SUPERDEEP (Kolskaya sverhglubokaya, 2020)

**(*)

3-

            Ne vredi: ruske filmadžije su OPERISANE od horora i tu pomoći nema!

            Čak i kad se primaknu konceptu od kojeg bi Ameri napravili ČUDA – ili već i jesu pravili čuda – Rusi se upletu u tipično slovensko, pijano BAULJANJE bez reda, rada i discipline, bez poovskog smisla za jedinstvo efekta, za ekonomičnost izraza, zapletu se u najmanje zanimljive aspekte potencijalno daleko zabavnije priče, odu u debilne digresije umesto da se drže srži i suštine, i tako, čak i sa najboljim resursima – dobri glumci, pristojan budžet, scenografija, efekti, kamera… - oni jedva dosegnu POLA DUPETA. Celo, lepo, sa obe polutke skladno uobličene – jok, nema šanse. Kod Rusa, kad rade nešto nalik hororu, pola dupeta je najviše što ćete dobiti, i to AKO STE SREĆNI!

            Case in point: Kolskaya sverhglubokaya! Pa jebo te otac, pre svega, KO filmu daje tako debilno neizgovoljivo ime!?

KOLJSKAHAKAJA SVEGLUPODUPEGLAVOSKAJA???

Nije ni čudo što se ovo na engleskom lepo i jasno zove SUPERDEEP. Tako se bre filmovi krste! Al džaba sve, kad je ovo inače nekršteno…

Šta su sve ovde uspeli da protraće?

Prvo, koncept, da se ovo dešava u najdubljoj jami na svetu (fakat), nekakvoj jami iskopanoj do oko 12km ispod površine Zemlje. Imali smo grdne horor filmove na dnu okeana, ali usred zemlje, malo ređe (bilo je neke sf akcije, THE CORE i tako to, ali ne strave!). Dakle, premisa dušu dala za (anti)kosmičku, tvrdo-uzemljenu stravu i jezu.

Prc! Oni veći deo filma uopšte i nisu na toj najvećoj dubini, nego jedva negde oko polovine… Na pola puta, odnosno, na pola dupeta… Klaustrofobija? Zdrrrravo! Gledao sam jeftinije, u svakom pogledu skromnije B-filmove koji su taj ugođaj ubedljivije gradili. Ovaj Rus je ladno mogao da se dešava i 100m ispod zemlje, ili manje od toga, u podrumu neke fabrike.

Drugo, ideju o nekakvoj inteligentnoj buđi, ili tako nekoj živoj tvorevini, životnom obliku (nejasno da li vanzemaljskog ili dubokozemaljskog porekla) koji kancerozno obuzima i nagriza sve živo i mrtvo. Vrlo lavkraftovski potencijal – otprilike, kad bi BOJA izvan ovog svemira bila buđ… Mislite da je od toga nešto novo i neviđeno urađeno? Vrlo malo, samo u par kratkih scena… Umesto da izmuzu maksimum!

Treće, priliku za nadahnute, dosad neviđene efekte maske – po pitanju interakcije te buđi sa ljudskim telima. Kakve su sve divne Gigeroidnosti i Rob-Botinoidnosti THE THING nivoa ovde mogli da prave, da su hteli – a imali su tehničare za to (vidi sliku!) – samo… nije ih to zanimalo.

Jer, jebi ga, daleko je Rusima zanimljivije bilo da se bave trzavicama među ljudima, njihovim svađama, preganjanjima, pucnjavama, a u središtu svega čak i nije ta pametna buđ koliko se ovde minutaže posveti akanju sa jebenim liftom koji ih je tu spustio i odatle treba da ih digne… Mislim, naravno da je to bitan plot divajs, ali on ipak pojede previše vremena i truda, a buđ umesto da obuzima ljude, pravi od njih mutante i da se ovi uzajamno opsedaju, kolju, spajaju i jebavaju na trista zabavnih i okuugodnih načina – čuči negde u trećem planu…

Četvrto, imali su u glavnoj ulozi Milenu Radulović, koja je ovih dana u Srbiji bila u svim medijima kao inicijatorka afere „Čika Mika“ o učitelju glume, sedmostrukom silovatelju (navodno sa erektilnom disfunkcijom). Sad, budući da nisam dotičnu dosad gledao u njenim TV serijama, suzdržaću se od suda o njenom opštem glumačkom umeću: možda ga ima a možda i ne.

I ovde su uspeli da je skinu

Recimo da je ovde možda bila loše rediteljski vođena: dali su joj kliše ulogu premlade kurčevite naučnice poslate među alfa mužjake, vojničine i naučničine, da istraži koj se moj zbiva na dnu mora… ovaj Zemlje… i u okviru tog klišea ona ima vrlo malo toga da radi, ili izgovori, a i to što čini, čini slabo i nekako nedokuvano, nedomišljeno.

Kao prvo, lik joj je nedefinisan, a njena hladna bezizražajna od emocija operisana faca prečesto sugeriše da je ona tu nekakav zlikovac (SPOJLER: nije!). Vidi, npr. scenu u kojoj se Milena nađe zajedno s doktorkom u sali gde zajedno pregledaju jednu polumutiranu ženu. Onda doktorka kaže: „Idem ja da pozovem Jegora…“ Ili Aljošu… ili Sergeja… ili tako nekog Rusa. Doktora. Šta li. Milena se hladnim bezizražajnim pogledom zazuri u nju i kaže: „Nemoj. Ja ću.“ I ode. Ova ostane s ovim mutantom, i naravno najebe. Kako je to inscenirano i odglumljeno, pomislio bi čovek da je Milena znala šta će da se desi pa je pičkasto pobegla i ostavila ovu namerno, da strada. A nije. Samo nam je to tako reditelj prikazao a Milena odglumela (sic).

Kao drugo, ona ima jedan i po izraz, uvek i svuda, tokom celog filma. 1) Ima fletlajn led, blaaago uplašen.

I ima 2) izraz nešto malo više melodramatski afektiran, širom otvorenih očiju, kad god je nešto napeto, jezivo, čudno, neobično okolo.

Ako je ovo nju Čika Mika naučio ovako da glumi, onda i treba da ide u apsu, barem zbog toga (a i zbog ostalog, ako se dokaže).

I tako: svašta zabavno ovde ima, u nagoveštaju, ovde-onde: imamo čak i scenu sa „čudovištem“ od slepljenih nekoliko ljudi, kao neki mega-šogot od ljudskog mesa… Ali i to dođe pa prebrzo prođe, dok si trepnuo, jer ipak, mora da se znaju prioriteti: akanje oko jebenog lifta. U liftu. Sa liftom. Itd.

Milena ili Nemilena, nije ovo nezanimljivo niti negledljivo: ideje i koncepti i poneka scena dovoljno su intrigantni da vrede pažnje. Lepo je to slikano. Efekti maske su OK. Ima mutanata. Ima body horora (na kašičicu). Ima lavkraftoidnih nagoveštaja. U tragovima. Ali ovo je mogao da bude THE UNDERGROUND THING. A na kraju nisu dobacili ni do LEVIJATANA (gde su, podsećam, Rusi bili krivi za čudovište).

P.S: Baš kao i nedavni ruski SF horor SPUTNIK, i ovaj, KOLJSKAHAKAJA SVEGLUPODUPEGLAVOSKAJA, dešava se sredinom 1980-ih, tik pred raspad SSSR. Na početku vidimo Gorbačova kako narodu šalje novogodišnju čestitku na TV. Ova nagrizajuća buđa mogla je, u tom kontekstu, da bude nekakav simbol predstojećeg raspada te trule države, ali – iako ovde imamo kliše lik birokrate-KGB-ovca – ne vidim da je išta s tom šansom učinjeno.

Takođe, u tom duhu, kroz ceo film postoji neki kao „running joke“. Jedan lik pokušava da dokuči odakle je Milenin akcenat. Litvanski? Beloruski? Ukrajinski? Turkmestanski? Tunguski? Ovaj? Onaj? Na kraju, pred sam klimax – stiže pančlajn kojem se svaki srpski gledalac sve vreme nadao, mada ne baš u obliku koji je želeo. Kaže mu ona, na kraju: „Jugoslavija!“

Da, ona zemlja koja se, takođe, gadno raspala nekoliko godina posle dešavanja u ovom filmu. Oho, pa onda ona buđ što nagriza mora da je ipak smisleno povezana…? Da li naša Milena preživi i na kraju ode u SFRJ kao nosilac te SSSR buđi, da i nas sve razjebe kao što su Rusi već razjebani?

Jok. Ovaj poludupasti film propušta i tu šansu, i zadovolji sa injoke namigivanjem onima koji znaju da je glumica iz Srbije, i toliko.

 

SVETO MESTO izlazi na Blu reju u Engleskoj!

 

S velikim zadovoljstvom i ponosom obaveštavam vas o još jednoj mojoj akciji međunarodnog promovisanja tradicije srpskog horor filma. Konkretno, uspeo sam da izdejstvujem da se film SVETO MESTO Đorđa Kadijevića nađe, po prvi put ikada, dostupan na nekom nosaču (bilo da je to VHS, DVD ili Blu rej) sa engleskim titlom, i tako postane gledljiv Angloameričkom svetu.

Ugledna engleska kuća Eureka Entertainment će 15. marta 2021. objaviti, u okviru svoje edicije „Majstori filma“ (Masters of Cinema) Blu rej izdanje klasičnog ruskog filma VIJ (VIY [Вий]), rađenog 1967. godine prema istoimenoj klasičnoj jezovitoj priči Nikolaja Gogolja. Remasterovano izdanje ovog filma biće praćeno obiljem zanimljivih dodataka – vidi niže za detalje.

Međutim, ono što je za ovdašnje čitaoce i filmoljube i hororiste najvažnije, jeste to što će se, u okviru specijalnog izdanja, naći i bonus disk, a na njemu će biti film SVETO MESTO, rađen prema istoj toj Gogoljevoj priči, ali sa mnogo više slobode – i više horora.

O tom filmu već sam izdašno pisao u knjizi U BRDIMA HORORI, a odlomak otuda imate OVDE.

Takođe sam o ovom filmu pisao i s Kadijevićem iscrpno razgovarao za knjigu VIŠE OD ISTINE, koju još uvek možete naručiti OVDE – pa zato ne oklevajte predugo ako vam je do sada promakla!

 

Pored kvaliteta samog filma, još nekoliko stvari čini ovo izdanje vrednim.

 

Film SVETO MESTO je RTS remasterovao, tako da će sada izgledati bolje nego ikada. Zbog bizarne istorije nastanka tog filma (negativi ostali zarobljeni u Hrvatskoj na početku rata itd) on nikada nije dobio pristojan izgled kakav zaslužuje i, kao što znate, srpski DVD, koji je jedino legalno izdanje kod nas, izgleda vrlo loše, mračno i mrljavo i sa brojnim iskrzanostima filmske trake.

SVETO MESTO će sada imati kvalitetne engleske titlove jer ja sam se pobrinuo za to. Sada će strani gledaoci moći da uživaju u ovom filmu, a on će, sa zakašnjenjem ali bolje ikad nego nikad, postati dostupan i inostranim izučavaocima gotika, horora uopšte i srpskog horora konkretno.

U okviru ovog izdanja biće knjižica sa dva eseja: jedan, o ruskom Viju, potpisuje legendarni Tim Lukas. Drugi, detaljan esej o SVETOM MESTU, u kojem se ovaj film potanko analizira i kontekstualizuje i unutar opusa tog reditelja i unutar srpskog horora, imao sam čast da napišem ja, Dejan Ognjanović.

Najzad, na tom bonus disku, inostrana publika moći će da vidi i novi, specijalno pravljeni video intervju sa Kadijevićem, gde on odgovara na neka moja pitanja o ovom filmu. On, naravno, govori na srpskom, a prevod titlova na engleski radim takođe ja.

Eto, presrećan sam što je moj dragi FB frend, veoma mudri i pronicljivi filmofil Travis Crawford, zaslužan za ovo izdanje kao njegov izvršni producent u okviru Eureke, a) imao sluha za moj savet da pruži priliku našem filmu, b) što je imao ukusa da mu se ovaj dopadne i da ga prihvati kao deo ovog izdanja, i najzad, c) što je imao živaca i upornosti da se izbori za obezbeđivanje prava na njega od RTS-a…

Podsetiću vas da sam, pre tačno 10 godina, na najboljem svetskom festivalu horor filma, Fantasia u Montrealu, Kanada, bio kourednik programa „Subversive Serbia“, gde sam pored tada najnovijih (Srpski film, Porno banda, Ognjenka…) odabrao i lično predstavio nekoliko klasičnih srpskih horora, a među njima je bilo i SVETO MESTO.

Ova akcija sa engleskom Eurekom je, od tada, od 2010. godine, najveća i najvažnija stvar koja se desila za plasman srpskog horora u svetu.

Takođe podsećam da je prošle godine jedan nemački distributer na DVD-u i blu reju izdao Kadijinu LEPTIRICU, sa engleskim titlovima, što je i taj naš kultni TV film učinilo dostupnim stranim gledaocima. 

U pitanju je, istina, bio izdavač mnogo nižeg ranga od Eureke, i oni LEPTIRICU nisu ispratili nikakvim pratećim materijalima, ali ipak, kad već nema ništa bolje, dobro je i da filma ima sa engleskim titlom, kako bi mogao biti gledan širom sveta.

Ovo spec. izdanje VIJA i SVETOG MESTA već je u pretprodaji, i možete ga naručiti OVDE.

            Evo zvanične najave izdavača, sa svim detaljima o sadržaju, koje je objavljeno na njihovom sajtu, OVDE.

 

VIY

 

VIY [Вий], the ground-breaking gothic folktale made in Russia during the Soviet era, will be released as a Limited Two-Disc Blu-ray Edition (3000 Copies Only) as a part of The Masters of Cinema Series from 15 March 2021. The Limited-Edition will feature a Bonus Disc containing A Holy Place (1990, dir. Djordje Kadijevic) and an exclusive O-Card Slipcase.

Available to PRE-ORDER now from the Eureka Store https://bit.ly/2HwSLj1 & Zavvi https://bit.ly/3fzSHLO

 

Bursting with startling imagery and stunning practical effects courtesy of directors Konstantin Yershov, Georgi Kropachyov, and perhaps most notably, artistic director Aleksandr Ptushko (the legendary special effects artist whose spectacular stop-motion effects and innovative colour cinematography has seen him referred to as the Soviet equivalent of Willis O’Brien, Ray Harryhausen, and even Mario Bava), VIY has influenced generations of directors for more than half a century.

 

In 19th century Russia, a seminary student is forced to spend three nights with the corpse of a beautiful young witch. But when she rises from the dead to seduce him, it will summon a nightmare of fear, desire, and the ultimate demonic mayhem.

 

The Masters of Cinema series is proud to present VIY in its UK debut on Blu-ray from a HD restoration of the original film elements.

 

Exclusive to this Limited Edition, The Masters of Cinema series also presents director Djordje Kadijevic’s A HOLY PLACE [Sveto mesto] for the first time ever on home video in the UK.

 

“a fascinating glimpse at the type of filmmaking once hidden behind the Iron Curtain” – Indiewire [The Greatest Horror Movies of All-Time

 

SPECIAL LIMITED TWO-DISC BLU-RAY EDITION CONTAINS:

 

Exclusive O-Card Slipcase

1080p presentation on Blu-ray

Original Russian mono audio

Optional English mono audio

Optional English subtitles and English SDH

Brand new audio commentary with film historian and eastern European cinema expert Michael Brooke

Brand new video essay on Russian novelist and VIY author Nikolai Gogol

Archival documentary on VIY

Three Russian silent film fragments, THE PORTRAIT [1915, 8 mins], THE QUEEN OF SPADES [1916, 16 mins], and SATAN EXULTANT [1917, 20 mins]

Newly commissioned sleeve artwork by Peter Savieri [TO BE REVEALED AT A LATER DATE]

PLUS: A Collector’s Booklet featuring a new essay on Aleksandr Ptushko by Tim Lucas, and a new essay by Serbian writer and film critic Dejan Ognjanovic

 

EXCLUSIVE BONUS DISC:

A HOLY PLACE [Sveto mesto] (1990, dir. Djordje Kadijevic)

An adaptation of Nikolai Gogol’s short story and a stunning example of Serbian Gothic cinema from director Djordje Kadijevic. Described by critic Dejan Ognjanovic as “an unparalleled excess of perversity and terror”

New Interview with A HOLY PLACE director Djordje Kadijevic (Limited Edition Exclusive Only)

 

PSI (Псы 1989)

***

3+

 

Rusima u ovom veku horor (na filmu) baš nikako ne ide... Sve nešto derivativno, nedomišljeno, plitko, neoriginalno, jadno – u najboljem slučaju: poludupasto. Od tri minusa ni makac nagore – ako smo srećni i dotle da dobace!

Jbg, uživaju u svom Zlatnom Dobu pod Putinom, isto ko i mi pod ovim našim razularenim Ludakom, pa nigde opresije, klaustrofobije, transgresije, nego ako i snime neko hororče, to su babaroge za malu decu, fotokopirane ili iz Amerike ili iz Tajvana. Svuda Rusi vide horor, i podalje levo i podalje desno od sebe, samo ne oko samih sebe i u sebi samima, u tom loncu u kojem se zapravo krčkaju.

Jbg ne rađa se pravi horor iz blagostanja nego iz muke. Zato su im sve ove nove Baba Jage, Rusalke, Vijevi, Neveste i ostalo (pa čak i nedavno na blogu mi prikazani Sputnik!)– generička govna i detinjarije bez jačeg impakta, puka konfekcijska razbibriga za ljubitelje žvaka za mozak. 

Isto kao i noviji srpski horori: to sve neke sirene, neki vanzemaljci, astronauti, zombiji – nigde ni dašak fiktivno transponovane, metaforički oplemenjene opresije pod Sumanutim Psihom pod kojim živimo već jebenih OSAM (na kurcu ih nosam) godina neživota!

Ako ste baš zapeli da gledate ruski horor, ali da vas malo drmne, tresne, opauči, žvajzne, ljusne, kresne, da vas pomeri iz mesta, da vas natera na razmišljanje, da vam izazove nelagodu i košmare (opa, bato! to mi daj!), moraćete da skinete nešto starije, iz vremena pre Putinovog Zlatnog Doba. 

Tobi Huper u kameo pojavi

Nema crnjih horora, doslovno i prenosno, od onih koji su nastajali tik pred raspad, i nekoliko godina posle raspada SSSR-a: od sredine 1980-ih pa do sredine 1990-ih, deco moja, tu idite ako oćete da vidite šta znači filmsko CRNILO, PROPAST i APOKALIPSA.

Nekad je kod Rusa taj mega-nihil ugođaj odeven u SF ruho, kao kod mog dragog Lopušanskog (vidi ovde na blogu moje rivjue za PISMA MRTVOG ČOVEKA a naročito za zimzeleni nihil-hit, POSETITELJA MUZEJA!). A nekad, istina mnogo ređe, ali ponekad, ipak, pomenuti ugođaj odeven je i u ruho nekog, kao, poluhorora, kao što su ovi ovde PSI (1989).

Da se odmah razumemo: nije to žanrovski čisto, i šteta što nije, jer premisa je kao stvorena za nešto mnogo više superstravično i napeto nego što ovo jeste (a jeste, mestimično!), ali svejedno, jebeš i žanr i fah-idiotsko čistunstvo kad imaš temeljni ugođaj crnila i bezizlaznosti i apokalipse u svakom kadru, koji ovi novi, žanrovski mnogo (generički) korektniji ruski horori apsolutno nemaju.

Dakle, PSI su gnusno, opresivno mračna i brutalna drama-triler sa povremenim scenama horora koja, ako baš tražite stravu, i u tom smislu ne da pije vodu nego baš baš okrepljuje.

Grupu izgubljenih, propalih ljudi u propalom SSSR-u na izdisaju pošalju nekakve birokrate, na čelu sa istim takvim nesposobnim ćatom, apartčikom, da odu u neku nedođiju, autobusom-šklopocijom daleko izdrkanijim od onog u KO TO TAMO PEVA, u napušteni grad u pustinji, kraj isušenog jezera, da ga očiste od čopora –kako oni veruju, vukova koji napadaju ljude, mada se brzo ispostavi da su tu, ustvari, zacarili psi lutalice koji su podivljali i postali ljudožderi. 

Od muke, naravno, kad već nema blizu ništa manje gadno. Mislim, realno, ko bi ikad jeo gnusnu ljudetinu ako na raspolaganju ima nešto slađe, npr. gušteretinu, pacovetinu, zečetinu!?

Ubrzo se, predvidivo ali time ništa manje zabavno, ogoljavaju džukele u ljudima... Čim ovi, sticajem okolnosti, ostanu bez autobusa, pa time zarobljeni na tom nemestu, ta akcija brzo devolvira u tipični ruski dert i haos i nihilizam sa prenapadnom iz-aviona-da-se-vidi simbolikom, i time ne mislim samo na sveprisutne srpove i čekiće kao i spomenike udarnicima, proleterima, u tom sad opustelom, razjebanom gradu usred ništavila, nego pre na stvari kao što je uvredljivo preočigledna poslednja scena u kojoj preživeli lovci padnu na sve četiri i počnu da urlaju!

ALI – fuck, na nivou detalja, scena, ovde ima pred- i post-apokaliptičkog ugođaja i ikonografije na lopate i na vagone! Pre svega, snimano je u pravom, peskom izjedenom gradiću, a ne u studiju i veštačkoj scenografiji: ne, bato, za ovu scenografiju se pobrinuo drug Grobačov, i komunjarski grobari pre njega!

Ima tu toliko one divne balardovske psihologije i psihopatologije graničnih situacija i uticaja pustih prostora i ruševina na oh-tako-lako-isklizavajuću, već načetu psihu, toliko vajba onih brutalnih australijskih filmova iz poznih 1970-ih i iz 1980-ih. Divno je maštati, npr. o rimejku ovih PASA u Australiji...

A da, lako bi se ovo dalo preneti i u Srbiju, ali... ko će, bre, to ovde i da poželi, a kamoli da radi? Dajte bolje neku fantaziju, vampire, čuda, muda, jebeš propale fabrike i opustela sela duhova i gradove-duhove širom Srbije... Taj horor nikoga ne zanima, pa ni hororiste ovdašnje! Eno, Horor Tuki priprema vaskrsenje Žikine Dinastije, a Skrobonja s Nešićem upravo piše roman o Džeku Trboseku, tajnoj istoriji, vampirima, viktorijanskom Londonu...!

Anyway... ne vucite me mnogo za jezik u tom pravcu...

Nazad na PSE! Imate ovde jedan od najlepših za koje ja znam objektivnih korelativa stanja i ugođaja i atmosfere beznađa i totalne propasti iz tog doba Rusije uhvaćen, insceniran i moćno zarobljen, toliko autentičan da se može u izvesnom smislu gledati kao dokumentarni film.

Konotacije i simbolika na stranu, ima ovde toliko zarđalog metala, krša i loma, propalih fasada, polusrušenih zgrada, ruina, štrokavih pločica i šutom zakrčenih pustih hodnika, klaustrofobičnih podruma i cisterni da zadovolji svakoga ko, kao ja, svršava na ruin porn! U tom podžanru ovaj film od mene dobija XXX!

Poštenja radi, moram vam, ipak, reći i ovo: scene pucanja na pse i njihovog masovnog zaginuća previše su realistične, i ja sam siguran da su neki psi ovde bili mučeni (fizički povređeni) pirotehnikom,

a njome su definitivno bili psihički mučeni (prestravljivani tim „žabicama“, petardama i ostalim ćorcima – ako su uopšte korišćeni ćorci), a neki su, čini mi se, bili i ubijani zarad filma!

Jeste, piše na odjavnoj špici da „nijedna životinja nije bila povređena na snimanju“, ali ja ipak više verujem svojim očima nego onome što mi tamo neki Rusi napišu! Koje i vama preporučujem.

Ne verujte Rusima ni kad darove donose. Ni kad našu naftnu industriju „kupuju“. Ni kad Miru i Marka skrivaju a Praščića i njegove lopovske izdajnike podržavaju. Pa, eto, ni kad mračne i zlokobne previše-realistične filmove snimaju, a onda na špici napišu „Nisam, majke mi!“ Ko Putin kad otruje nekog opozicionara il’ novinara. Ko to kaže, kleveće i laže...

Al jbg, gledo sam dovoljno hiljada horora i imam oštro oko da razlikujem efekat maske i lutku od pravog leša, i spreman sam da se zakunem da su neki od leševa pasa koji se ovde vide – stvarni leševi, a ne hiperrealistično napravljene lutke pasa koje je tamo neki ruski Tom Savini pravio (s budžetom od sto rubalja) 1989. godine.

Još gore su scene ranjavanja tih pasa, gde vidite žive životinje (a ne rusku animatroniku) kako su definitivno delimično oduzete, nesposobne da pokreću sve svoje udove, poluparalisane (ranjene?) i autentično prestravljene za svoj život, dok cvile usred grdne pucnjave oko njih. Da vam ja kažem, nisu ovo samo superiorno dresirani psi koji izvanredno glume...

Dakle, ne podržavam to, gnušam se takvog postupanja, ako je istina, i razumem one koji zbog toga neće moći tj. hteti da pogledaju ovaj film, ali... onima koji preko toga nekako mogu da pređu (šifra: CANNIBAL HOLOCAUST), preporučujem ove PSE. 

Uostalom, kao i kod Deodata, tako se i ovde postavlja pitanje: ko su tu prave džukele, i to ne samo explicitno u filmu (tematski, pa i kroz dijaloge), nego i s druge strane kamere, po pitanju džukelastog ponašanja filmmejkera koji na ličnom primeru dokazuju tezu svog filma... Svi smo govna, pa smo govna čak i dok pravimo film na temu toga kako smo svi govna!

Inače, oni koji su čitali mog ZAVODNIKA znaju da imam fetiš na korišćenje kučića u horor kontekstu, naročito kad su u čoporu, pa evo najboljeg filmskog izraza te teme koji sam video, a prema kojem svi oni američki B muviz o podivljalim psima (s izuzetkom KUDŽA) padaju baš zbog svog napadnog fejkeraja...

  Pored toga, ima u filmu i snuff fotki ljudi zaista unakaženih i raskomadanih od strane pasa (za ilustraciju sam odabrao blažu),

a u prvoj (zasigurno hororičnoj) sceni filma, u prvih nekoliko minuta, strada jedno dete, pa stoga ovo svakako nije film za osetljive i krhke dušice koje se lako uznemire takvim detaljima i gledaju horor iz neke pozerske zabave i razonode. Oni bolje nek se zabavljaju uz bozu zvanu „Ruski ’horori’ iz dvehiljaditih“.

Međutim, ako ste pravi kultista, dajte PSIMA šansu, mora da vam legnu (k nozi)! Give PSI a chance!