RE/MEMBER (2022)

            Evo jednog novog japanskog hororčića koji mi se učinio vrednim pažnje. A onda mi stiže ovaj rivju dole, od nekadašnjeg saradnika bloga. Pa, možda je film okej, možda i nije, ali ovaj osvrt je svakako zabavan.

            Ako je još neko pogledao ovo, recite u komentarima vredi li truda.

 

RE/MEMBER (2022)

rivju baj © Aleksandar Janjić

 

Slabo je ovo. Što bi rekla moja mati, ovom filmu fali samo jedno: dva kraja i sredina.

 

1) U pitanju je, deklarativno, film o danu koji se ponavlja. Međutim, ovo je izvedeno neopisivo traljavo - dan je vrlo slabo "razrađen", prikazano je vrlo malo događaja čije odvijanje bi moglo da se poredi kroz različite dane, ponavljanja/promjene događaja su na početku zbrzane a kasnije praktično u potpunosti bataljene, tako da se na kraju ovaj aspekt filma ispostavio kao potpuno nebitan.

 

2) Film počinje kao horor sa sasvim solidnim antagonistom vrlo sličnim tradicionalnim japanskim prikazama, s tim da je ovo djevojčica koja je krvava od glave do pete (hence the name... Red Person) i nosi sa sobom nekakvu lutku, da bi kasnije dotična prikaza postajala sve blentavija i srozala se toliko nisko da se upušta u direktne fizičke obračune sa svojim žrtvama (!)

 

3) U filmu ima gomila krvavih ubistava, od kojih je jedno 95% ofskrin.

 

4) Čim radnja malo odmakne, film pravi dramatičan zaokret i od priče o smrtonosnoj potrazi za nekakvim lešom pretvara se u veselu srednjoškolsku priču o bondingu grupe učenika, praćenu veselom srednjoškolskom muzikom i veselim montažama srednjoškolaca koji se zabavljaju na plaži.

 

5) Normalan čovjek normalno pomisli "okej, ima razlog što je ovo ubačeno, saće vjerovatno njihovo prijateljstvo da bude testirano nekakvim izdajama, prevarama ili gomilom krvavih pogibija", međutim jok. Ovo se zapravo ispostavlja kao glavni motiv filma. Tinejdžersko zgotivljavanje.

 

6) Vesela srednjoškolska muzika počinje da curi i u "horor" scene, sve je simpatično i opušteno i čovjek se zapita da li se ovi japanski srednjoškolci više zabavljaju na plaži ili boreći se sa "jezivom" prikazom u po noći na "jezivoj" lokaciji.

 

7) Priznaću da u filmu postoje dvije ili tri solidne scene, uglavnom maznute iz horor klasika. Tu je spider walk maznut iz režiserove verzije Istjerivača Đavola, koji bi bio znatno efikasniji da ga već nismo vidjeli ranije u režiserovoj verziji Istjerivača Đavola, kao i solidna košmarna scena na samom početku filma kad naša heroina gleda ka nekakvom bunaru i odjednom se iz bunara pojavljuje ruka. Naravno, ovo smo već vidjeli u jednom starijem japanskom filmu, ali ovde se kasnije pojavljuje čitav čopor krvavih ruku i to sasvim fino izgleda. Međutim, kasniji ton filma je potpuno suprotan košmaru koji bismo očekivali na osnovu ove uvodne scene.

 

THE ENDLESS (2017)

  

**(*)

2+

Benson i Murhed (RESOLUTION, SPRING) postaju žrtve sopstvenog hajpa i previše veruju kritikama koje su ih prehvalile, pa sad padaju u mumblecore manirizam koji, napokon, postaje nesnosno iritantan – nešto kao Jay and Silent Bob „horor“ filma – ali horora koji bi radije da bude neumereno razbrbljana talking heads drama s nešto jeftinih i prostih CGI efekata negoli film strave i užasa.

Zaplet je besmislen već u samoj premisi: suicidalni NLO kult je nekako uspeo da opstane i traje i dalje do dan-danas u nekoj američkoj zabiti, iako se za njih znalo još pre par decenija, pisale novine, bili na televiziji i sve, al’ nema veze, pa šta ako su suicidalni, vlasti ih ne diraju, eto njih i dalje tamo, i čekaju --- NEŠTO. Da se desi.

Isto kao i naivni gledaoci ovog filma. Oće, (SPOJLER!) kurac će se desi. Ne, bez brige, nema full frontal male nudity – samo onaj metaforični đoka za optimiste koji vole mašnicu na kraju filma. Ili bar NEŠTO zanimljivo pre tog kraja.

I zašto su, posle sveg tog vremena, sektaši poslali VHS kasetu (danas! kad pošten čovek odavno nema ni u šta da je metne i pogleda! pošten čovek nema, ali HIPSTERI imaju!) i ko je naša dva brata (glavne junake) i zašto uopšte zvao NAZAD u sektu? Ne se znaje. Mistifikacija.

Film koji su od te solidne, polu-lavkraftovske premise o Nečem Većem i Starijem Od Nas što je tu blizu i samo se čeka da Dođe mogli a namerno nisu snimili znatno je zanimljiviji od ovog koji, svuda oko njega, jesu. A koji traje ko gladna godina na kraju koje – nema ’leba.

Šta, „manje je više“? More marš, majke vam ga lopovske! Dokle više mislite da narodu obećavate bogat obrok a na kraju mu date samo već o’lađenu barenu viršlu? Da je barem pljeskavica, ne bih se bunio. Ali ne, oko ove viršle nasekli su brdo zelene salate, krastavaca i šargarepe, servirali to nakićeno i dali mu francusko ime da pozeri pomisle da je to un specialite de cuisine francaise – pa će naivni konzumenti još i da poveruju kako ovde jedu zdravu i gurmansku hranu. Patka, deco, ali ne pekinška!

Stvarno mi je muka više od tih antifilmova koji rabe „poetiku nedešavanja“. Što reko Janjić na fejsbuku, „кад ствари почну да се ДЕШАВАЈУ, то умјесто да зграби гледаоца за гушу и држи га прикованог за провербијални руб (електричне) столице, буде некако смути-па-проспи и мање занимљиво од увода.“

Jer, šta se tu DEŠAVA, u kratkim scenama između beskrajnih nezanimljivih naklapanja i brbljanja između raznih likova? Malo jeftinih mađioničarskih trikova, malo nadvlačenja konopca sa nevidljivom silom u mraku (!), malo nevidljivih sila-stvari što mrdaju usred sunčanog dana i ljuljaju žbunje, malo prostor-vremenskih petlji i koječega... i to je manje-više to.

Jedna velika mistifikacija izgrađena NI OKO ČEGA: jedna velika rupa oko koje nema krofne nego samo malo šećera u prahu tamo gde bi krofna trebalo da bude. Uostalom, lepo je primetio Janjić (a i morao je, kao profesor matematike nekakvim šumarima i brđanima Rep. Šumske): 

„Оно што ме је највише изнервирало је кад прикажу како вођа култа ради на некој једначини која је као рјешење СВЕГА и онда прикажу ту огромну "једначину" на табли, а оно се испостави да је у питању потпуна бесмислица и да су само набацани математички симболи (нпр. парцијални изводи другог реда без аргумената и знакови суме који не сумирају ништа). 

Како нико од ликова на ово не реагује, нити се то спомиње до краја филма, остаје нам само да сматрамо да су режисери прихватили да ће они који знају мало математике одмах да провале шупљак, али да већина људи то не зна и да ће бити "импресионирани" тим низом симбола и памећу тог лика. Прц.“

U nekom dobrom filmu ovo bi bio zanemarljivi goof, ili tako neko polusimpatično varanje i blefiranje kakvih su dela svih žanrova puna. Ali u OVOM filmu ja u opisanom „detalju“ vidim itekako znakovito mesto gde se na mikro-planu ogleda makro-plan ovog BESKRAJNOG, kvazimudrijaškog a zapravo ispraznog smor-festa. Jedan veliki BLEF koji,ako se pažljivije zagleda, ne znači i ne kazuje NIŠTA, ali izdaleka, mutno, kroz trepavice, KAO liči na nešto. Koješta!

ZAVODNIK by Harvester

            Sajt Goodreads je dobra i korisna stvar za knjigoljupce; to ste valjda do sada i sami primetili. Ako postoji osoba među mojim čitaocima koja još nije bila na tom sajtu, u jednoj rečenici opisao bih ga ovako. Ono što je IMDB (Internet Movie DataBase) za filmove i filmofile, to je Goodreads za knjige i knjigofile.

Žao mi je što nemam vremena ni motivacije da sad još i tamo pišem opširne kritike i osvrte (jedva postižem i ovo za blog), ali ima ljudi toliko dokonih da na tom sajtu ostavljaju čitave sitne knjige u formi komentara ispod tuđih knjiga. Jedan od takvih je i Aleksandar Janjić, nekima poznatiji kao „Harvester“, a najpoznatiji kao povremeni saradnik ovog bloga.

            Ali, ako mislite da je samo zbog te saradnje o mom romanu Zavodnik napisao super-blagi, tj. „ortački“ prikaz, varate se. Uostalom, on dobro zna da tako nešto ne treba da očekuje ni od mene, u slučaju da ikada završi svoj ROMAN O ZMIJAMA (a.k.a. Užasno prokletstvo) i bude dovoljno neoprezno-optimističan da ga ponudi uvidu javnosti.

            Ukratko, evo šta je Janjić pre nekoliko dana napisao na Goodreadsu, a ja sad otuda prenosim jer mislim da tekst vredi toga da ga pročita više od desetak namernika.

Zavodnik
by Dejan Ognjanović

Aleksandar Janjic's review

Sep 04, 2017

really liked it

****/*****

Na samom početku ću malo da zakeram. Naime, zadnje korice knjige, iako jasno i lijepo opisuju o čemu je knjiga i nagovještavaju njenu atmosferu, sadrže, da budem malo grub, lažno reklamiranje određene vrste, slično onom na koje sam naletio u knjizi Pesma boginje Kali Dena Simonsa.

"Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice..."

Iskreno, uprkos svim kvalitetima knjige, vjerovatnoća da ćete prilikom njenog čitanja da osjetite bilo kakvu stravu je relativno nikakva. Na kraju krajeva, to i nije logično da se očekuje od gomile crnih slova na bijelom papiru, da su to ne znam kako dobro raspoređena slova, tako da to nikako ne smatram manom same knjige, ali smatram manom njenih zadnjih korica. Jedine stvari sa papira za koje se sjećam da su u meni izazvale bilo šta slično efektu gledanja nekog jezivog horora su knjiga Survivor Džejmsa Herberta (bila tamo neka vrlo jeziva lutka, brrrr), priča Pacovi u zidovima H. F. Lavkrafta i dva stripa sa Zagorom, jedan je dal Invazija Akronijana dal Na granici stvarnog, zaboravio sam, kad se u Tonkinoj pećini pojavi džinovski šišmiš, a drugi sam zaboravio koji je, znam da je bila vizija nekakvih zombija i da je bilo vrlo jezivo.

No uglavnom, da se mi vratimo sa korica na ono što je unutra. Mladi (or is he?) asistent iz Niša motivisan željom da malo osjeti draži prirode i života van gracke vreve (kao i masnom novčanom ponudom) odlazi u neku zabačenu polunapuštenu selendru ne bi li tamo učio engleskom jeziku dvoje jedanaestogodišnjih blizanaca kojima je otac umro pa se sad nalaze pod patronatom babe Grozde, žene primitivne i tvrdoglave (TM), koja ima svoje sasvim jasno određene ideje kako stvari treba da funkcionišu u vezi sa pomenutom đecom. Neće biti preveliki spojler ako kažem da između tvrdoglave babe i ne mnogo manje tvrdoglavog fakultetskog dođoša neminovno nastupljuje određeni personaliti kleš.

Naravno, takav personaliti kleš sam po sebi eventualno bi mogao da bude nešto što ulazi u užu konkurenciju za NIN-ovu nagradu, no srećom autor knjige se na tome zaustavlja već radi ono što bi naši pisci (a i umjetnici druge sorte) morali mnogo češće da rade, a to je dakle da dohvati to selo, te šume, drveće, izvore, kuće čitave, polusrušene i skroz srušene, zrikanje zrikavaca i cvrčanje cvrčaka, lajanje kerova svezanih i lutalica, prašnjave puteve natovarene oštrim kamenjem i ovčijim minulim radom, dakle sve to skupa da uzme i nalijepi na to sloj natprirodne strave koji u stvarnosti (valjda?) ne postoji, ali apsolutno savršeno mu pristaje i što toga nema u stvarnosti tim gore po stvarnost. Mislim da je sama činjenica da je knjiga o nečemu ovakvom vrlo bitna jer smo dobili baš baš baš autentičan srpski horor, makar u književnoj formi kad već ljudi koji se bave filmovima vole da snimaju... nešto drugo. Odmah, naravno, da napomenem da ako smatrate da je nešto samo zbog toga što je horor (iliti strava i užas) po definiciji inferiorno "ozbiljnim" "umjetničkim" dramama, ondak najvjerovatnije niste publika za ostatak ovog teksta. 

U prvom poglavlju opisan je dolazak u selo i prvi susret našeg mladog i naivnog asistenta sa svijetom potpuno drugačijim od onog u kome je proveo život. Tu su vrlo detaljni opisi svih onih seoskih karakteristika koje sam naveo gore i to poglavlje sam najduže čitao, ne zato što je ne daj Bože sporo ili dosadno, već upravo suprotno - zato što sam malo malo pa evocirao uspomene iz djetinjstva čiji sam dio proveo u jednom takođe vrlo krasnom selu (minus, je li, natprirodna strava), kod svoje babe (wait for it...) Grozde (!!!) i sve to poredio sa utiscima junaka ove knjige koji prolazi tuda i upija te utiske i onda ih prenosi na stranice knjige. I taman kad je naš heroj bio veoma zadovoljan okolinom u kojoj će provesti narednih mjesec dana, sačeka ga 'ladan tuš u vidu skučenog aranžmana za spavanje u kući, kao i nedostatka, ovaj, tuša. 

Taj momenat mi se mnogo svidio, jer je njegova reakcija identična onoj koju bih ja imao da se sad nađem u toj situaciji. Kao malom to mi nije smetalo, ali sad nikakvo vedro nebo puno zvijezda ni svježe neprskane jabuke sa obližnje jabuke ni misteriozni putići koji jedva čekaju da ih neko istraži ne bi mogli da izbrišu to da moraš da koristiš nekakav čučavac il da se pereš u nekakvom kotlu s lonac za vodu. Čist vazduh je brate čist vazduh, ali kupatilo je brate kupatilo. S tim u vezi, mogu na ovom mjestu da to spomenem dok nisam zaboravio, humora u knjizi ima, ali uglavnom u pripovjedačevim komentarima ("još jedna žrtva trulog srpskog školstva") a manje u samim događajima, mada se nađe i tu ponegdje (zgodan primjer koji mi pada na pamet je pred kraj knjige, kad Vidoje planira nešto da uslika preko mobilnog i pošalje sliku sinu "da ga smiri", kontam druže, to SIGURNO ima da ga smiri :-) ).

U samu radnju neću detaljnije da ulazim. U najnajkraćim crtama - okolina je sumnjiva, dječica su takođe pomalo sumnjiva, baba s druge strane uopšte nije sumnjiva jer nije dovoljno prefinjena ličnost za tako nešto, tu je i čudno ponašanje malobrojnih preostalih seljaka kad im se spomenu članovi porodice kod koje naš junak noći, pa čak i oni pokojni, izuzimajući Grozdinog muža Radomira (koji, gle čuda, ima isto ime kao moj pokojni deda s očeve strane), o kome uglavnom niko nema ništa loše da kaže. Kako vrijeme prolazi i kako naš junak više saznaje njuškajući okolo, shvata da se Grozda i dječica očigledno nisu baš SASVIM pomirili sa smrću sina sleš oca. Knjiga je, kao i Naživo (prethodni Dejanov roman), pravi pejdž trner. Iako po ovoj Gudrids evidenciji izgleda da mi je trebalo nekih četiri dana za čitanje, tu treba uzeti u obzir početak čitanja kasno u noć, dosta fakultetskih obaveza i naravno evropsko prvenstvo u košarci, što je sve uticalo da se to malo produži. Ali eto, recimo juče, kad sam imao malo više vremena, slistio sam mislim nekih sto pedeset i kusur strana i teška srca sam ostavio posljednje poglavlje za danas jer sam morao da spremam zadatke za neki nesretni ispit. Ovde nema suvišnih opisa, nema nepotrebnog baljezganja i filozofiranja, a junakova zapažanja su zanimljiva čak i kad nisu u skroz direktnoj vezi sa temom knjige (prvenstveno ona za temu za magistarski). Šta će da se dešava dalje u knjizi sigurno možete da naslutite bar otprilike, jer ste sigurno već vidjeli komentare gdje se ona poredi sa Okretajem zavrtnja Henrija Džejmsa i to poređenje nije bez vraga, čak i autor imenima svojih blizanaca direktno proziva đecu iz Džejmsovog klasika. Majls - Miles - Miloš. Flora - Biljana, get it? Heheheee... Ima tu i povremenih podsjećanja na neke druge horor klasike, recimo jedna od glavnih misterija u knjizi nije sasvim nenalik nečemu iz japanskog filma Ring, ali evo već prije pola sata sam obećao da neću dalje o radnji, pa ću sad konačno da prekinem.

Ovo svakako nije neko superjednostavno djelo, jer iako je na površini natprirodna strava (iliti, po srpski, horor), postoje barem još dva aspekta sa kojih ono može da se posmatra, koji daju dobar materijal za analizu onima koji vole socijalne i psihološke teme. Naravno, takvi se neće baviti analizom ove knjige jer ih odbija natprirodna strava, hehehe. Elem, to bi bilo otprilike sljedeće:

1. Knjiga, nezavisno od horor elementa, može da se čita kao slikovit opis propadanja sela u Srbiji i okolnim državama. Znate već ono, moderna vremena, svi oće da idu u grad, ostaju samo starci, pa oni umru i onda ostanu pusta dvorišta sa kerovima, pa kerove onda puste da lutaju po selu i sl., a kuće se ruše itd.

2. Natprirodna strava notnjithstanding, siguran sam da bi onaj ko to žarko želi ovde mogao dobro da zaglibi u analizu duševnog stanja pripovjedača i da debelo posumnja u njegovu objektivnost. Jer iako se ovde, kako knjiga prolazi, dešava sve više i više stvari, čini mi se da je malo toga toliko nedvosmisleno da ne ostavlja nimalo prostora za jednostavno pripisivanje herojevoj bujnoj mašti (naročito kad imamo u vidu pritisak teme za magistarski (vi koji ne radite na fakultetu samo se smijte, ovo je zapravo vrlo ozbiljna stvar) i sudar po prvi put, ili bar po prvi put poslije veoma dugog vremena, sa jednom tako različitom okolinom). Nažalost, ovo ne mogu da analiziram detaljno, jer nestaće mi raspoloživih karaktera, a ionako sam namjerio da ovo bude tekst sa što manje spojlera, ali eto ako ste već došli dovde, a još niste počeli da čitate knjigu, a planirate, budite dakle pažljivi. E sad, kako sam ja površan čovjek i dublja značenja me manje zanimaju, u ostatku ovog već predugog (a ni blizu gotovog) rivjua pozabaviću se onim što je u knjizi, što bi se reklo, na prvu loptu. Dakle, smatraćemo da se ovde stvarno dešava jezivi horor i da vidimo kako se naš pisac i naš protagonista snalaze u tom hororu.

Prije svega, između pisca knjige i njenog protagoniste je vrlo teško napraviti razliku - na kraju krajeva, sjetićete se i da se u Naživo Dejan nije satro od distanciranja od glavnog lika, nego ga je čak i nazvao Dejan. Ovde glavni lik nije imenovan (ili se bar ja ne sjećam da jeste), ali gomila drugih karakteristika jednostavno nas čekićem po tikvi primorava da u njemu vidimo upravo samog pisca. Za one koji su samo površno čuli za njega, tu su biografski podaci kao npr. posao na Filozofskom fakultetu u Nišu. Za one koji bolje poznaju njegov književni opus i prate mu blog, tu je takođe autobiografska epizoda sa zlom mentorkom i već pomenutim magistarskim radom, a oni koji su imali priliku da ga lično upoznaju prepoznaće čak i neke karakteristike koje su možda (MOŽDA) i nesvjesno završile u knjizi, kao npr. komentar kako "nema zamjerki" na ručak ili kako mu je neophodan potpun mir i tama da bi spavao kako treba. Otkud ja znam ove pikanterije o piscu knjige? Eto znam, ajd šta je? Elem, teško je glavnog junaka ove knjige NE zamisliti kao njenog pisca, što sa jedne strane može možda da predstavlja određeno urušavanje imerzije, ali s druge strane možda i nešto upravo suprotno. Stavljanje pravog lika u izmišljena (valjda su izmišljena, majku mu) dešavanja ima nekih svojih čari, kao ono kad sjedneš s društvom oko logorske vatre i pričaš šta si lično "doživio", a ono masno lažeš na kilometre. Sve je to naravno tako dok se odjednom iz čista mira kao grom iz vedra neba ne pojave frigin' KOVRDžE (!!!!!!!!!) i u pulpu rasture svaku sličnost dr Dejana Ognjanovića sa osobom koja se kroz stranice knjige nateže sa ludom babom i neposlušnom dječurlijom.

Od vrhunske važnosti za svaku horor priču, ma u kakvoj formi ona dolazila, jeste uvjerljivost ponašanja protagonista. Koliko god popustljivi bili i uzeli u obzir sve stresne situacije i obavezu brzog reagovanja u njima i sl., preko nekih gluposti se jednostavno ne prelazi. Recimo u filmovima sa duhovima najviše me nerviraju likovi koji i nakon što je i potpunim IDIOTIMA jasno da je neka gadna jeza posrijedi, odlučuju da ostanu u ukletoj kući jer eto zato. Ili imbecili koje proganja maskirani ubica koji jedva čekaju da se RAZDVOJE. Ili ljudi koji tek tako pozivaju nepoznate u kuću ne znajući da ovi mogu da budu VAMPIRI, pošto vampira morate lično da pozovete da bi mogao da uđe. Ne zovite nikog u kuću, period. Šta ima ko da vam dolazi? Nađete se brate u kafani. Elem, malo sam odlutao. Sa zadovoljstvom konstatujem da našem liku s ove strane nema mnogo toga da se zamjeri. Imam nekih maleckih primjedbi na neke reakcije (o tome kasnije), ali to nema veze sa onim glavnim, a to je OSTANAK u selu. To je primjedba koja bi kao potencijalan problem mogla da se javi nekom čak i prije čitanja knjige (ako je taj neko već imao iskustva sa nekim drugim ostvarenjima iz žanra) - ako se već dešavaju jezive stvari, što se naš heroj lijepo ne spremi pa put pod noge i pravo u Niš? U knjizi je autorov, pardon, junakov, ostanak opravdan sa najmanje dvije različite strane: Prvo, tu je briga o djeci i želja da im se pomogne, a to je pomoć koju je nemoguće pružiti naglo i na silu. Drugo, sve do samog kraja dešavanja su, iako uznemirujuća, takva da heroj nema razloga da osjeti da mu je život direktno ugrožen. Pored toga, tu bismo još mogli da navedemo i radoznalost i želju da se riješi misterija. Sve u svemu, ništa slično klasičnom idiot-motivu tipa "ganja ih čudovište, a oni i dalje snimaju" ovde nećete naći.

U osnovnim, dakle, crtama, kvalitete ove knjige bismo mogli da sumiramo kao vrlo zanimljivu priču sa sočnim opisima iz kojih prosto možete da udahnete (i čak povremeno opipate ili namirišete) ambijent, sa odličnim tempom i likovima u čije se karaktere (jel ovo pleonazam?) autor udubljuje taman onoliko koliko je neophodno za priču. A sad, nažalost, opet moram malo da zakeram, i to ovog puta ne u vezi sa koricama, nego u vezi sa onim što je između njih.

Odnosno, da budem precizniji, ovo ako i može da se nazove zakeranjem, to je zakeranje za koje priznajem da je potpuno subjektivno. Ono što sam gore piskarao je moj pokušaj da navedem neke objektivne kvalitete knjige, sad koliko sam u tome uspio to je druga stvar. Ovo što sad slijedi je kao da nekom ko piše knjigu o vukodlacima zamjerate što ne piše knjigu o vampirima, jer vam se vampiri više sviđaju, ali eto ajde da prođemo i kroz to. Napomena je samo da ako razmišljate da li da čitate knjigu ili ne, a igrom slučaja uzimate u obzir ovo što ja piskaram ovde, treba da se orijentišete na ono gore, a ne na ovo dole.



Dakle, moram priznati da su mi je sama tematika knjige bila nekako nedovoljno "grandiozna" da bi ostavila utisak kao recimo, pffffff, Odiseja u svemiru ili Na plaži ili Gospodar muva ili neki sličan klasik. U pitanju je priča o "običnom" mračnom prisustvu sa dosta limitiranim područjem djelovanja, za razliku od npr. Naživo, gdje je glavni junak jurio po raznim gradovima i istraživao jedan ipak dosta globalniji fenomen. Opet, za Zavodnika ne mogu da kažem da je objektivno slabiji od Naživo, samo jednostavno skoro sve radi potpuno drugačije. I kad sam listao posljednja dva lista knjige, mislio sam "Čekaj brate, zar je već kraj, pa ne može to tek tako, ima još dosta toga što moraš da nam ispričaš!" i nakon čitanja sjeo sam sa tim jasnim utiskom nedovršenosti svega da ovo pišem, da bi mi bukvalno u toku pisanja teksta sinulo da je možda kraj knjige sapravo savršen i upravo onakav kakav i treba da bude (!) Biće neophodna repriza posljednjih stranica, a vjerovatno i cijele knjige.

Još dvije subjektivno-objektivne zamjerke, pa da se tornjam, jer moram nešto da pojedem:

1. Nikako mi ne ide u glavu ponašanje protagoniste prilikom dvije skoro pa ključne scene u knjizi - naime, prilikom prvog dolaska Miloša i Duleta u napuštenu kuću i prilikom susreta sa Milošem i Biljanom na Zavodniku. Prvi događaj autora vrlo malo potresa i jedva da ga kasnije i spomene, dok zbog ovog drugog načisto frikautuje, iako je bar meni ovo prvo bilo mnogo gore.

2. Na strani 209: "Svinje i dalje žderu pomije, papaka uronjenih u sopstveni izmet". Nisam baš ekspert svinjar, ali koliko mi je poznato svinje su (suprotno možda vladajućem mišljenju) zapravo vrlo čiste životinje koje apsolutno ne vrše nuždu tamo gdje spavaju ili jedu. Valjaju se po blatu, to da, ali po izmetu jok. Ako se ove ponašaju drugačije, za to bi morao da postoji neki dobar razlog.

Gladan sam, odoh da jedem.

***

Toliko od Janjića.

Ali, ako ste dovoljno radoznali, bacite pogled i na ostale osvrte na ZAVODNIKA na Gudridsu. Iako nisu ovoliko prepoširni, ima ih vrlo zanimljivih i pažnje vrednih. Kliknite OVDE...

SPLIT (2017)

            A sad – spektakl! Za film o podeljenoj ličnosti – dobijate podeljeni rivju!

            Na poziciji levog centra sa blagim zanošenjem udesno nalazi se dr Ghoul, dok je u krajnjem desnom uglu naš stari poznanik iz Rep. Srpske (poznat i kao najveći fan M. Najta Šamalana na Balkanu ako ne i šire) – Aleksandar Janjić!

            Povod ovog šizofrenog okršaja jeste najnoviji film pomenutog režisera, koji upravo razbija svetske blagajne: sa budžetom od 5 miliona već je u svetu zaradio oko 200 miliona. Prema tome, 500 milijardi muva ne mogu biti u krivu – govno mora da valja!

            Tako će barem pokušati da nas uveri Janjić. On je, naravno, kao i obično, u krivu, ali pošto je ovde gost, pustiću prvo njega da iznese svoje apsurdne stavove, pre nego što ih, odmah ispod, kao pravi domaćin, ne ismejem, izvrgem ruglu, poništim i negiram. Uživajte!

 SPLIT (2017) 

Režija i scenario: M. Night Shyamalan

 Rivju baj Aleksandar Janjić 

Da se ovo ne bi rasteglo i pretvorilo u traktat o samom M. Night Shyamalanu (koji sam godinama htio da napišem, ali nikad nisam smogao snage/volje/pameti), izostaviću skoro sve prateće detalje koji obično prate opise filmova – konkretno, neću mnogo pisati o poziciji Splita unutar konteksta stvaralaštva ovog interesantnog indijskog režisera i prijema istog kod publike. Zadovoljićemo se apsolutnim minimumom minimuma, a to je otprilike sljedeće: nakon dva opskurna filma za koja nikad niko nije čuo a kamoli gledao, Shyamalan je snimio megahit pod nazivom The Sixth Sense, toplo dočekan i kod publike i kod kritike, u čemu je veoma pomogao danas famozni plot tvist na kraju.

Nakon toga uslijedila je serija sve maštovitijih (zlobnici bi rekli – nebuloznijih) filmova koji su sve manje i manje impresionirali publiku (sa časnim izuzetkom mene i eventualno još dva-tri čovjeka), a bogme i kritiku. Sljedeću fazu činila su dva visokobudžetna spektakla koji su bili potpuna kataklizma, kako na boks ofisu, tako i kod kritičara. Od ovih sam gledao samo prvi (Ласт Аирбендер) i bio mi je odličan, a što se tiče drugog (Афтер Еартх), još uvijek nisam uspio da savladam odbojnost prema glavnom glumcu. Kad su već i Shyamalanovi kućni ljubimci izgubili povjerenje u njega i počeli iza leđa da mu dobacuju "One hit wonder!", uslijedio je neočekivan karijerni obrt i pojavio se The Visit, prilično uspješan niskobudžetni faund futidž (!) film koji je na zanimljiv način izmiješao elemente horora, trilera i komedije i donekle povratio poljuljano povjerenje zahtjevne publike. To bi bilo otprilike to. Da, rekao sam "minimum minimuma" i tako je i bilo – vjerujte, mogu ja i mnogo duže od ovoga.

Uglavnom, tu na scenu stupa Split, kao nastavak projekta Shyamalanovog "pomirenja" sa gledaocima i finansijerima. Ovo u praksi znači – niskobudžetniji film sa zanimljivom pričom, bez pretjeranih shyamalanovskih ekscesa u vidu plot tvistova. To je dobra stvar za samog Shyamalana, kao i za njegove neobožavaoce, ali za nas koji volimo upravo njegova najsumanutija ostvarenja, baš i nije. Jer, uz dužno poštovanje, nešto kao što je Split može da snimi skoro svako (žurim da dodam: ako je dovoljno dobro savladao filmski zanat), a npr. The Village baš i ne, i pri tome apsolutno ne ulazim u to koji od ta dva filma je bolji. Nada koja nama ostaje je da će nakon još jedne ili eventualne dvije ovakve ture petinga sa publikom Indijac ponovo da izbaci iz sebe neku novu Lady in the Water ili Signs i time ponovo zgrozi pošten svijet i pretvori se u najvećeg filmskog trola nakon Mihaela Hanekea. O tom potom.

(Ovu ozbiljnu tezu valja razraditi: javlja mi se da je u njoj ključ za razumevanje Šamalana - ali i Janjićeve ljubavi prema njemu! – prim. Ghoul)

Kao što sam nagovijestio u prethodnom pasusu, Split je prilično neshyamalanovski film (osim posljednje scene). To bi se, uslovno rečeno, moglo nazvati mini-spojlerom da sam trejler filma ne nagovještava o čemu se radi. Dakle, znamo da je tu Džejms Mekavoj koji ima dvadeset i kusur različitih ličnosti u sebi i da je oteo neke cure i da one treba da mu zbrišu prije nego što se pojavi posljednja (i najgadnija), sa šarmantnim nazivom The Beast. U samom filmu, ovo se sazna nakon nekih dvadeset ili trideset minuta. Svakom ko je u životu pogledao bar jedan film jasno je da će od tog trenutka očekivanja i likova u filmu i publike biti usmjerena na pojavu pomenute zvijeri i da tu nema vrdanja.

Stiven King je to lijepo opisao u Danse Macabre, to je onaj trenutak kad se lik penje uz stepenice i otvara vrata iza kojih znamo da se nalazi čudovište i tu je pisac/režiser na gadnim mukama kako da rečeno čudovište prikaže, a da ne razočara publiku (izbjegavanje prikazivanja čudovišta otpada). O tom prikazu čudovišta, ili u našem slučaju, od trenutka kad vidimo Zvijer, zavisi i kakav ćemo stav da imamo o filmu na kraju. Zbog toga, sljedeći pasus i sve što slijedi namijenjeno je isključivo onima koji su pogledali film, jer mislim da je iz ovog što sam napisao jasno da je nemoguće pisati o utisku koji je ovakav film ostavio na vas a da ne pomenete ključne (tj. završne) scene. Ono što mogu da ponudim onima koji još razmišljaju da li da ga gledaju je preporuka da se odmah tornjaju na omiljeni sajt za (legalno!) gledanje filmova, jer bez obzira šta mislili o onom što se desi na kraju (a tu će mišljenja sigurno biti podijeljena (no pun intended)), vjerujem da će ono što prethodi svakom biti dovoljno zanimljivo. Od sad pa nadalje čitate na sopstvenu odgovornost.

SPOJLERI!

A sad kad smo otjerali casual čitaoce, da se bacimo na posao. Prije nego što počnem da lamentujem nad prikazom Zvijeri, treba još da kažem, da ne ostane neevidentirano, da sam pomalo iznenađen Shyamalanovim tretmanom pojedinih dijelova priče. Glavna heroina očigledno ima neku gadnu misteriju iza sebe i ja moram da priznam da me je prilično iznenadio trenutak u kome se ta misterija otkriva. Scena u kojoj je njen ludi stric tjera da se skine i zavija ko životinja je blago rečeno uznemirujuća. Pored toga, dvije djevojčice koje heroini prave društvo, i zasluženo na kraju poginu jer su mnogo slabije glumice od nje, a i mnogo gluplje u filmu, dobar komad filma provode u donjem vešu, jedna bez majice, druga bez pantalona, što dramaturški nije baš uvjerljivo opravdano i navodi me na misao da bi Shyamalan mogao lako da se pretvori u kakvog matorog perverznjaka, možda ne reda veličine Lerija Klarka, ali sigurno nekog ko bi za recimo nekih desetak do petnaest godina mogao u nekom od svojih filmova čak i da pokaže ženske grudi (!).

Eh, da, dakle – Zvijer. Mekavoj ima 23 različite ličnosti u sebi. Dvadeset četvrta je Zvijer, koju ostale ličnosti opisuju kao prilično jezivog monstruma sa ogromnim prstima, ko od planine odvaljenog i još tako neke stvari koje sam zaboravio. Čitav film predstavlja uvod u scenu u kojoj se Mekavoj pretvara u dotičnu Zvijer. Naime, kroz film smo informisani da taj poremećaj ličnosti koji on ima može da dovede do fizičkih promjena na osobi, tako da smo, vjerujem s pravom, očekivali da će Zvijer jednom kada stupi na scenu izgledati upravo onako jezivo kako je opisana. Imali smo pravo da očekujemo da to bude jedna od onih genijalnih scena gdje su čudovišta predstavljena tako realistično da u sceni bukvalno postoji neka meta-filmska napetost.

Na primjer, u Urlikanju imamo famoznu scenu seksa pored vatre, kad likovi počnu da se pretvaraju u vukodlake i uvijek kad gledam taj film (a to je često) imam utisak kako će čudovišta prvo da zaskoče filmsku ekipu. Oću da kažem – da imate monstruma koji toliko dominira scenom, da dominira i režiserom i gledaocima i snimateljima i svim ostalim. Slično je recimo sa Gerijem Oldmenom u Drakuli, mada njegova dominacija nije na osnovu tjelesne konstitucije, već snage karaktera (i jezive šminke). Jednostavno, u scenama gdje se on pojavljuje kao matori Drakula (sa onom jezivom frizurom), meni je teško prebaciti se iz filma i konstatovati da to nije nikakav stvarni gadni Drakula već Geri Oldmen.

Pojava Zvijeri u ovom filmu trebalo je da bude takva, ali nije (vjerujem da bi bila da se sam Shyamalan pitao). Kad se Mekavoj dokopa onog vagona i počne da se previja, ono što je trebalo da uslijedi je barem petominutna scena transformacije nalik na onu iz Urlikanja (ili ako hoćete Američkog vukodlaka u Londonu), gdje bi zvijer bila kao što je već opisana, da bukvalno rastura scenu. Međutim, nakon tog previjanja on odmah đipi na nogice lagane i počne da puže po zidovima (što zvuči kul, ali nije ništa specijalno), a jedine promjene koje se dese su neki novi sjaj u očima i malo žila koje iskoče po tijelu.

Mekavoj je odličan glumac, ali nema tu veličinu i snagu da bude dominantan kao Zvijer i tu je trebalo da uskoči neki nabildani rmpalija. Od dugih prstiju i ostalih deformiteta ni traga ni glasa. Dakle, po mom mišljenju, kraj filma nije opravdao ono što nam je obećavano i s te strane on bi mogao da se smatra promašajem, ali to je ipak prejaka kvalifikacija. Prvo, zbog toga što je sve prije te scene bilo dovoljno zanimljivo da nam priušti prijatan boravak u bioskopu, a drugo, zbog samog kraja u kojem je film na divan način povezan sa univerzumom filma Unbreakable, što nagovještava da priča o Zvijeri nije završena, pa možda u nekom sljedećem filmu dobijemo zadovoljenje.

(A možda i svinje polete, jednog dana! – prim. Ghoul)

  SPLIT (2017) 

 Rivju baj dr Ghoul 

Ocena: 

**  2+

            Što se mene tiče, nakon prijatnog iznenađenja sa zabavnim filmom THE VISIT, Šamalan potpisuje sasvim misgajded fejl, kvazi-triler koji bi se mogao predavati u filmskim školama kao primer KAKO NE RADITI TRILER.

            Kao prvo, negativac je jedan veliki gimik – a očito je da rulja pada na gimike (pogledajte samo popularnost koju onaj psiho-Vučić ima u ovom debilnom narodu!). Pritom nema veze što čak i taj gimik laže: umesto „23 ličnosti“ u jednom telu, film nam pokaže jedva 5-6. Hell, pa i Vučić je lagao za „srpski Mercedes“, i za još hiljadu stvari – pa šta? Da neće možda da izgubi izbore zbog toga? Narod izgleda voli podeljene ličnosti: ništa bolje nego psiho koji čas govori jedno, čas drugo, čas je uglađen i fin, čas je besan, čas je detinjast, čas je ženskast, čas je lukavago... To je recept za uspeh na blagajnama. A možda i na izborima, videćemo.

            U svakom slučaju, koliko je Šamalan s tim mogao da se IGRA – na kraju skoro ništa zanimljivo s tim gimikom nije uradio. Njegov psiho samo laje ali ne ujeda. Baš kao i ovaj naš mikro-penisni: kad treba da se jedu govna, da se belebeće, da se kenja uprazno, tu je prvi. Kad treba da se nešto stvarno URADI, i to ne makar kako da se otalja, za slikanje nego baš kako treba, stručno– tad ga nema nigde!

            Osnovno pravilo dobrog horora ili trilera jeste da „monstrum“, odnosno psiho, treba da deluje preteće; moramo ga videti na delu, moramo prilično rano u filmu znati da je opasnost od njega realna a ne umišljena. On mora da pokaže i zube a ne samo jezik. A ovaj, filmski jezičinu ima za izvoz, ali... avaj, na jezičini sve i ostaje. Bla bla fucking blaaa.

            U svemu je isti kao i naš multi-psiho: mašina za mlaćenje prazne slame! Umesto zastrašujuće figure = patetični pajac iz Koraksove karikature! Pri tom, ovaj naš psiho barem ima zarđalu kašiku zadenutu za uvo, pa deluje kao da bi svakog časa mogao da iskoči i njome zakolje sto muslimana za jednog Srbina. A ovaj Šamalanov psiho nema čak ni tu kašiku. Samo jezik. Samo bla bla fucking blaaa.

Sve do samog kraja filma, do poslednjih 15-ak minuta u ovom mučenju koje traje malo ispod dva sata, on (SPOJLER!) ne ubije nikoga! Odnosno, možda je ubio ćaleta na samom početku, mada a) reditelj to nije našao za shodno da pokaže i b) to bi bilo izrazito glupo čak i od jednog psiha, ubiti čoveka na masovno posećenom parkingu nekakvog šoping mola. Ali Šabalan se do kraja više ne pozabavi sudbom lika kojem su oteli ćerku. Valjda bi bar bilo na vestima da je ubijen? Odnosno, ako je živ – da ga vidimo kako traži ćeru? Ali ne, na njega SVI smesta zaborave, i likinja (simpatična teen VVEŠTICA), i reditelj, i svi ostali.

            Umesto zapleta, umesto trilera, imamo dvočasovnu egzibiciju glumačkih sposobnosti Džejmsa Mekavoja kao podeljenog psiha koja mene takođe nije impresionirala: svi ti „likovi“ su karikature i ne treba naročit talenat niti veština da se „oživi“ tih 5-6 kreatura. Umesto strave i napetosti Šamalan nam je uvalio prolongirani nastup iz šoua „Ja imam talenat“. Neka, hvala! Meni je skoro sve to bilo sasvim lišeno entertejment veljua.

Ovaj triler-koktizer nam stalno maše ispred nosa dinjom zvanom triler, kao, „evo SAD ĆE“, kao „evo, čekaj malo, stiže“, „sad će uzbuđenje, samo još ovaj dijalog da prođe i još ovaj susret s doktorkom...“ Ukratko, za dve, najviše tri godine osetićete uzbuđenje i napetost. A do tada, vrtite palčevima i nadajte se. I glasajte za Šamalana na blagajnama!

Hej, kao što tužna stvarnost pokazuje, ta fora prolazi, pa onda što bi se neko mučio nečim složenijim ako rulja ovo kupuje?!

            A ako, poznajući Šabalana, očekujete neki preokret na kraju, odmah da vam kažem: twist je da nema twista, samo lejm indžouk koji bi bio glup i kao dodatna scena na samom kraju odjavne špice, tj. posle nje, kao „usršnje jaje“, a kamoli kao poslednja scena filma! Naime, nakon što se skoro ništa ne desi na kraju (a to malo što se desi prikazano je toliko konfuzno da uglavnom nije ni jasno šta se tačno desilo, ko je i kako stradao i da li je stradao-la-lo-li-le-la), na kraju tog debilnog antiklimaksa imamo još i neželjeno, netraženo „uskršnje jaje“ u vidu kameo pojave Brusa Vilisa (ne zajebavam vas!) koji najavljuje/priželjkuje nastavak Šabalanovog „superherojskog“ UNBREAKABLE.

            I tako, umesto da završi svoj film nečim što bi ličilo na KRAJ (ono, kao, kulminacija, rasplet, poenta) on nam nimalo suptilno poručuje: „Narode, dosta sam se zajebavao u low-budget areni, gladan sam blokbastera, 'oću opet da radim filmove s budžetima od bar 50 ako ne i 100 miliona zelembaća! Izbavite me odavdeeee!“

            Što je drastičan pokazatelj njegove psiho-megalomanije: umesto da se zadovolji mlaćenjem para sa jeftinim ali gimikoidnim filmićima kao poslednja mu dva, on mašta o povratku u prvu ligu gde su ulozi mnogo veći – ali su time i propasti daleko bolnije. Prosto ne znam da li da budem toliko zločest i poželim mu da se vrati tamo gde misli da pripada, u A-ligu, kako bi ponovo (neminovno) ljosnuo nazad ovde gde se ipak solidnije pokazao, u sferi niskobudžetnih zajebancija.

            Možda bi ga to naučilo da 1) triler treba da bude uzbudljiv i napet, a ne mlitav i mlak; 2) da zlikovac treba da bude preteći i strašan a ne patetičan i smešan; 3) da ono čime se sve vreme maše i preti i obećava na kraju treba da se deliveruje, i da to bude vredno čekanja; 4) da film treba da ima rasplet (poželjno sa katarzom ili tako nekim zabavnim spektaklom) a ne samo mesto gde se prekinuo nekakvom glupavom „forom“.