SUITABLE FLESH (2023)

**(*)

3-

S velikim sam nadama čekao ovaj film: kako i ne bih, kad mi je još pokojni Stjuart Gordon, pre tačno 13 godina, na Fantaziji, pričao na uvce, tj. u diktafon o ideji/scenariju koji je pisao zajedno sa Denisom Paolijem, svojim starim i čestim saradnikom na brojnim filmovima, uključujući HPL adaptacije.

Pre svega, Lavkraftova priča „Stvar pred vratima“ (imate je u Orfelinovom NEKRONOMIKONU) sadrži ozbiljne potencijale za savremenu reimaginaciju, sa svojim body-hopping i gender-hopping aspektima – a ko je bolji za to nego tandem Gordon-Paoli?

Istina, ovog puta samo Paoli potpisuje scenario, i nejasno je koliko je ova snimljena verzija menjana u odnosu na ono što je zajedno s Gordonom pisao, ali pošto nada umire poslednja, mislio sam da je i sam Paoli –veteran iz REANIMATORA i FROM BEYOND – bolji od ma kojeg današnjeg B-movie pedlera.

Tu su i drugi veterani – Brajan Juzna kao jedan od producenata; Barbara U Sve Se Meša Krampton, fino ostarila glumica iz REANIMATORA i FROM BEYOND, kao i prinove u vidu mlađih glumaca i ne tako mladog reditelja, Džoa Linča (koji potpisuje jedan dobar nastavak WRONG TURNA i malo toga zaista vrednog, sem ovde-onde, u tragovima).

I na kraju imamo – šta? Pa, jedan tek osrednji filmić, zabavniji na papiru/ekranu, nego dok traje, a još manje u „aftertejstu“, jer kad ga odgledate možete posle iritirajuće pesmice na odjavnoj špici samo da slegnete ramenima, kažete neku otrcotinu tipa „Pa, u današnje krizno vreme gledo sam i mnogo veća sranja“ i – zaboravite ga već par dana kasnije.

Šteta. Heder Grejem je bila itekako voljna i orna da se unosi više nego što ček nalaže, dala je sve od sebe, tj. koliko joj je scenario omogućio, a isto se može reći i za onog klinca iz THE BABYSITTER, Džudu Luisa, koji se takođe beči i krevelji za sve pare, i prilično ubedljivo prikazuje taj rascep u ličnosti – odnosno, upad druge, matore duše u svoje mlađahno telo.

Nažalost, scenario je poludupast, zadržava se na površini, na dosetci, na dobrom uan-lajneru, na zamisli, ali i ne pokušava da nešto ozbiljnije istraži, preispita, da nešto konzistentno podrije, nego sve onako, takne, makne, i odma ide dalje. Iako u sadašnjim permisivnijim vremenima ima mogućnost da ide dalje i dublje u perverziju, u explicitnost po rodnim i sexualnim pitanjima, bizarno je da je Lavkraftova „puritanska“ priča, sa svojim implikacijama, znatno morbidnija i provokativnija od ove, 21-vekovne!

Kod HPL-a smo imali Tatka, crnog maga, koji svoju „dušu“ (esenciju) prebaci u telo svoje Ćerke, faute de mieux, ali pošto su žene, je li, inferiorna bića (tako veruje taj lik), to je samo privremeno rešenje da izbegne propadanje svog matorog tela, pre nego što se prebaci u telo njenog Muža (jer ipak, suprajz, muško telo je prikladnije telo za obitavanje muškog duha, šta god vam današnji trans-ideolozi posthumanizma tvrdili).

Sve su ove HPL-ove ideje izrazito „problematične“ u današnje vreme: zato HPL i jeste kenselovan – ali ne sasvim, pošto je Zlatna Koka, pa zato svako ko ga muze šlepajući se na njegovo ime mora istovremeno da pere ruke od njega: „Oću HPL pare al mi malo gadno to o čemu on piše!“ Danas su „trans“ prava uber alles, pa se implicira --- svašta nešto što bi zgrozilo starog dobrog HPL-a --- ukratko, „normalizovano“ je obitavanje „ženskih“ duša u muškim telima, i obrnuto, i još razna hormonalno nakljukana hermafroditska među-tela pride. Ova bi HPL priča bila savršen povod da se preispitaju ti današnji (a i klasični) nazori, ali ipak u rukama nekoga ambicioznijeg i misaonijeg.

Iako Paoli nije budala – on je profesor književnosti i, ponavljam, koscenarista klasičnih genijalnosti REANIMATOR i FROM BEYOND – ali mora se reći da on takođe odavno nije ni prolećno pilence. Sa svojih sto godina, a BEZ GORDONA, koji je ipak bio primetno vickastiji i subverzivniji i luđi deo tog dueta, Paoli potpisuje scenario koji, kažem, ne ode dovoljno daleko ni u čemu – ni u implikacijama zapleta/ideja, ni u dramskim potencijalima premise, a vala ni u prostom entertejment veljuu – jer film je, ipak, prilično tanak i sa krvlju i sa drugim extravagancijama body horror provenijencije, na kakve smo navikli u ranijim Gordon-HPL-ludorijama.

Ovog puta zaplet počinje sa muškom dušom (tatka) u muškom telu (sina) – dakle, odbačena je cela ta fora sa muško-ženskim nadjačavanjem – ALI, kasnije saznamo da TO što skače iz tela u telo nije tatkov duh, nego duša koja je skakala kroz vekove, a tatko je samo bio poslednji, tj. prethodni crnomagijaš-recipijent, odnosno „prikladno meso“. Uzgred, naslov PRIKLADNO MESO smisleno bi legao na HPL priču, ali ne i na ovu njenu adaptaciju, jer nigde se u ovom ovde zapletu ne implicira da uopšte postoji tako nešto kao prikladno meso: SVAKO je meso u ovom scenariju prikladno, i muško i žensko.

Krupna inovacija/odmak od HPL priče je u motivaciji „duše“ za re-inkarnaciju. Kod HPLa je to bilo: „Bem ti ovaj krš od matorog, sve nesposobnijeg tela da nosi moj velelepni duh, moram ga utrapiti u mlađe, jače telo – poželjno muško, jer samo mi još menstruacije i hormonalne bure fale na svu muku Cogito Ergo Suma.“ Kod Paolija to je: „Bem ti ovu beskrajnu egzistenciju kroz vekove, dosadno bre, smorih se od stalno jedna te ista sranja, daj da malo isprobam neke nove stvari, nove uglove, da osetim kako je ženi kad je jebe muškarac a da ne moram zbog toga da postanem peđer i tomu slično“.

Ovo je legitimna izmena. Ako ja nisam sasvim zadovoljen ovim filmom, to nije zato što sam zadrti Lavkraftovac koji traži da se u dlaku poštuju teme i ideje Velikog Starca: jok, pa i Gordon se zezao s njima i ranije; legitimno je i Paoli da nešto sasvim drugo pokuša s tom pričom, i tema koju sam skicirao gore u navodnicima više je nego potentna, zabavna i plodotvorna – u teoriji. U praksi se od ovog „ajd da malo stvari vidimo/osetimo iz ženskog ugla“ svodi na jedva razrađeni gimik i par sitnih fazona, dok se i likovi i motivacije i međuigre svedu na nedokuvanost i lejm kraj u kojem je sasvim nebitno ko je u čijem telu kada i kako završio/la/lo/li/le/la jer je već znatno vreme pre tog kraja prestalo da nas bude briga za inicijalne likove i njine preobražaje.

Plus je kod HPL-a izvučen maximum iz ogavne ideje: da ti duh bude zarobljen u mrtvoj telesini, u gnusno trulom lešu, u vreći pokvarenog, nimalo prikladnog mesa – što je istovremeno genijalno duboka egzistencijalna ideja (jer svi smo mi vreće creva i mesa, u laganom truljenju) i moćno jeziva horor zamisao za košmare koja u duboku senku baca klasični košmar „živ sahranjen“. Šta je gore nego biti živ sahranjen (E. A. POE)? Biti „živ sahranjen“ tj. zarobljen u truloj lešini (H.P. LOVECRAFT)! Avaj, u filmu je to jedva nagovešteno, jer njega više zanima pubertetlijsko vaćarenje na nivou direct to video soft erotic filmića iz 1990-ih.

Plus su kamera + scenografija neupečatljivi, baš kao i izrazito nenadahnuta muzika, kao i svi sporedni glumci (izuzev ok Barbare K), koji su tim upadljivije slabiji pored Grejemove i Luisa koji se baš muški, odnosno ženski trude!

Ovaj film po ko zna koji put pokazuje da je HPL-ov „palp“ zavodljiv: sebi privlači isključivo B-filmmejkere, zainteresovane (i sposobne) samo za pulpu, a zapravo se radi o materijalu koji zahteva A-level mislioce, stvaraoce, umetnike koji će imati kapaciteta i umeti da se rvu sa gigantskim temama i idejama koje im je HPL lukavo i potentno zavukao u redovima i između njih. 

PROVIDENS – Alan Mur, Džejsen Barouz

 

Format 15,8 x 24 cm
Povez Tvrd
Broj strana 176 + 192 + 176
Štampa Kolor

Šta kaže izdavač?

Novinski izveštač i romanopisac u usponu Robert Blek radi za njujorški Herald tribjun. Kad jednog junskog dana 1919. godine dobije zadatak da napiše nevažan članak, on tu priliku koristi da se upozna s doktorom Alvarezom, čiji ga stavovi o književnosti oduševljavaju. Taj susret, uz ličnu tragediju, šalje Bleka na put introspekcije i samootkrivanja. On odlučuje da će napisati roman koji je dugo želeo da napiše i napušta posao kako bi sledio tragove u istrazi reda Stela sapijente i tajanstvene Knjige mudrosti zvezda. Potraga ga odvodi u srce Nove Engleske i povezuje s paletom zanimljivih i opakih prilika. Robert polako prodire u srce misterije veće od svega što je mogao da zamisli i razmere te misterije postepeno počinju da ugrožavaju njegov razum.

Providens, trotomno ostvarenje Alana Mura i Džejsena Barouza, istovremeno predstavlja nastavak i prethodnicu Neonomikona i priče Dvorište (oba naslova su plod saradnje Alana Mura i Džejsena Barouza). Ona je omaž H. F. Lavkraftu, iskošen pogled na njegovu biografiju, te dekonstrukcija i novo viđenje Lavkraftove teritorije. Sam Mur je izjavio da je Providens delo za koje je, posle stripa Iz pakla, morao najviše da istražuje i da je to njegova „lavkraftovska priča bez premca”.

 

 

            Šta kaže Ghoul?

            PROVIDENS je najambiciozniji pokušaj da se u formi stripa Lavkraftovo delo osavremeni i prenese u sadašnjost zajedno sa idejama koje ono pokreće, eksplicitno ili implicitno. Moglo bi se reći da je ono što su POSMATRAČI (The Watchmen) za superheroje, to je PROVIDENS za Lavkrafta. Barem u smislu pristupa i ambicije.

            (Uzgred, ja nisam neki fan Posmatrača; delom zbog crteža, koji mi je nedovoljno upečatljiv. Većim delom zato što su mi superheroji kao takvi – bilo koji i bilo kakvi – savršeno nezanimljivi, sem kao sociološko-estetski fenomen, pa me ne dotiču ni pokušaji da se oni reimaginiraju, preispitaju, osavremene, dorade, učine „realističkijim“ i ne znam šta: prosto, to je ideja stvorena i zarobljena u periodu 1920-1940, i nema šta da traži u 21. veku, sem za zamlaćivanje infantilnih i plitkoumnih (i retro-nostalgičnih). Nikakvo šminkanje tog mrtvaca ne može ga meni učiniti živim. Mogu ti vaši „junaci“ u trikoima i helankama i sa plaštevima i maskama da budu i alkoholičari, i siledžije, i pervertiti sa raznim psiho problemima, taj njihov krosdresing ih čini smešnim čim se pojave, i pre nego što zinu. A još ako krenu da grleno šapuću, ko Betmen, to se ne može gledati drugačije nego kao kemp. OK, ko voli; ali mene ni kemp ne zanima, sem u retkim slučajevima kad je vrhunski izveden, kao u BATMAN RETURNS. P.S. Nisam gledo THE BOYS seriju, i ne znam da li ću, i kada. Ništa sa superherojima me ne zanima, pa ni kad su perverznjaci i ludaci. Interes mi se gasi već na „super…“ Što reko naš narod, „lost me at hello“.)

            Kao i u Posmatračima, poželjno je da ste dobro upoznati sa materijalom koji se „osavremenjuje“ – ovde to znači sa delima H. F. Lavkrafta (vidi NEKRONOMIKON, ŠAPTAČ U TAMI, BEZIMENI GRAD, U PLANINAMA LUDILA, SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM), ali i njegovih književnih srodnika, s tim što su ka srodnicima upućeni „migovi“ (namigivanje; ne vojni avioni) koji nisu esencijalni, nego su više kao „uskršnja jaja“.  

Drugim rečima, ne morate čitati priče Klarka Eštona Smita smeštene na Zotik da biste razumeli zašto se tako zove jedan noćni klub ovde (ali ih valja čitati po sebi, zato što su neobične i dobre – vidi KNJIGA EJBONOVA); ne morate čitati priče Roberta V. Čejmbersa o Kralju u žutom i Žutom znaku da biste razumeli aluzije u ovom stripu (ali je poželjno onako, iz opšte kulture i ako volite horor – vidi ŽUTI ZNAK).

Takođe, nije neophodno da ste iščitali Lavkraftove biografije i pisma da biste razumeli deonicu u kojoj se i ovaj pisac, lično, pojavljuje kao sporedni lik na stranicama stripa, ali je poželjno da imate osnovnu predstavu o njegovom životu (vidite biografiju u NEKRONOMIKONU).

            S druge strane, ako jeste dobro upoznati sa njegovim pričama, neke „misterije“ u ovom zapletu biće vam smesta očigledne, npr. zašto jedan lik opsesivno hladi svoj stan (ako znate priču „Hladan vazduh“ iz ŠAPTAČA U TAMI), ili kakvo se to nevidljivo čudo krije u šupi nekakvih redneka (ako znate priču „Danički užas“ iz NEKRONOMIKONA), ili čitava ta rasna tematika preuzeta, zajedno s jednim antagonistom, iz „Užasa u četvrti Red Huk“ iz ŠAPTAČA U TAMI.

Alan Mur je smućkao jednu zabavnu čorbu od Lavkraftovih dela i zamastio je ekspliciranjem određenih tema koje su kod njega između redova, ako i tamo, kao npr. rasni odnosi u SAD 1930-ih, stavovi prema seksualnim manjinama i prema ženama, pa onda pitanja religije (institucionalizovane i sektaške), okultizma i nauke (fizike, astronomije itd)… i sve to zapržio eksplicitnošću koja bi Lavkrafta verovatno šokirala: kad je neko ovde masakriran, to je splater kakav se retko viđa, krv i creva na sve strane; kad se neko ovde jebe to je najčešće silovanje (kažu neki da Mur to često meće u svoja dela) i tu nema milosti, povremeno niotkuda iskoči poneki kurac, što mlitav, što uprčen, što ljudski, što monstrumski, a i gole babe kad sede, sede raskrečenih nogu… O golim, kuratim gulovima da ne pričam…

Ukratko, ovaj strip nije za osetljive i ograničene, niti za one koji se lako šokiraju ili zgražavaju. To je neobično oversexed mešavina intelektualizma i eksploatacije koja može biti otuđujuća i za jednu i za drugu krajnost tog spektra: „mislioci“ će možda biti zgroženi eksplicitnom golotinjom i klanjem i groznim mutantima i perverzijama, dok će ljubitelji palpa možda biti smoreni dugim deonicama u kojima ljudi pričaju o raznim intrigantnim temama…

Ko je onda ciljna grupa ovog stripa? Pa, rekao bih, svi oni koji su Lavkrafta čitali iz pravih razloga, koji su ga razumeli kao potentno i slojevito štivo, a ne kao razbibrigu sa nekim slikovitim čudovištima sa omota hevi-metal albuma i iz nekih videlo-igrica.

Imam li neke rezerve prema ovom stripu? Imam.

Prvo, crtež. Ovo može biti subjektivna zamerka, jer mislim da većina ne deli moju ljubav prema grotesknom i stilizovanom, i preferira „realističan“ crtež. Za moj ukus je crtež malko previše generički, ukočen, konvencionalan – mada, moram priznati, baš usred takvog stila kad odjednom iskoči neko slikovito čudovište, ili raščerečeno telo, ili mutant-kurčina, to deluje šokantnije nego, npr. kod Korbena (gde to stalno, na svakoj strani, očekujete, a najčešće i dobijete).

Takođe mi ni farba nije oku prijatna, sa tim insistiranjem na smeđoj i maslinastozelenkastoj – valjda su boje tako prigušene jer se sve dešava 1930-ih, pa je to nešto kao ekvivalent sepije, da se time potencira prošlost, šta li. Mada razumem zašto je tome tako, ne mogu reći da mi tolika zatuljenost boja naročito prija, naročito u tim količinama.

Drugo, dužina. Tri toma ovog stipa zajedno imaju oko 550 strana. Treba da vas ova tematika baš dobrano zanima, da ste baš duboko i u hororu i u Lavkraftu, pa da iznesete tu masu dešavanja sa zanimanjem. Pritom, moram reći da su meni deonice sa opširnim odlomcima iz dnevnika glavnog junaka bile preduge i dosadnjikave: u njima se često prepričava ono što smo već videli u stripu, a to malo što se dodaje neviđenog – moglo je biti prikazano stripski, a ne kroz desetine stranica teksta u kurzivu. Ali, ako vam tekstualne intruzije nisu smetale u Posmatračima, valjda neće ni ovde. A ako vam zasmetaju, mogu se bez mnogo gubitka i preskočiti – to je više dodatak nego što je esencijalni, integralni deo zapleta. 

A ako se nakon svega rečenog još premišljate da li je ovo za vas i vredi li nezanemarljivog finansijskog izdatka, razmotrite da prvo kupite i pročitate jednu svesku pod nazivom Neonomikon, koju je takođe pisao Mur a crtao Barouz (avaj, ne Vilijam).

 

NEONOMIKON
Format - 15,8 x 24 cm
Povez - Tvrd
Broj strana - 176
Štampa - Kolor
https://carobnaknjiga.rs/neonomikon-1

Petnaest jezivih ritualnih ubistava počinjeno je na identičan način, ali među osumnjičenima se ne može pronaći nikakva veza. Agent FBI-ja Aldo Saks je istražitelj kojem se poveravaju najteži slučajevi. Njegova logika i pristup problemu dovode do rešenja i kad se to uobičajenim metodama ne može postići. Trag ga vodi ka bruklinskom klubu Zotik, gde upoznaje dilera halucinogenih droga koji je možda povezan sa slučajem. Aldo nije svestan da ga samo korak deli od suočavanja sa zastrašujućom, mračnom silom...

 

            Ovo je kompaktna, samodovoljna priča, dešava se u savremeno doba, a za nju važi i sve što gore rekoh o PROVIDENSU: neo-lavkraftijana, eksplicitnost, perverzija, ludilo… ali sabijeno, bez mnogo vrludanja. Ako vam to dobro legne, ako tu udicu progutate, onda se bacite na trotomni NEKRO-PROVIDENS!

Inače, Čarobna knjiga je, posle Orfelina, postala najvredniji baštinik Lavkraftijane u Srbiji danas: već sam ovde nedavno hvalio njihovo spektakularno super-ilustrovano izdanje ZOV KTULUA, a već na Sajmu ćete moći da nabavite i još dva albuma Baranže+HPL super-ilustrovanih genijalnosti, DANIČKI UŽAS i U PLANINAMA LUDILA!

A možete potražiti  druga horor izdanja Čarobne knjige:

Ričard Korben R.I.P.

Ričard Korben je umro. Slava mu i hvala za sve!

Bio je i ostao jedan od najvećih umetnika koji su se ikada poduhvatili horora. Njegovo ime bilo mi je dovoljna preporuka, druge nisam tražio. O čemu je strip? Ko je pisao scenario? Koje je književno delo adaptirao? Koga je briga, ako je Korben crtao?

Stalno se svađam, ili bolje reći raspravljam oko ovoga čak i sa sličnomišljenicima i prijateljima koji mi naturaju navodno odlične stripove: „Da vidiš što je dobra priča! Ludački scenario! Majstorski dijalozi! Kakve igre reči, kakvi one-lineri!“ Na to sve ja odmahnem: „Meh, džaba sve, ako je crtež tek osrednji.“ Kao u Sendmenima, kao u Vočmenima, kao u Pričerima, itd.

Strip je pre svega vizuelni medijum: ako crtež nije vrhunski, manja je šansa da ću da čitam nešto, pa makar mu scenario stvarno bio odličan, kao u gorepomenutima (koje, istina, jesam čitao, ali ne otkidam na njih). Isto kao što me ni, u filmskom mediju, ne zanimaju navodno sjajno napisani, glumljeni, ne znam kolko pametni filmovi, ako nisu vrhunski slikani, ako fotografija (i režija) u njima nije barem odlična.

Ukratko, u stripu tražim izuzetan crtež, stilizovan, veći od života – hoću slika da mi priča priču, a ne ogromni baloni teksta koji tu sliku zaklanjaju, prostor joj oduzimaju, pa makar bili ispunjeni ne znam kakvim vrcavim blebetanjem.

Korben je to pružao: izuzetan crtež, stilizovan, veći od života pre svega i iznad svega.

Slike, snažne, moćne, samodovoljne. Njima ne treba mnogo teksta, mnogo objašnjavanja. One su razlog postojanja (i mog obožavanja) datog stripa, a ne ne-znam-koliko vickasti scenarista, a ne genijalni pisac kao predložak, pa makar to bili i moji bogovi Po i Lavkraft.

Ovaj mi je artwork godinama stajao na vratima

Ja volim preterivanje. Korben je bio genije preterivanja. Preterano mišićavi i kurati superjunaci, preterano sisate, oble, mekokožne zavodnice…

Njegovi su gušteri najgušterastiji, njegovi su pacovi najpacovskiji, njegovi su monstrumi najmonstruozniji…

Kosturi su mu najkosturskiji, truli leševi su mu najtruliji, najcrvljiviji, najfulčijevskiji…

Niko kao Korben nije crtao trulež i raspadanje. Gnjecavost tkiva, trošnost kostiju, meso pretvoreno u kašu, kosti pretvorene u krtu ljusku, u prah…

Niko kao on nije sugerisao spoj mesa i flore – gljivice, pečurke, mahovine, korenje drveća, grančice, te nezaboravne, unikatne, krte, suve, nemrtve Korbenove grančice…

I njegovo senčenje i njegovo bojenje isticali su treću dimenziju: te hiperbolične slike bukvalno su ISKAKALE sa stranica i UREZIVALE se u pamćenje…

Ali on je mnogo više od velemajstora body horrora: ahh, njegove divne ruševne trule zgradurine, kućerine, grobnice, hramovi…

Njegovi ljudi, jadni, karikaturalni, groteskni – ne znam da li je Korben bio mizantrop, verovatno nije, ali u ikonografiji njegovog sveta čovečanstvo je stalno na ivici karikature, ili preko te ivice; ljudi su smešni, patuljasti u odnosu na Čudovišta koja ih nadjačavaju, u odnosu na Smrt koja kosi sve…

I niko kao on nije crtao LUDILO – sumanuti pogled ludaka, bezumlje, nakaznost, nakaradnost, iskošenost, izvitoperenost, ne samo telesnu nego i mentalnu…

Iako Amerikanac, i kao takav uronjen do temena u pop kulturu, u palp, u petparačku književnost i B-filmove, u superheroje, u fantazije, ja u njemu vidim snažan upliv nečega umetničkog, evropskog.

Korben je oličenje maksime STIL IZNAD SUPSTANCE, tipične za italijanski horor, za majstore kakvi su Arđento i Fulči – i zaista, ja u Korbenu vidim arđentovsko igranje sa bojama, i fulčijevsku poetiku truleži, „uskovitlane srži svekolike gnjusi“ kako to Tatko na Horor, E. A. Po, jednom memorabilno napisa.

-Da budem jasan, ovime o prednosti stila nad supstancom mislim pre svega na njegove horor radove, gde su scenariji češće bili treš nego što nisu. U stripovima fantazije i SF-a češće je imao jače i bolje priče...

U njegovim gljivicama i rastinju, u njegovim hramovima i ukletim kućama ja vidim Maksa Ernsta i mnoge druge evropske umetnike, slikare.

Možda mi se priviđa; možda projektujem; ali i ako projektujem, to je zato što mi je Korben pružio savršenu, unikatnu podlogu za to.

I ta podloga je trajna, i trajaće mnogo, mnogo duže od Korbenovih zemnih ostataka.

Zato, pogrešno je reći da Korben više nije među nama. Kako nije, eno mi ga na policama. Evo mi ga u lobanji, gde će i ostati sve dok mi ga demencija ili smrt ne iščupaju.

Počivaj u miru dragi, divni čoveče koji si nam ostavio toliko mnogo prelepih, fantastičnih i hororičnih slika – za projektovanje, za meditiranje, za napaljivanje, za zgražavanje, za gađenje, za ježenje, za uživanje.

P. S. Inače, srećan sam i ponosan što sam, na svoj skromni način, učestvovao u nekoliko Korbenovih izdanja kod nas: za Darkvud sam preveo dva albuma LEGLO STRAVE, 

u kojima je Korben (sa saradnicima) adaptirao, i sam samcit crtao, po delima Edgara Alana Poa a zatim i H. F. Lavkrafta.

Ujedno vas podsećam da je Darkvud objavio i Korbenov album KUĆA NA GRANICI, prema romanu THE HOUSE ON BORDERLAND Vilijama Houpa Hodžsona, pisca čije sam najbolje priče odabrao (a jednu novelu i preveo) u Orfelinovoj zbirci GLAS U NOĆI.

Takođe kod Darkvuda imate i Jezovnik 2 - Ričard Korben, gde su njegove kratke priče iz legendarnih časopisa Creepy i Eerie - nekad strašne, nekad smešne, ali uvek uznemiravajuće.

Prema tome, ako ste iz ma kog razloga do sada odlagali uranjanje u svet ovog genija, nemojte više časiti ni časa. Korben je onaj najređi, najdivniji dar – dar koji neprestano daruje (the gift that keeps giving)!