Proteklog
vikenda u dnevnom listu NOVA (štampano izdanje) izašao je članak na jednoj i po
strani, posvećen horor filmu, s naglaskom na domaćem. U okviru njega obilato su
korišćene neke moje ekskluzivne izjave koje sam dao novinaru Milošu Čoliću.
Evo članka, pa pogledajte i
sami: prenosim ga sa portala Nova, gde je objavljen na OVOJ
ADRESI.
FILMSKI ŽANR KOJI
JOŠ NIJE REKAO SVOJU POSLEDNJU REČ:
Horori u SAD hrane bioskopske i producentske kase, a
istražujemo kako je u Srbiji
Autor: Miloš Čolić
Kultura, 01. jun 2024
Kod nas nikada nije zaživela ideja da strava može biti
zabavna, delom i zbog toga što smo imali previše užasa u istoriji, bez dužih
perioda odmora i dokolice koji su na Zapadu stvorili industriju zabave,
objašnjava filmski kritičar Dejan Ognjanović.
Priča o diseldorfskom vampiru
Peteru Kirtenu, masovnom ubici koji je bombonama i čokoladama mamio i odvodio
devojčice na polja van Diseldorfa, gde ih je ubijao, našla se i na filmskom platnu.
Film „M“ (Mörder – na nemačkom ubica – 1931.) bio je prvi zvučni film Frica
Langa.
Dok je pripremao ovo
ostvarenje, Lang je proveo osam dana u mentalnoj ustanovi u Nemačkoj i upoznao
više ubica dece, uključujući Petera Kirtena. Nekoliko pravih kriminalaca
angažovao je kao statiste, dok je 25 članova glumačke ekipe uhapšeno tokom
snimanja filma.
Poznati nemački glumci
odbijali su njegov poziv, što nije omelo manje poznatog mađarskog, kasnije i
američkog glumca Petera Lorea da prihvati ulogu. On je i likom neobično
podsećao na diseldorfskog ubicu. Cenzura je u više zemalja zabranila
prikazivanje Langovog filma, dok se on našao u bioskopskom programu Kraljevine
Jugoslavije.
Strah slomio majku
„Jedne večeri u beogradskom
bioskopu ‘Korzo’, među gledaocima se našla i Frida Englender sa suprugom
Aleksandrom, direktorom privatnog preduzeća u Zemunu. Ona je pažljivo gledala
svaku scenu. Bila je sve nervoznija, sve neraspoloženija. Kada je videla da
glavni glumac vodi devojčicu izvan varoši, nije izdržala:
’Ne dajte, on će ubiti moje
dete’, uzviknula je i počela da plače. Ustala je i rekla suprugu: ’Hajdemo
kući.’
Ni tamo se nije smirila. Sve
vreme je u zagrljaju čvrsto držala njihovi ćerkicu“, opisuje ceo slučaj Miloš
Miša Sretenović, novinar predratnog „Vremena“.
„Frida cele noći nije spavala.
U bunilu i groznici sve vreme je ponavljala Kirtenovo ime i uplašeno
upozoravala: ’Ubiće je! Ne dajte!’ Danima je bila pod uticajem filma. On je u
njoj i dalje živeo. Bojala se da taj grozni ubica ne ubije i njeno dete. Njene
muke trajale su danima. Počela je da sedi. Preminula je u groznim mukama”, piše
ondašnje „Vreme“.
Nedugo zatim u berlinskoj
staklenoj vili Frica Langa, našao se Stanislav Krakov, novinar, književnik tada
i urednik „Vremena“.
“Dok su ispijali konjak, Lang
se interesovao za slučaj žene koja je gledajući njegov film u Beogradu
poludela. Tu vest preneli su nemački mediji. Slučaj mu je bio jako neprijatan i
nije mogao da veruje u njega. Pobegao sam od ovog razgovora”, piše Krakov, o
poslednjoj žrtvi diseldorfskog ubice.
Decenijama kasnije jedan
Tajvanac umro je dok je gledao prvi deo filma „Avatar“ 2010. Pretprošle godine
sredovečni Indijac preminuo je od srčanog udara gledajući drugi deo „Avatara“ –
“Put vode”. Naučnici, međutim, dokazuju da gledanje horor filmova više utiče na
liniju filmskog gledaoca, nego na mogućnost da se trajno „opruži“.
Kjubrikovo „Isijavanje“ ubija
184 kalorije, koliko i polusatna vožnja biciklom. „Ajkula“ kroz nalet
adrenalina „pojede“ 161 kaloriju, dok je po učinku tik uz nju „Isterivač
đavola“ sa 158 kalorija.
“Leptirica” – atak na naciju
Jedan domaći horor film
snimljen pre „Isterivača đavola“ i „Teksaškog masakra motornom testerom“ troši
mnogo više kalorija. Reč je o filmu „Leptirica“ Đorđa Kadijevića, koji je
prikazan na televiziji 1973. godine.
„Prema anketi jednog američkog
instituta, ovo ostvarenje nalazi se na trećem mestu najstrašnijih filmova, iza
’Psiha’ i ’Noći veštica’, a objektivno je strašnije od oba“, smatra sam
reditelj.
„Umesto komedije, ispao je to
jedan strašan film. Prilikom premijernog TV emitovanja, jedan čovek u Skoplju
umro je od straha. Tako da sam ja na neki način i ubica“, objasnio je Đorđe
Kadijević u razgovoru sa Dejanom Ognjanovićem, filmskim kritičarem,
teoretičarom i najboljim poznavaocem, ovdašnjeg horora – filmskog i književnog
(„Više od istine“ – Orfelin).
Kadijević podseća i na
medijsku harangu: „Digla se kuka i motika protiv filma. ‘Večernje novosti’ su
‘Leptiricu’ opisale kao neku vrstu kinematografskog terorizma, kao atak na
društveno stanje nacije. Naročito je potenciran taj slučaj da je jedan čovek u
Makedoniji umro od straha tokom gledanja filma.“
Ognjanović, inače i pisac,
čiji je najnoviji horor roman „Zadušnice“ ove godine bio i u užem izboru za
NIN-ovu nagradu, bio je uporan. Tražio je u dnevnim novinama iz 73. informaciju
o preminulom čoveku posle gledanja „Leptirice“. Nije pronašao. Odgovor je
potražio od Kadijevića:
„Saznao sam usmeno. O tome se
pričalo na televiziji da je valjda u nekim makedonskim novinama izašla vest o
tome. Podatak je zapravo iz neke lokalne štampe daleko od Beograda. Ali glas o
tome došao je do prestonice i televizije, pa su onda pravili viceve na moj
račun da sam ubica.“
Mi se manje plašimo
Horori u SAD ne hrane samo
strah gledalaca, već i bioskopske i producentske kase. U Srbiji to nije slučaj.
Zašto, pitao sam Ognjanovića?
– U Srbiji nikada nije
zaživela ideja da strava može biti zabavna, delom i zbog toga što smo imali
previše užasa u istoriji, bez dužih perioda odmora i dokolice koji su na Zapadu
stvorili industriju zabave, pa u okviru nje i horor kao žanr. Ali, budući da
živimo u vremenu i prostoru koji su do nepodnošljivosti prožeti iracionalnim
nasiljem, paranojom i bezumljem, pravo je čudo da naši reditelji ne posežu za
hororom još mnogo češće i promišljenije nego što to u poslednje vreme čine.
Po čuvenju i dejstvu na
imaginaciju ex-Yu publike, van svake sumnje to je „Leptirica“ (1973), koja je
bila i pola veka kasnije, ostala sinonim domaćeg horora, čak i van granica
Srbije. Recimo u Hrvatskoj i Sloveniji, u šta sam se i lično uverio na
tamošnjim filmskim festivalima.
Prvi srpski horor film,
hronološki, još jedan je Kadijevićev. To su „ Darovi moje rođake Marije“
(1969), za kojeg malo ko zna izvan najposvećenijih filmofila, podseća
Ognjanović.
Sagovrnik „Nove“ smatra da ono
što srpskom hororu nedostaje u smislu kvantiteta, on više nego nadoknađuje
svojim kvalitetom. Interesovalo me je na čemu gradi tu ocenu:
– Na činjenici da je on kod
nas pretežno privlačio reditelje A kategorije, a ne B i C ligu, kao na Zapadu.
To su Šijan, Marković, Kadijević, naši prvorazredni reditelji. A njihovi dodiri
s hororom proizveli su neke od njihovih najboljih filmova. Slično, mada u
manjoj meri, važi i za noviju generaciju – Zečević, Spasojević, Đorđević.
Najbolja tri horor ostvarenja
na prostorima nekadašnje Jugoslavije po Ognjanoviću su – „Leptirica“, „Sveto
mesto“, takođe Kadijevićevo, i „Već viđeno“ Gorana Markovića, film koji je
uvršten u sto najboljih horor filmova po izboru Britanskog filmskog instuta.
– Nisam lokal-patriota i nije
mi namera da „srbujem“, ali mislim da, recimo, hrvatski „Izbavitelj“, uprkos
nekim vrednostima, ne bi mogao da uđe u najuži izbor – ističe Dejan Ognjanović,
koji hororu u Srbiji predviđa dug život, i zaključuje:
– Horor nigde, pa ni u Srbiji,
nije rekao svoju poslednju reč. To je jedan od najstarijih žanrova filmske
umetnosti i tokom svoje bogate istorije neprestano se menjao i prilagođavao
savremenom trenutku, odnosno univerzalne strahove odevao je u ruho onoga što
publiku u tom trenutku zastrašuje.
„Davitelj“ Taško Načić uplašio
devojčice
Dragoljub Ivkov, scenograf,
reditelj i scenarista svojevremeno je anegdotom podsetio na Šijanovu komediju
strave i užasa „Davitelj protiv davitelja“:
“Za vreme premijere filma u
Mladenovcu, glavnom ‘davitelju’ Tašku Načiću dve devojčice u narodnoj nošnji
trebalo je da predaju cveće. Pred sam kraj projekcije kroz mrak bine Taško se
teško probijao. Učinilo mu se da je zalutao, ali, na sreću, naišao je na
devojčice sa buketima, koje su napeto gledale film. Okrenule su se i ugledale
iznad sebe poznato lice ‘davitelja’. Zavapile su, urliknule, bacile buket i
pobegle. Taško se poklonio publici, bez cveća.”
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
