Stiže DOLAZAK HORORA!

 

Dragi moji, već sam vam na ovom mestu najavio moju najnoviju knjižurinu, DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, ali iz nekih pitanja i komentara koje sam dobio od tada imam utisak da nekima još uvek nije najjasnije o čemu je ta knjiga, zapravo, čime se bavi, šta u njoj ima a šta nema, o čemu se tu piše, a o čemu se NE piše…

            Zbog toga, ispod možete videti definitivnu, finalnu verziju SADRŽAJA iz knjige koja izlazi tačno za Sajam. Da, biće je na štandu Orfelina odmah od početka, od 25. oktobra, pa nadalje.

 

A pored toga, ekskluzivno na ovom blogu možete sada pročitati i moju Uvodnu reč, iz koje bi trebalo da vam bude jasnije i o čemu je ova knjiga, i o čemu nije, kao i koje knjige planiram da napišem posle nje, kao svojevrsni produžetak…

Čitav ovaj post ilustrovan je fotkama koje na kraju nisu ušle u knjigu, ali su bile u širem izboru za nju. U obilno ilustrovanoj knjizi su neke druge, još lepše i bolje. Prelistajte i uverite se, za nekoliko dana, na Sajmu…

 

 

 Dejan Ognjanović 

 

 DOLAZAK HORORA: 

 KNJIŽEVNOST 

 

Kritička istorija recepcije horor žanra

u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi

 

 

Uvodna reč: Osvrt strave

 

Dođe tako trenutak u životu kada čovek oseti da je ono iza njega duže, a verovatno i lepše i bolje, od onoga ispred. U toj fazi čovek sebe hvata kako se sve češće osvrće unazad, ne samo s golom nostalgijom, nego i s promišljanjem. Šta je bilo? Kako je bilo? Zašto je baš tako bilo? Da li je moralo…? Da li je moglo drugačije? Koji su faktori doveli do ovoga, ili onoga, ili su, pak, sprečili javljanje nečega? Koje su veze i međuodnosi i zakonitosti postojali između onoga što je, dok se odvijalo, delovalo kao čist haos slučaja i proizvoljnosti?

            U toj fazi, između mladosti i truljenja, koju neki zovu zrelost, pravi je čas da se piše istorija – ili autobiografija. A ja, večito nezasit, i konstitucionalno prkosan pred ili-ili dihotomijama, odlučio sam: napisaću oboje istovremeno.

prvo izdanje na srpskom

            Knjiga u vašim rukama je istorija horora i hororisanja u jugoslovenskoj, a potom i srpskoj kulturi, ali pošto je njen autor prvo bio njen davnašnji, posvećeni konzument, a zatim i aktivni kreativni konstituent (kao pisac, kritičar, esejista, urednik, prevodilac, doktor književnih nauka), on ne može da sebe izmesti iz te istorije, niti vidi smisao u tome. Ova knjiga neće se ni pretvarati da unutar svoje projektovane objektivnosti ipak neće, neizbežno, sadržati i živo, sočno, strastveno kucajuće srce subjektivnosti. Zahvaljujući činjenici da je tekst knjige obogaćen ekskluzivnim uvidima i iskustvima desetina drugih aktera i kreatora na kulturnoj sceni ovih prostora, ali i citatima iz članaka, predgovora i sličnih napisa nebrojenih autora iz sadašnjosti i prošlosti, ovo je i svojevrsna „autobiografija sa drugima“. I, povrh svega, sažeta antologija horor misli na ovim prostorima.

            Ja volim knjige sa mnogo fusnota, sa puno citata, ali s raznoglasjem koje nije organizovano u kakofoniju, nego u simfoniju. Ovo je moj pokušaj da upregnem sve svoje sagovornike, ali i dostupne navode iz periodike i publicistike, zajedno sa sopstvenim prisećanjima, saznanjima, iskustvima i promišljajima, i da ih sve dirigujem u koherentan i skladan prikaz nastanka i razvoja ideje horora na ovim prostorima, sa ključnim događajima koji su ih omogućili.

            Čime se bavi ova knjiga? Njen glavni predmet jeste da prikaže, sistematizuje i analizira kako je ideja žanrovskog stvaralaštva, pre svega u književnosti, dospela u ove krajeve, kako se i zašto tu primila nakon brojnih nerazumevanja, predrasuda i osuda; kako se na nju reagovalo od strane nenaklonjenih, a kako su je poimali i promovisali njeni zastupnici; šta su promoteri horora videli u delima tog žanra, kojim argumentima su ga branili, kojim su ga kritičari napadali, a kraj svih njih – kako je to publika prihvatala.

            Šta je prostorno polje ove knjige? Inicijalna ideja bila je da pokrije zajedno književnost i film, u najopštijem smislu. To, konkretno, znači da je bilo zamišljeno da ova studija pokriva: izdavaštvo knjiga, inostranih (prevednih) i domaćih; izdavaštvo periodike, stručne (književni i filmski časopisi) i popularne (razni magazini, revije, nedeljnici, dnevne novine, žanrovski časopisi, fanzini); filmsku distribuciju u bioskopima; prikazivačku politiku na televiziji, pre svega državnoj, što uključuje zasebne emisije i filmove, kao i cikluse horora; video kao medij konzumacije horora, sa svim srodnim problematikama (piraterija, nabavka retkih filmova, legalizacija); specijalni žanrovski festivali, i horor na etabliranim, mejnstrim festivalima; fanovi i specijalizovana dešavanja poklonika horora (udruženja, fanzini, predavanja i promocije); horor u domaćem strip izdavaštvu i muzici; horor kao činilac knjiga i časopisa na SF teme, kao i teme „paranormalnog“; najzad, horor na srpskom delu interneta.

            Brzo se, međutim, pokazalo da ima previše vrednog, kvalitetnog materijala koji treba obraditi – a koji niko do sada nije sistematizovao, niti ga je iz ugla žanra konzistentno i analitički sagledao – te da bi adekvatna knjiga koja sve to pokriva onako pomno kako to zaslužuje morala da ima mnogo više od hiljadu strana. To normalan čovek ne može ni da drži u rukama, ni da čita, a kamoli da napiše, bar ne odjednom. Zbog toga sam odlučio da ovu studiju podelim u dva toma, jedan koji će se baviti ranijom umetnošću, književnom, a da se drugi posveti ovdašnjoj filmskoj misli i praksi iz ugla horora. Takva podela ne može se izvesti oštro, kao satarom. Neki su ljudi, pretežno posvećeni književnosti, iskazivali i stavove o filmu vredne analize, dok su se neki filmski kritičari i teoretičari bavili i književnošću. Procenio sam da je apsurdno da se poimanje žanra kod jednog čoveka seče na komade, pa da se njegovim osvrtima na književni horor bavim u jednoj, a onima o filmskom hororu u drugoj knjizi. Umesto toga, morao sam da se opredelim za koju je od te dve umetnosti opus datog pisca smislenije relevantan. Stoga se u ovoj knjizi analizira sve što je dr Zoran Živković, pisac, izdavač i doktor književnosti, pisao o književnom hororu, ali uključujući i njegove žanrovske teze ilustrovane osvrtima na filmski horor, dok se Ranko Munitić, filmski kritičar par excellence, u potpunosti nalazi u drugom, filmskom tomu, iako se u svom bavljenju hororom veoma često bavio adaptacijama, odnosno književnim predlošcima i analizirao pisce isto onako promućurno kao i reditelje, pa se zato par njegovih citata o književnosti nalazi ovde. I kroz ovu činjenicu ilustruje se jedan od lajtmotiva ove knjige: da strogi pokušaji klasifikacije umetnosti i misli u zasebne fioke, pretince, geta, ponekad dovode do brutalnih kasapljenja, ili barem pokušaja, i da nasilnim guranjem natrpane fioke neko nužno ostaje bez prstiju, ili i gore od toga.

            Što nas dovodi do pitanja kulturno-geografskog polja ove knjige. Ono se, iznad svega, tiče Srbije; međutim, ona nije pusto ostrvo, niti izolovani azil bez ikakvog kontakta sa svetom. Srpska kulturna sfera se delimično preseca i prožima sa hrvatskom, bosanskom i crnogorskom, a u nekoj meri i sa makedonskom i slovenačkom (manje izraženo zbog različitog jezika, ali i zato što je u tim jugoslovenskim republikama, a sada nezavisnim državama, interesovanje za horor oduvek bilo nižeg intenziteta). Hrvatska, Bosna i Crna Gora bile su, i jesu, nastanjene i građanima autohtonog srpskog etniciteta, koji su tamo stvarali; pored toga, kao što su srpski autori iz Srbije pisali za tamošnja glasila, ili tamo objavljivali svoje knjige, važilo je i obrnuto. To praktično znači da se u ovoj knjizi pokriva ceo jugoslovenski prostor, a s naročitim naglaskom na periode kada je to bila zajednička država; znači, i Kraljevina Jugoslavija, i svi poratni varijeteti do njenog raspada, 1991. godine. Što se tiče žanrovski relevantnih dešavanja u ex-Yu zemljama nastalim nakon raspada SFRJ, bavljenje njima opteretilo bi ovu ionako obimnu knjigu, tako da se ona pominju samo u manjoj meri, gde je to relevantno za glavnu temu. 

Drugim rečima, ako neko misli da ima zdravog razuma u tome da se u knjizi o dolasku književnog horora u naše krajeve ignoriše prva antologija horor priča na našem jeziku, Strašna knjiga, zato što je objavljena u Zagrebu, ili da se ne pretresu naklapanja o hororu hrvatskog teoretičara dr Darka Suvina koji je uticao na brojne srpske doktore, ili da govoreći o recepciji E. A. Poa kod nas nekako zaobiđem nezaobilazni, fundamentalni doktorat dr Sonje Bašić o Pou među Srbima i Hrvatima i neuporedivo trotomno izdanje (Nakladni zavod Matice hrvatske, 1986) kojem je ona napisala odličan pogovor, verovatno najbolji napis o Pou na „našem“ jeziku, ili da govoreći o časopisima zaobiđem Alfred Hičkokov magazin misterije zato što je izlazio u Sarajevu, iako se prodavao u celoj SFRJ, ili da u analizi ušunjavanja horora pod plaštom SF-a preskočim hrvatski (jugoslovenski) magazin Sirius, u kojem su objavljivani i srpski autori, ili da u analizi dolaska glavnih savremenih horor romana zaobiđem činjenicu da su neki od ključnih, prvi put na ovim prostorima, bili objavljeni u tadašnjoj SR Hrvatskoj – ako neko to očekuje, taj neko će biti verovatno neprijatno iznenađen time koliko su bitne i nepobitne veze postojale u promišljanju horora, naročito na relaciji Srbija – Hrvatska. I to nema veze ni sa jugonostalgijom, ni sa komunizmom, ni titoizmom – to je, naprosto, kulturno-istorijska činjenica koju ova knjiga obilato dokumentuje i analizira.

            Šta je vremenski opseg ove knjige? Polazišna osnova horora, kao savremenog žanra, kako se definiše u uvodu ove knjige, podrazumeva da se bavim njegovim manifestacijama u 20. i 21. veku; „horor“ u srednjevekovnim spisima svakako nije moj predmet, dok su eventualni napisi i izdanja iz 19. veka pomenuti tek sporadično, tamo gde je neophodno radi kontekstualizacije (npr. prvi prevodi Poa na srpskom/hrvatskom). U uvodnom delu prikazuju se sporadične pojave i reference na „strašne priče“ u Kraljevini Jugoslaviji, kao i protopokušaji, pod nazivom „priče tajanstva i mašte“ iz 1960-ih, mada ova studija pokazuje da je horor u našoj kulturi svoju ozbiljnu pripremu terena obavio tek u 1970-im, dok je prelomno važni, fundamentalni procvat i razvoj dobio u 1980-im, gde će biti usredsređena naša najveća pažnja. Podrazumeva se, uz praćenje razvoja tih tendencija, i javljanja novih, u decenijama koje su usledile, sve do današnjih dana, zaključno sa 2025. godinom, u kojoj se ovaj rukopis publikuje.

            Šta nije predmet ove knjige? Dolazak horora: književnost neće se detaljno baviti analizom estetskih postignuća u srpskim i ex-Yu filmovima strave; to će biti predmet zasebne, podjednako iscrpne knjige. Isto tako, ova knjiga neće se potanko baviti elementima horora, ili horor delima, u okviru srpske književnosti – to će, takođe, verovatno biti predmet zasebne studije. Nju čuvam za sam kraj svog opusa, i života, da njome od sebe oteram i ono nekoliko prijatelja-spisatelja koji mi dotad ostanu verni. A ko zna, možda me neko i pretekne i otrgne mi tu gorku čašu žuči od usana? Nada umire poslednja. U ovoj knjizi postoje smernice u tom pravcu, ako neko poželi da se njime umesto mene zaputi.

            Iz ovoga proističe da je ova knjiga začetnik tetralogije: Dolazak horora: književnost, kao prvi tom, ima nameru da postavi temelje, da prikaže kulturni kontekst u kojem se književni horor kod nas javljao i još uvek, i sve više, javlja; drugi tom je Dolazak horora: film, i bavi se prikazivanjem (bioskopi, TV, video) te stručnim i popularnim napisima iz knjiga i časopisa na temu horor filma; treći tom je Film strave na Balkanu, o elementima horora u kinematografiji SFRJ, 1973-1991, kao i hororima nastalim u Srbiji i ex-Yu republikama, a sada državama, 1992-2026; a četvrti, ako ga bude, bavio bi se analizom postignuća ovdašnjih pisaca u pokušajima da se bave hororom.

            Vrednosti ove knjige, pored obilja istraženih i navedenih dokumenata, značajan doprinos dali su moji sagovornici, koji su ekskluzivno za Dolazak horora odgovarali na moja pitanja i pomogli da osvetlim ili obogatim brojne aspekte problematike kojom se bavim. Zbog toga zahvaljujem pre svega delatnicima koji su govorili za ovu knjigu: Filip David, Goran Skrobonja, Boban Knežević, Dobrosav Bob Živković, Jovan Ristić i Marko Fančović.

Dobrosav

            Neki su pomogli i na druge načine, na čemu iznad svega zahvaljujem: Srbislavi Maji Šahović, na pomoći u nabavci nekih retkih knjiga, časopisa i članaka i Miodragu Mići Milovanoviću, za skenove brojnih retkih članaka, pre svega iz Emitora, kao i za druge korisne podatke i fajlove vezane za SF fandom. Bez njihovih doprinosa faktografija ove knjige bila bi značajno siromašnija. Takođe zahvaljujem sledećima: Goranu Skrobonji, za deo materijala vezanih za Emitor i „Košmar“; Aleksandru Radivojeviću, za neke brojeve pop-kult časopisa koje nisam imao; Bobu Živkoviću, jer je ustupio svoje ilustracije za korišćenje u ovoj knjizi; Milenku Bodirogiću, koji je ustupio ilustracije vezane za Orfelinova izdanja; Dragoljubu Igrošancu, za materijale iz časopisa Književna fantastika; Draganu Jovanoviću, za predgovor novom izdanju Kuće sa sedam zabata; Milošu Mihailoviću za pogovor Tina Ujevića o Pou; Vuku Markoviću, za sken predgovora Strašnoj knjizi; Tiki Jovanoviću za materijale vezane za Sci&Fi društvo i izdanja; Bojanu Jakovljeviću za Fantastične priče; Milanu Popoviću koji je dostavio svoj rad i radove A. Damjanovića; Milanu Ćirkoviću i Marku Piševu što su mi poslali svoje naučne radove; Marijani Jelisavčić Karanović što mi je skrenula pažnju na radove Dragane Vukićević, i svima koji su bilo kako pripomogli u mojim zapitkivanjima i istraživanjima, a ovde nisu pomenuti. Pored toga, izražavam snažnu zahvalnost i Aleksandru B. Nedeljkoviću, čije su bibliografije SF izdanja bile od neprocenjive koristi za rad na ovoj knjizi.  

            Posebnu zahvalnost dugujem Prijateljima knjige, onima koji su svojim dobrovoljnim finansijskim prilozima izrazili podršku mom radu i pomogli nastanku ovog obimnog i zahtevnog izdanja. Prijatelji ove knjige su (po redosledu javljanja):

Ljiljana Pešikan-Ljuštanović (Novi Sad)

Srđan Lazarevski (Čikago, SAD)

Nemanja Mijailović (Prag, Češka Republika)

Nikola Tomić (Beograd)

Darko Redžepagić (Crna Gora)

Marijana Jelisavčić Karanović (Novi Sad)

Ognjen Simić (Beograd)

Ksenija Hajduković (Beograd)

Darko Miletić (Buenos Aires, Argentina)

Andrej Bjelaković (Beograd)

Nikola Vujinović (Beograd)

 

            Na kraju, zahvaljujem i samom sebi zato što sam od svoje petnaeste godine pa nadalje pažljivo čuvao članke, isečke, časopise, knjige i druge materijale koji su sada upotrebljeni u ovoj knjizi. Hvala ti, momče, puno si mi pomogao – kao da si još onih dana znao da će ti sve to jednog dana zatrebati, baš za ovu knjigu.

 

Niška Banja,

septembar 2025  

 

P.S. U petak 24.10. na ovom istom mestu potražite GHOULOVE PREPORUKE ZA SAJAM KNJIGA 2025.

P.P.S. Orfelin će biti na Sajmu, a moj DOLAZAK plus tri nove Orfelinke (Ligoti, Blekvud i Bloh) biće dostupni od prvog dana Sajma.

P.P.P.S. Biću i ja lično prisutan na Sajmu svih dana osim 1. novembra, pa ako vam zatreba potpis, druženje, ili neka od mojih knjiga, potražite me na starom mestu. Ako me ne vidite tu, to znači da sam negde okolo – recite ljudima na štandu da me potraže, pozovu.