DOLAZAK HORORA: TV prikaz (RTS) i Indeks imena

U ovom prilogu naći ćete tri vredna svetla bačena na moju najnoviju knjigu, DOLAZAK HORORA. Prvo ću vas podsetiti na njen kratki, sažeti opis. Drugo, videćete link gde možete pogledati prvi stručni prikaz ove knjige, i to ni manje ni više nego na Vaše Pravo Da Vam Svakog Meseca Uzmu po 350 Dinara, A Evo i Zašto. Treće, razotkriću vam INDEX IMENA koja se pominju u knjizi. Zašto? Vidi dole.

 

1) Šta to beše DOLAZAK HORORA?

Stručna, ali popularno pisana studija dr Dejana Ognjanovića Dolazak horora: Književnost (Orfelin, Novi Sad, 2025) ima podnaslov: „Kritička istorija recepcije horor žanra u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi“. Jednostavnije rečeno, to je istorija horor izdavaštva na našim prostorima i ujedno istorija horor misli kod nas, u periodu 1914-2025.

Ona pokriva sve faze, od „strašnih“ i „fantastičnih“ priča objavljivanih u doba kraljevine, preko „priča tajanstva i mašte“ iz vremena socijalizma, do današnjeg horora.

Ljubitelji horora u ovoj knjizi pronaći će kompletnu faktografiju – šta je sve od horora kod nas objavljeno u knjigama, časopisima i stripovima, uz analizu svih najvrednijih izdanja, kroz njihove najave i predgovore. Glavni predmet Dolaska horora jeste da prikaže, sistematizuje i analizira kako je ideja žanrovskog stvaralaštva u književnosti dospela u ove krajeve, kako se i zašto tu primila nakon brojnih nerazumevanja, predrasuda i osuda; kako se na nju reagovalo od strane nenaklonjenih, a kako su je poimali i promovisali njeni zastupnici; šta su promoteri horora videli u delima tog žanra i kojim argumentima su ga branili, a kojim su ga kritičari napadali, pa naposletku i kako je to publika prihvatala. Specijalno za ovu knjigu govorili su: Filip David, Goran Skrobonja, Bob Živković, Aleksandar Radivojević, Jovan Ristić, Boban Knežević i drugi akteri promišljanja i plasmana književnosti strave na našim prostorima.

Izdavač: Orfelin izdavaštvo, 2025 (Novi Sad : Artprint) | 600 str, 24 cm.

2) Prikaz DOLASKA HORORA u emisiji KULTURNI CENTAR, na RTS-u.

Pogledajte ga, baš je lep, ilustrovan listanjem ove prelepe i bogato ilustrovane knjige.

            Autorka prikaza je Ana Marija Grbić.

Ovaj prilog počinje na 15 min, 30 sec.

https://www.youtube.com/watch?v=AXA9lJpsl_U

Ili, embedovano, ispod:

U nastavku teksta donosimo celovit prikaz knjige Dolazak horora, koji potpisuje Ana Marija Grbić.

U drugoj polovini 2025. godine, u okviru Orfelin izdavaštva, objavljena je nova knjiga Dejana Ognjanovića. Dolazak horora obimno je delo u kojem autor pokušava da prikaže sve važne književne manifestacije pomenutog žanra.

A knjigu započinje gotovo nušićevski, duhovitom opaskom kojom odmah upućuje na kapacitet subjektivnih doživljaja književnih pojava, ali najavljuje i narativ koji se udaljava od hermetičnog teorijskog jezika.

Ognjanović u uvodnoj reči navodi: „Dođe tako trenutak u životu kada čovek oseti da je ono iza njega duže a verovatno i lepše i bolje od onoga ispred.“

Knjiga se sastoji od trinaest poglavlja, koja su podeljena u tri veće celine: „Horor pre horora“, „Dolazak horora“ i „Horor je došao“. U prvom delu knjige, Ognjanović prati recepciju žanra na našim prostorima od pojave Strašne knjige 1914. godine, pa preko prihvatanja prevoda različitih čitanja Poa, navodi vredne i manje vredne osvrte, uvodnike, pogovore i predgovore domaćih autora, kao što su Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić i Zoran Mišić, opisujući krug oko onoga što se može razumeti kao prevodna fantastična književnost.

Čitaoca knjige Dolazak horora možda iznenadi njen obim i brojnost izvora koje autor koristi prilikom sistematizovanja horor i fantastične književnosti. Valja, ipak, imati na umu pregalački, arheološki rad prilikom iznalaženja pomenutih izvora. Onda kada se ne radi o obimnijim i relevantnijim studijama koje su posvećene žanru, Ognjanović se služi časopisima i antologijama, kratkim predgovorima i retkim kritičkim osvrtima, koji možda ne bi ni bili deo proučavanja autora, koji se bavi, na primer, delima srpskog realizma. Takođe, Ognjanović se koristi zapisima u horor književnosti 20. i 21. veka. Dakle, u pitanju je obiman vremenski period koji bi podrazumevao mnogo razgranatiju i, u krajnjem slučaju, već u nekoliko navrata sistematizovanu građu.

Autorova želja za sistematizacijom, koja bi objasnila i trenutne književne karakteristike horor žanra u Srbiji, praćena je ličnim pobudama, koje podrazumevaju i piščeve pripovedačke tendencije. Duhovit, neretko ironičan, Ognjanovićev kritičarski izraz tvori od, na prvi pogled šture gotovo istoriografske građe, živo tkivo ličnog iskustva.

U knjizi se analizira i rad značajnih pisaca, prevodilaca, izdavača, koji će se u 20. a našto češće u 21. veku opredeliti za žanr fantastike ili horora. Ognjanović se neretko zaoštreno kritički odnosi prema njihovom radu, do tančina analizirajući njihova delovanja na polju književnog žanra horora i fantastike. Na ovaj način, autor se odeljuje od ustaljene i neretko štetne maksime čija formula glasi: „To je dobra knjiga, film, predstava, teorijski tekst za domaće standarde.“

Sameravajući standarde naše periodike i teorije sa anglo-saksonskim materijalom, Ognjanović izbegava proizvoljnost povoljnijeg definisanja u skladu sa lokalnim mogućnostima ili nemogućnostima. Ratove devedesetih godina, savremeno izdavaštvo, prevodna književnost i njeni dometi – sve to će kontekstualizovati poziciju i recepciju horor književnosti u sadašnjici i možda ovakva literatura u budućnosti dovede do veće afirmacije žanra u glavnim tokovima srpskog stvaralaštva.

Ana Marija Grbić

3) INDEX IMENA? Šta će bilo kome INDEX IMENA?

            Hej, nemojte tako. Ako vam nije bio dovoljno jasan SADRŽAJ knjige, naveden u prvoj njenoj najavi, ovaj INDEX će vam dati dobru ideju o kojim likovima domaće i strane horor scene se govori u ovoj knjizi, i koliko mnogo, ili malo se oni u njoj pominju. Ujedno, mnogi od njih, koji do sada nisu imali pojma da se uopšte obrađuju u ovoj knjizi, sada će da se obraduju kada svoje ime pronađu ispod, i poželeće da kupe ovu divnu, stručnu, duhovitu knjigu kako bi saznali šta je dr Ghoul napisao o njima.

Ako još uvek niste sebi pribavili ovu knjigu, možete je naručiti od izdavača, Orfelina, ili od autora, mene. Ako je želite od mene, bolje požurite, jer imam još samo dva primerka.

PLURIBUS (2025)

Nekoliko zanimljivih hororolikih serija privuklo je mase tokom prošle godine. Srećom, ne i mene; većim delom zato što sam bio prezauzet raznim pisanjima, a manjim i zato što mi se, naprosto, nisu dovoljno snažno gledale da na njih straćim ono malo vremena koje sam mogao posvetiti gledanju bilo čega. Ipak, pošto me povremeno priupitaju za njih, evo ukratko šta nisam gledo, i zašto, a šta jesam, i preporučujem.

            ALIEN: EARTH 

– Nisam gledo. U normalna vremena gledo bih bilo šta s alienima; sva sreća pa sam tokom leta privršavao moju knjižurinu DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, te nisam smesta ovo overio. Sreća, kažem, jer sve što sam potom pročitao i video o ovoj seriji dovodi u pitanje moju želju da je ikada pogledam. Možda ako bih našao neki dajdžest, best of, ali imam utisak da su i likovi i fabula izrazito nezanimljivi da bih to gledo ucelo. Dakle, možda, nekad, ali slabo verovatno.

            IT: WELCOME TO DERRY 

Kingu se sviđa: šta još reći?

– Nisam gledo. Niti bih to gledo, sve i da mi plate. Ionako To smatram slabim romanom, a vreme koje sam posvetio najnovijim film-verzijama toga bilo je SVE što sam voljan da bacim na tu bezveznu pričicu. Samo mi još fali prikvel repeticija i ceđenje suve drenovine onoga što me ni u izvornom pakovanju nije naročito preokupiralo. Couldn't care less.

            STRANGER THINGS 

– Nisam gledo ovo najnovije. Niti planiram. S ovom serijom sam se pozdravio posle druge, ili možda treće sezone. Činjenica da ni oko toga nisam siguran govori dovoljno o tome koliko me je briga. To je sa svakom novom sezonom sve više smrduckalo, a ovu varijantu gde je mutiralo u sapunsku operu i gde svaka epizoda traje ko kršten film – ćao, nema šanse. Radije bih gledo tuce novih, dobrih, različitih filmova, nego jednu priču silom rastegnutu na 20 nezanimljivih i/ili iritantnih likova i desetak „epizoda“ od kojih svaka traje ko film (100-ak min u proseku). Ko se s kim smuvao, ko je izašo iz klozeta, kako su drugarstvo i mladost pobedili Veknu (!) i ostala nagvaždanja – baš me živo zabole. Uostalom, evo kako su ljudi sa više vremena za bacanje na ovakve stvari lepo saželi šta ne valja u poslednjoj sezoni, i ovim duhovitim i rečitim primerima potvrdili moju intuiciju da na TO ne treba gubiti vreme. Pogledajte čitav ovaj video, ili, pošto je podeljen u chapters, nađite onaj, oko sredine, gde sasecaju THINGS: Half in the Bag: End of 2025 Catch-up (part 1), OVDE.

            Od američkih žanrolikih serija koje još nisam overio, a deluje mi da bi vredelo, na vrhu gomile za „Možda, ako stignem“ stoji mi YELLOWJACKETS. Da je kraće, možda bih već pogledo, ali u trenutnoj konstelaciji obaveza ne usuđujem se da sve te sezone načnem sada, pa da ih razvlačim nedeljama ili mesecima (!), mada ću verovatno pokušati da to gledanje uglavim negde tokom ove guste godine…

            Što me dovodi do onoga što zapravo JESAM pogledao. I što želim da vam preporučim.

            THE CREEP TAPES, S02.

            Druga sezona i dalje pokazuje da je Mark Duplas komičarski genije, da je njegov Psiho-Vučić jedna antologijska horor kreacija potentna da nosi serijal, velikim delom zato što je sam lik podložan psihopatskim transformacijama i igranju niza različitih likova.

            Već sam vam ovde hvalio prvi film, iz kojega se ovo izrodilo; a zatim i njegov još bolji filmski nastavak; pa čak i prvu sezonu serije, kad se prešlo na format kraćih epizoda (otpr. 20-25 min). U linkovanim rivjuima već sam istakao razloge zbog kojih ovo itekakao valja overiti, a sad se ne bih ponavljao, nego samo želim da a) skrenem pažnju neredovnim čitaocima kojima su moje pohvale od ranije promakle; b) podsetim da je druga sezona izašla u decembru; i c) istaknem da nivo kvaliteta nije opao, da se to i dalje dobro drži i ima moj pečat preporuke.

            Strogo gledano, 2/6 mi se nisu naročito dopale (vegan + ženska s bazenom), ali preostale 4 su sasvim na nivou ranijih Krip avantura.

 

            I najzad – PLURIBUS. 

Nova kreacija Vinsa Giligana, tatka na BREAKING BAD, što je bio glavni i najveći razlog da, ako treba, rodim vreme za gledanje ove serije. Jer, ako ste čitali moj raniji blog osvrt na BB, onda znate da tu seriju obožavam do imbecilnosti, pa stoga nije bilo dileme da li ću pogledati, kako/kad znam i umem, i njegovu najnoviju – naročito s obzirom na to da mi je i njen žanr bliskiji.

            Ova serija nije horor – žanrovski je to SF drama s jakim elementima crne komedije/satire – ali predstavlja preradu i reimaginaciju brojnih SF-horor klasika kao što su SELO/DECA PROKLETIH, INVAZIJA KRADLJIVACA TELA, STEPFORDSKE ŽENE, JA SAM LEGENDA i sl. pa zato mestimično ima i creepy vibes kakve su ti uzori nosili.

            Prva epizoda zapravo, iznenađujuće, počinje kao apdejt fore kojom započinju VRSTE (SPECIES): vanzemaljski signal sastoji se od šifre za DNK koji se raširi Zemljom putem ne baš mnogo ubedljivog inicijalnog amaterskog rušenja bezbednosnog protokola koji, po svojoj retardiranosti, ozbiljno prilazi onom raket-naučniku u PROMOTEJU koji reši da šakom pomazi alien pipak-zmiju-čudo. No, dobro. Kao što ja to uvek ponekad kažem, dobre serije imaju stotine mana, a loše samo jednu – da su dosadne, nezanimljive, glupe. PLURIBUS je dobra serija. Zato ću zažmuriti na jedno oko na poneke sitnice.

uostalom, tu je Karolina Vidra

            Važno je samo da znate da horora skoro i da nema (mada ima nešto misterije, saspensa, pa i povremenih šokova) a da je SF uglavnom vezan za misaone, idejne dimenzije, a ne za spektakl (maske, efekti, kreature, alieni, tehnologija, andrmolji, leteći tanjiri).

            Jednom kad se desi „epidemija“, i raščiste njene incijalne posledice, u prve dve epizode, ovo što sledi je jedna prilično kamerna drama, većim delom vezana za kuću glavne junakinje i za njene teme i dileme – mada, ima mrdanja odatle, i to prilično pompeznih, jer ovo je visokobudžetna serija, i prikazi globalnog stanja, povremeno kad se jave, ubedljivi su i spektakularni na nenametljiv način.

            U PLURIBUSU „invazija“ nije tako očigledno maligna kao sve druge alien invazije koje ste do sada videli, uključujući one iz pomenutih filmova. Njena motivacija, koliko se može za sada dokučiti (naravno da 1. sezona nije zaokružena priča, nego svršava sa „ćeraćemo se još“), nema za cilj da Zemljane pobije, proždere, exploatiše, isisava, pretvara u nešto drugo… Ali, ona ipak invazija utoliko što jeste nametanje nečega što nismo tražili niti smo unapred znali šta nas čeka pa zato nismo voljno ni prihvatili, pa makar to nešto bilo „za naše dobro“.

Ova „invazija“ je kao lek koji roditelji na kvarno metnu detetu u hranu da vam bude bolje. Cela problematika je u tome – da li su nam ti alieni „roditelji“, da li smo mi baš „deca“, da li je to što su nam dali „lek“ i da li će nam od toga biti „bolje“…

            A to nešto čime smo, ne sluteći i ne tražeći, počašćeni jeste – geštalt um. Svi umovi svih ljudi na Zemlji postanu JEDAN um, sa sećanjima i znanjima svih. Nema više laži ni prevare, nema pojedinaca, pa time ni sebičnosti, nego vladaju opšte bratstvo i jedinstvo i „svi za jednog – jedan za sve“. Ranije je u SF-u ova ideja kolektivnog uma bila uglavnom poistovećena sa bezumljem, sa zombifikacijom, kao u BODY SNATCHERS: svi su na fletlajnu, tupi, prazni, svedeni na insekte kojima „roj“, ili „kraljica“ komanduju šta da čine.  

Ranije je komunizam bio predstavljan kao horor, a ti američki romani/filmovi bili su žanrifikovana demonizacija ideje kolektiviteta, iz pozicije kapitalističkog zapadnjačkog individualizma. Ova serija, blago levičarskog nagnuća, sa više simpatije, ili barem sa manje demonizovanja, bez džadžmentalizma, prikazuje svet u kojem odjednom više nema zločina, ratova, zla, pohlepe, gde ljude ni privatna svojina naročito ne zanima nego spavaju masovno na nekakvim igralištima, ko neke izbeglice u sopstvenom svetu.

Glavna junakinja je jedna od otprilike tuceta ljudi na Zemlji koji, ne zna se kako ni zašto, nisu bili zaraženi tim duhom kolektiviteta, imuni su na „virus“ zajedništva, pa su ostali individue, krhke, ranjive, sebične, grešne, kakve god. Pokušaji da se bar oni udruže među sobom i oforme Dirty Dozen koji će da svrgne aliene i vrati svet na staro brzo propadaju – neki od njih su doslovno kupljeni spremnošću kolektiva da im udovoljava svakoj želji, pa se tako najljigaviji od njih baškari u hedonističkom raju opustelog Las Vegasa gde je ceo šljašteći grad tu samo za njega… on samo okrene telefon, i ovi mu pošalju ženske, kockare, publiku i ostalo da mu hrani ego. I on se valja u tom ko svinjče u blatu. Ko bi to menjao, i zašto?! Gledajte seriju pa preispitajte taj lažni „kurve i kokain“ raj…

Pomenuta junakinja je duboko grešna – toliko da nekim gledaocima može biti odbojna kao i njeno ime, Kerol Sturka (njoj se malo gurka!), i njena profesija: nakucavačica treš SF soft erotike za domaćice, koja mrzi i svoje knjige i svoje čitaoce i sebe samu. Delom jeste odbojna i meni, ali ja volim priče sa antipatičnim, a na nekom nivou ipak prijemčivim likovima, pa mi brojne njene falinke koje se otkrivaju tokom serije nisu bile odbojne.

Kakve god da su one, glavna pitanja koja ova serija pokreće kroz tu buntovnu, tvrdoglavu egomanijačku likinju i njeno odbijanje da prihvati novonastali kolektivistički svet, jesu sledeća:

1) da li je individualnost kvalitet sama po sebi, čak i kad je individua prgava, sebična, sujetna, licemerna…?

2) da li je svet u kojem se svi pretvaraju u klonove Neda Flandersa raj ili pakao?

3) da li je sloboda, uklj. slobodu da se greši (tj. neograničena slobodna volja), važnija od delimične ograničenosti utapanja u kolektiv?

4) da li je „povratak na svet kakav je bio“ zaista poželjna stvar?

5) da li je opšta empatija i kolektivitet nešto baš toliko strašno?

i najzad, pitanje svih pitanja, nikad aktuelnije: 6) da li je kraj sveta lakše zamisliv od kraja kapitalizma? © Mark Fišer.

Danas, kad se čini da se opasno primičemo kraju sveta, gde su ludaci na čelu najmoćnijih država globalno još opasniji od ludaka kojega mi u ovoj Tunguziji imamo, vredi sve ovo dobro promisliti. PLURIBUS je pametno osmišljena i odlično realizovana serija koja vam neće nuditi sapunsko-opersko „specijal“-efekatsko vunovlačarenje i trla-baba-lan „spektakl“ zamajavanje poput ALIEN – DERRY – THINGSA, nego će vam svojim razumno laganim ritmom, bez usiljenih klifhengera i mehaničkih saspensa, držati pažnju ukoliko ste iole misleća, kontemplaciji i BUDNOSTI okrenuta osoba. A ako preferirate da DREMATE, uspavani i uljuljkani storijama koje ništa ne preispituju nego vam samo povlađuju i potvrđuju ono što već „znate“ i „mislite“, onda izvolte, eno vam ALIEN – DERRY – THINGS, pa bindžujte dok vam mozgovi ne istrule u gnjecavu kašu.

Da li je PLURIBUS savršena, genijalna, besprekorna serija? Nije. Čak i u njenoj prilično kompaktnoj dramaturgiji ima izvesnih retardacija koje ničemu ne služe, npr. na mikro-planu, ima jedna baš dugačka glasovna poruka koja se uključi svaki put kad naša Kerol nekoga pozove, i nju u celosti moramo da saslušamo jedno 20 puta, što je previše. Na makro-planu, sve etape dugog i mučnog putovanja onog Latino-Amera od njegove džunglaste ispizdine do USA nisu baš morale biti prikazane jer samo jedu vreme a nisu toliko zanimljive ni dramski opravdane.

Ipak, izvan tako nekih manje-više sitnica, ovo je jedna vrlo aktuelna, pametno zamišljena i realizovana „WHAT IF“ glavolomka koja će vas, kao malo koji TV produkt, ostaviti u nedoumicama i novim promišljanjima tema i ideja za koje ste mislili da već imate nađen, gotov odgovor.

Dobar SF uvek je služio da ponudi novu, iskošenu perspektivu iz koje se na svež način, novim očima iznova sagledava naš svet. PLURIBUS to čini na prvorazredan način. 

Dejan Ognjanović o nagradi M. Bulatović za Zadušnice i o Slaughter festivalu

Dragi moji, u petak 6. juna 2025. gostovao sam na Kopernikus TV.

Povod je bila nagrada „Miodrag Bulatović“ za horor roman Zadušnice, pa smo čuveni voditelj Gane i ja najviše pričali o tome: kako je došlo do nje, šta ona znači, šta nosi, može li se živeti od pisanja (horora), ZAŠTO se bavim hororom uopšte i dokle više to, itsl.

Pored toga, ovde najavljujem i NA ČEMU SADA RADIM, šta pišem, kad će novi roman….

Na kraju, tu je i najava Slaughter festivala, koji se ove godine održava 4-6. jula u staroj klanici u Doljevcu kraj Niša.

I kad sam kod toga, evo i ovde poziva: ŠALJITE SVOJE KRATKE HORORE (min. 5 min, max. 30) da biste se takmičili za ZLATNU MACOLU ™, a evo i gde i kako:

 A sad evo vam ga ispod taj prilog (usnimio drug Žarko, kojem spec. hvala!), sočan, vickast, zabavan, razdragan, informativan, u trajanju od 20 minuta, prvo embedovan…

a ko više voli da klikne pa otvori drugde, evo i linka:

https://youtu.be/xMt2WFuazAU

ADOLESCENCE (2025, TV)

*****

5-

 

Kakav je ovo emocionalni rolerkoster! Kakav spektakl vrhunske glume – od glavnih likova do bukvalno najsitnijeg epizodiste ili statiste u trećem planu kadra! Kako pametno promišljen, razrađen scenario, bez ijedne greške (sem nekih cepidlačenja)! A onda, na sve to, još i besprekorna režija, i svekoliko planiranje koje ide uz nju, jer svaka od četiri epizode ove mini-serije snimana je u jednom kadru – što, imajući u vidu kakve se sve složene logističke i glumačke egzibicije tu dešavaju jedna za drugom, predstavlja spektakl po sebi!

            Pominjem taj tehnički momenat samo da bih ga smesta odgurnuo u stranu: NE ZNAM da li je ovo stvarno snimano u jednom kadru, kako izgleda, ili (verovatno) ima šavova i trikova koji povezuju sitnije delove scena – u slabijoj tvorevini obratio bih pažnju na to, kao što inače radim u 99% materijala koji gledam, tražeći rezove, trikove, zabušavanja, prikrivanja. Ovde mi nisu dali! Toliko sam bio prikovan, od prvih minuta prve epizode, pa nadalje, u beskrajno zabavnu i uzbudljivu i intrigantnu dramu da prosto nisam mogao niti hteo da se bavim tim kritičarskim picajzlisanjima: remekdelnost ove serije išamarala me je svojim kvalitetima tako snažno da sam bio sveden na tzv. običnog gledaoca kojeg majstor-pripovedač i glumci vode tamo gde hoće, kad i kako hoće, a on se bespomoćno batrga u njihovim svemoćnim, snažnim rukama, i plače i smeje se na dugme, kad ga pritisnu, i tu nema beganja! Znači, ova serija me je odsvirala ko armoniku!  

Nisam se mnogo ni koprcao, prepustio sam joj se da mi radi šta oće – i ne da me je izvozala! U najboljem smislu reči: ne gimicima i twistovima, nego relevantnom, snažnom, pregnantnom pričom, majstorski ispričanom!

            Dobro, malko preterujem da bih privukao vašu pažnju – malo docnije ću izneti neke sitne ograde, čisto da pokažem da nisam baš toliko zasenjen svime toliko da mi je mozak sasvim hipnotisan ovime i da nemam neke svoje rezerve i ograde, ali kažem vam: ovo je UNIKATNA stvar (ako to uopšte treba da crtam, kad sam već seriji dao PETICU!), apsolutno vredna pažnje, i to, idealno, tako da znate što manje (preskočite trejlere i rivjue) i u jednom cugu, ako možete da izdvojite četri sata u cugu.  

Čak i da ih NE izdvojite, verujte mi – kad vas ova serija zgrabi, nećete moći da je ne izbindžujete, sve i ako to niste bili planirali. Samo upozoravam: ako sutra rano morate da ustajete, pa negde oko ponoći kažete sebi: „Ma, daj da bacim pogled, 10 minuta samo, ili 15, da vidim na šta liči to što Gul tolko hvali, pa ću sutra uveče da nastavim“, verujte mi, sledeće što ćete znati biće da je već četri, pola pet ujutro, pred zoru, a vama su oči ko sarme, delom od nespavanja, a delom od suza koje ste prolili. Nemoj posle da bude: „Gule, što nisi upozorio!“  

            O čemu se tu radi? Bez brige, neću spojlovati!

            Kazaću samo početak prve epizode: policija upada pod punom opremom u neku običnu porodičnu kuću u predgrađu, baca na patos tatka, majku i tinejdž sestru, i kao da vata najopasnijeg teroristu – iz dečje sobe apsi 13-godišnjeg dečaka! Za neko ubistvo ga vode, ali čije, kakvo, koliko, zašto – i da li ga je uopšte počinio – sve to ostalo ostavljam da vidite sami.

            Zašto bi ovo trebalo da vas zanima i šta je tako potresno u svemu?

            Pa, recimo ovako: cela Srbija je bila potresena slučajem „Kosta Kecmanović“ prošle godine. I to s pravom. Na kojekakve Arkane i Mladiće smo odavno navikli i oguglali, ali na – mladiće, i gore od toga, decu-ubice, još nismo. I ne dao Azatot ikad na to da oguglamo.

            Taj slučaj je pokrenuo brojna druga pitanja: ne samo kako može jedno dete da ubija druge, nego i kakvi roditelji, kakva škola, kakvo društvo su proizveli (da li su? kako su? zašto su? jesu li mogli da spreče?) jednog takvog monstruma.

            Odmah da kažem: ovaj slučaj u seriji nije ni blizu nalik ovom našem; ni profil klinca, ni roditelja, ni društva, ni njihovih međuodnosa. A opet, iako je dinamika drugačija, donekle, odnekle će nam, svima nama u post-Kosta Srbiji, ova serija biti jezivo prepoznatljiva i zastrašujuća – a morala bi biti i upozoravajuća i prosvetljujuća. Iako nije uznemirujuća u smislu vizuelne explicitnosti – nema ni kap krvi, ili nasilja na ekranu, sem u jednom slučaju, gde je to prikazano izdaleka, na ekranu – biće veoma emocionalno iznurujuća svakome, a naročito ako je roditelj, pa eto imajte i to na umu.

            Toliko što se tiče dela bez spojlera.

            Idite i gledajte ovo, pa se onda vratite da dočitate ostatak. Sad moram kazati nešto konkretnije. Dakle, odavde pa nadalje idu SPOJLERI.

 

            A zapravo, ovce mi se jagnje – treba da prevodim na engleski jedan scenario za dugometražni film i da dovršim pogovor za jednu knjigu i da sročim članak za jedan časopis, i sve to, poželjno, da bude gotovo juče, ili max danas! – i zato, pokušaću ukratko.

            Treba vam još ubeđivanja? Objašnjenje zašto pišem o ovoj seriji na ovom blogu posvećenom pre svega hororu?

            Recimo ovako: treća epizoda u celosti se sastoji iz razgovora psihijatrice-evaluatorke sa našim malim ubicom. Sede, u nekoj sobici, u toj psiho-instituciji gde ga drže, i pričaju.

            Tih sat vremena sadrže neke od najjezivijih momenata koje sam ja na filmu video u poslednjih nekoliko godina, ako ne i šire. Bukvalno sam se naježio u bar 2-3 navrata! Čak bih išao tako daleko da kažem da je ovo potresnije, žešće, strašnije od, recimo, scene kada Klaris ide u onaj gotski podrum da priča s Kanibalom. Gotsko okruženje nas u JAGNJADI delom izmešta iz stvarnosti u jedan žanrovski movie-land osvetljen polusvetlom i maštom; Hopkins glumi, jezivo, suptilno, ali glumi, i znamo ga, poznajemo tog glumca, znamo da je to sve kobajagi; sve je to veće od života. Zato ga i volimo.

            ALI! Ovde imamo prozaično okruženje, bez gotskih efekata (sem suptilnog zvuka kiše koja dobuje po prozorima, ako je to uopšte gotik), i normalno je osvetljeno; nema stakla između sagovornika, ni ograda, rešetki; potencijalna pretnja je žgoljavi klinac koji fizički teško da bi mogao da ugrozi naizgled snažnu ženu koja s njim razgovara. Uz to debitant, tako da usred vrhunske, neosetne glume možemo zaboraviti da gledamo glumca, film…

            A opet – jebem ti sunce! – ovde ima tako genijalne gradacije, od ćaskanja do intenzivnih momenata, tako nepredvidivih skokova, ne jedan nego više njih, genijalno gradiranih i raspoređenih, i to se sve skocka u jednu iskreno zastrašujuću celinu, utoliko jeziviju što je realna (crna hronika nam je svedok!), realistična (ovaj mali Oven Kuper je vunderkind kakav se retko viđa i od njega će da bude prvorazredna glumačka zvezda: već ovo što je napravio s 15 godina je za antologije! Samo da ga ne dovate prebrzo Holivud, superheroji, rimejci i slična sranja!) i prvorazredno je majstorski orkestrirana. Snimanje u jednom kadru je i u ovoj epizodi kao i u drugima daleko više od gimika – to pojačava napetost do nivoa neizdržljivosti. Plus Erin Doerti, kao psihologica koja se s njim nosi u toj sceni – PERFEKCIJA! Ponavljam, od UMIRENE JAGNJADI niste videli ovako vrhunsku glumu u super-horor napetoj sceni dijaloga dve osobe!

            Ako se pitate kako biste se proveli da vas neko metne na sat vremena s Kostom K u istu sobu, ova serija vam je najpribližnije iskustvo tome. (Tačnije, ovaj slučaj u seriji mnogo je sličniji onom koljaču iz Niške Banje, ali pošto se on desio u provinciji, mediji ga nisu skoro ni dotakli; čak ni ja, koji sam iz Banje, nemam pojma ni o detetu ni o roditeljima i kontekstu niti delić onoga što znam o Kosti i njegovoj familiji.)

            A ako ste sad pomislili: „Pih, šta tu ima strašno, sve i da me zatvore s tim malim ludakom u sobu? Samo ako nešto proba, nalupao bih mu par šamara; a i ako ne proba! Šljas šljas, nekolko vaspitnih, i gotovo! Kakav Hanibal Lektor, bre – kad ga ja dovatim, propištao bi majčino mleko! Šta tu ima strašno za mene? On je taj koji bi trebalo da se uplaši!“

            Ako ste ovako nešto pomislili, debelo ste promašili poentu.

            Nije strašno u toj situaciji to šta bi mali psiho mogao vama uraditi.

            Strašno je to što biste mogli u njegovim očima videti, u njegovom glasu čuti, u njegovom držanju opaziti!  

            A opet, ako ste sad zamislili samo jednu odlično režiranu HOROR scenu, zamislili ste samo jedan deo onoga što ovu epizodu čini antologijskom. Mislim, i da je „samo“ to, pa bi itekako vredelo. A nije. Ona je besprekorno DRAMSKI pogođena: karakteri, međuodnosi, psihologija, njegova motivacija, DINAMIKA svega toga, kamera koja se kreće po sobi i hvata sve što treba da uhvati, budna za svaku nijansu i svaku potrebitost da bude uhvaćena, živa, u toku, pa ne, mislim, nemam reči kakvo je to savršenstvo! Koliko pameti je uloženo u svaki mogući IZBOR – ugla, svetla, dijaloga, pokreta, boje glasa, glumačkog rešenja – pa to je da se doktorira samo na ovoj epizodi!

            Kao što znate, a i ja vas povremeno podsećam, tema dece-zlikovaca mi jeste jedna od posebno intrigantnih (u ZAVODNIKU je obrađujem, recimo), a u poslednje vreme mi je, u hororu, naročito zanimljiv koncept horora kroz dijalog – da se napetost i strava grade kroz nešto što likovi pričaju (kao u epizodi iz ludnice u PROKLETIJAMA, i kao u priči MLADEŽ, u DIVLJOJ KAPELI). E, pa, na ovome što su, u tom smislu, uradili u 3. epizodi ADOLESCENCIJE, ja im skidam kapu: bravo bravo bravo! TAKO SE TO RADI! Genijalno na svim poljima i planovima! Zavidim i divim se do imbecilnosti!

            A genijalno je i mesto te epizode u seriji: trebalo je adekvatno pripremiti teren za nju, da bi odjeknula kako valja – i tome služe prve dve epizode. I trebalo je, zatim, dati joj dodatni impakt i smisao, da ima pravi odjek – i tome služi četvrta epizoda, samo prividno antiklimaktična. Ništa ovo ne bi tako dobro delovalo da se npr. krenulo in medias res, da prva epizoda serije bude ovo što je u trećoj; niti bi sve to bilo tako dobro i moćno, da je ona, treća, bila poslednja. Sve je savršeno baš ovako kako jeste – odmereno kako i koliko treba, i tačno gde treba. Svaki dramski bit, svaki impakt odmeren je 100% besprekorno baš kao i svaki pokret kamere i tajming unutar kadra, lokacije, svega.

            Kažem, nemam vremena da idem u sve detalje i da hvalim sve što treba (npr. tatka glumi i seriju ko-kreira koscenarista Stiven Grejem, pregenijalan; pa ona srceparateljska dečje-horska obrada poznate pesme... pa onda...). Erin Doerti me je zadivila kada u jednom naročitom momentu njoj zaigra jedno oko kao jedina ispoljena reakcija na BURU koju joj je izazvao mali psiho. Pa samo taj detalj mikro-glume me je dovoljno kupio, da ne pričam o dvesta drugih! Ako je uopšte gluma, ako joj nije stvarno zaigralo oko jer je klinac pred njom toliko JEZIVO UVERLJIV.

Zaista nemam većih zamerki, sem par sitnica, od kojih za neke tvorci nisu krivi, nego moj sviđizam i – prosto, naše nedavno srpsko iskustvo.

       Ima par instanci gde mi se učinilo da je dijalog previše objašnjavački: ništa preterano niti krindž, ali moglo se i bez toga.

            Iako se kroz dijalog kaže, u jednom trenutku, kako se uvek u ovakvim slučajevima sav akcenat stavi na ludaka-ubicu, a žrtvu svi zaborave – taj tren bude i prođe, a mi se ipak 4 epizode bavimo ludakom i njegovom familijom, a o žrtvi saznamo malo, iz druge ruke, uzgred.  

            Srpskom gledaocu ova drama može načas delovati previše jednostavno, pomalo HOW CONVENIENT, ako je, recimo, uporedi sa slučajem Koste K, znatno složenijim – pa se čini kao da su oni sebi olakšali posao i sočinili jedan relativno pravolinijski prost A-B-C-D slučaj.

Ovog ovde Engleza proizvela je familija naoko obična, proleterska, ništa posebno psiho-degenska kao kod „naših“ beogradskih psihopatskih snob-elitista; ovaj ovde ubio je jednu curicu, impulsivno, ne planirajući to, za razliku od „našeg“ psihopate, mas-ubice, koji je to planirao ko zna koliko dugo; ovaj Englez provukao se ispod radara jednog ipak daleko funkcionalnijeg društva od srpskog – ok, vidimo da ni u njiovim školama ne cvetaju ruže, da je i njiova mladež jezivo pokvarena i beznadežna, ali barem tamo nije tatko vodio sina od 12-13 godina u streljanu da puca na pokretne mete samo zato što „znaš ti ko sam ja“.

A da i ne govorim kako se TAMO vrši policijska istraga, koliko taj sistem prava, zakona, policije, zdravstva itd. funkcioniše u odnosu na NAŠ… (I koliko će taj psiho tamo ipak da odgovara za nedelo, za razliku od „našeg“, s kojim niko nema pojma šta će biti kad navrši 18!) Ali, kažem, ovo nije greh serije, nego nas koji živimo u ovom bezakonju i haosu od zemlje, pa nam jedan „njihov“ užasan slučaj deluje prosto i jednostavno u odnosu na mutanta koji je kod „nas“ ponikao, iako uz sve razlike među tim dečacima ima i neke psiho-sličnosti, uključujući njihovu mizoginiju.

            I da, uz sav sistem koji funkcioniše tamo, o kakvom mi ovde možemo samo da maštamo, za „utehu“ vidimo da i tamo, u tom „raju“, toxična muškost stvara pakao u porodičnim i međuljudskim odnosima i stvara male monstrume nasilnim pokušajima da se ukalupi svaki dečačić koji ne cupka na fudbal ili boks, nego više voli da crta, ili da se društveno ismeje svako ko do 13. godine nije već ne znam kolki Don Žuan.  

I kako i tamo ne mora otac da bude pijani nasilnik i tabadžija da bi izrodio čudovište – dovoljno je da NE UME da pokaže ljubav i pažnju prema svom sinu. Jedan od niza genijalnih detalja u prvoj epizodi – koji se ne naglašavaju, nego ako primetite, primetite – jeste to koliko dugo treba ovom tatku da uopšte DOTAKNE svog sina, a kamoli da ga zagrli. Ima tu bar deset prilika gde bi pažljiv gledalac pomislio „Pa stavi mu ruku na rame, neće da ti otpadne, majke ti ga! Pa privij ga uz sebe, zagrli ga, kaži mu nešto nežnije od ’Pojedi svoj doručak’, vidiš da je uplašen, da mu nije dobro!“ Ali ne, ne vredi, patrijarhalni retard nije na to navikao: njega je tatko lemao kao malog, a on se zarekao da svoga sina neće tući, ali i dalje ne ume da mu pokaže ljubav kako valja… Od deset prilika kad ga je mogao i morao bar potapšati po ramenu, on to učini jednom.

            I tako. Zato smo tu gde smo. Srbi kao i Englezi, i ostatak sveta pride.

            P.S. Kad već moram da cepidlačim, u nedostatku većih mana, moram reći da je naslov serije mogao biti i bolji, manje generički, memorabilniji i prikladniji temi. Ne kažem da je promašen, ok je, ali moglo je to i bolje. Nešto ovako antologijsko moglo je i da ne zvuči ko neki rutinski "tv movie of the week". Sve ostalo je baš kako treba.

TRUE DETECTIVE: NIGHT COUNTRY (TV, 2024)

*(*)

2-

Napomena: u skladu sa mojim uverenjem da se govno ne može pokvariti (spojlovati), u ovom rivjuu postoji, kroz čitav text, ono što bi, povodom nečega dobrog, moglo biti "spojler".

Ukratko rečeno: TRU DETEKTIV je napravio jebeni BREND od koncepta: „Zamajavamo vas nečim što na početku deluje intrigantno, a onda se na kraju poseremo po svemu.“

To su uradili u 1. sezoni. (vidi moj osvrt OVDE i OVDE)

To su uradili u 2. sezoni (istina, ona je bila toliko negledljivo bedna da sam je bacio u đubre na samom početku).

To su uradili u 3. sezoni. (vidi moj osvrt OVDE)

I? Da li će vas zaista iznenaditi što su to isto uradili i u 4. sezoni?

Dal će opet da nasednu na istu foru? - Oće!

Recite šta oćete, ali ne može se kazati da nisu dosledni.

Jedina razlika je što ovde imamo glup kraj na glupom skoro svemu što mu je prethodilo, a ne, kao do sada, glup kraj na nečemu što je obećavalo.

Četvrta sezona LAŽNOG DETEKTIVA je đubre koje, možda, vredi gledati samo proučavaocima, teoretičarima (kao što sam ja), čisto fenomenološki, kao pojavu, kao studiju slučaja retko viđenog primera zloupotrebe žanrova – i poverenja gledalaca. Inače, za tzv. običnog gledaoca iole istančanog, iole probirljivog, ovo je gubljenje vremena. Potrošite si 6 sati na nešto pametnije.

znali su šta im se sprema...

 

A sad malkice detaljnije rečeno…

 

Kako ono kaže naš narod? Prevari me jednom – sram te bilo. Prevari me dvaput – sram ME bilo. A kako se kaže kad te neko zajebe ČETIRI PUTA, na ISTU JEBENU FORU? „E, brate, sad će da bude do jaja, majke mi, pazi sad, vidi koncept, bizarna misterija, smrznuti naučnici na Severnom polu, odlični glumci, ama nema greške, veruj mi, sad stvarno igram pošteno!“

Što se mene tiče, kao što ste iz mojih dosadašnjih napisa mogli videti, prema ovoj seriji sam bio suzdržan; tačnije, 1. sezona se sastoji od 7 genijalnih epizoda, i završne, osme, koja je golo govno („The Light is Winning!“); 2. sezona – negledljivo uninvolving, nisam ni hteo da gledam; 3. sezona – počne zanimljivo, traje njanjavo kao-okej, završi se bezveznjački. Nakon što me je Picolato zeznuo tri puta, bio sam čvrsto rešen da mu više ne dajem novu šansu za to.

samo igračka

ALI, kad su za 4. sezonu šutnuli Picikata i doveli iz Mexika „svežu krv“ (piškinju/rediteljku Isu Lopez) i najavili da će glavnu ulogu igrati Džodi Foster, i otkrili seting (Aljaska, dakle zemlja večnog snega, u vreme duge Noći), pa povrh svega da se misterija vrti oko istraživačke stanice po imenu Tsalal (ko zna, znaće!) – priznajem, moja pažnja je bila kupljena! Poželeo sam da verujem! Poželeo sam da verujem, avaj, da će jedna žena stvarno da zadire u Ligotija, u Poa, u totalno pitch black crnilo…

Naravno, ništa od toga, deco.

I to je bilo manje-više jasno već od prve epizode – naime, da to neće baš biti vrhunsko, da će biti tu problema svakojake prirode, ali tek od 2. epizode počelo je da biva očigledno da ovo ne samo što neće biti odlična sezona, nego da će biti možda slabija i od treće…

Posle TRU DETEKTIV 4.1. zapisao sam sledeće impresije.

Rastov tatko? Nebitno!

„Za sad tek korektno, ništa epohalno. Previše klišea; dijalozi, pa i gluma, povremeno slabi, uštogljeni; fraze. Intonacija laganija, svetlija nego što sam očekivao (i nego što bi zahtevao zaplet u ambijentu koji aludira na THE THING i Ligotija). Izbor muzike pretežno slab, izuzev one jedne izuzetne („1 for sorrow, 2 for joy...“) koju su odavno svojom učinili DETECTORISTS (serija znatno bolja od ove; ne čudi me što je tvorkinja ovoga nije gledala).

„Likovi se kreću od meh do iritantnih. CGI karibu krdo na početku – baš slabo. Beli međed znatno bolji. Politička korektnost na sve strane. Nije baš neka snažna udica da izgaram da jedva pogledam sledeću epizodu, ali pratiću, ipak. Nije da nema, negde u pozadini, nagoveštaja nečeg potencijalno interesantnog. Biće ovo verovatno mlaka trojka – tj. max jaka trojka, ako se jače potrude nadalje.

„Već sad je jasno da će falično okončana (a dotad genijalna) 1. sezona ostati nedosegnuta; ova će verovatno biti 2nd best, od 4. to i nije mnogo teško, budući da je 2. sezona bila negledljivo loša, a 3. slabunjavo-bezvezna, jedva gledljiva ali na kraju nebitna.

Ipak ova scen-rediteljka nije do kolena ni Picolatu, a kamoli Fukanagi. Džodi je ok, u granicama kliše lika; njena koleginica, domorotkinja, za sad slabija…“

nećete verovati kako je do ovoga došlo!

 

A sad, nakon svih šest, samo mogu da još snažnije podvučem probleme nagoveštene nakon prve, koji su postajali progresivno sve gori

KLIŠEI na svim nivoima: veoma loš scenario, kako u smislu likova, motivacije i dramaturgije, tako i u pogledu dijaloga. Likovi definisani isključivo preko gubitka: mrtva deca, mrtve majke, mrtvi/bivši/nasilni muževi, mrtve sestre – jeeeebote, aman! Dijalozi: otrcane fraze, expozicije, info-dampovi, nigde sočnosti i duha, ništa memorabilno. Nijedan citat za pamćenje, a kamoli set-pis poput nekolicine useravajućih koje je Fukunaga inscenirao u 1. sezoni.

Džodi igra groteskno iritantnu likinju: da, jasno da je njena grubost prema svima motivisana ličnim demonima i gubicima, ali nemojte očekivati od mene da je šest sati u šest epizoda gledam tako neprestano nadrkanu i ciničnu i bezosećajnu prema svima kao nešto više od odbojne/iritantne PTSD karikature. Ova njena silom-partnerka samo je varijacija na isto to: i ona stalno namrštena, nadrkana, sjebana, gubitkom obeležena…

A opet, tvorkinja ovoga svega nema dovoljno vere ni u svoje likove ni u gledaoce da nam te tako mračne likove približi i učini prijemčivim, a realno nema ni umeća da to učini, pa zato, u potrebi da malko razvedri tu tmušu, ubacuje glupe fazone i kao-pošalice u dijaloge i situacije, a naročito im u usta lopatama trpa FUCK FUCK FUCK kao da je plaćena po FUCKU. To je tragikomično sve vreme serije, ali kulminaciju dostigne u poslednjoj epizodi, kad se Džodi strmekne u ledenu pećinu, i kad u otprilike 2-3 minuta kaže FUCK bar jedno 15-20 puta! FUCKKK! Sestro, da li si realna?!

nestale mi pribadače, pa moram na patosu

Intonacija lagana, lepršava… umnogome potpomognuta apsolutno odvratnim saundtrekom, nekakvim njanjavim patetičnim mjuzakom koji mi je sve vreme strugao po živcima. Bez njega bi čak i ovakva serija bila podnošljivija, recimo da je umesto ovog nekog emo-popa, ili kako li se zove ovo, bio neki doom & gloom skor prikladan kvazi-željenoj (ali ne zaista) intonaciji – odnosno, da se zaista na nivou atmosfere, a ne samo jeftinih prvoloptašenja, htelo omažirati Karpovom STVORU. Nažalost, ova Isa Lopez nema sposobnost da dobaci ni do STVOR-prikvela, a kamoli do Karpa, na kojega se nominalno poziva, ili pak do jednako savršenog, nedostižnog, TEXAŠKOG MASAKRA, čije prve kadrove (i zvučni dizajn) besramno plagira („omažira“) na početku jedne epizode.

Površnim gledaocima se ovde prividela nekakva „kosmička strava“: gledam po forumiam i jućubima, ponavljaju tu frazu kao šlogirani papagaji – „kosmička strava“ pa „kosmička strava“! Isa Lopez nam je donela „kosmičku stravu“! Remek-delo „kosmičke strave“! Pravi detektiv – prava „kosmička strava“!

E pa, bukvalno, koliko su detektivke ovde prave, tolko zaista ima „kosmičke strave“!

pa šta ako zavodim maloletnice i snimam xxx videje sa njima? baš zato sam prava SJW!

 

One ništa zaista ne izdetektivišu, nego do rešenja dođu nizom usiljenih slučajnosti i čak sleđenjem INTUICIJE, a ne DETEKCIJE. Ne znam zašto se ovo uopšte zove TRUE DETECTIVE kad bi prikladnije bilo da se zove TRUE INTUITIVE. Na kraju crnu „detektivku“ do pravog tunela bukvalno vodi Velika Eskimska Magna Mater, ili tako nešto onostrano („Don’t you feel it, too?“), a ne razum, opažanje, detekcija.

E, isto toliko ovde ima i „kosmičke strave“. Dozvolite da vam objasnim: „kosmička strava“ je ozbiljan, dubok i razrađen koncept zasnovan na pogledu na svet, dakle jedan metafizički utemeljen pristup koji ne može – sem površnima i krakovidima – da se simulira jeftinim ukrasima i zavesicama: oho, crna noć, fijuče vetar, duhovi igraju u mraku, omot THE THINGA strateški pozicioniran da fanovi drkaju od sreće = eto kosmičke strave, zar ne?

NE! Suština i srž „kosmičke strave“ kao koncepta je njegova ANTI-ANTROPOCENTRIČNOST! Sva poenta je u tome da LJUDI NISU ZAISTA BITNI (u kosmičkim perspektivama) – ni ljudi kao pojedinci, ni Ljudi kao rasa, a ni njihove vrednosti (dobro, zlo, poštenje, lažljivost, greh, vrlina, ljubav, mržnja, trla baba lan). Prema tome, ne možeš imati „kosmičku stravu“ u konvencionalno postavljenoj melodrami u kojoj su u središtu svega ljudi i ljudske vrednosti, pa još pritom oni nisu ama baš ni za trunku ironizovani, relativizovani, dovedeni u pitanje. 

"If you are an avid fan of the weird and the uncanny, it’s probably inevitable that you are not going to be intrigued by natural human affairs. The whole genre of horror, in fact, is only of interest to those who are drawn to the unnatural in all its nuances. "
- Thomas Ligotti -

Naprotiv, ova serija, tipično američki, insistira na ANTROPOCENTRIČNOSTI, i čak projektuje svoj antropocentrizam na „kosmos“, na „onostrano“, na „bogove“, jer iako (kao i sve ranije sezone) koketira s nihilizmom, to čini samo da bi ga na kraju odbacila još jednom potvrdom da su humane vrednosti u centru vasione i da „svetlo pobeđuje“!

ko vam je radio plafon?

Kosmos je dobar = pravda pobeđuje nepravdu, zlo neće trijumfovati, posle noći sviće zora, sutra je novi dan, svako zašto ima svoje zato (makar mi i ne znali to), sve to neko odozgo gleda…

Onostrano je dobro = duhovi služe da pomognu živima, pošalju im utešne, korisne poruke; ONI NAS GLEDAJU, ali ne u nekom horor paranoičnom smislu, nego ono, lepo, vredno, kao „umro ti je mali sin, ali to nije stvarno užas, jer on te sad, mamice, gleda s one strane, nije nestao u ništavilu, o ne, taman posla, kakvo crno ništavilo!“

Bogovi su dobri, žele nam dobro, paze nas i pomažu nam (uostalom, ovde imamo Boginju, dakle Majku Hraniteljku i Zaštitnicu), osim kad ih trujemo svojim industrijsko-rudarskim kompleksima, u kom slučaju, sasvim razumljivo, budu malkice ljutkasti, ali ne zaista toxično, lavkraftovski, genocidno, nego pre kao brižni roditelji koji zateknu detence koje je išvrljalo zid flomasterima.  

I tako, ovde, naravno da od rediteljke one otužne tirada-melodramice TIGERS ARE NOT AFRAID (na granici horora ali ne zaista) nismo ni mogli očekivati nešto drugo sem aktivističke tirade sa unapred nameštenim kartama i jasno nacrtanim transparentima, koja je ostala sasvim verna duhu Picolatovog novouspostavljenog žanra, koji sam ja krstio „mizerabilistička melodrama sa hepiendom“. Koliko god se Isa distancirala od Picikata, uz jeftine i nekonsekventne „omaže“ i uskršnja jajašca iz 1. sezone, ostala mu je suštinski verna jer je na kraju pružila još jednu mizerabilističku melodramu sa hepiendom, gde šest sati gledamo sjebane cinične nevernike kako bauljaju po kalu, krvi, blatu, snegu, noći, bespuću – samo da bi na kraju videli svetlo, pronašli put, veru, i svoj lični mir, jer su shvatili da je SVE U REDU SA SVETOM, a ako im izgleda da nije, to je zato što im se – činilo.

bar nismo u govnima do guše!

Greška je u percepciji, a ne u svetu. Skučeni vidici. Grešila si jer nisi gledala unutrašnjim okom. Intuitivno. Nisi bila u dodiru sa Velikom Majkom. Gledala si spolja, a ne unutra. A sve što treba jednoj nevernici i ciničici jeste da propadne kroz led, uroni se u vodu, i tu na ciči polarnoj zimi, na minus 30 C, tako skroz-naskroz smočena, umesto da (kako prirodni zakoni nalažu) smesta dobije zapaljenje pluća, ili se na licu mesta stvrdne u ljudsku ledenu skulpturu, i umre ko partizanka na Igmanskom maršu, umesto svega toga – jedna kratka ledena kupka našu zadrtu nevernicu, koja se do pre pet minuta ko najgori ološ brecala svojoj jedinoj drugarici, pretvori u dobrostivu i ka Onostranom otvorenu vernicu. Zapravo je cela ova serija jedna predugačka reklama za sve one institucije (uključujući crkvu) koje su nevernike privodili veri putem ledenih kupki ili ledenih tuševa i šmrkova. Jer, hej – ladna voda radi poso! Pogledajte Džodi!

Izgubila si VERU zbog gubitka deteta, jer nisi ZNALA, nisi pustila srce da ti otkrije da – ON TE GLEDA. S one strane. Ali ne FROM BEYOND (Lavkraft), nego kao u najotrcanijoj, antropocentričnoj, 19-vekovnoj romansi o duhovima. Niko zaista ne odlazi, kaže nam se na kraju. Niko ne umire. Vreme je tepsija bureka. I tako to.

I znate šta? Vreme je stvarno pljosnati krug! Ne samo što tu frazu iz 1. sezone u ovoj, četvrtoj, sasvim nasumice i niđe veze izgovori jedan lik, nego se to večito vraćanje, ta neprekidna prošlosadašnjost ogleda i u tome da se na 4. sezonu savršeno može primeniti ono što sam još pre 7 godina napisao za 3. sezonu, i to od reči do reči:

sad ću da te karam!

„I najpodmuklija stvar vezana za ovu sezonu je u tome što ona nije ubi bože loša, i što svoju lošost solidno prikriva, čuvajući ono najgore za pred kraj, a pre toga se čini umereno zanimljivom i čak gledljivom. Umesto da pošteno, na samom početku, kaže: „Ja sam govno!“, kao u II sezoni, III sezona počinje u stilu: „OK, daleko je ovo od I sezone, ali dovoljno je intrigantno da ću pogledati i 2. epizodu.“ A onda pogledaš drugu, pa kažeš: dobro, stvari se još zapliću, sporo je to, fali mu jača udica, ali ko zna – ima tu nekog vraga, idemo dalje. Pa pogledaš treću, a ono – hm, i dalje ništa spektakularno, čak se previše tu dave gugutke i cedi suva drenovina, ali šta ga znam, kao da to ipak ide u nekom zanimljivom pravcu, makar i brzinom sušenja farbe na zidu. Pa na četvrtoj kažeš – Au, Mile, al' ga udavi za sve pare: dal da gasim seriju na pola, il' da izdržim još ovoliko, u nadi da će do kraja ipak biti nešto vredno pažnje? I tako, sve mic-po-mic dođeš do kraja, a kraj je, kao što si se od samog starta pribojavao ali si odbijao da poveruješ – UBI BOŽE!“

I zato neću uopšte da se bavim glupim MISTIFIKACIJAMA koje služe samo za zamajavanje naivnih.

Ima u mom kraju fraza koja se koristi onda kad neko mnogo zapitkuje „zašto, zašto?“ Na to njegovo (jer najčešće je to neki ON, neko ko ima WHY hromozom) odgovor glasi: „Da se dzvere budale!“ Baš tako, sa „dz“. A ima i onaj otrcaniji odgovor na isto pitanje: „Zbog sira i vojne muzike“.

bakina tajna

Odakle jezik na patosu, mek i sočan, šest godina posle ubistva vlasnice? Jebem li ga! „To nije deo ove priče.“ Aha.

Zašto je ljubavnik-ubica svojoj žrtvi sočinio „hram“/“oltar“ ukrašen slično kao što čine kultisti iz TD1 i TD3? „Da se dzvere budale!“

Zašto su svi opsednuti spiralama, iako im znače dijametralno suprotne stvari? „Da se dzvere budale!“

Zašto policija nije bar malkice istražila jebenu Tsalal stanicu iz koje su naučnici nestali/pobijeni, pa da u drugoj epizodi otkrije ono što je otkrila (how convenient) tek u šestoj? „Zbog sira i vojne muzike!“

Kako to jebene TETKICE, čistačice, baba-sere, frizerke, uspevaju da sjebu i (muške) naučnike i (muške) korporacije, a sve uz pomoć jedne kofe vode i par metli s dugačkom drškom i nekoliko džogera? Pa eto, kad mogu one tetkice iz THE SHAPE OF WATER da otmu Biće iz Močvare iz top-sekret laboratorije, mogu i ove ovde da im gase struju na postrojenju, upadaju kako im ćune, teraju ih metlama napolje: „IŠ IŠ IŠ, pametnjakovići, na zimu i led, ajde, profesore, skidaj gaće, idi Velikoj Majci, pa ona ako te pomiluje, ajde brejnijak, šta zveraš, vidi ovu metletinu, nije ti ovo penkalo!“  

they done it!

Kako može načisto smrznut, od leda skamenjen leš da oživi, i bude funkcionalno živ još nekoliko dana potom? Pa eto, kad može onaj izmrcvareni iz SEDAM da poskoči, a za njim još dvesta njegovih kloniranih 4/5 leševa iz prethodnih 30 godina koji poskoče u neočekivanom džamp skeru, što ne bi mogo i ovaj? Koga zanimaju fizika i biologija, važne su metafore! Jebeš razum i nauku, važna je vera i intuicija!

I zašto je taj smrznuti uopšte imao neku kvazi-demonsku poruku s one strane groba da pošalje, kao opsednut, i gde taj očito natprirodni događaj leži u ovom suštinski ipak SKUBI-DU „realističnom“ zapletu? Ma to su metafore, nije to stvarno, ne razumeš ti to! Pusti sad razmišljanje, važan je osećaj!

poručijo deda milisav da mu odneseš ratluk na grob!

Dobro, a zašto muška suza nema roditelja, a ženska je opravdanje za masovno ubistvo? Zbog da jedeš gomna + zbog „Kako mala Đokinica zamišlja feminizam“. A zamišlja ga tako što „samo žene pate“, samo žene imaju širok raspon emocija, dok su muški jednodimenzionalne budale: ili patetični paćenici kao mladi pajkan koji si utepa tatka, i nikom ništa, ostade on da riba patos i nosi lešinu na uklanjanje (i koga briga za njegove emocije, njegovu Edipalnu dramu), 

lele, tate, lele, tate...

ili sirovi „ukrasi oko kurca“, kao nekoliko plitkih jebača s kojima se po ovoj smrznutoj Tunguziji jebavaju naše jebulje, ili su, naravno, toxični muškarci, čak i kad su naučnici, pa tako imamo 5-6 tih vrlih Dr Mr-ova koji se zdušno bace da iznabadaju jedno siroto ženče, frizerku koja im je smesta skontala te mudrijaške radove, printove, semplove i knjige, a zamalo da im smrsi konce. E pa nećeš, sestro! Kolji! Boc boc boc! A na kraju, tako izbušenu, ima da je zadavi „onaj što gu najviše voli“. Jer: muškarci! Ološ!  

Iz svega gore rečenog očigledno je da je, sa ovakvim nazorima tvorkinje i borkinje, sa ovakvim njenim pristupom i poetikom, izlišno bilo očekivati HOROR od ove serije, iako je ona sve vreme koketirala s njim. Horor je ovde bio mamac, „Da se dzvere budale“, isto kao i nabacana uskršnja jajca, od kojih na kraju ispade – mućak. Nikoga ovde horor nije zaista zanimao, horor je bio samo ambalaža da se privuku naivčine da progutaju još jednu „mizerabilističku melodramu sa hepiendom“. That’s all, folks!

Toliko toga pametnog je moglo da se uradi sa tom premisom o pradrevnom kosturu u permafrostu i njegovom "čudesnom" DNK, ali ne! I pristup (antiintelektualistički) i poruka (simplicistička) prilagođeni su konvencionalnom plitkoumlju najširih masa. Science evil - Women good! Reason evil - Intuition good! Grief bad - Acceptance good! Nihilism bad - Faith good.

Ali, da ponovim, i podvučem: nije TD4 loš (samo) zato što nije horor; loš je zato što je, bez obzira na žanr(ove), klišetizirano osmišljen i realizovan, sa banalno-bezveznom i na kraju neubedljivom misterijom, smradno pokvarenim crvenim haringama, nenadahnutom režijom, jeftinim trikovima, lošim likovima i dijalozima, i „kulminacijom“ u vidu izduvanog balona: red besciljnog bauljanja, red „vezan za stolicu sve priznaje“, pa povrh toga još ničim izazvano „samoubistvo“ crnkinje: neee, nije se samoubila nego je odšetala u zagrljaj Velikoj Mami s one strane, samo da bi se potom kakti „vratila“ da, kad osvane DAY COUNTRY, posmatra veri privedenu Džodi. Jer, ne zaboravite glavnu celomudrenu poruku: ONI NAS GLEDAJU!

NIKO! osim ovi grdni muški što gi pobismo...

 

P.S. Postoje osobe bez svog mišljenja, nesposobne da svojim mozgom i percepcijom, pa i intuicijom (pod voljom! i pod mozgom!) dođu do elaboracije složenije od „Ovo je sranje! i „Ovo ništa ne valja!“, odnosno „Uuuu, super serija, meni se baš sviđa!“ Takve bi mogle posegnuti za „argumentom“ zvanim autoritet, i kazati: „Gule, nemaš pojma! Šta bre ti znaš, ne valja ti TD4, a evo njime su oduševljene takve veličine kao što su Džef van Dr Mr, Lerd Beron, Džon Pedžet, Stiven Volk, Dimitrije Vojnov, Milan Konjović i mnogi drugi.“

Pa, što se ovih „naših“ žanrovaca tiče, koju su oni seriju gledali i šta su u njoj videli, to nek ostane misterija. Ali, što se tiče Amera kojima je TD4 baš super, reći ću ovo.

Ne postoji JEDNO krovno objašnjenje što toliki grdni hororisti otkidaju na ovo i slična sranja, ali pada mi na um da jedan deo razloga leži i u ovome: u hororu je, dugo vremena, postojala implicitna mizoginija, odnosno šovinizam, odnosno objektifikacija ženskog tela i svođenje žene na trapavo smetalo koje se sapliće po šumama i stepenicama i treba ga spašavati, polugolo, ili golo; a čak i kad je „Finalna đevojka“ naučila sama da se spašava, bez muške pomoći, ipak je morala da se skida u tesne majice ili u bretele, bruseve, miniće, dok je kakti „omoćena“, i da tako na opštu radost maše poluobnaženim sisama levo i desno dok se maklja sa psihom ili monstrumom... Isto tako je tokom dugih decenija u hororima gej lik bio samo komik rilif, pajac, druga po redu žrtva, odma posle crnca, ako ne i, često, psiho-ubica…  

Ukratko, #me too je ogolio mnogo toga zaista lošeg, „samopodrazumevajućeg“ u žanru, i učinio nemogućim mnogim hororistima da se prave kako ove stvari nisu postojale i nisu takve bile, a ponegde i ostale. I onda je krenla osveta #me too-a, i griža savesti, i osećaj potrebe da dokažeš JA NISAM TAKAV, MOJ ŽANR NIJE TAKAV. Zato sad moraš da paradiraš time, i u svojim pričama, romanima, filmovima, i na društvenim mrežama: živela ženska prava, gej prava, manjine, sve je to OKEJ, i više nego okej, dole toxični maskulinizam, gore omoćene žene, itd. I nemoj da je neko zucnuo protiv filma, serije, knjige, gde se explicitno, aktivistički, brane ženska i ostala prava, ma koliko (ne)vešto da su te ideje plasirane na formalnom planu, jer nije više važan medij, ni forma, važna je poruka, šta je pisac/piškinja teo-la-lo da kaže.

Dakle, prosto, klatno je sad skrenulo u drugu krajnost od one (zaista ogavne, šovinističke) na kojoj je dugo bilo, i ako smo decenijama gledali sisate bejbike kako bespomoćno ciče i vrište u kandžama vampira i manijaka, i aplaudirali toj vrsti horora, sad ćemo, vala, neko vreme gledati babe čistačice, domorotkinje, koje sjebavaju mega-kompanije i lude naučnike i sjedinjavaju se s Mamom Prirodom koju zli, toxični muškarci oće da truju svojim mošusnim Y-toxinima. Ali neće moći, dok se one pitaju, i dok su njihovi džogeri i metle uvek-spremni da pometu Muško Zlo gde god se ono uprči.

P.P.S. A ako vam neko kaže "Isa Lopez je sjajna scenaristkinja, super je scenario za TD4, odlično je ovo napisano, odličan zaplet, sve se drži, sve je povezano i po propisu", samo mu/joj pošaljite ovaj link dole. Ja nisam bio toliko dokon da seciram svaku scenarističku glupost, rupu i varanje (i to samo u zadnjoj epizodi!), ali ovi likovi jesu, i vrlo su je temeljito ogolili: https://youtu.be/3fVuAgG66Vg?si=kX_MF3T7SDp7MEAm