PAKLENO SRCE & KABAL: Najava!

 

A sada, ono što ste odavno čekali.

What's your pleasure, sir?

Imam veliko zadovoljstvo da najavim i detaljnije opišem najnoviju lepoticu u Orfelinovoj ediciji „Crna mačka“ (knj. 5): u pitanju je omnibus izdanje koje sadrži podugačku novelu (ili kratki roman) PAKLENO SRCE i roman KABAL Klajva Barkera.

            Pošto smo vam doneli Barkerove KNJIGE KRVI, onako kako ih je ovaj majstor horora prvobitno i bio zamislio – dakle, u dva velika, pompezna toma, a ne u šest knjižuljaka u mekom povezu, i sa obiljem originalnih ilustracija i pratećih, stručnih tekstova i napomena, sada je došlo vreme da isti tretman dobiju njegova dva dela koja se savršeno nadovezuju na priče iz tih zbirki, a i nastala su odmah posle njih.

            Čitajte kratki roman PAKLENO SRCE iz kojeg je rođen kultni film GOSPODARI PAKLA (HELLRAISER), takođe u režiji Klajva Barkera, i proučavajte sličnosti i razlike između njih. Kako su Kenobiti bili prvobitno zamišljeni i opisani? Ko je i kakva je bila Kersti u svom prvom, književnom izdanju? Koji su nagoveštaji paklene mitologije u prisutni u tekstu, a koji su kasnije dodati ili menjani u filmovima?

            Čitajte to po prvi put na srpskom – jer ova novela je do sada kod nas bila prisutna samo u nelegalnom izdanju koje je jedan Lopov i Pirat nevešto posrbio iz hrvatskog prevoda. 

Prevod s engleskog uradio je Strahinja Mlađenović, i dodao obilje fusnota koje pojašnjavaju imena i aluzije iz ovog veoma kondenzovanog, slojevitog i aluzivnog teksta, pa obogaćuju vaše razumevanje i uživanje u ovom delu – i filmovima izrođenim iz njega.

Čitajte roman KABAL, prvi put objavljen na srpskom 1991 u kultnoj ediciji „Košmar“, i odavno rasprodat. Tu je prevod Aleksandra Markovića, lektorisan i uređen, i takođe praćen novim napomenama tamo gde su nužne.

Uživajte u romanu prema kojem je sam Barker snimio svoj film NOĆNI SOJ (NIGHTBREED) i proučavajte sličnosti i razlike između teksta i filma, tretmana likova, tema, ideja…

Knjiga sadrži i veoma opširan kritički osvrt na ova dva dela i Barkerovu poetiku ispoljenu u njima, na 90-ak strana, u vidu pogovora Dejana Ognjanovića pod naslovom „Čudovišta za jedne, ljudi za one druge“. 

Tu je sve što treba da znate o ovim delima, uz obilje citata samog Barkera iz vremena nastanka, i kasnije, kao i navoda drugih proučavalaca i kolega koji osvetljavaju ova njegova dela.

Isto kao i KNJIGE KRVI, tako je i PAKLENO SRCE & KABAL obimna knjiga (384 strane) ukrašena originalnim ilustracijama domaćih majstora angažovanih specijalno za ovo izdanje. Većinu već znate iz ranijih zdanja, a tu je i prinova, Ognjen Pavković, čije nadahnute umetnine krase ovo izdanje.

Korice je uradio Ivica Stevanović, kao i više unutrašnjih ilustracija, zajedno sa drugim mladim umetnicima. Neke od njihovih radova vidite uz ovaj post.

Orfelin je upravo raspisao pretplatu: o ceni i detaljima u vezi sa porudžbinama saznajte na Fejsbuk stranici Orfelin izdavaštva, i na Instagramu, veb sajtu, itd. Kome je slađe iz moje ruke, imaću i ja neki broj primeraka, pa možete po istoj ceni (2300 din) naručiti i od mene.

Knjiga bi trebalo da izađe iz štampe do kraja juna: dakle, prava stvar da budete cool na plažama ovog leta, s ovom divotom u svojim rukama… 

A ova tvrda knjižurina može se upotrebiti i za samoodbranu, zlu ne trebalo.

A evo kako počinje moj pogovor:

Klajv Barker: 

Čudovišta za jedne, ljudi za one druge 

 „Moći leteti? Biti dim, ili vuk; poznavati noć i živeti u njoj zauvek? To nije tako loše. Vi nas nazivate čudovištima. Ali kada sanjate, sanjate da letite i preobražavate se i živite bez smrti.“- Noćni soj

 

Klajv Barker je oduvek bio posvećen odbrani prava čudovišta – odnosno, onih drugačijih, skrajnutih, progonjenih – da postoje, da se njihov glas čuje i njihovo stanovište razume. Artikulacija čudovišne perspektive temelj je njegove svekolike poetike: u proznom obliku započeta je u pričama sakupljenim u Knjige krvi, a kulminaciju i ultimativni iskaz doživela je u noveli „Pakleno srce“ („Hellbound Heart“, 1986) i u romanu Kabal (Cabal, 1988).

Prostorima ova dva dela paradiraju ogoljena čudovišta, u najširem dijapazonu varijeteta – čudovišni ljudi, čovekolika čudovišta, čudovišta-zveri, čudovišta-demoni. Ona se manifestuju u skučenom, gotski-hororičnom mikrokosmosu jedne stare kuće i u širem, mračno-fantastičnom makrokosmosu jedne zajednice za izopštene. Ovim rasponom mogućnosti ocrtava se luk između čistog horora, s jedne, i čiste fantastike s druge strane, i iscrtava se mapa njihovih tačaka preseka, odnosno zajedničkih teritorija, ali i zasebnih, nedeljivih regiona i njihovih osobenosti. Stoga je sasvim smisleno da se književni izrazi ovog mikrokosmosa i makrokosmosa nađu zajedno, unutar istih korica, kao i da se na ovom mestu istovremeno sagleda poetika čudovišnosti Klajva Barkera, onako kako je u ta dva dela iskristalisana i kanonizovana.

 

 

I. Srca osuđena na Pakao

 

1. Ultimativna Knjiga krvi

 

Roman Utkani svet (Weaveworld, 1987) Klajva Barkera počinje sledećim rečima:

„Ništa nikada ne počinje.

„Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

„Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.“

U izvesnom smislu može se reći da ni svojevrsna revolucija u fantastičnoj i horor prozi koju je donela novela „Pakleno srce“ ne počinje zaista sa njom. Ona je, pre svega, na mikro-planu, produžetak i kulminacija onoga što je Barker započeo sa šest tomova zbirki pod zajedničkim naslovom Knjige krvi (Books of Blood, 1984-85); a pored toga, jednako važno, ona je, na makro-planu, proizvod i kondenzat određenih važnih tendencija, kako u horor književnosti osamdesetih, tako i u široj kulturi tog vremena. Potrebno je sada da se raspletu utkane niti iz tri najvažnija toka – iz lične poetike Klajva Barkera, iz horor proze tog vremena i iz određenih tendencija kulture i umetnosti začetih u 1970-im koje su doživele puni procvat početkom 1980-ih, i da se razmotri međuodnos u kojem se one nalaze.

Novela „Pakleno srce“ napisana je neposredno nakon Knjiga krvi, i po svim svojim odlikama u potpunosti pripada stilu i svetonazoru ti priča. Da je zaista bila objavljena zajedno sa njima, mogla bi se smatrati najdužom i jednom od najboljih među njima, zato što se u njoj u čistom, razrađenom obliku ogledaju principi koji su prethodne zbirke učinili revolucionarnim. A ona se, zapravo, pred čitaocima prvi put našla u okviru trećeg toma serije antologija Noćne vizije (Night Visions), objavljenog novembra 1986, koji je priredio značajan pisac epske fantastike i horora, Džordž R. R. Martin. Koncept tih antologija bio je da svaki tom predstavi po tri pisca, svakoga sa po oko 30.000 reči, odnosno stotinak strana odabranog teksta. U ovoj konkretnoj zbirci, naslovljenoj upravo po Barkerovoj noveli, unutar istih korica predstavljeni su Remzi Kembel (Ramsey Campbell), inače autor predgovora prvom izdanju Knjiga krvi, sa sedam kratkih priča, Liza Tatl (Lisa Tuttle) sa tri duže pripovetke, i – Klajv Barker sa jednim ali vrednim naslovom, novelom „Pakleno srce“.

Urednik ovog izdanja u svom predgovoru rečito staje u odbranu umetničkih potencijala horor proze onda kada je izdignuta iznad pukog senzacionalizma i pristupa joj se s ambicijom i integritetom. Ono što Martin piše, braneći sadržaj ove knjige en generale, odnosi se i te kako i na vrednost Barkerove novele in concreto:

  

Loše horor priče govore o šest načina da se ubije vampir i bave se eksplicitnim prikazom toga kako su pacovi pojeli Bilijeve genitalije. Dobre horor priče su o većim stvarima. O nadi i očaju. O ljubavi i mržnji, požudi i ljubomori. O prijateljstvu i adolescenciji i seksualnosti i besu, usamljenosti i otuđenosti i psihozi, hrabrosti i kukavičluku, ljudskom umu i telu i duhu pod stresom i u agoniji, ljudskom srcu u beskrajnom sukobu sa samim sobom. Dobre horor priče nas teraju da pogledamo svoje odraze u tamnim iskrivljenim ogledalima, gde naziremo stvari koje nas uznemiravaju, stvari koje zapravo nismo želeli da gledamo. Horor gleda u senke ljudske duše, u strahove i bes koji žive u svima nama. Ali tama je besmislena bez svetlosti, a užas je besmislen bez lepote. Najbolje horor priče su priče na prvom mestu, a horor na drugom, i koliko god nas plaše, one čine i više od toga. U njima ima mesta i za smeh i za vrisak, za trijumf i nežnost, kao i za tragediju. Oni se ne bave samo strahom, već životom u svoj njegovoj beskonačnoj raznolikosti, ljubavlju i smrću i rođenjem, nadom i požudom i transcendencijom, čitavim nizom iskustava i emocija koje čine ljudsko stanje. Njihovi likovi su ljudi, ljudi koji se zadržavaju u našoj mašti, ljudi poput onih oko nas, ljudi koji ne postoje samo da bi bili predmet nasilnog klanja u četvrtom poglavlju. Najbolje horor priče govore nam istinu. (George R. R. Martin, “Introduction: The Horror, the Horror”, Night Visions: The Hellbound Heart, Berkley, 1988 (1986), pp. 4-5)

 

            Ili, kako to sam Barker u ovoj noveli kaže, one govore „o stanju prokletih, o ljubavi izgubljenoj pa iznova pronađenoj, o onome što je očaju i žudnji zajedničko.“ Da, može se reći da „Pakleno srce“ sadrži eksplicitne prikaze radnji daleko brutalnijih i maštovitijih od nečega tako prozaičnog kao što je čovek koga proždiru pacovi (a što su do tada već apsolvirali Stiven King i Džejms Herbert), ali isto tako i da njena poenta nije u nadmetanju u sadizmu – iako su sadizam i mazohizam u njoj na daleko produbljeniji način promišljeni i reaktualizovani. Jeste ona i o ljubavi i mržnji, požudi i ljubomori, seksualnosti i besu, usamljenosti i otuđenosti, o ljudskom umu i telu i duhu pod stresom i u agoniji, ljudskom srcu u beskrajnom sukobu sa samim sobom. I ona se zaista bavi životom u svoj njegovoj beskonačnoj raznolikosti, čitavim nizom iskustava i emocija koje čine ljudsko stanje, a u srži svega je upravo to stanje, a ne nasilno klanje. Iako ima i klanja. Oh, da, ima ga i te kako, jer ovo je Barker u svojoj najhororičnijoj, najeksplicitnijoj, najkrvavijoj fazi, i ova novela zaista predstavlja apoteozu pristupa razrađenog u Knjigama krvi. 

(…)

ALIEN: ROMULUS (2024)

 

**(*) 

(3-)

 

            Ovaj rivju ima dva dela: prvi, BEZ spojlera, i drugi, čiji je početak jasno označen, u kojem ću morati da se pozabavim SPOJLERIMA kako bih obrazložio zašto sam ovim filmom prilično razočaran.

            Dakle, uopšteno rečeno i ukratko: ALIEN: ROMULUS je na kraju, i uz sav prenaduvani hajp, ipak samo jedna korektna ali zaboravljiva popcorn fast food A.I. generated generička blender-reciklaža greatest hits iz prva dva dela, plus ponešto četvrtog (!), lišena srca i duše i pumpajućeg saspensa za višestruko voršipovanje, ali lepo uslikana i dinamična da se može pogledati. Jednom.  

Nije ovo ni prineti timeless klasicima, ovo je samo ubijanje vremena između Ridlijevih misguided SF debilana i eventualnog ozbiljnog autora i prave reanimacije davno (već na 3. delu) posustalog serijala. Ali takvog Korporacija FOX-YUTANI neće zvati za prolongiranje „franšize“, jer javlja mi se da će ovaj ROMULUS da bude prava stvar za neprobirljive mase i da će da namlati vrlo fine pare takav kakav je, i BAŠ ZATO što je tako bljantavo bezukusan, ali korektan, kao prosečan Big Mek ili Crni Sok. Apdejt: film je za prvi vikend u USA uzeo oko 41,5 milion, a USA+SVET= oko 108 miliona. Vrlo obećavajuće za biznis. Pristojan je to film, na ovu sušu, za jedno bioskopsko gledanje, ali ko je od Fedea očekivo autorstvo i originalnost, u pogrešnoj se crkvi molio.

Šta je u ovome dobro?

1) Povratak hororu.

Ovaj film dolazi posle dva promašaja u kojima je deda-Ridli pedlovao nekakvu polusvarenu denikenovštinu i tupio letnji dan do podne o nekakvim bledim „Inženjerima“ a od podne do ponoći – o tome da li androidi sanjaju svoje tvorce, ili ovce, ili tako nešto. Ti su filmovi bili opšte ismejani, ali našlo se ipak u njima ponešto za pod zub, da se ne lažemo (kolko god to teško bilo da priznaju onima nesposobnim za druge ocene osim: „SRANJE!“ i „REMEK-DELO“). Istina, to što je kod Ridlija valjalo, ili bilo bar poludupasto okej, imalo je najmanje veze s alienima, jer jasno beše da se Didli-Ridliju fućka za horor („Oćete horor? Evo vam ženska pod tušem koju napada DžejsonX-Alien, jebo vas horor da vas ne jebo!“ reče nam on). Ali da se ne ponavljam, čitajte/reprizirajte šta sam imao reći o PROMETEJU i KOVENANTU tad kad su izašli.

E, pošto su fanovi bili vrlo nezadovoljni time što su alieni postali zadnja rupa na androidovoj frulici, prvo su iz serijala oterali Demona Lindelofa, pisca PROMETEJA, kriveći njega za to (kao da Ridli nije njime dirigovao i papetmasterovao), ali kad je i drugi Neo-ALIEN (posle preeeeduge pauze, jer 4. deo je izašao, podsećam, još praistorijske 1997!) prdnuo u čabar, fanovi su, putem svog glasanja na izbornim mestima – blagajnama bioskopa, oterali i Ridlija, i zatražili „svežu krv“. Ridli se nije mnogo nasekirao, jer sad sedi u producentskoj stolici i dobiće fine parice od ovoga, a da prstom nije mrdnuo.

Exit Ridli, Enter Fede.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek.

U 1980-im i 1990-im „sveža krv“ je stvarno to bila: mladi, besni, dokazani AUTORI, sa SVOJIM, originalnim vizijama, režijskim postupcima i poetikama. Kameron, odmah posle TERMINATORA. Finčer, u to vreme istina „samo“ videospotovac, ali najbolji, sa snažnim vizuelnim pečatom. Žan Pjer Žene, doveden odmah nakon GRADA IZGUBLJENE DECE, jednog od vizuelno najraskošnijih filmova svih vremena. (Istina, ni Finčer ni Žene se nisu proslavili svojim ALIENIMA, umnogome zahvaljujući uplitanju bezdušne korporacije 20th C. FOX-YUTANI koja im je metnula betonske cipele na stopala i jednu ruku vezala na leđima, a drugu pažljivo navodila…)

Kao što rekoh, čak ni „tvorac“ ALIENA nije se naročito pokazao u pokušajima voskresenija serijala. Dobro, ozbiljno gledano, nije tu Ridli bio nikakav „tvorac“, on je bio šesti ili petnaesti po redu među pozvanima da režira već gotov, spakovan projekat; ali okej, mora se priznati da su njegov vizuelni rafinman i osećaj za razne stvari, uključujući da prepozna Gigera kao vizionara bez kojega nema tog filma, značajno izdigli taj B-materijal do nivoa remeka i večnog klasika. Zato je Korporacija uljudno Ridliju dala „ponudu koja se ne odbija“, ćušnula ga u senku da ne smeta, a da svojim imenom na špici i statiranjem u promociji ipak naivnima garantuje kvalitet koji sam (u ovom veku) nije bio sposoban da isporuči.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek, međutim, ne znači ono što je značila onomad, pre nekoliko decenija. „Sveža krv“ sada znači samo: natprosečno talentovani ali poslušni Odradek, kompetentni zanatlija, vredan i predan, ali poslušan, koji ne dolazi s ne znam kakvim oreolom „autora“, „genija“ ili, daleko bilo bože me sačuvaj pu pu pu pomeri se s mesta „revolucionara“. Kada je Korporacija Fox-Yutani ubacila taj PROMPT u svoje CHATGPT mašine, sa zadatim parametrima savršeno se poklopio foto-robot Fedea Alvareza, reditelja koji se preporučio više nego kompetentnim, ali ne spektakularno upečatljivim horor-trilerima: jedan OK rimejk-apdejt (EVIL DEAD), jedno šlepanje na postojeću franšizu (THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB) i jedan nisko-budžetni visoko-konceptualni hororčić (DON’T BREATHE). Zna s efektima, zna s malim budžetom da stvara čuda, ume s mrakom i sugestijom, ume saspens, ume i spektakl kad mu Gazda odreši kesu, dakle – savršeno! Majstor za TRI-MINUSE!

I tako, Fede nam pruža ono što smo dugo čekali, već više od četvrt veka: najzad ALIEN film koji je, iznad svega, HOROR.

Da, ima tu raznih neizbežnih SF „novuma“ koji služe ili za Ukras ili kao Odskočna Daska za Horor scene ili kao MekGafin – dakle, kao alatke koje se koriste samo po potrebi, povremeno, kad zatreba, a ne sve vreme, pa bi zato SF-frikovi odlepili koliko su zakoni fizike i drugih tvrdih nauka (npr. biologije, fiziologije itsl) ovde rastegljivo i „slobodno“ interpretirani i primenjeni…

2) I jednom kad film najzad krene s hororom, otprilike na isteku prve trećine, horor-akcija traje maltene non-stop – ako izuzmemo jednu kontroverznu info-dump scenu, o kojoj ću više reći u spojlerima, a ne sad.

3) Budžet je lepo potrošen, ima mnogo setova, solidno napravljenih i odlično uslikanih. Nešto se uštedelo snimanjem u Mađarskoj (pa je zato odjavna špica prepuna Nimroda, Gabora, Zoltana i Lajoša), ali ok, biznis je biznis, idi tamo gde za svoj dolar (tj. 80 miliona $) možeš najviše zauzvrat da dobiješ… Efekti su prilično dobri, kako vizuelni tako i maske i kreature – s jednim izuzetkom, u spojlerima.

4) Lik „veštačke osobe“, Endi, počinje kao bezvezni kliše: u ionako šarenoliko-inkluzivnoj postavi on deluje zadužen da impersonira „osobu sa posebnim potrebama“, sa tikovima i vrskanjem i plačljivom bespomoćnošću (bukvalno ga deca tepaju u jednoj sceni na početku). Ali kasnije se situacija usložnjava kad dobije „apgrejd“ i tu se javlja zabavna džekil-hajdovska situacija, dobro odglumljena. Sad, zašto bi neko pravio CRNCA-robota da bude, suštinski, ROB, i što bi mu davao sve te tikove, ne znam, taj mi deo promakao dok sam preturao po lavoru s kokicama.

5) Sve u svemu, film je dovoljno dinamičan, i pruža dovoljno onoga što se očekuje od jednog ALIEN filma da može da, jedva ali ipak, dobije prelaznu ocenu za gledanje u bioskopu.

Ali, ovo NIJE film da hitate s kupovinom blu reja, za višestruka repriziranja – jer što biste reprizirali film koji je ionako već sav sačinjen od repriznih, već viđenih, ali drugde bolje urađenih scena? Niti je ovo film da izgarate da čujete Rediteljev Komentar, ili Komentare glumačke ekipe, ili da pomno pratite dvočasovni Making Of / Behind The Scenes dok. Ili da kupujete knjigu posvećenu filmu. Ili njegovu proznu novelizaciju.

Zašto?

Kazaću vam ISPOD, i tu će morati da budu i SPOJLERI.

Dakle, od sad pa nadalje i ubuduće sve do kraja – ne čitaj ako nisi gledo film i ako nećeš da prerano saznaš neke stvari…

 

Šta mi sreću kvari toliko da sam sa projekcije ovog filma izašao blago razočaran?

Priznaću da sam malkice bio dopustio hajpu pre premijere da poverujem izvesnim nagoveštajima i rivjuima kako je Fede ovde nalegao svim snagama da deliveruje nešto više od Produkta, da je hteo da maximalno udovolji fanovima i samom sebi i napravi jedan mamojebački grozomorni gnusni i supernapeti ALIEN film koji će da izrespektuje tradiciju i serijal i sve, a da sve zavrti jače i žešće i hororičnije. Avaj. Ako je toga i bilo, to je na kašičicu.

1) DERIVATIVNOST

Ovo je jedan pretežno generički film, suviše DERIVATIVAN, mestimično besramno prepisivački, sav zaokupljen dodvoravanjem – čas zadrtim fanovima (raznim „uskršnjim jajcima“), čas slučajnim prolaznicima i mlađariji koja nije bila ni rođena poslednji put kad je ALIEN ličio na ALIENA, dakle, kod Žana Ženea. Uzgred, taj je film možda i previše ozloglašen i omrznut: priznaću da je kasting slab, a neki likovi iritirajući, ali fuck to je jedan božanstveno slikan svemirski GOTIK (Dariuš Konđi!) u kojem se, kolko se sećam, proliva više krvi i svakako ima mnogo više ALIEN AKCIJE nego ovde.

ROMUL se besramno naslanja na prvog ALIENA time što počinje isto kao on (svemirska tišina i isti font najavne špice) i završava se isto kao on (Finalna Ženska TM izbaci čudovište iz broda i odjavi se audio porukom u Brodski Dnevnik koja zvuči skoro od reči do reči isto kao Ripli na kraju ALIENA).

Njegov zaplet bestidno vampirizuje ALIENA tim što je njime omogućen, tj. u ovoj franšizi već ustaljeni Kosmički Rio Tinto doslovno kanibalizuje telo prvog aliena, kojeg je Ripli izbacila u svemir, i genetskim inženjeringom iz njega proizvodi desetine i stotine Licogrlitelja. Kako? Bem li ga, nauka li je, mađija li je!

A besramno se iz ALIENA uzima i – suprajz! – „veštačka osoba“, Eš (Jan Holm). Zapravo, ovo nije baš onaj s Nostroma, jer je taj rasut na atome u finalnoj eksploziji broda, ali mu je nekakav rođak, iz iste ili srodne serije. U svakom slučaju, izgleda ISTO, ili barem onoliko isto koliko je deep-fake tehnologija mogla da učini u ne baš najefektnijem spoju animatronika i CGI blenda.

Ja nemam naročito veliki problem s ovime, per se: imali smo slična namigivanja unazad i ranije (Lans Henriksen, na kraju ALIENA 3, kao Tatko na Bišopa; Ripli u 4. delu je klonirana iz samoubijene na kraju 3. dela, itd). Veći je problem KAKO je to urađeno (nesavršeno, kao da gledaš A.I. pokretnu sliku koja se još nije sasvim izborila s ljudskim licem i njegovom mimikom) i ZAŠTO („da vam čiča objasni“ stvari koje su pretežno očigledne ili su se mogle i drugačije, originalnije pri/kazati).

Plus, morali su da namignu fanovima time što su od Eša uzeli njegovu poslednju rečenicu u ALIENU i nalepe je ovom Ne-Ešu da je papagajski ponovi: „I can’t lie about your chances, but you have my sympathies.“

Ima i drugih prepisivanja, tj. „omaža“: iz ALIENS imamo to prebacivanje iz jednog u drugo vozilo, iz jedne u drugu klaustrofobiju i hodnike, iz broda u brodić, iz brodića u džip-tenk, iz njega u hodnike baze; imamo hodnik čiji su zidovi „oblepljeni“ alien-ljigama koje spajaju hibernišuće ili upokojene ljudske žrtve – e, sad, što to u ALIENSU čini velika Matica, kakve ovde nema, pa koga je briga za te tehnikalije, ionako je alienov životni ciklus ovde sasvim silovan i proizvoljan, nije ni bitno šta i kako, od scene do scene se to poštuje ili zaobilazi ili premišlja i domišlja šta iz čega kako i zašto nastaje: ANYTHING GOES; zatim, ima doslovno ponovljen onaj kratki kadar kad vidimo nekoliko aliena koji puze kroz tesan hodničić, tj. prostor za ventilaciju, ka kameri/posmatraču; i najimbecilnije od svega, apsolutno neoprostivo i 100% glupo. Ja ne znam čija je ideja bila da je mudro uzeti ikoničnu repliku iz ALIENS, izvući je iz kontexta u kojem je vrlo pregnantna i moćna, i metnuti je u scenu koja je tom kontextu neadekvatna, i čak besmislena, u usta nebitnom liku, koji se čak i ne obraća ženskom čudovištu, nego muškom, kada vikne: „GET AWAY FROM HER… YOU BITCH!“ Potpuni krindž i debilana za katran-i-perje tretman!

Isto kao i ofucani i dvesta miliona puta u međuvremenu varirani kadar iz ALIEN3, kad se alien primakne protagonistkinji, faca uz facu, pa joj nešto dahće u obraz, dok ona užasnuta skreće lice, a ovaj umesto da joj otkine glavu, ili je proburazi mini-vilicom, ili tako nešto, samo dahće uz nju ko neki kosmički Dirty Old Man…

Prepisivanju tu nije kraj: iz četvorke su uzeli antipatične likove nekakvih svemirskih pljačkaša i – još gore, i direktnije – borbu sa genetskim hibridom čoveka i aliena. Pritom je taj hibrid (čija je pojava nesuptilno bila najavljena još na pola filma) vrlo debilno dizajniran i izveden, isto kao u četvorci, pa još gore. Kod Ženea je to bilo nemaštovito i ružno dizajnirano, ali bar tehnički dobro oživljeno. Kod Fedea su loši i dizajn (nimalo gigerovski, kao loš PROMPT kojega je lenji A.I. isporučio a Fede uzeo i metnuo u film bez daljih ljudskih intervencija) i izvedba u kojoj se nelagodno spajaju cgi i lutka/čovek/maska, sa primetnim šavovima.          

2) LIKOVI.

Iritantni, nezanimljivi, neprijemčivi. Sreća što su polit-korektno rasno šareni, jer da su svi beli stvarno ne znam kako bih ih razlikovao.

Najjeftinija „karakterizacija“ na nivou Komandanta Marka: npr. ako je neki lik definisan kao JERK, onda je to njegovo JEDINO određenje, koje on ispoljava UVEK, stalno, neprestano, prema svima, u svim situacijama, jer šta bi drugo i radio i kako se ponašao kad A.I. koji je ovo sve „napisao“ nije dobio nijedan drugi prompt?!

A onda još veći „cheese“ – saznamo da se namerio na „robota“ zato što mu je jedan drugi indirektno usmrtio (tj. nije spasio) roditelje.

3) GLAVNA JUNAKINJA

Ni glavna junakinja nije bogzna šta kao lik: mislim, glumica je simpatična, ali previše krhka i tanka za akcionu junakinju u koju se, prema KLIŠEU, pred kraj izmetne. To je već postalo toliko OTRCANO da odavno više nije ni smešno: pošto je Ripli Keva Na Sve Ženske Herojke u Hororu, onda mora ONA (u prva četri filma), uz sve grdne nabildovane i žestoke mužjake, da bude ta koja će da doaka alienu. A u daljim Ripley-free nastavcima, MORA da bude neki Ripli-klon. Kako god da sastaviš posadu, šta god da imaš: prekaljene kriminalce, ogrezle ubice, naučnike, genije, budale, marince, tinejdžere, svemirske gusare, patuljke, džinove, nebitno – sve je to TOPOVSKO MESO pred nekom nežnom Cvetankom koja se izmetne u Veneru Muholovku i Alien-o-Dušmanku, u Jebačicu Keve bez mane i straha, u Omoćenu Ženetinu koja, začudo, NIKAD u ovim filmovima ne izgleda kao Iman Helif

…nego UVEK izgleda kao da ne bi imala snage ni da sama, bez muške ruke, otvori teglu krastavaca a kamoli da se rve s nekakvim trometarskim Inženjerima i Alienima. Ova osoba ovde čak i nije Lik, nego samo Klon, tačnije Ripli4. Imali smo Ripli1 (Sigurni), Ripli2 (Nomi Rapače), Ripli3 (Ona Neka Neupečatljiva Kakosezvaše), i sad imamo Ripli4 (Kejli Nešto). No, šta da se radi, nije to najveći greh prema Logici, Statistici ili Biologiji koji ovaj film čini.

4) NEORIGINALNOST

Najveći greh prema Žanru je to što nam ovaj ALIEN nudi premalo svežih i neviđenih stvari, a previše varijacija (ili kopija) već viđenog. Dobro, nije loša prolongirana jurnjava sa Licogrliteljima, iako već viđena u ALIENS (gde je bila napetija, jer smo brinuli za Ripli i devojčicu, a ne za neke nebitne debile, i jer je režiro Kameron pre doba Štrumpfova).

Ili, ako i priđe nečemu zanimljivom i ranije neviđenom, on ustukne, jedva ga pipne – npr. kad najzad bude u prilici da nam pokaže dejstvo alien kiseline na živo ljudsko telo (što dosad ne pamtim da smo videli, bar ne detaljno i jasno), Fede se ukaki, usklikne „Less is more!“ i pobegne ko pičkica neka. Isto to uradi kad smandrlja Grudoprobijajuću scenu, koja je mogla biti gnusna i žestoka, ali je umesto toga samo trepni-i-propusti. „Upotrebi imaginaciju!“ Isto kao i mikro-sekund alien-vilice u lubanju (mada je to ovde možda samo prepis-„omaž“ isto tako prebrzom mikrokadru iz ALIENA?)

5) MALO ALIENA

A greh je i to što u filmu koji se zove ALIEN ima razočaravajuće malo aliena! I alien-akcije! A to malo što bude… Ili je generičko, već viđeno, bez ijednog kadra za STRAHOPOŠTOVANJE i DIVLJENJE (najbliže tome je scena bizarnog „rađanja“ čitavog, formiranog, velikog aliena iz nekakve vaginoidne „čaure“ – mada ne znam gde tačno ova faza dolazi u CIKLUSU koji odranije znamo). Ili čini onaj jedan, ali veliki greh ALIENSa, a to je da svodi neuništive zastrašujuće mašine za ubijanje na – životinje koje se lako mogu ubijati rafalnim paljbama na buljuke, kao da su Švabe u nekom filmu protiv Bate Životinje s mitraljezom.  

Mnogo je hvaljena scena pred kraj, kad problem alien kiseline bude „rešen“ na vizuelno zanimljiv, ali logički imbecilan i neizvodljiv način: naša Ripli4 se doseti da isključi gravitaciju u hodniku, pa onda rafalno razbuca aliene, od kojih misteriozno ostanu samo lebdeće amorfne bljuzge njihove „krvi“ (koja ovde više liči na spermu). Kam gi tela? Nema gi tela! Parčići lobanje, udovi, repovi, kam gi oni? Nema gi! Ostade samo bljuzga! Koja se, how convenient, drži u masi koja je laka za izbeći, a nigde zasebnih kapljica koje bi doletele i spržile rupice u koži i mesu Ripli4. A kad se ponovo uključi gravitacija, šta onda s tom kiselinom i metalnom oplatom broda? Koj ga jebe!

6) BZVZ KRAJ

Završno lomatanje s alien-čovek mutantom je rutinsko akcijanje bez ičega za pamćenje: nešto malo bezveznjačke abre-ubre rutinske gimnastike uz rutinsko ODBROJAVANJE DO UNIŠTENJA. Eh, da, to mi poznato odnekle… kao da je to, kad ženski glas na svemirskom brodu odbrojava minute do kraha, prepisano iz nekog mnogo boljeg filma? A onda epilog: rekoh već, rutinski „omaž“-prepis iz prvog ALIENA.

„Ripli4 se odjavljuje… Kraj epizode. Nastavak u sledećem broju, ako vas dovoljno kupi ulaznicu. Over and Out.“ 

ALIEN ROMULUS je, dakle, film koji ide na siguricu. Ambicije su mu skromne, svedene na dodvoravanje fanovima i masama, bez velikog talasanja i izmišljanja rupe u saksiji: preživanje, prežvakavanje, citati, migovi, lakat u rebra, uskršnja jajca (uključujući milion njih prema igricama i ne znam čemu izvan samih filmova)… Ona tišina iz prvog minuta filma (koja „omažira“ ALIENA) brzo se zaboravi i zameni non-stop bukom, vikom, galamom, brbljanjem, pucnjavama, explozijama, urlikanjima, siktanjima – ukratko, horor i saspens uglavnom se svode na AKCIJU, na RATATATATATATA – KA-BOOOOM!!! Ali pošto Fede nije Kameron, niti ima na raspolaganju živopisno-zabavni i prijemčivi kast likova, najbolje što ume jeste da nam na kraju da varijaciju na bezveznjački kraj ALIEN: RESURRECTION. Meh…

A bilo je potencijala, značenjski, da se urade velike stvari sa jedva-taknutim konotacijama, naročito sa prikazom delatnosti ovog Kosmičkog Rio Tinta (u filmu, iz legalnih razloga, prekrštenog u Vejland-Jutani). Recimo, da se explicitno pokaže da ovaj film počinje u Srbiji za oko sto godina: rudarska kolonija, pakao na zemlji, blato, rđa, sunčanih dana u godini: NULA, svi su musavi i odrpani i gladni i porobljeni i obespravljeni i nema im beganja. (Osim ako, kao ova klinčurija, nekako nemaju u svom posedu moćan brod za let u svemir. Otkud ovoj sirotinji, gladnoj i bosoj, onaj brod? Prema ovom scenariju ovi bednici ne bi trebalo da imaju ni neki jači džip za vožnju po jalovini, a kamoli ovo čudo što leti u svemir!)

Ali i ja se zamlaćujem, dokon, logičkim rupicama u filmu koji je sav zasnovan na ogromnoj crnoj rupetini u zapletu. Naime, treba da poverujem da je Rio Tinto, kad je doznao da se Neko Sranje zbilo u brodu-laboratoriji, to sve naprosto pustio da lebdi u svemiru i da čeka neke gusare ili lopove da mu tu vršljaju, umesto da su odmah poslali tim marinaca, ili experata, ili bilo koga, iskusnog, starijeg od 25 godina! Ali ne, onda ne bismo – kažu marketing stručnjaci Korporacije – imali produkt prijemčiv Gen-Z ciljnoj grupi…

Čak i njihova mladost je mogla da se upotrebi pametno: ako već komercijalni razlozi nalažu da niko neće da gleda čilagere i milfove u svemiru, ok, to razumem, ni ja to ne volim; ali ako već praviš kast od ove mlađarije, daj mi to scenaristički ispleti tako da od toga sagradiš neku poentu: stari su zajebali, pustili su Rio Tinto da im zatruje planetu, živote, sve, i sad đeca nemaju kud nego u ruke tuđincima… Ali jok, Fede sve to što je metno u prolog brzo zaboravi, a tokom filma samo reciklira „Zla Korporacija“ štih i „Zli android“ kliše, i tolko mu beše od poruke i značenja. Ostali samo dugmići…

GODZILLA MINUS ONE (2023)

 

***(*)

3+

 

Za promenu, evo jednog novijeg filma koji NIJE (previše) overhajpovan. Već skoro godinu dana slušam mu hvalospeve, i sad kad je najzad dostupan za gledanje (nažalost, domaći slepci od distributera nisu ga kupili niti u bioskope doveli!), mogu sa zadovoljstvom reći da je ovim povodom bilo neuobičajeno malo preterivanja, odnosno da se zaista radi o skoro pa odličnom filmu.

 

To, možda, ima utoliko veće značenje zato što ja nisam nikakav poklonik filmova o Godzili – osim prvog, iz 1954, koji smatram odličnim, većinu ostalih sam preskočio. OK, pogledao sam zloglasni (preterano posrani) Emerihov, iz 1998, jer sam u to vreme baš često išao u bioskop, ali zaobišao sam čak i ove novije, što američke, što japanske. MINUS ONE nisam jer mi se javljalo da vredi izdvojenog vremena, i eto: ispostavilo se da mi je njuh bio u pravu. 

Dva su mu glavna kvaliteta:

1) Spektakl je spektakularno odličan – maštovito zamišljen, živopisno, dinamično režiran i neshvatljivo odličnim efektima oživljen. Kažem „neshvatljivo“ jer to što su ovi Japanci uspeli da naprave sa 10 miliona $ (!), Ameri danas ne bi umeli sa 100 miliona $! Ali bukvalno!

 

Mene, inače, CGI „extravagance“ iz Holivuda ostavljaju smrtno ladnim i neuzbuđenim, ali ima nešto ovde u fakturi slike, u veštini i trudu, u ljubavi s kojom je sve ovo napravljeno, a što se oseća u svakom kadru – što MINUS ONE u mojim očima čini PLUS TEN iznad drugih današnjih mehaničkih odradek „spektakala“ za decu i nedorasle. 

 

2) Prijemčiva priča i likovi! Ko bi pa to sad očekivao u filmu o Godzili?! Ustaljeno je pravilo da ovi filmovi postoje zbog GODZILLA SMASH prizora, a u deonicama između gaženja Tokija, rušenja zgrada i kidanja železničkih vagona, kad papirnati likovi nešto kenjaju (te „drugovi, ovako ćemo“; te „drugovi, onako ćemo!“), gledalac vrti palčevima, zeva, gleda na sat – ili, danas, u telefon, i čeka da opet počne MAYHEM.

 

Nije tako ovde! Za promenu, uzeli su dobre glumce i dali im nešto zanimljivo da rade kad Godzila nije na ekranu. Glavni lik je Kukavički Kamikaza, koji potkraj rata zaključi da mu je bolje preživjeti no junački zalud mrijeti, pa prijavi kvar na samoubilačkom avionu i ode u bazu, na ostrvce, gde mehaničari zaključe da mu avionu-s-bombom ništa ne fali.

 

Baš zgodno da razbije neprijatnu tišinu, tad iz mora izađe Godzila i sve ih pokida i pogazi, sem Kukavca – koji, u prilici da raspali mitraljezom po Godzili izbliza, ipak odluči da se odšunja i pravi mrtav. Avaj, iz tog gaženja preživi ipak, kao svedok kukavičluka, jedan od mehaničara – ali i savest preživelog Kukavca, koja ga goni po spaljenom i razrušenom Tokiju, gde se vrati.

 

Kao da teret savesti nije dovoljan, na grbaču mu navale i derište (bukvalno mu je tutnu u šake na ulici, a on nema srca da je ostavi), a onda i ženče, koja detetu nije majka… I tako, prođu tri godine, taman dovoljno da se Tokio ponovo izgradi, da bi Godzila imao šta da gazi i ruši… I on, naravno, izađe iz mora i dođe da radi Ono Svoje, što najbolje zna.

 

Mada su likovi i situacije tipski i često skoro nepodnošljivo melodramatični, oživljeni su iskrenošću pristupa i verom glumaca, pa će samo najveći cinici da kolutaju očima tokom svih tih Košmara, Monologa, Ostavljenih Koverti s Parama za Dete, ali i Patriotskih Govorancija („Hell yeah! Rat nije gotov! Idemo! Ovog puta da pobedimo!“)…

 

A kad se Kvalitet1 i Kvalitet2 spoje, dobijamo Uništenje koje je tim zanimljivije jer je usred njega, u masi statista, i jedna od glavnih Likinja, simpatična ne-majka ne-siročeta i ne-žena glavnoga junaka, koja visi u rutinski prepolovljenom tokijskom vozu u Godzilinim čeljustima, nad ambisom, pa u tom rušenju imamo i za koga da navijamo, a da to (za promenu) nije Godzila.

 

Sve je to lepo spakovano, iskonstruisano, s još nekim zanimljivim epizodnim likovima i sa obaveznim komplikacijama i u najbolje sročenim planovima, tako da dva sata neosetno, čak sasvim prijatno prođu u eye candyju, koji uključuje neke fascinantne prizore na okeanu, sa ogromnim brodovima – i sve to besprekorno ubedljivo: gledaš i pitaš se Ko im dade ovolike brodove za film da se igraju, i znaš da je CGI, a opet, oči ne veruju…

 

Ono što meni sreću kvari nije čak ni SPOJLER – DVOSTRUKI Spas u Zadnji Čas: onaj prvi, sa Preživelim Kamikazom bio je očigledno najavljen, elipsom baš kad mu mehaničar kaže: „Tu ti je bomba, tu povučeš, a ima još jedna stvar…“ i to donekle prihvatam; ali kad na samom kraju ispadne da ni ne-mama i ne-žena NIJE bila zgažena nasmrt, nego samo ranjena, i eno je u zavojima, u bolnici, to je baš onako, previše; ali pošto je prikazana tako, kao zavijena Pijeta tom rascmizdrenom Hristu-Kamikazi, koji joj bukvalno rida u naručju, recimo da to možemo lakše prihvatiti.

 

Ne, ono što mi je sve vreme smetalo – a 98,5% publike neće ni registrovati, niti će im smetati, jer GODZILA GAZI, BRATE! WOW AKCIJA! VIDI, EFEKTI! IMA NEKI PODTEKST MADA NE ZNAM KAKAV TAČNO, NEŠTO S RATOM – jeste sledeće: i u ovom filmu se prolongira neiskreni i suštinski pokvareni japanski Nepokaj za njihova zlodejstva u WW2. Apsolutno NIKO u ovom filmu ne preispituje japansko ZAŠTO u ratu, nego samo japansko KAKO. Isto kao što Srbi ne mrze Slobu što je ratovao, nego što je ratove izgubio, tako i Japanci, uvek i skoro svuda, a nažalost i u ovom filmu, kukaju samo zbog NAČINA vođenja rata, a ne zbog uzroka tog rata i japanske uloge u njemu. 

 

Da li neko ovaj rant doživljava kao ANTIRATNI?

„Come to think of it... this country has treated life far too cheaply. Poorly armored tanks. Bad supply lines that resulted in that half of all deaths were due to hunger and disease. Fighter planes built without ejection seats. And finally, kamikaze and suicide attacks.“

Ne, deco, ovaj kuka što Japan nije bio efikasniji u ratu, što nisu bili bolji tenkovi i avioni i snabdevanje, a ne što je uopšte u njega ušao (pa još kurvinjskim napadom u zoru, bez objave rata).

 

Istina je da je uobičajeni Godzila militarizam ovde donekle relativizovan na pomalo mutno-nejasano-neubedljiv način – ovde protiv Godzile nisu Japanska Vojska i Mornarica, nego nekakvo Udruženje Građana (!) koje, misteriozno, ne znam kako, na raspolaganju ima neograničena materijalna sredstva, tehnologiju i ogromne (rashodovane, ali ipak) brodove, a i kad kamikazi zafale dve mega-bombe, one se rode ne znam odakle, ko zec iz šešira: voila, trebaju ti bombe, evo ih!

 

Znači, Japan je NA DNU, to je značenje plačipičkosanog naslova: to MINUS ONE znači da su ISPOD NULE, nakon poraza u ratu u koji ih niko nije bio po ušima da ulaze! Više puta tokom filma ponovi se da RAT NIJE GOTOV, jer za Japance nije gotov dok ne nađu načina da se pogledaju u ogledalo. I sad, 3-4 godine po okončanju rata – baš zgodno dođe Godzila, kao oličenje nedefinisane, neartikulisane ratne traume. Da vam pojasnim, braćo Japanci: to je trauma toga da ste bili ZLIKOVCI u ratu, na strani Hitlera, i genocidna đubreta koja su se ustaški iživljavala po Kini i Koreji tokom celog rata, a kad su vam američki bombarderi spalili Tokio i Openhajmer vam u atome rastavio Hirošimu i Nagasaki, onda vam kriv Đavo!

 

Bu hu huuu, što mi krivo što ste pali ISPOD NULE… Ali, kažem, srećno naiđe Godzila da se torpedira, kao nekakav iskonstruisani proxy Ratne Krivice, kad već niste sposobni da se borite s punim obimom stvarne krivice, i – eto nama usiljenog kao-hepienda.

 

Ali, baš zato što je usiljen i neiskren, u poslednjoj sceni – suprajz? ali to zaista nije spojler! – Godzila se pod vodom regeneriše. Nije stvarno utepana jer se Japanci nisu stvarno pokajali. I zato – ćeraćemo se još!