HOROR VESTI

 

foto iz novog RU MORGA

 

IZ MEONA izašla iz štampe!

 

Evo me između Dejana Sklizovića i Saše Avramovića, dvojice priređivača moraimajuće antologije savremenog domaćeg horora IZ MEONA.

U njoj je i moja nova priča, „Bog-pantljičara“.

Upravo uzeh autorske primerke.

Ko još nema ovaj horor monolit - nek traži od njih. A evo i na koji tačno mejl:

https://cultofghoul.blogspot.com/2026/04/iz-meona-zbirka-uznemirujucih-zapisa.html

 

*

 

Veoma me žalosti vest, koju sam saznao pre nekoliko dana, 

da je preminula Lidija Beatović.

 

Za učesnike sekte „forum Znak Sagite“ ona je bila „libeat“, kasnije „PTY“. Za mene je bila... mnogo toga. Na tom forumu smo se ona i ja brzo skapirali, i često zajedno ratovali protiv mediokriteta i debila. Similis simili gaudet – pa je tako i naše cyber druženje počelo oko „tell it like it is / I break for no one“ pristupa (koji je ona ipak više cenila kod mene nego što je primenjivala u svojoj praksi, jer ja sam kao Ghoul uvek i svuda, i gde ne treba, udarao nogom, što je ona činila znatno ređe od mene, ali kad joj dođe, umela je da tresne šakom o sto, metaforički govoreći).

Bila je iskreno oduševljena mojim debi-romanom NAŽIVO, i o njemu je na tom forumu -gde je pretežno bio dočekan na nož- napisala neke od najegzaltiranijih redova koje je moje čedo ikada igde izazvalo. I dan-danas mi imponuju, jer su došli od nje. To mi je strašno značilo tada, pre svega zato što sam već gotivio nju kao pisca, jer sam njene vrcave i pune etitjuda cyberpunk SF priče čitao u SF periodici i antologijama koje sam u mladosti pratio. Kad sam priredio temat „Tamna zvezda“ u okviru Pressinga, i nju sam tu pozvao i njenu priču uvrstio...

Neko vreme smo bili u izuzetno intenzivnoj prepisci, a onda je to tokom godina nekako samo od sebe splasnulo i zamuklo. Što kaže naš narod, „we drifted apart“, uostalom to i nije tako teško kad neko kao ona živi u fckn Južnoj Africi... Sreli smo se uživo samo jednom, u Beogradu (2008?), i to je takođe bilo vrlo živahno i veselo, kao što i ova fotka pokazuje. Poslednji put smo razmenili neke poruke 2019. a juče saznadoh da je ona umrla još 2022. za vreme korone, mada ne znam da li od nje ili kako. Imala je tada 56 godina... Nek počiva u miru

 

*

 

Skrećem vam pažnju na knjigu RANKIN POGOVOR.

U pitanju je roman o jednom stvarnom zločinu („iz strasti“; ili, današnjim jezikom rečeno, o „femicidu“) u Nišu početkom 1960-ih... Napisao moj drug, Žarko Milenković, na osnovu dokumenata do kojih je sam došao. Vrlo potresna stvar, koja više od pola veka zvuči zastrašujuće aktuelno... Ima je u knjižarama...

 

*

Stigli su divni noviteti iz Veselog četvrtka!

Dampirovo poreklo (ustaše i četnici included);

mega horor ludilo u Texu!;

kultna MM epizoda, sada u boji i s dodacima;

dva nova Dilana u velikom formatu, crtaju Roi i Mari!

 

*

 

Izašao je najnoviji broj magazine RUE MORGUE (maj-jun, #230)! 

Na korici je OBSESSION, jedan od meni najočekivanijih horora ove godine: srećom, dolazi nam u bioskope sredinom maja...

U ovom broju imam podugačak članak posvećen dokumentarcu BLACK ZOMBIE, posvećenom korenu zombi mita, verovanjima sa Haitija i načinima na koji je Holivud uglavnom iskrivio i debilizovao taj folklor.

Dokumentarac je vrlo vredan pažnje, pogledajte ga kad postane dostupan (trenutno je na festivalima, na striming dolazi tokom leta, max najesen). Moja jedina zamerka jeste što vudu verovanja previše zaslađuje i predstavlja ih maltene kao neku Hare Krišna hipi tralala religiju, a pomalo pod tepeh meće svu drogu, ekstazu, ludilo, freneziju, žrtvovanje životinja (kokoške, pevci, jarci itd) i druge mračnije aspekte.

U članku opširno razgovaram s rediteljkom tog filma, koja daje svoj ugao (inače je poreklom s Haitija).

U istom ovom broju su i moji prikazi dve vrlo dobre nove horor knjige.

Više nego OK zbirka okultnih horor priča...

i najgenijalniji novi pisac horora, Atila Vereš, moje veliko otkrovenje još od pre nekoliko godina (već tada je bio ovenčan Zlatnim Gulom, ko prati)...

...kojega ćete uskoro (tj. posle Sajma knjiga) čitati i u Orfelinu...

 

*

 

Pomenuh li Orfelin?

Pretplata za dve nove knjige biće raspisana ili u petak ili u ponedeljak.

Stižu vam Mopasanova ORLA + redux mog ZAVODNIKA u sasvim novom, spektakularnom pakovanju... kao prva knjiga mojih Sabranih dela...

 

 

DŽEKIL I HAJD: BELO I CRNO – Korado Roi

 

Autori: Korado Roi, Marko Kanavo

Žanr: SVETSKI KLASICI U STRIPU, HOROR STRIP

Prevod: Gordana Subotić

 

Format: 20,8 x 29,7 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 112

Štampa: Crno bela za strip, kolor za dodatni tekst.

Izdavač: Čarobna knjiga

https://carobnaknjiga.rs/dzekil-i-hajd-crno-i-belo

 

ŠTA KAŽE IZDAVAČ?

 

Jedna od priča koje su odredile okvire žanra književnog horora, ona o ukletom doktoru i njegovom mračnom alter egu, o Džekilu i Hajdu, opstaje u raznim oblicima već gotovo vek i po, odnosno, toliko je prisutna da se preselila u opštu kulturu i u jezik, postavši fraza kojom opisujemo nekoga ko spolja deluje dobroćudno, ali u sebi krije zlu prirodu..  

Novela Roberta Luisa Stivensona doživela je brojne obrade u raznim medijima, pa i u ovom, stripskom. To gotsko remek-delo, međutim, u verziji dvojice italijanskih majstora, Marka Kanava i Korada Roija, dobija novu dimenziju i biva obogaćeno novim i uznemirujućim detaljima koje originalno delo ne sadrži, što priči daje detaljniju podlogu, dok Roijev maestralni crnobeli crtež priči daje izrazito zlokobnu atmosferu, ističući, kroz snažan kontrast kjaroskjura, temu dualnosti koja karakteriše delo. Nakon saradnje na Drakuli i Frankenštajnu, ovo izdanje upotpunjuje njihov poduhvat stripskih obrada majstora horora.

 

 

ŠTA KAŽE GHOUL?

 

            Ovo je treći po redu album u kojem legendarni umetnik Korado Roi, nama najdraži kao jedan od najboljih crtača DILANA DOGA, i Marko Kanavo kao scenarista, reimaginiraju klasike horora: prethodno su već obradili DRAKULU i FRANKENŠTAJNA, a treća sreća im je sasvim logični dabl bil, DŽEKIL/HAJD.

            „Jao, ne, pa dokle više?“, priviđaju mi se neki mladalački glasovi, koji smesta nastavljaju: „Kome treba JOŠ JEDNA verzija tih prašnjavih, zastarelih lektira? Manite se više 19. veka i dajte nam nešto savremeno, moderno, kurentno, u duhu 21. veka!“

            Dobro, deco, oladite malo, kažem ja. Uprkos mojim sedim vlasima, nisam ni ja neki matori prdekanja zaglibljen u prošlosti – mada ću do groba, a i potom, neumorno ponavljati da je najbolji horor bio pisan u periodu 1838-1936. a da je najbolji bio sniman u periodu 1968-1992!

            Postoje razlozi zašto se neke priče stalno pričaju iznova: cinično gledano, dobar deo počiva u komercijalnim razlozima – prepoznatljiv brend uvek će se lakše prodati nego nešto sasvim novo i neisprobano, a svako, i njegova baba pride, zna za Drakčeta, Frenka i Đenku. ALI, ne budimo cinici, iako smo Srbi: da je samo zbog toga, ne bi to trajalo toliko, niti bi bilo popularno (evergrin!) ovoliko.

            DRAKULA, FRANKENŠTAJN i DŽEKIL/HAJD su tri temeljne horor priče, tri stuba naše spoljne horor politike, tri kanona, tri monolita u hramu strave oko kojih će vernici zauvek da zazivaju… to što prizivaju.

            E, sad – postoje i različite ambicije pri novim adaptacijama klasika. Neki tome pristupaju poprilično pravoverno, ne odstupajući mnogo od kanona, ili menjajući samo poneke detalje na mikro-planu narativa i ikonografije.

Dobar primer toga su DRAKULA i FRANKENŠTAJN varijante u izvedbi Žorža Besa (takođe izdala Č. Knj.), pa i DRAKULA Fernanda Fernandeza kojeg je izdao Stalker – to je stara priča u novom pakovanju, s novom šminkom, crnobelom (Bes) ili u hamerovskom tehnikoloru (F.F.) ali suštinska motivacija je da se poznata priča osveži novom likovnošću i da se, iznad svega, uživa u novim vizuelnim varijacijama na dobro znana čudovišta i njihovo okruženje.

A postoje, zatim, i ređi ali tim vredniji pokušaji da se te stare priče sasvim dekonstruišu, da se rastave na sastavne delove, pa se iznova sklope tako da neki stari sasvim izostanu, a nadopunjuju se novim dodacima. Ovo što su uradili Korado Roi i Marko Kanavo u sva tri horor albuma sasvim sigurno spada u ovu drugu vrstu, znači: totalno moderne reimaginacije.

„Neću da čitam“, opet mi se javljaju oni mladalački glasovi, „ako glavni likovi nisu tinejdžeri i rani 20-godišnjaci koji vise na mrežama, telefonima, tiktokovima, u mangama i igricama, jebu se ko štuke i šalju jedni drugima mimove, brejnrotove i dikpikove!“

OK, kažem ja, u tom slučaju – vaš gubitak. Istina je da junaci ovog albuma nisu pirsovani niti tetovirani i ne koriste mobilne telefone – ALI, to što su u frakovima i pelerinama, u kočijama i pod gasnim lampama nipošto, samo po sebi, ne znači da je ovo nešto mrtvo i mumificirano prohujalim vekovima. Dapače.

Ovaj DŽEKIL I HAJD je vrlo modernog senzibiliteta, i nipošto se nemojte prevariti da ga naslepo kupite svom klincu/klinki kao zamenu za knjišku lektiru: ovo je definitivno 18+ materijal. I po jasnim seksualnim konotacijama i situacijama, i po nadahnuto morbidnom i sadističkom klanju, ovo je striktno adult materijal.

Pravo je čudo koliko je dobrih, svežih ideja sabijeno na relativno malom prostoru ovde – čudo, možda, ali samo onima koji se nisu već podvrgnuli Roi-Kanavo DRAKULI i FRANKENŠTAJNU, gde su takođe bile izvedene neke vrlo smele, a smislene i pametne prerade i dorade i domišljanja.

Ovde: Džekil piše Hajdu na ceduljici, skrivenoj u dršci štapa (lepo i znakovito, s Janusovom dvoglavom), šta bi voleo da H. uradi (tačnije, kakvu tačno opačinu, jebačinu, zločin) umesto njega. Hajdovi zločini se prepliću i sudaraju s onima Džeka Trboseka. A tu je i smela „umetnica“ koja aranžira pronađene leševe i od njih pravi neke kao skulpture – nešto kao „serial killer groupie“, fankinja i kopiket, a možda i nešto više? Džender-bender Trbosečica? Proverite sami!

Šta imamo ovde? Drogiranje (opijum). Kurve (riđe i ostale). Razbijenu glavu (mušku). Dekadenciju bogatuna (suprajz!). Popovsku korupciju (ajde?). Bolesnog doktora (nije jeo jabuku dnevno). Žig iz detinjstva (doslovni i psihički). Novi krvavi ožiljak (na obrazu). Odgrižene prste i donju vilicu. Nekro-umetnost mnogo pre Vitkina. Koljača protiv koljačaa (skoro pola veka posle Šijana). Omoćenu ženu. Odsečenu glavu (mušku). Odraz koji otkaže poslušnost. Preokrete, i još preokreta…

Ako baš moram da crtam, ono što se radi u ovoj varijaciji ima mnogo manje veze s Džekilom Fredrika Marča i Spensera Trejsija, a mnogo više s onom Entonija Perkinsa u EDGE OF SANITY. Samo što strip kao medijum bolje podnosi tu dozu drečavosti (zatomljene u ovoj crnobeloj verziji) i treša, odnosno palpa.

Ako bi trebalo za nestrpljivu mlađariju da jednom tvit-frazom definišem ovaj album – a ista važi za sva tri – to bi bilo: pametni arty pulp. Znači, palp, ali pametni; pa još i umetnički. Ogoljavanje viktorijanskih uvijanja i njihovo bojenje savremenim, psiho-seksualizovanim „bojama“. Crno-belo u koloru.

Razigrani Roi crta kao mladić, nadahnut kao i uvek, bez znakova starenja ili, daleko bilo, fušarenja u koje su (ako već ne i u grob) upali skoro svi izvorni crtači DILANA: ko ga ne prati već 40 godina ne bi poverovao, videvši ove crteže, koliko je stara ruka koja ih izvodi. Znači, raj za oči, s obiljem pametnih vizuelnih aluzija na nemački ekspresionizam, na Kaligarija, Čoveka koji se smeje, na Frica Langa... a tu je i „Inspektor Stivenson“ koji, slučajno, izgleda isto kao izvesni pisac, R. L. Stivenson…

Posle stripa imate i dodatak, preveden iz izvornika, u kojem se ukratko sažimaju najvažnije teme i dileme vezane za DŽEKILA I HAJDA, s naglaskom na filmskim adaptacijama.

Ako bi se nešto ovde imalo kritikovati, to je što

a) prevodilac, u Uvodu, pominje nekakvog „H. P. Lavkrafta“

i

b) prevodilac, za citate iz DŽEKILA, koristi prastaro izdanje iz 1960-ih, a ne najnoviji, doktorski pregledan prevod koji je objavio Orfelin u zbirci Stivensonovih horor priča KRADLJIVAC LEŠEVA.

Izvan tih sitnica, ovaj strip album je svakako obavezna literatura za sve prave ljubitelje horora.

 

BETMEN: PUN MESEC

Autori: Rodni Barns, Stevan Subić

Žanr: BETMEN

Prevod: Nikola Dragomirović

Batman: Full Moon

Izdavač: Čarobna knjiga

https://carobnaknjiga.rs/betmen-pun-nesec

 

Format: 21,5 x 33 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 160

Štampa: Kolor

 

 

ŠTA KAŽE IZDAVAČ?

 

NI BETMEN NE ODOLEVA PROKLETSTVU VUKODLAKA!

VUKODLAK VREBA ULICAMA GOTAMA, ostavljajući za sobom takvo krvoproliće da je privukao pažnju najvećeg gradskog zaštitnika – Betmena. Ali kada Mračni Vitez postane najnovija žrtva likanovog prokletstva, junak će se naći na mukama kakve dotad nije iskusio. Saborci Zatana i Džon Konstantin nude svu pomoć koju njihova magija može pružiti, ali, naposletku, Betmen će morati da donese nemoguću odluku ne bi li se oslobodio kletve: žrtvovati svoj život – ili ugasiti tuđi?

Rodni Barns (KILLADELPHIA) i Stevan Subić (ZAGONETAČ: GODINA PRVA, PINGVIN) zaranjaju u jezivu priču o bolu i iskupljenju dok se Betmen suočava sa izuzetno neobičnim i sebi ravnim protivnikom: vukodlakom u Gotamu!

 

ŠTA KAŽE GHOUL?

Stevan Subić crta vukodlake! Mnogo vukodlaka! Betmen postaje vukodlak! Odlaze u Rumuniju, gde sretnu JOŠ vukodlaka! A tu je i čovek-šišmiš! Ne Betmen kostimirani smrtnik, nego baš čudovišni pola čovek-pola onaj što su me isterali iz šišmiši! I sve to na 160 kolor strana velikog formata.

            Šta vam još treba?

            Na ovom blogu već ste mogli videti nekoliko mojih izliva ljubavi prema Subićevom crtežu – ja podsećam, a vi klikćite: PINGVIN: NEBITAN ČOVEK i ZAGONETAČ… A evo je i treća sreća, njegov do sada upadljivo najhororičniji rad: čovek-slepi miš postaje čovek-vuk, ali da li je time manji procenat šišmiša u njemu i šta uopšte ispada iz te metamorfoze?

            Ono što je najvažnije istaći jeste da je ovo vizuelni horor superspektakl prvog reda. Subićev gotski senzibilitet ionako je prirodno naklonjen senkama i mraku, jezovitom i čudovišnom, šta god da crta, a ovo je scenario koji je, do sada, izvukao najviše horora iz njega. I hvala mu na tome!

            Bilo da su njegovi vukodlaci u mraku, polusenkama ili na punim svetlima velegrada (ili meseca), to su istinski zajebana čudovišta, krupne rutave zveri čiji mišići izdaleka najavljuju da protiv njih nemate nikakvih šansi a čiji izbečeni očnjaci i, još strašnije, bes u očima, jasno signaliziraju njihove namere.

Taj gnev, ta divljina, ta neljudskost… nisu nešto s čime možete da pregovarate, da se pogađate, da apelujete na čoveka u čoveku-vuku – kao što će neki likovi doslovno, i vrlo bolno, na svojoj koži i mesu, otkriti kad se u takvoj situaciji nađu.

Dakle, ako je uopšte potrebno to napomenuti, ovo nisu neki romantizovani, mučeni, emo-tvajlajt-„vukodlaci“ koji pod punim mesecom čuče na granama, krovovima solitera ili mostovima i lamentiraju svoju sudbu kletu: ne, ove zveri ovde jurcaju ulicama i parkovima i traže toplo, sočno, uplašeno meso da ga grizu sa svojim zubima!

A ako su tako lovački nastrojeni prema bednim smrtnicima, kako li su tek zajebani kad im na teren upadne konkurencija u vidu drugog vukodlaka – ili šišmišodlaka! Bilo da imate svog psa, ili čujete komšijskog, sigurno znate da džukac najdivljije ne laje ni na mačku ni na čovekolikog prolaznika, pa čak ni na poštara tako divlje i „rastrgnuću-te-poješću-te“ kao kad nanjuši drugo kuče u svom dometu. E, a sad zamislite to isto, samo sa vukovima, odnosno još gore – vukodlacima. AAUUUUUUURGHH!

Čisto na nivou eye-candyja, ovde se na svakih 5-6 strana dešava neka transformacija ili borba i kasapljenje, nema vunovlačarenja, filozofiranja, melanholičnog samopreispitavanja, infodampovanja, trtljanja, nego – akcija. Zubi. Krv. Mrak. Noć. Divljina.

Nigde nisi siguran: u gradskom parku, na velegradskom asfaltu, usred naučnog instituta, pa čak ni, suprajz, u crkvi, kako će neki nesrećnici na svoju žalost i nevericu otkriti.

A nije siguran ni Brus Vejn, kad njegovim krvotokom počne da kruži likanski virus – ili beše kletva? Naravno, on se kurči: „Pih, ko se vuka boji još? Tri za groš, tri za groš! Vuka se ne bojim ja, tralalalala! Šta mi to čudo može, šta mi sme, nek mi nosić pocrveni, eto to je, to je sve!“

Avaj, on zaboravlja da je ipak samo kostimirani smrtnik (nešto kao Zagor), a da je njegova jedina supermoć to što je multimilijarder, pa mu nije nikakav primetan trošak da sjebe jedan od svojih betmobila kad se u njemu (suprajz!) preobrazi u bezumno-besnu grdosiju koja sa sebe strgne skoro sve sem elementarnih betmenskih insignija…

            Sad, strogo gledano, scenario je bolji na nivou premise nego onoga što je od nje uradio: svašta se tu zanimljivo započelo, ali teško da se razvilo na neki super-memorabilan ili dubok način. Betmenova dilema, jednom kad postane čudovište, predvidiva je i lišena osećaja ozbiljnog saspensa (da li će stvarno da razulari čudovište u sebi i naruši svoju ljudskost?), pored ostalog i zato što, pored svojih milijardi i stručnog batlera-hirurga-devojku-za-sve Alfreda, ima ovde i brdo pomoćnika: Džona Konstantina (!) i mađioničarku-čarobnjakinju teleprompterskih moći, Zatanu. 

Pritom, Helblejzer je sveden na komik rilif dobacivača koji služi samo da pravi gužvu – čak i on sam, pred kraj, kaže otprilike: „Znači, džaba sam pola sveta prešao da dolazim ovde…?“ Pa jeste, dramaturški gledano ti si puška koja u celom stripu nigde nije opalila, ali eto, nekim stripadžijama će tvoje statiranje ovde biti dodatna vrednost, jer stripski narod voli te Džastis Lig Abot i Kostelo sreću sve žive multiverzume i likove i lige izuzetnih džentlmena… mada neki, probirljiviji, if any, neće biti srećni time na šta je srozan i za šta je jedan ovakav likčina prizvan.

Zatana, s druge strane, služi da prosipa te svoje nju ejdž vikanske hipi šitove i da skače s jednog mesta na drugo kroz šarene krugove svetla, pa čak i SPOJLER ---- na kraju da posluži kao božica iz veš-mašine.

Neki možda neće biti srećni ni promidžbom „vere“ u podzapletu u kojem NeBetmen dospe, gologuz (posle likantropisanja, pa preobražaja nazad u čoveka), među grupicu beskućničke sirotinje koja gravitira ka lokalnoj crkvi. Ima čak jedan momenat kad crnkinja-vernica toliko zadrto veruje da čak i nakon što ostane bez ruke koju joj otkinuo uzalud umoljavani vukodlak nastavi da rasipa mudrosti tipa: „Ma nema veze, pa imala sam ih dve, ostala mi još jedna; samo da smo mi živi i zdravi; može i gore.“ Ta baba sigurno glasa za Vučića. Ostala joj jedna ruka, dovoljno da zaokruži Broj 1.

O maštovitosti scenariste dovoljno govori to što se njegov vukodlak zove Kristijan Talbot: Kristijan=Hristijan, Talbot=prezime najčuvenijeg (filmskog) vukodlaka, Larija Talbota iz Wolf Man (1941), što je vukodlakom postao u Rumuniji za vreme Drugog Svetskog Rata, i što nas scenarista pred kraj vodi nazad u amerikanizovanu predstavu te zemlje – čitaj, jedna velika šuma (Trans-SILVANIJA), jedna ruševna kućica u njoj, i tamo Ciganka kako je mali Džoni zamišlja, dakle, kao da nije 2025, nego kao da smo i dalje u 1941-oj…

Plus, JOŠ JEDAN SPOJLER: ne samo što scenarista na kraju poseže za deus-ex-machina „razrešenjem“ u kojem Zatana iskoči iz međudimenzionalne rupe i bocne Vučka u zadnji čas (how convenient), nego, povrh toga, ispada da je sve baš ko što je Ciganka rekla: prestaćeš biti vukodlak ako umre onaj koji te je zarazio, pa se tako Betmen više nego jeftino izvlači iz situacije koja ionako nijednog trena po njega nije delovala ZAISTA ozbiljno i problematično. Znači, glupo je dramaturški, jer je jeftino (i još zamisli ti tog mušjačinu i superheroja: upala Žena da ga spasi iz nevolje!) i glupo je jer – kakva je to uopšte „zaraza“? Zamislite neko vas zarazi Koronom, a onda umre; a njegovom smrću i vi budete, naprasno, izlečeni. Zašto onda više u krvotoku i organizmu nemate Koronu? Pa, eto, tako, jer je umro onaj što vas je zarazio… E, isto toliko smisla ima i ova jeftina fora dostojna 1940-ih…

ALI, kao što rekoh, Subićev crtež je toliko upečatljiv da ovo što ja ovde cepidlačim vezano za scenario većini verovatno neće smetati, ako uopšte primete, zasenjeni tim moćnim hororičnim i jezovitim slikama.

Znači, ako vas horor iole zanima, ovaj album morate imati. Osim galerije Subićevih moćnih korica kao dodatak, on ima i glow-in-the-dark koricu – provereno svetli u mraku. Mađija!