BEST WISHES TO ALL (2023)

 

Nadam se da ćete razumeti zašto u poslednjih 7 meseci nisam pogledao više od 7 horora, ako sam i toliko. Bio sam zauzet sledećim akcijama: „Pisanje Kapitalnog Naučno-Popularnog Dela od 600+ strana“ i „Pisanje tri Pogovora za Tri Nove Orfelinke na ukupno 70 strana“ i „Pisanje Pogovora za Kabal i Helrejzer od 90 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jedan upcoming moderni horor roman od skoro 400 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jednu upcoming zbirku modernih horor priča od skoro 400 strana“ i „Uređivanje romana-četvoroknjižja debelog bar 1000 strana“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o klasičnim autorima priča o duhovima“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o romanima na temu ukletih filmova (što znači: čitanje ta tri romana + intervjui s njihova tri autora)“ i još ponekih kraćih pisanija za Veseli Četvrtak i ko zna koga sve ne. Nešto sam sigurno i zaboravio da pomenem (npr. aktivnosti oko pregledavanja grdnih skrinera i biranja programa za SLAUGHTER FEST u julu mesecu). Uglavnom, u zadnjih 7 meseci napisao sam i objavio (ili je trenutno u štampi) bar 1000 strana texta.

            Sve vreme tokom toga sam, naravno, budno pratio šta se dešava na polju horor filma, šta izlazi, šta vredi gledanja, pohranjivao to uredno na hard, itd. i zadnjih dana, kad sam se najzad malčice rasteretio najvećih trudova – bacio sam oko na neke od filmova od kojih sam imao najveća očekivanja. I, suprajz, moj njuh me nije varao, jer prva dva koja sam pogledao zaista su se pokazali kao ODLIČNI. Pošto se ne radi o mnogo izvikanim naslovima – a naročito za one koji se informišu pretežno o amerikocentričnim hororima – možda će i vama biti otkrovenja. Evo, počeću sa prvim.

            BEST WISHES TO ALL je 2022. imao limited release samo u Japanu, tokom 2023. je bio na nekoliko zapadnih festivala, a normalnom gledateljstvu dostupan je postao tek juna ove godine, kad je curnuo na net. Naslov je neupečatljiv, kao i poster, ali ne dajte da vas to odvrati i da vam zato ovo prođe ispod radara.

            Ovo je dobrodošli povratak na izvorni japanski horor iz 1980-ih i 1990-ih – ciničan, nihilistički, mizantropski, super-weird, bespoštedan, nezašećeren, originalno-morbidan i bez dodvoravanja tinejdžerima i Amerima, koje je počelo posle genijalnog RINGA (1998). Znači, bacite u koš sve one otrcane trope J-horora sa dugokosim crnokosim duhicama i prokletstvima i bunarima i ukletim dvd-ima, internetima i mobilnim telefonima koje su se smučile i bogu i narodu. Ovaj film se ponaša kao da se sve to nikad nije desilo, i nastavlja japanski horor tamo gde je ovaj stao pre RINGA. I dovodi ga u 21. vek.

            Ukratko, mlada devojka koja uči za medicinsku sestru dolazi u posetu dedi i babi na selu, u kuću za koju je vezuje jedno mutno neprijatno iskustvo iz detinjstva (koje nazremo u prologu). Vrlo brzo ponašanje dede i babe postaje sve čudnije i sve teže za opravdati pred-senilnim stadijumom, a sve to ima neke veze sa čudnim zvucima iz „prazne“ sobe na spratu i sa hranom.

            Publici zadojenoj jeftinim fazonima novijih J-horora, koja traži džamp-sker na svakih 10-15 minuta i izbečene face „duhova“ da ih drže budnim, početak ovog filma biće, možda, nepodnošljivo spor. Meni nije bio: uvođenje u ambijent, likove i odnose jeste sporije od tih Amerima-namenjenih klišea, ali nipošto nije razvučeno ili dosadno. Osećaj misterije i začudnosti koja polako tinja i rasplamsava se – postignut je maestralno.

            Onda se na pola filma desi delimično otkriće toga šta se tu, otprilike, dešava, a skoro istovremeno u kuću dođu i roditelji i mali bratić ove cure, i odatle, otprilike, film postaje malkice slabiji, iako brži, i više eventful, i značenjski tek tu dolazi na svoje, odnosno jasnije razvija to što ima na pameti. To možda nije ni mnogo ni duboko, ali jeste prikazano sa autentičnom emocijom i stavom, i na prilično originalan način.

            Svašta se tu lepo i gnusno i gadno desi, vidi i čuje – krv ne šiklja baš u gejzirima, ali ima je u odmerenim, lepo upotrebljenim količinama, u nekoliko memorabilnih scena; gadost (koja uključuje i igle i šivenje) spojena je sa košmarno-grotesknom iracionalnošću i scenama koje nijedan Amer ne bi ni POMISLIO da metne u svoj horor (npr. bizarni ples jednog starca samo u gaćama), ali to je samo razlog VIŠE da pogledate ovaj.

Čak i ako pred kraj to počne da vrluda i gubi ritam, i postaje malo i repetitivno, i maltene besciljno (ne baš!) i izduva deo gasa (ne sve!), ta curica je dovoljno prijemčiva da vas brine šta će biti s njom i njenim wannabe dečkom koga tu nađe, u toj provinciji, a film milosrdno uradi i kaže šta ima u razumnih sat i po, što je u današnje vreme davljenja gugutki još jedan retko viđeni plus.

Podtekst je prilično ogoljen do kraja filma, i svodi se na dve teme: 1) česta, japanska, tema sukoba generacija – roditelja i potomaka, tradicije i modernosti… i 2) ono što je nešto svežije, i ređe viđeno ovako drastično u prvom planu: cena „sreće“ i ugodnog života, odnosno eksploatacija naspram empatije u današnjoj fazi poznog kapitalizma. Na to se nadovezuje tema zatvaranja oči žrtvama, i zatvaranje svojih očiju pred žrtvama... što je itekako aktuelna tema današnjice...

Moglo bi se cepidlačiti oko raznih stvari vezanih za drugu polovinu filma, ali ona nije bitno slabija od prve, i sve se to drži kao jedna upadljivo natprosečna, osvežavajuća celina koja ima moj Pečat Preporuke.

Malo li je?

A uskoro ću vam predstaviti i drugi, još noviji i još bolji horor od ovoga. Suprajz, ni on nije američki.

THE SHROUDS (2024)

**

2

Novi Kronenberg je, nažalost, sve ono što mi se i činilo iz najava, trejlera i inserata, i što sam slutio i pribojavao se: razbrbljani, starački, mlitavi, letargični film u kojem se nepodnošljivo mnogo blebeće – ti likovi samo seru i seru i seeeruuu, ne zatvaraju usta, kenjaju kao da su u nekom božemeprosti srpskom filmu – a radi se vrlo malo, i ništa za pamćenje.

Kroni se u zadnje vreme bavi isključivo film-esejima i njegov prethodni, CRIMES OF THE FUTURE, bio je upravo to, a ovaj je još i više: ono što je nekada davno, u 1970im i 1980im, kod njega bilo između redova, gde mu je i mesto – a u redovima su bile potentne slike i radnje – sad je prešlo u same redove, i redove, i redove, a slike i radnja su u trećem planu, zasenjeni, skrajnuti, slabunjavi.

Plus, sama premisa je napadno besmislena, čak i u okvirima njegove vrste iracionalnog sf-horora: SHIVERS, RABID, BROOD, SCANNERS, VIDEODROME, THE FLY – svaki od tih filmova imao je manje-više weird, ali na nekom nivou i smislenu premisu: mogu da kupim da neki ludi naučnik radi to što u njima radi, jer je zasnovano na nekim realnim potrebama i težnjama.

Oćeš organ koji ti luči afrodizijak; oćeš tkivo koje može da se oblikuje po volji u ono što telu treba; oćeš ESP moći, telepatiju, telekinezu, delovanje na druge ljude; oćeš tv-video signal koji snažno utiče na gledaoca i menja ga po tvojim željama; oćeš teleportaciju. SVE to je normalno i prirodno, i nek se prvi baci kamenom onaj ko bar ponešto od ovoga, ako ne i sve nabrojano, nije nekad poželeo!

A ovo ovde je naprosto besmislica – KO bi uopšte želeo da ima mini-kameru u sanduku preminule voljene osobe i njome snima i gleda truljenje i raspadanje tog tela? Coffin cam je odlično i smisleno upotrebljena premisa u ZEDERU, ali ovde to ne služi hororu, nego iscrtavanju jedne potpuno FEJK psihologije koja nema utemeljenje ni u čemu ljudskom, pa čak ni aberantnom.

Ajde, još bih i kupio tu dosetku da je ona predstavljena kao morbidna fantazija – tj. nemoć da prihvati gubitak voljene žene, kao neki E. A. Po za 21. vek – ali ne, to nam se predstavlja u filmu ne kao poremećaj jednog lika, nego kao MODA, rasprostranjena širom sveta, gde navodno stotine ljudi žele da idu na posebna video-opremljena groblja gde će da idu na grob voljene osobe, i da na nekom monitoru umesto nadgrobnog spomenika gledaju kako im dragog oca, majku, ženu, dete, crvi izjedaju…

Ta tolika Kronijeva opsesija telom postaje mi napadno vulgarna i smarački plitka, a ovaj esej o opsesiji telom, poistovećenju OSOBE sa njenim mesnato-koštanim oklopom, koji ide dotle da, kad osoba umre, neko opsesivno želi da gleda truljenje tog mesa i ogoljavanje kostura – izvinte me dok zevam na – yaaaawn – tu besmislicu. Toliko je ovo fletlajn "pripovedanje", lišeno bilo kakve akcije ili saspensa, da sam se na kraju, neinvolviran, sasvim pogubio oko toga KO je ŠTA, odnosno ZAŠTO uradio u toj kilavoj "intrizi" i koga-je-briga "zaveri".

Foru na kojoj je zasnovan ovaj POKROV ZA KRONIJA još bih i prihvatio u kratkom filmu od 20-25 min, max, ali dva sata ovog davljenja gugutki – neka, fala. Sad i nikad više.

Žao mi je, smrtno sam se dosađivao gledajući film Dejvida Kronenberga, i što je najgore – to me nimalo nije iznenadilo. Isto sam reagovao na svaki njegov film iz prethodnih 10-ak godina, ako ne i više. R.I.P.

 

A sad nešto sasvim drugačije!

 

CLOUD

3+

Novi triler-drama Kjošija Kurosave nije spektakularno remek-delo kakvom sam se nadao nakon izuzetnog horora CHIME, ali je natprosečan film koji obavezno morate pogledati: počinje genijalno, razvija se odlično, a onda oko sredine kreće da tone, i sve više ide u neki imbecilan i sve manje smislen i zanimljiv pravac, i okončava se nekom totalno debilnom i neubedljivom pucnjavom i ponašanjem likova koje nema ni najmanje smisla. 

A opet, kažem, ima ovde vrlo intrigantnih tema i ideja, plus tu je glavni lik od sorte koju naročito volim – odbojan, amoralan krimogeni mufljuz, nešto što bi u 1980im u USA odlično odigrao Džejms Vuds, ili, u nižem budžetu, Majkl Morijarti. Prijalo mi je ovo poprilično, dok je valjalo, i frustriralo me je kad je počelo da skreće s pametne rute u neki wtf bulšit, ali čak i s tim u vidu, mogu uskliknuti: živ je Kjoši, umro nije, dok je do Tokija Srbije!

 

Dva JAPANSKA horora: Novi Miike i Kurosava

              Još pre par meseci je na net procurio novi horor Takašija Miikea, ali ne vidim nešto da su ga domaći „fanovi horora“ uopšte registrovali, pa evo da vam ja skrenem pažnju i kažem koju reč o njemu; a uzgred da najtoplije preporučim i odnedavno dostupni, i znantno bolji, novi horor Kjošija Kurosave!

 

LUMBERJACK THE MONSTER (2023)

**(*)

3-

Najnoviji horor koji potpisuje Takaši Miike nije moderni klasik, ali simpa je. Suviše je to rutinsko za nekadašnjeg vunderkinda; onaj njegov horor-triler LESSON OF THE EVIL bio je bolji. A ovo je isto ko novi Bustillo & Maury, SOUL EATER: solidan ali zaboravljiv horor-triler po šablonu. MPD PSYCHO this ain't.

Akira Ninomija je nemilosrdni advokat koji ne okleva da eliminiše svakog ko mu stane na put. Jedne noći ga je brutalno napao nepoznati napadač koji je nosio "masku čudovišta". Iako je nekim čudom preživeo napad, Ninomija postaje fiksiran na pronalaženje napadača i osvetu. 

U međuvremenu, dešava se serija jezivih ubistava gde su žrtve pronađene s mozgom izvađenim iz tela. Dok policija sprovodi intenzivnu istragu, Ninomija traži osvetu protiv napadača. Ko će prvi otkriti istinu?!

Da ovo nije potpisao Miike, ne znam dal bi neko uopšte pomislio gledajući ga: „Hej, ovo kao da je Miike ili neki njegov epigon pravio“... Sem kao daleki eho… U par kadrova ili scena, uglavnom u prvoj trećini filma.

Nije baš čista rutina, korektno je to ali u krajnjem saldu neupečatljivo. Ona scena sa prevrnutim kolima i početak su prilično Miikeovski, i ono na parkingu... ali to se brzo zatrpa gomilom naklapanja i rutinskih stvari.

Kraj je baš umoran, kao da se sa svakim minutom Miike sve više gnjavio tim materijalom kao reditelj: ispucao se na početku, a kad je trebalo vezati mašnicu, ispalo je samo glasno MEH. Reko je par stvari kroz dead pan dijaloge i to je to. 

Ovo je školski primer tri minusa. Ali, ako ćete već gledati neki tri minus (jer nema ništa bolje) – svakako pogledajte MIIKEOV tri minus!

 

CHIME (2024)

***(*)

4-

Novi Kjoši Kurosava, međutim, za razliku od Miikea, ISPORUČUJE! Dapače, ovo je potpuni povratak u formu reditelja remeka kakvi su CURE i PULSE, i vrlo je blizak njihovim postignućima.

Moram priznati da sam od Kurosave digao ruke pre više godina, ne pamtim više ni koji sam mu film poslednji overio: ono što je radio u novije vreme delovalo mi je blatantno i blamantno nezanimljivo. Međutim, isplatilo se sačekati njegov povratak hororu!

Nažalost, odmah da naglasim, ovo je srednjemetražni film, traje oko 50 minuta, što je prvi frust oko njega; drugi je taj da će ovo za većinu publike (nenaviknute na Kjošija K) biti uzluđujuće neobjašnjeno, začudno, tajanstveno a bez ključa, nekima možda i bez kraja. Totalno mogu da zamislim da neko na kraju poskoči i opsuje: „Šta? OVO je kraj? Gde je JOŠ? Kamo ga objašnjenje svega ovoga?!“

Dakle, uđite u ovo spremni na to da će se neverovatne, nepredviđene, košmarne, šokantne, izluđujuće stvari dešavati, a da vam (verovatno) neće biti jasno zašto, kako, čemu…

Što se mene tiče, ja bih voleo JOŠ ovoga, ne nužno zbog „objašnjenja“ nego čisto zato što bih uživao duplo duže u filmu od 100 nego u ovom od 50 minuta, ali strogo gledano, iz moje vizure, film je sasvim zadovoljavajuć i u ovom obliku. Ovo nije toliko priča-zaplet koliko je niz scena povezanih na nekom dubljem nivou, manje klasičnom logikom i motivacijom, a više ugođajem, atmosferom i idejom da se pruži objektivni korelat košmarnosti japanske (a i šire) egzistencije danas: trula porodica, truli odnosi na poslu, truli pozni kapitalizam, trula ekološka i zdravstvena svest (ko je popio onolike limenke i gde će ono da se natrpa, čak i zgaženo?). Ukratko, na sve strane frust, pa evo malo da vam i Kjoši dosoli filmom bez ključa, konzervom bez otvarača!

Znači, za prosečnu masu, ovaj film nudi nekoliko veoma jezivih i gadnih scena (uključujući jedno baš baš memorabilno ubistvo kuhinjskim nožem), pa ga vredi barem zbog tih parčića pogledati, iako će celina (koja celina?!) frustrirati svojom preotvorenošću.

 Za prosvećeniju manjinu, ovo je jedno slasno parče japanskog košmara, pakla svakodnevne psihoze i osećaja klaustrofobije, vezanosti, nemogućnosti bekstva koji je oslikan logikom sna, ili bolje polusna tokom popodnevne dremke posle frusta na poslu i frusta za porodičnim ručkom, gde umorni mozak preživa celodnevne sitne i krupne traume i frustove i beznađe. To je pakao u kojem ne znate da li je jeziviji glavni lik (genijalan kasting i gluma!) ili ono što mu se dešava (prilično jezivo po sebi!) ili veza između jednog i drugog (nađite je između redova)!

Što se tiče značenja, neka vas, pored mojih reči, dopunski prosvetle ove reči samog Kurosave: „Pokušao sam da ispričam priču o običnom sredovečnom čoveku kojeg probudi zvono i nađe se kako luta između svakodnevnog i nadrealnog. On se plaši. Ali on ima veru. Ovaj apsurd je takođe neka vrsta slobode koja mu omogućava da se izvuče iz savremenog društva koje ga inače vezuje kroz pukotine svog morala, pravde i savesti.”

 

***

A kad sam već kod Japana i horora, evo vam i ovaj Post Scriptum:

Prošle nedelje je Marko Pišev bio u Tokiju gde je Japancima objašnjavao zašto ih Korejci prikazuju kao Demone u svojim hororima (THE WAILING i EXHUMA).

Usput je obišao i neke horor radnje, pa u jednoj uslikao NAŽIVO, što ima smisla budući da je taj moj roman, pored ostalog, i omaž onim extremnijim japanskim hororima…  

GODZILLA MINUS ONE (2023)

 

***(*)

3+

 

Za promenu, evo jednog novijeg filma koji NIJE (previše) overhajpovan. Već skoro godinu dana slušam mu hvalospeve, i sad kad je najzad dostupan za gledanje (nažalost, domaći slepci od distributera nisu ga kupili niti u bioskope doveli!), mogu sa zadovoljstvom reći da je ovim povodom bilo neuobičajeno malo preterivanja, odnosno da se zaista radi o skoro pa odličnom filmu.

 

To, možda, ima utoliko veće značenje zato što ja nisam nikakav poklonik filmova o Godzili – osim prvog, iz 1954, koji smatram odličnim, većinu ostalih sam preskočio. OK, pogledao sam zloglasni (preterano posrani) Emerihov, iz 1998, jer sam u to vreme baš često išao u bioskop, ali zaobišao sam čak i ove novije, što američke, što japanske. MINUS ONE nisam jer mi se javljalo da vredi izdvojenog vremena, i eto: ispostavilo se da mi je njuh bio u pravu. 

Dva su mu glavna kvaliteta:

1) Spektakl je spektakularno odličan – maštovito zamišljen, živopisno, dinamično režiran i neshvatljivo odličnim efektima oživljen. Kažem „neshvatljivo“ jer to što su ovi Japanci uspeli da naprave sa 10 miliona $ (!), Ameri danas ne bi umeli sa 100 miliona $! Ali bukvalno!

 

Mene, inače, CGI „extravagance“ iz Holivuda ostavljaju smrtno ladnim i neuzbuđenim, ali ima nešto ovde u fakturi slike, u veštini i trudu, u ljubavi s kojom je sve ovo napravljeno, a što se oseća u svakom kadru – što MINUS ONE u mojim očima čini PLUS TEN iznad drugih današnjih mehaničkih odradek „spektakala“ za decu i nedorasle. 

 

2) Prijemčiva priča i likovi! Ko bi pa to sad očekivao u filmu o Godzili?! Ustaljeno je pravilo da ovi filmovi postoje zbog GODZILLA SMASH prizora, a u deonicama između gaženja Tokija, rušenja zgrada i kidanja železničkih vagona, kad papirnati likovi nešto kenjaju (te „drugovi, ovako ćemo“; te „drugovi, onako ćemo!“), gledalac vrti palčevima, zeva, gleda na sat – ili, danas, u telefon, i čeka da opet počne MAYHEM.

 

Nije tako ovde! Za promenu, uzeli su dobre glumce i dali im nešto zanimljivo da rade kad Godzila nije na ekranu. Glavni lik je Kukavički Kamikaza, koji potkraj rata zaključi da mu je bolje preživjeti no junački zalud mrijeti, pa prijavi kvar na samoubilačkom avionu i ode u bazu, na ostrvce, gde mehaničari zaključe da mu avionu-s-bombom ništa ne fali.

 

Baš zgodno da razbije neprijatnu tišinu, tad iz mora izađe Godzila i sve ih pokida i pogazi, sem Kukavca – koji, u prilici da raspali mitraljezom po Godzili izbliza, ipak odluči da se odšunja i pravi mrtav. Avaj, iz tog gaženja preživi ipak, kao svedok kukavičluka, jedan od mehaničara – ali i savest preživelog Kukavca, koja ga goni po spaljenom i razrušenom Tokiju, gde se vrati.

 

Kao da teret savesti nije dovoljan, na grbaču mu navale i derište (bukvalno mu je tutnu u šake na ulici, a on nema srca da je ostavi), a onda i ženče, koja detetu nije majka… I tako, prođu tri godine, taman dovoljno da se Tokio ponovo izgradi, da bi Godzila imao šta da gazi i ruši… I on, naravno, izađe iz mora i dođe da radi Ono Svoje, što najbolje zna.

 

Mada su likovi i situacije tipski i često skoro nepodnošljivo melodramatični, oživljeni su iskrenošću pristupa i verom glumaca, pa će samo najveći cinici da kolutaju očima tokom svih tih Košmara, Monologa, Ostavljenih Koverti s Parama za Dete, ali i Patriotskih Govorancija („Hell yeah! Rat nije gotov! Idemo! Ovog puta da pobedimo!“)…

 

A kad se Kvalitet1 i Kvalitet2 spoje, dobijamo Uništenje koje je tim zanimljivije jer je usred njega, u masi statista, i jedna od glavnih Likinja, simpatična ne-majka ne-siročeta i ne-žena glavnoga junaka, koja visi u rutinski prepolovljenom tokijskom vozu u Godzilinim čeljustima, nad ambisom, pa u tom rušenju imamo i za koga da navijamo, a da to (za promenu) nije Godzila.

 

Sve je to lepo spakovano, iskonstruisano, s još nekim zanimljivim epizodnim likovima i sa obaveznim komplikacijama i u najbolje sročenim planovima, tako da dva sata neosetno, čak sasvim prijatno prođu u eye candyju, koji uključuje neke fascinantne prizore na okeanu, sa ogromnim brodovima – i sve to besprekorno ubedljivo: gledaš i pitaš se Ko im dade ovolike brodove za film da se igraju, i znaš da je CGI, a opet, oči ne veruju…

 

Ono što meni sreću kvari nije čak ni SPOJLER – DVOSTRUKI Spas u Zadnji Čas: onaj prvi, sa Preživelim Kamikazom bio je očigledno najavljen, elipsom baš kad mu mehaničar kaže: „Tu ti je bomba, tu povučeš, a ima još jedna stvar…“ i to donekle prihvatam; ali kad na samom kraju ispadne da ni ne-mama i ne-žena NIJE bila zgažena nasmrt, nego samo ranjena, i eno je u zavojima, u bolnici, to je baš onako, previše; ali pošto je prikazana tako, kao zavijena Pijeta tom rascmizdrenom Hristu-Kamikazi, koji joj bukvalno rida u naručju, recimo da to možemo lakše prihvatiti.

 

Ne, ono što mi je sve vreme smetalo – a 98,5% publike neće ni registrovati, niti će im smetati, jer GODZILA GAZI, BRATE! WOW AKCIJA! VIDI, EFEKTI! IMA NEKI PODTEKST MADA NE ZNAM KAKAV TAČNO, NEŠTO S RATOM – jeste sledeće: i u ovom filmu se prolongira neiskreni i suštinski pokvareni japanski Nepokaj za njihova zlodejstva u WW2. Apsolutno NIKO u ovom filmu ne preispituje japansko ZAŠTO u ratu, nego samo japansko KAKO. Isto kao što Srbi ne mrze Slobu što je ratovao, nego što je ratove izgubio, tako i Japanci, uvek i skoro svuda, a nažalost i u ovom filmu, kukaju samo zbog NAČINA vođenja rata, a ne zbog uzroka tog rata i japanske uloge u njemu. 

 

Da li neko ovaj rant doživljava kao ANTIRATNI?

„Come to think of it... this country has treated life far too cheaply. Poorly armored tanks. Bad supply lines that resulted in that half of all deaths were due to hunger and disease. Fighter planes built without ejection seats. And finally, kamikaze and suicide attacks.“

Ne, deco, ovaj kuka što Japan nije bio efikasniji u ratu, što nisu bili bolji tenkovi i avioni i snabdevanje, a ne što je uopšte u njega ušao (pa još kurvinjskim napadom u zoru, bez objave rata).

 

Istina je da je uobičajeni Godzila militarizam ovde donekle relativizovan na pomalo mutno-nejasano-neubedljiv način – ovde protiv Godzile nisu Japanska Vojska i Mornarica, nego nekakvo Udruženje Građana (!) koje, misteriozno, ne znam kako, na raspolaganju ima neograničena materijalna sredstva, tehnologiju i ogromne (rashodovane, ali ipak) brodove, a i kad kamikazi zafale dve mega-bombe, one se rode ne znam odakle, ko zec iz šešira: voila, trebaju ti bombe, evo ih!

 

Znači, Japan je NA DNU, to je značenje plačipičkosanog naslova: to MINUS ONE znači da su ISPOD NULE, nakon poraza u ratu u koji ih niko nije bio po ušima da ulaze! Više puta tokom filma ponovi se da RAT NIJE GOTOV, jer za Japance nije gotov dok ne nađu načina da se pogledaju u ogledalo. I sad, 3-4 godine po okončanju rata – baš zgodno dođe Godzila, kao oličenje nedefinisane, neartikulisane ratne traume. Da vam pojasnim, braćo Japanci: to je trauma toga da ste bili ZLIKOVCI u ratu, na strani Hitlera, i genocidna đubreta koja su se ustaški iživljavala po Kini i Koreji tokom celog rata, a kad su vam američki bombarderi spalili Tokio i Openhajmer vam u atome rastavio Hirošimu i Nagasaki, onda vam kriv Đavo!

 

Bu hu huuu, što mi krivo što ste pali ISPOD NULE… Ali, kažem, srećno naiđe Godzila da se torpedira, kao nekakav iskonstruisani proxy Ratne Krivice, kad već niste sposobni da se borite s punim obimom stvarne krivice, i – eto nama usiljenog kao-hepienda.

 

Ali, baš zato što je usiljen i neiskren, u poslednjoj sceni – suprajz? ali to zaista nije spojler! – Godzila se pod vodom regeneriše. Nije stvarno utepana jer se Japanci nisu stvarno pokajali. I zato – ćeraćemo se još!