaju u jezivu priču o bolu i iskupljenju dok se Betmen suočava sa izuzetno neobičnim i sebi ravnim protivnikom: vukodlakom u Gotamu!

 

ŠTA KAŽE GHOUL?

Stevan Subić crta vukodlake! Mnogo vukodlaka! Betmen postaje vukodlak! Odlaze u Rumuniju, gde sretnu JOŠ vukodlaka! A tu je i čovek-šišmiš! Ne Betmen kostimirani smrtnik, nego baš čudovišni pola čovek-pola onaj što su me isterali iz šišmiši! I sve to na 160 kolor strana velikog formata.

            Šta vam još treba?

            Na ovom blogu već ste mogli videti nekoliko mojih izliva ljubavi prema Subićevom crtežu – ja podsećam, a vi klikćite: PINGVIN: NEBITAN ČOVEK i ZAGONETAČ… A evo je i treća sreća, njegov do sada upadljivo najhororičniji rad: čovek-slepi miš postaje čovek-vuk, ali da li je time manji procenat šišmiša u njemu i šta uopšte ispada iz te metamorfoze?

            Ono što je najvažnije istaći jeste da je ovo vizuelni horor superspektakl prvog reda. Subićev gotski senzibilitet ionako je prirodno naklonjen senkama i mraku, jezovitom i čudovišnom, šta god da crta, a ovo je scenario koji je, do sada, izvukao najviše horora iz njega. I hvala mu na tome!

            Bilo da su njegovi vukodlaci u mraku, polusenkama ili na punim svetlima velegrada (ili meseca), to su istinski zajebana čudovišta, krupne rutave zveri čiji mišići izdaleka najavljuju da protiv njih nemate nikakvih šansi a čiji izbečeni očnjaci i, još strašnije, bes u očima, jasno signaliziraju njihove namere.

Taj gnev, ta divljina, ta neljudskost… nisu nešto s čime možete da pregovarate, da se pogađate, da apelujete na čoveka u čoveku-vuku – kao što će neki likovi doslovno, i vrlo bolno, na svojoj koži i mesu, otkriti kad se u takvoj situaciji nađu.

Dakle, ako je uopšte potrebno to napomenuti, ovo nisu neki romantizovani, mučeni, emo-tvajlajt-„vukodlaci“ koji pod punim mesecom čuče na granama, krovovima solitera ili mostovima i lamentiraju svoju sudbu kletu: ne, ove zveri ovde jurcaju ulicama i parkovima i traže toplo, sočno, uplašeno meso da ga grizu sa svojim zubima!

A ako su tako lovački nastrojeni prema bednim smrtnicima, kako li su tek zajebani kad im na teren upadne konkurencija u vidu drugog vukodlaka – ili šišmišodlaka! Bilo da imate svog psa, ili čujete komšijskog, sigurno znate da džukac najdivljije ne laje ni na mačku ni na čovekolikog prolaznika, pa čak ni na poštara tako divlje i „rastrgnuću-te-poješću-te“ kao kad nanjuši drugo kuče u svom dometu. E, a sad zamislite to isto, samo sa vukovima, odnosno još gore – vukodlacima. AAUUUUUUURGHH!

Čisto na nivou eye-candyja, ovde se na svakih 5-6 strana dešava neka transformacija ili borba i kasapljenje, nema vunovlačarenja, filozofiranja, melanholičnog samopreispitavanja, infodampovanja, trtljanja, nego – akcija. Zubi. Krv. Mrak. Noć. Divljina.

Nigde nisi siguran: u gradskom parku, na velegradskom asfaltu, usred naučnog instituta, pa čak ni, suprajz, u crkvi, kako će neki nesrećnici na svoju žalost i nevericu otkriti.

A nije siguran ni Brus Vejn, kad njegovim krvotokom počne da kruži likanski virus – ili beše kletva? Naravno, on se kurči: „Pih, ko se vuka boji još? Tri za groš, tri za groš! Vuka se ne bojim ja, tralalalala! Šta mi to čudo može, šta mi sme, nek mi nosić pocrveni, eto to je, to je sve!“

Avaj, on zaboravlja da je ipak samo kostimirani smrtnik (nešto kao Zagor), a da je njegova jedina supermoć to što je multimilijarder, pa mu nije nikakav primetan trošak da sjebe jedan od svojih betmobila kad se u njemu (suprajz!) preobrazi u bezumno-besnu grdosiju koja sa sebe strgne skoro sve sem elementarnih betmenskih insignija…

            Sad, strogo gledano, scenario je bolji na nivou premise nego onoga što je od nje uradio: svašta se tu zanimljivo započelo, ali teško da se razvilo na neki super-memorabilan ili dubok način. Betmenova dilema, jednom kad postane čudovište, predvidiva je i lišena osećaja ozbiljnog saspensa (da li će stvarno da razulari čudovište u sebi i naruši svoju ljudskost?), pored ostalog i zato što, pored svojih milijardi i stručnog batlera-hirurga-devojku-za-sve Alfreda, ima ovde i brdo pomoćnika: Džona Konstantina (!) i mađioničarku-čarobnjakinju teleprompterskih moći, Zatanu. 

Pritom, Helblejzer je sveden na komik rilif dobacivača koji služi samo da pravi gužvu – čak i on sam, pred kraj, kaže otprilike: „Znači, džaba sam pola sveta prešao da dolazim ovde…?“ Pa jeste, dramaturški gledano ti si puška koja u celom stripu nigde nije opalila, ali eto, nekim stripadžijama će tvoje statiranje ovde biti dodatna vrednost, jer stripski narod voli te Džastis Lig Abot i Kostelo sreću sve žive multiverzume i likove i lige izuzetnih džentlmena… mada neki, probirljiviji, if any, neće biti srećni time na šta je srozan i za šta je jedan ovakav likčina prizvan.

Zatana, s druge strane, služi da prosipa te svoje nju ejdž vikanske hipi šitove i da skače s jednog mesta na drugo kroz šarene krugove svetla, pa čak i SPOJLER ---- na kraju da posluži kao božica iz veš-mašine.

Neki možda neće biti srećni ni promidžbom „vere“ u podzapletu u kojem NeBetmen dospe, gologuz (posle likantropisanja, pa preobražaja nazad u čoveka), među grupicu beskućničke sirotinje koja gravitira ka lokalnoj crkvi. Ima čak jedan momenat kad crnkinja-vernica toliko zadrto veruje da čak i nakon što ostane bez ruke koju joj otkinuo uzalud umoljavani vukodlak nastavi da rasipa mudrosti tipa: „Ma nema veze, pa imala sam ih dve, ostala mi još jedna; samo da smo mi živi i zdravi; može i gore.“ Ta baba sigurno glasa za Vučića. Ostala joj jedna ruka, dovoljno da zaokruži Broj 1.

O maštovitosti scenariste dovoljno govori to što se njegov vukodlak zove Kristijan Talbot: Kristijan=Hristijan, Talbot=prezime najčuvenijeg (filmskog) vukodlaka, Larija Talbota iz Wolf Man (1941), što je vukodlakom postao u Rumuniji za vreme Drugog Svetskog Rata, i što nas scenarista pred kraj vodi nazad u amerikanizovanu predstavu te zemlje – čitaj, jedna velika šuma (Trans-SILVANIJA), jedna ruševna kućica u njoj, i tamo Ciganka kako je mali Džoni zamišlja, dakle, kao da nije 2025, nego kao da smo i dalje u 1941-oj…

Plus, JOŠ JEDAN SPOJLER: ne samo što scenarista na kraju poseže za deus-ex-machina „razrešenjem“ u kojem Zatana iskoči iz međudimenzionalne rupe i bocne Vučka u zadnji čas (how convenient), nego, povrh toga, ispada da je sve baš ko što je Ciganka rekla: prestaćeš biti vukodlak ako umre onaj koji te je zarazio, pa se tako Betmen više nego jeftino izvlači iz situacije koja ionako nijednog trena po njega nije delovala ZAISTA ozbiljno i problematično. Znači, glupo je dramaturški, jer je jeftino (i još zamisli ti tog mušjačinu i superheroja: upala Žena da ga spasi iz nevolje!) i glupo je jer – kakva je to uopšte „zaraza“? Zamislite neko vas zarazi Koronom, a onda umre; a njegovom smrću i vi budete, naprasno, izlečeni. Zašto onda više u krvotoku i organizmu nemate Koronu? Pa, eto, tako, jer je umro onaj što vas je zarazio… E, isto toliko smisla ima i ova jeftina fora dostojna 1940-ih…

ALI, kao što rekoh, Subićev crtež je toliko upečatljiv da ovo što ja ovde cepidlačim vezano za scenario većini verovatno neće smetati, ako uopšte primete, zasenjeni tim moćnim hororičnim i jezovitim slikama.

Znači, ako vas horor iole zanima, ovaj album morate imati. Osim galerije Subićevih moćnih korica kao dodatak, on ima i glow-in-the-dark koricu – provereno svetli u mraku. Mađija!