DIVLJA KAPELA i druge priče: PRETPLATA

             Dragi čitaoci, imam zadovoljstvo da obznanim pretplatu na moju prvu zbirku priča pod naslovom DIVLJA KAPELA i druge priče. Evo najosnovnijih podataka.

 

Naslov: DIVLJA KAPELA i druge priče

Autor: Dejan Ognjanović

Žanr: Horor

Izdavač: Ghoul Press

Povez: Tvrd

Broj strana: 200

Cena: 800 din + ptt

 

            Ako ste voleli moje romane NAŽIVO, ZAVODNIK i PROKLETIJE, siguran sam da će vam se dopasti i moji „kratki romani“ u vidu dugačkih, prilično detaljnih, filmski pripovedanih priča.

            Šta ima u ovoj knjizi? Za početak, fotke by Toni T.

            Sadržaj čini pet pripovedaka, prosečne dužine 20-40 strana. Koncept koji ih objedinjuje jeste podžanr tzv. folk horora, odnosno ruralne strave, često inspirisane srpskim paganskim nasleđem, ponegde iznova osmišljenim u sudaru ruralnog i urbanog. Na planu podteksta, moglo bi se reći da sve ove priče opisuju zemlju ozbiljno poljuljanih vrednosti, nejasne prošlosti i neizvesne budućnosti, zemlju sve izraženije jalovosti, raspadanja, pustoši, zemlju starih i izumirućih, obuzetu beznađem i neživotom…

            Konkretno, ovo su priče u ovoj zbirci:

 

1. DIVLJA KAPELA

Dvojica prijatelja putuju Srbijom u potrazi za slikovitim ruševinama iz prošlosti kao što su zidine starih tvrđava, pusti manastiri, polumrtva sela, stara groblja i vodenice, koje fotografišu za blog „Srpski gotik“. Međutim, na jednom putovanju naiđu na kapelu kraj puta u kojoj susretnu nešto što možda nije sasvim mrtvo… a što ima veze sa selom iza obližnjeg šumarka…

 

2. CRNI ČOVEK

Jedna žena u planinskom selu, nakon više spontanih pobačaja, nikako da rodi zdravo i živo dete. Ako već bog ne pomaže, možda će pomoći – Onaj Drugi? Ona potraži savet vračare iz susednog sela. Ispostavi se da, ako želi dete, mora da ode u jednu pećinu u šumi i tamo dočeka – Crnog Čoveka… Ova priča kazuje dešavanja koja su prethodila onima opisanim u romanu Zavodnik.

 

3. NOĆENJE

U mračnoj, olujnoj noći tajanstveni ćelavi putnik svrati u zabačeni motel daleko od bilo kog naselja. Motelijer nasluti mušteriju dubokog džepa i posebnih zahteva i pošalje mu u sobu dežurnu prostitutku. Međutim, oni će dobiti noć kakvoj se nisu nadali ni u najgorim košmarima…

 

4. SEKTA PRLJAVIH

Čovek se odrekne svih veza sa tzv. normalnim životom i počne da živi kao beskućnik. Isprva oseća pročišćenje zbog distance od sveta kojega se gadi, međutim, ubrzo od drugih lutalica dozna da na obodu ovog sveta margine, kraj zidina stare tvrđave, obitava sekta beskućnika od koje svi drugi zaziru. On oseti radoznalost i reši da im se približi…

 

5. MLADEŽ

Jedan čovek srednjih godina vozi noću kroz ruralne srpske predele i na ivici šume pokupi mladog autostopera. Između njih se razvije razgovor koji vremenom poprima sve zlokobnije, predatorske konotacije, ali ko se tu kojom stazom kreće i ka kojem se cilju zaputio

– teško da ćete pogoditi pre samog kraja.

 

+

 

Pogovor

U opširnom pogovoru pišem o mojim počecima pisanja, o odnosu prema kratkoj i dugoj prozi (roman vs. priča), i otkrivam ponešto –nikako sve!– što mislim da bi čitaoci valjalo da znaju o tome koja su mesta, likovi i događaji nadahnuli ove priče.

 

+

Bibliografija: kompletna objavljena kratka proza

Za sve one koji su me do sada znali samo kao pisca romana, evo po prvi put, na jednom mestu, kompletnog spiska svih mojih objavljenih priča, ukupno 18 njih, sa mestima gde su izlazile.

 

Sve ranije objavljivane priče za ovu su knjigu redigovane. Većinu nisam menjao radikalno, u pogledu dešavanja, ali ponegde promene nisu bile samo u vidu „poliranja“ (npr. „Crni čovek“), već se sastoje iz značajnog dopisivanja, novih detaljnijih opisa, razrađenijih scena, pa čak i važnih detalja dodatih u ovu verziju (npr. „Divlja kapela“ je sada duža za bar pet strana i ima niz novih, važnih detalja). Prve četiri priče bile su prethodno objavljene u antologijama, dok se peta, najnovija („Mladež“), nalazi u ovoj knjizi premijerno.

Priče i dodaci ilustrovani su izuzetno atmosferičnim fotografijama „srpskog gotika“ sa snažnim ligotijevskim ugođajem koje je načinio Toni Tošić iz Babušnice. Njegovo istančano oko, podešeno je, baš kao i moje, da hvata suptilne nijanse tame u dubini srpske provincije, i savršeno da ilustruje ovu zbirku snažnim folk-horor konotacijama.

Forzec knjige

Po izgledu, štampi, povezu, formatu, ova knjiga je identična PROKLETIJAMA: dakle, beli papir, šiven, tvrde korice sa mat plastifikacijom, ilustrovani forzec (vidi sliku), 15-ak zlokobnih fotografija unutra…

 

KAKO PORUČITI?

            Pretplata za DIVLJU KAPELU traje od 28. marta do 15. aprila.

            To znači: oni koji mi se jave na mejl dogstar666 at yahoo dot com najkasnije do 15. aprila obezbediće sebi komadić večnosti u spisku pretplatnika na kraju knjige. Naravno da knjigu možete, po istoj ceni, naručivati i posle tog datuma: jedina razlika je što nakon toga nećete biti među pretplatnicima navedenim u zahvalnicama u samoj knjizi, jer će ona tad već biti u štampi – i nećete imati još neke pogodnosti (vidi dole).

Knjiga izlazi iz štampe sredinom maja, kada se pretplatnicima šalje poštom, onim redom kojim su naručivali.

 

ŠTA PORUČITI?

            Osim DIVLJE KAPELE, možete još uvek naručiti i romane PROKLETIJE i NAŽIVO, na koji se PROKLETIJE nadovezuju. Imam još manje od dvadeset primeraka NAŽIVO i ako ga do sada niste nabavili, nemojte dugo da čekate: taj će roman sigurno biti rasprodat za mesec-dva, a nemam nameru da tako brzo radim novo izdanje. Kad NAŽIVO nestane, nestao je ko zna dokle… (Ko želi ZAVODNIKA, neka piše direktno Orfelinu na mejl: orfelinns@gmail.com )

            Takođe, preostalo je još manje od 30 primeraka knjige KULT GULA – sa izborom mojih prikaza horor filmova, knjiga, sa listama, preporukama i ostalim ludilima. Naručujte tu prokletinju dok je još ima – novog izdanja neće biti.

            Takođe, ako neko želi Orfelinov NEKRONOMIKON za poklon sebi ili dragoj osobi, imam nekoliko extra primeraka po ceni od 2.400 din.

Imam i po 1 ili 2 primerka ovih Orfelinki, pa ko se prvi javi, dobiće ih u ovom paketu po sledećim cenama:

ŠAPTAČ U TAMI - Lavkraft - 900 din

KARMILA - Le Fanu - 900

UKLETA KUĆA NA BRDU - Š. Džekson– 900

             

            SLANJE - imate sledeće dve opcije (ovo su cene za jedan primerak: sa većom težinom veća je i poštarina):

            0) Obična tiskovina = zbog nepouzdanosti Pošte Srbije, i zbog nedostatka trackinga za ovu opciju, ne šaljem knjige kao „običnu tiskovinu“, jer ako se pošiljka zagubi, nema načina da se pronađe i potražuje.

            1) Preporučena tiskovina = ova opcija podrazumeva tracking, praćenje preko sajta Pošte Srbije i pouzdanu isporuku. Ako uzimate samo jedan primerak DIVLJE KAPELE, ptt bi bio 150 din. dakle zajedno s knjigom sve zajedno košta vas 950 din. Za više primeraka povećava se težina, a od težine zavisi cena.

            2) Post expres = Ako uzimate samo jedan primerak DIVLJE KAPELE i plaćate na račun, ptt bi bio 250 din, znači sve ukupno 1.050 din.  

Naglašavam: ovo je prema cenama na današnji dan (28.03.2022). Da li će tako ostati posle izbora, nakon što ovaj retardirani narod ponovo izabere ovu istu bulumentu ludaka, izdajnika i pljačkaša, ili će pošta odmah zatim dići cene, ne zavisi od mene. Moje je da glasam protiv ološa, ali javlja mi se da ću, kao i uvek u životu, biti u manjini.

 

PLAĆANJE: meni najviše odgovara plaćanje na tekući račun.

            Ako iz nekog razloga više volite poštanskom uputnicom, Pejpalom ili nekako drugačije, recite u mejlu pa ćemo se dogovoriti.

            Plaćanje na tekući račun vam je idealno ako imate e-banking.

            Ako ga nemate, moj račun je u EFG Eurobank štedionici: u njihovim filijalama nemate nikakvu proviziju za uplatu na moj račun. U drugim bankama ili u pošti platili biste još oko 45-50 din.

Post expres sa otkupninom dolazi u obzir tek nakon što knjiga izađe iz štampe. Cela poenta PREtplate je da se knjiga plati PRE izlaska i da se tako pomogne pokrivanje njenih inicijalnih troškova, ili bar dobrog dela njih.

Ako ste u nekoj finansijskoj stisci baš u vreme trajanja pretplate, a želite biti pretplatnik – dovoljno je da se javite u vreme njenog trajanja na moj mejl, da vas unesem u spisak, a za plaćanje ćemo se dogovoriti.

 

Dakle, šta treba uraditi?

            1) Pišite mi na MEJL (nemojte, nemojte, nemojte preko fejsbuka, bloga, instagrama i drugih metoda) na: dogstar666 at yahoo dot com

            2) U mejlu recite: a) koju knjigu ili knjige želite, b) koliko primeraka, c) koji metod PTT slanja i plaćanja želite od gore ponuđenih, d) da li vam odgovara da knjigu/knjige platite na moj račun, ili želite nekako drugačije, i e) dajte punu i tačnu adresu za slanje (ako želite Post expres, dajte i br. tel.)

 

POSEBNE POGODNOSTI

            Ako naručujete više primeraka DIVLJE KAPELE, cena se obračunava ovako: prvi primerak je 800, a svaki sledeći 700 din. Npr. hoćete tri primerka? To je 800 + 700 + 700 = 2.200 din. Ili četiri ili nijedan? Nema problema: 800 + 700 + 700 + 700 = 2.900 din. I tako dalje.

            Ako uz DIVLJU KAPELU uzimate i PROKLETIJE, imate popust. Dakle, KAPELA je 800 a PROKLETIJE, umesto 900, uz nju takođe 800.

            Ako uz DIVLJU KAPELU uzimate i KULT GULA, cena mu je 800 din (umesto 900).

Ako uz DIVLJU KAPELU uzimate i NAŽIVO, cena mu je i dalje 800 din, bez umanjenja – ali i bez povećanja, iako je knjiga na izmaku tiraža i uskoro će biti retka/nenabavljiva.

Sve gorenavedene pogodnosti i popusti važe samo tokom trajanja pretplate, dakle do 15. aprila.

 

SPONZORI, MECENE, DOBROČINITELJI, KTITORI       

            Ako ste IZDAVAČ, KNJIŽAR ili neki drugi kulturni delatnik, i želite da otkupite veći broj knjiga (minimum 10) ili da finansijski pomognete ovo samostalno autorsko izdanje i bez otkupa knjiga, možete da budete PRIJATELJ KNJIGE i kao takav pomenut unutra – pišite radi dogovora na dogstar666 at yahoo dot com.

            Ako ste PRIVATNO LICE, poštovalac mog lika i dela, a uz to imate neki humanitarni dinar, dolar ili evro viška, i želite da na konkretan, finansijski način podržite moj spisateljski rad, i vi možete da budete PRIJATELJ KNJIGE i kao takav pomenut unutra – pišite radi dogovora na dogstar666 at yahoo dot com. 

 

INOSTRANSTVO

            Ako živite u okolnim balkanskim državama, možete se pretplatiti ako imate načina da pošaljete uplatu u Srbiju, i ako vam ne smeta da platite međunarodnu poštarinu.

            Uplate (u evrima) primam na Paypal.

            Cena ove knjige za inostranstvo je 10 e, a poštarina je još toliko. Kome je to OK, neka mi piše na mejl radi dogovora kako da uplati 20 e na moj Paypal.

            Naravno, tu je i alternativa: ako imate prijatelje ili rodbinu u Srbiji, mogu oni da naruče umesto vas, u dinarima, pa da im pošaljem na srpsku adresu, a onda da vam oni donesu, pošalju ili da preuzmete kad vi ili neko vaš dolazite u Srbiju.

            Ako živite negde dalje, nebitno koliko daleko u belome svetu, u Francuskoj ili SAD ili Australiji: i vi se možete pretplatiti pod istim uslovima: 10 e za knjigu + 10 e za ptt = 20 e ukupno. Javite se!

 

DISTRIBUCIJA

            Možda razmišljate: „Neću da uzimam ovu knjigu naručivanjem, preko pošte. Kupiću je u knjižari!“

Ako je tako, moram vam reći: knjižarske marže su ogromne, meni apsolutno neprihvatljive, nemam nameru da dajem 55% lihvarima, i zbog toga u knjižarama nema ni NAŽIVOG ni PROKLETIJA. To znači, DIVLJU KAPELU nećete naći u knjižarama. Naručivanje od mene je jedina opcija. Osim ako me ne spopadnete naživo na nekoj promociji…

 

PROMOCIJE

            Ako se pandemija korone primiri i stvari dovedu u neki privid normalnosti, ovog leta i jeseni ću malo više putovati i naživo se družiti sa čitaocima širom Srbije. Zbog vanrednih okolnosti PROKLETIJE sam do sada vrlo malo promovisao na ovaj način, pa ću se možda tim aktivnostima baviti ove godine, odnosno promovisati roman zajedno sa ovom zbirkom. 

 

CENA

            Do sada ste verovatno primetili da su poslednjih meseci cene svega, od hrane do goriva, u Srbiji (a i šire) porasle poprilično. Poskupljenja su neminovno zahvatila i izdavaštvo: poskupeli su svi stripovi i knjige, jer je papiru cena porasla skoro 100%. Zbog toga ova knjiga, koja bi prošle godine u ovo vreme koštala negde oko 666 a najviše 700 din, sada košta 800 din. Šta da se radi? Prošle godine sam za jedne PROKLETIJE (900 din) mogao da kupim 28 vekni hleba, a sada mogu samo 20 (ili će barem tako biti do izbora, a posle bumo videli BUM). To je sasvim izvan mog uticaja. Što je do mene, jedino što mogu da vam obećam jeste da je sadržaj knjige na nivou mojih ranijih i da oni koji su voleli moje romane nema šanse da im se podjednako ne dopadnu i moje priče.

             Toliko za sada.

            Pratite i dalje ovaj blog za vesti oko korica, za intervjue itd.

            I pišite mi na MEJL (nemojte,  nemojte, nemojte preko fejsbuka, bloga, instagrama, sms-a i drugih metoda) na: dogstar666 at yahoo dot com i šaljite svoje „Ili 6 ili nijedna“ porudžbine!

            P.S. Korica još nije gotova, ali ova moja „skica“, koju vidite u samom čelu ovog posta prilično je bliska finalnoj verziji. 

HOROR PLANOVI ZA 2022.

  

Ovaj datum, Poov rođendan, ranijih godina bio je rezervisan za dodelu Zlatnih Gulova za horor. Ali, ne valja padati u rutinu ni robovati kalendaru. Prošle godine sam na ovaj datum okačio listu najboljih horora. Mogao bih to i sad, ali shvatio sam da zbog drugih obaveza nisam stigao da za blog napišem osvrte na neke od najboljih horora prošle godine, pa sam se zato ovih dana bacio na njihove reprize, i na pisanje o njima. Dakle, prvo rivjui, pa onda lista. Pa onda Zlatni Gulovi.

A pre svega toga, ono oko čega me stalno zapitkuju: šta se krčka u Gulovoj kuhinji…

 

Nije pametno mnogo mahati planovima, jer komedijaš slučaj i nepredvidive okolnosti ovih Kovid i post-Kovid vremena dodatno komplikuju planove miševa i ljudi… te stoga svaku najavu treba uzimati sa nekoliko zrna soli, i uz obavezno „da smo živi i zdravi“ i „ako bog da“ i „osim ako nešto nepredviđeno ne iskrsne“.

A u gomili varijabli koje nam bliskobuduće planove i namere mogu smrsiti ili bar usporiti stoji i činjenica da je 2022. zapravo Izborna godina, odnosno da u aprilu imamo možda i prelomne izbore na svim nivoima u ovom haosu od države, i da oko njih, i naročito posle njih, naročito ako vlast Psiho-Tiranina bude poljuljana, svakojaka talasanja i tumbanja mogu da se dese.

            Sa svim tim na umu, dodajem još i citat jednog štampara; na pitanje izdavača, kada da očekuje dogovoreni tiraž svojih knjiga, ovaj je odgovorio: „Ehhh… Čovek snuje, Bog odlučuje“.

            Pa, evo šta za ovu godinu Dr Ghoul snuje…

 

1. MOJA PROZA

 

Ove godine planiram da objavim čak dve svoje knjige, obe u izdanju Ghoul Pressa, jedinog izdavača u Srbiji i na celom svetu koji u potpunosti kapira i podržava moju poetiku i koji mi nudi uslove koje prosto ne mogu da odbijem.

 

a) ZADUŠNICE, moj četvrti roman.

Zaplet: Mrtvaci ustaju iz grobova u celoj Srbiji, i to baš na jesenje Zadušnice. Radnja prati više likova i paralelnih zapleta smeštenih u Niš, Nišku Banju i okolna sela tokom ovog vanrednog stanja.

Da, znam da su zombiji otrcana tema, dozlaboga dosadna i meni samome kad je vidim u opisu nekog novog filma ili knjige – ALI, ne kolutajte očima prerano misleći da ćete dobiti od mene dozu deža vija. 

Garantujem vam: a) ovo je nešto sasvim drugačije od zombija i zombi narativa na kakve ste navikli, i b) ovo je roman Dejana Ognjanovića, a to znači da jedino što pouzdano možete očekivati jeste – da budete iznenađeni. I to prijatno.

 

b) RASTAKANJE, moja prva zbirka priča.

Krajnje je vreme da se širem krugu čitalaca predstavim i kao pisac kratke proze, jer imam utisak da me mnogi u tom izdanju ili ne znaju uopšte. Poneki su, ovde-onde, naleteli na možda dve ili tri moje priče, ali malo ko je, čak i od mojih posvećenijih pratilaca i poštovalaca, pročitao većinu njih, a kamoli sve. Napravio sam danas kratku anketu na Fejsbuku, i ona je potvrdila moje slutnje: mnogi moji čitaoci nisu imali pojma da sam pisao kratke priče, a većina među njima jedva da je pročitala dve ili maksimalno tri...

Dakle, sadržaj ove zbirke su moje priče objavljivane u raznim časopisima i antologijama, po prvi put sabrane na jednom mestu, mnoge od njih prilično radikalno redigovane i doterane u odnosu na prvo pojavljivanje. Možda će im biti pridružena i jedna sasvim nova i nigde objavljivana koju sam započeo krajem prošle godine.

 

Više detalja o ovim knjigama, najava pretplate itd. biće obznanjeni kad za to dođe vreme: za sad je prerano da govorim o rokovima, cenama itsl. Gledaću da obe knjige izdam odjednom, jer je tako lakše i povoljnije za mene, a verujem i za čitaoce. Trudiću se da budu gotove ovog proleća, a najkasnije do leta, ali ako aprilska gibanja budu previše extremna i otegnu se do leta, onda možda tek najesen.

 

 

2. ORFELIN

Nastavljam intenzivnu saradnju sa izdavačem Orfelinom iz Novog Sada. Ne mogu sada da otkrijem baš sve što spremamo (jer „neprijatelj prisluškuje“), ali reći ću sledeće stvari koje se spremaju, vezane za knjige koje su pri samom kraju izrade, ili oko kojih već imamo potpisane ugovore sa vlasnicima prava.

 

a) Prva sledeća knjiga „Poetike strave“ je FANTOMSKI LJUBAVNIK, zbirka najboljih sablasnih priča Vernon Li, meni posebno draga: odavno sam se bio namerio na nju, čak planirao da je ja prevedem, ali zbog rada na mojoj sopstvenoj prozi u poslednje vreme morao sam, teška srca, da to prepustim drugom prevodiocu – ali, bez brige, kao i u svim drugim Orfelinkama, i ovde ja vrlo budno i temeljno motrim na prevod.

Pretplatu na nju očekujte tokom februara.

 

b) Ove godine objavićemo još i:

- PLOVIDBU SENKI, zbirku izuzetnih priča Žana Rea, koje će prevoditi isti prevodilac koji je prošle godine za prevod Reovog romana MALPERTUI, takođe kod Orfelina, dobio važnu nagradu;

- NESMIRENI PRAH, zbirku priča Roberta Ejkmana;

- moj izbor najboljih priča strave Džozefa Konrada (koje ja i prevodim);

- moj izbor najboljih priča strave još jednog klasičnog pisca;

- počeću najzad da radim sasvim novi prevod Lavkraftovog romana SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA, a da li će to stići da izađe do kraja godine, videćemo.

 

Pored toga, u razmatranju je i nova knjiga u ediciji „Crna mačka“, sasvim po uzoru na NEKRONOMIKON i KNJIGU EJBONOVU, ali još je rano za tu obznanu. 

Poslednje, ali nikako najmanje važno: tokom ove godine, nadam se pre leta, Orfelin će najzad objaviti novo izdanje moje teorijske knjige POETIKA HORORA, odavno rasprodate. Iz nje se izrodila edicija „Poetika strave“, i pošto izvorište te edicije već godinama nema nigde da se nabavi, čak ni kod preprodavaca, napokon će se pred novostvorenom horor publikom pojaviti MAMA svih tih lepih poetičnohororičnih knjiga koje sam priredio za Orfelin.

Tekst neće biti radikalno menjan, biće samo nekih manjih ispravki i poliranja, a neće ni dizajn biti bitno menjan, ali će povez ovoga puta biti tvrd, a tiraž će biti 1.000 primeraka.

 

 

3. HOLIVUD OD VIJETNAMA DO REGANA – Robin Vud

Prava za ovu knjigu iz teoriej filma su odavno plaćena vlasnicima, i moj prevod je već trebalo do sada da bude gotov, ali je onda došlo do nekih nepredviđenih budžetskih previranja i poteškoća, zbog kojih rad na ovome nisam ni započeo, a da li ću, i kada – zavisi od institucija nad kojima nemam nikakvu kontrolu.

Želim to da radim, borio sam se za tu knjigu zubima i noktima, samo još da nadležni organi omoguće da se to uradi kako valja i prema inicijalnom dogovoru. Nadam se da Izborna godina neće baciti senku na ovu knjigu, ali sve je moguće, jer izdavač je na uzimala-davala budžetu grada Niša…

 

 

4. VESELI ČETVRTAK

izdanje u redovnoj seriji

I dalje pišem prateće eseje za DILAN DOG knjige, ono luksuzno izdanje sa po tri epizode u svakom, praćeno esejima o tim epizodama koje, osim mene, u zadnje vreme pišu Aca Radivojević i Igor Stanojević. Ove godine bi trebalo da izađu bar dve takve knjige.

U luksuznom, albumskom izdanju epizode Dilana koju je pisao Dario Arđento, DUBOKO CRNILO, koje uskoro izlazi, možete naći i moj esej o toj epizodi i uopšte o vezi Dario-Sklavi-Dilan.

U štampi je, takođe, i album ZARDO, prema noveli Ticijana Sklavija „Nero.“ – osim stripa prema Sklavijevom scenariju, to izdanje sadrži i Sklavijevu novelu, još neke dodatke, i – moj pozamašan esej „Tri nijanse crnog“, u kojem analiziram i kontrastiram tri verzije u osnovi iste priče: Sklavijevu novelu, strip prema njegovom scenariju (koji nije u svemu isti sa novelom) i filmsku adaptaciju, takođe u ponečemu drugačiju i od stripa i od novele, a o kojoj sam odavno, ali vrlo kratko, pisao OVDE. 

5. Početkom ovde godine, za mesec ili dva, na blu reju u Americi izlazi DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, na kojem sam sočinio čitav niz dodataka, intervjua, eseja… Najaviću ga detaljno kad se primakne.

radna verzija omota

 

I dalje pišem za najbolji svetski horor magazin RUE MORGUE, a biće me i ovde-onde još ponegde, ali neka ovo gore bude dovoljno. Za sada!

Pratite ovo mesto i uvek ćete prvi saznati sve što treba da znate o najbitnijim horor dešavanjima povezanim sa mnom, a i šire…

 

SMRT JE ZARAZNA BOLEST

  

            Evo još jedne moje davnašnje priče koja je proročki predvidela zombi apokalipsu u kojoj danas živimo. Nedavno sam vam ovde, sasvim besplatno, ponudio moje VANREDNO STANJE, a sada evo vam, za čitanje u karantinu, još jedna priča iz istog ciklusa o srpskim zombijima...

            Ova priča je pisana pre 16 godina, pa zato u njoj mobilni telefoni i interneti ne figuriraju onoliko koliko bi, možda, da je pisana juče – ali po svemu drugome mislim da je danas više nego aktuelna...

SMRT JE ZARAZNA BOLEST

(c) Dejan Ognjanović, 2004

Zabranjeno kopiranje, prenošenje ili drugačije neovlašćeno korišćenje

            Prvi dan – javili na TV. Niko ne veruje.

            Drugi dan – videli ih ljudi. Počeli da veruju, ali kasno.

            Treći dan – od jutra do mraka čule se sirene i pucnjava. Nismo izlazili iz kuće. Na TV samo puštaju filmove i muziku, ali ima malo vesti. Noću nam neko lupao na vrata. Kad burazer izašao s ćaletovom puškom, nije zatekao nikog.

            Četvrti dan – većina lokalnih kanala prestala da emituje program. Na RTS-u su samo rekli da je u pitanju zaraza i da niko ne izlazi iz kuća. Čuli se pucnji, ali ređe nego ranije. Keva pije Bensedine. Buraz hoće da izađe i vidi svojim očima. Ja sam plakao. Znam da sam veliki za to, ali nisam mogao da se suzdržim.

            Peti dan – komšiluk je pust. Banjska Rampa je pusta. Većina je pobegla prethodnih dana i noći. RTS ponavlja jedno te isto. Đole hoće da se sklonimo u selo odakle je keva. Kaže, u toj vukojebini ih neće biti mnogo. Majka ga preklinje da čeka, da ne napuštamo dom; plače i obeznanjuje se lekovima, slično kao pred ćaletovu smrt.

            Šesti dan – zvoni telefon. Đole dugo razgovara s nekim. Potom kaže: ako sad ne odemo, najebali smo. Sve ih je više i uskoro nećemo moći da izađemo. Ja sam ih video nekoliko kroz prozor, ali sam odmah spustio roletnu. Opet sam plakao. Mama kaže da je ovo kraj sveta. Kasnije popodne, bata zove nekog. Onda kaže majci da se pakuje: odlazimo u selo. Iznenađen sam kad vidim da ona ovog puta ćutke prihvata. Nakrcala je tri velike torbe sa odećom i ko zna čime. 

Ja otvaram zamrzivač: “Šta ćemo tamo da jedemo? Ovde nema skoro ništa.” Đole kaže da ne brinem, idemo u šoping pre puta. Ne razumem. Majka već danima unazad mesi hleb, jer dragstori i pekare ne rade. Ništa više ne radi. On nosi prtljag u kola. Onda isključuje TV, pakuje kablove, i stavlja u prtljažnik. Kaže, za svaki slučaj. Otvara kapiju, s puškom u ruci, i gleda niz ulicu. Nigde nikog. Seda za volan, ja do njega, a majka pozadi. Ona plače dok posmatra kuću, već treći put ga pita da li je zaključao vrata. Vidim da i on pomalo drhti, nije mu svejedno. Ko zna da li ćemo ikada više videti dom. Sad nam je sve što imamo natrpano u gepek golfa.

            Polazimo.

            Na raskrsnici prema Niškoj Banji: nebo je nisko, a sivilo deluje veoma blizu, kao neka izmaglica koja nas okružuje iz svih pravaca. Kod polupraznog kioska vidimo grupu ovih: ima ih bar dvadeset. Krenu ka nama. Đole da gas, ali u pogrešnom pravcu. Umesto da na kružnom toku produži pravo, prema Suvoj planini, on skrene desno, uzbrdo. 

Zar ne idemo u planine, pitam. On se kezi: “Rekao sam ti – prvo u šoping.” Dok se penje u Banju zove nekog mobilnim: “Dobro da barem ovo sranje još radi… Ah! Bobane! Gde si? Jeste li stigli tamo? Kakvo je stanje?… Nisu dirali? Znao sam. Dobro, stižem za dva minuta.”

            Prođemo pored još jedne grupe: samo stoje, nepokretni. Projurimo. Ko zna, možda nas nisu ni primetili? Majka uopšte ne gleda kroz prozor. Prebire prstima po torbi koju steže obema šakama.

            Spustimo se ispod hotela “Radon” i stignemo pred samouslugu. Prepoznajem Bobanovog audija parkiranog ispred.

            Đole kaže majci da zaključa vrata iznutra i da ne izlazi, a meni da pođem s njim. Kaže joj, brzo se vraćamo.

            Boban izlazi iz svog auta, a za njim još dvojica koju ne poznajem. Jedan ima pištolj, onaj drugi palicu za bejzbol.

            Ovome s pištoljem Boban kaže: “Bulidža, ti budi pored auta i pazi. Dobro pazi. Nemoj da se zajebavaš, od tebe zavisimo.” Za to vreme ovaj s palicom overava obijenu trafiku ispred samousluge. “Paz' da ne nađeš cigare! To su prvo pokupili,” kaže mu Boban. “Ajdemo, vido sam jednu grupicu na trista metra odavde kad smo dolazili. Nemamo puno vreme.”

            “Ne mogu da verujem,” kaže Đole kad priđemo staklenim vratima. “Netaknuta. Nisu čak ni rešetke navukli.”

            “Samo još ova ostala u kraju. Sve ostalo su počistili, čim je počela bežanija. Dragstori, mesare, trafike, sve. Ovu još nisu jer je blizu do groblje. Ajde, Džonsone, razvaljuj!”

            Onaj s palicom postupi po naređenju. Trgnem se, iako sam znao šta će biti. Staklo se raspršti na sve strane. Bacim pogled niz ulicu. Puste zgrade od kojih se prasak odbija kao eho.

            “Ajmo, mali. Grabi šta stigneš – sve je tvoje.”

            Ulazimo u samouslugu.

            Neosvetljena, u predvečerje, izgleda nekako jezivo. Neko upali svetlo, i onda je drugačije. Malo drugačije, ali ne mnogo bolje.

            Još kao mali sanjao sam ovako nešto: probudim se jednog jutra, a ono – nigde nikog. Ceo svet je moj. Sve radnje – sva odeća, hrana, igračke, kompjuteri… Sve samo za mene. Mogu da uzmem šta god poželim. Često sam to sanjao. Što ti je odrastanje za vreme sankcija…

            Odlazim do polica sa čokoladama. Guram “Milke” u praznu trobu. “Toblerone”. “Nestle”. Onda prestanem da biram, i samo trpam. Eurokrem. Bananice. Pitam se koliku masu mogu da ponesem do našeg golfa.

            “E, ovo ko na Kosovo, onih dana!” smeje Boban s druge strane police. “Jesam ti pričao kako smo čistili šiptarske dragstore kad je počelo bombardovanje? Eh, to su bili dani!”

            “Sećam se te priče,” kaže Đole. “Kao deca u poslastičari, je li?”

            Džonson se cereka.

            “Nego,” čujem opet brata, “zna li se, bre, nešto o ovom sranju? Koji se moj dešava?” Pitam se šta tovari u svoju torbu dok to pita.

            “Vido si i sam. Ako na svoji oči ne veruješ, šta da ti pričam?”

            “Ma, znam, ali… Kako, jebote? Kako ovo može?”

            Ja prelazim na čipseve, smoki, krekere. Torba mi je već puna, i uzimam veliku, čvrstu kesu.

            S druge strane polica čujem šuštanje, zveckanje. Nešto se slomi, zvuči kao tegla.

            “Pazi, kretenu! Ne moraš da praviš svinjac ovde.” Ovaj s palicom pređe s moje strane. “Ne, ne kažem tebi… Pa, šta mu ga znam. Kažu da ovi nisu agresivni. Nije ko u filmovi. Ne grizu, ne ubijaju. Samo se teturaju okolo, mumlaju i tako to. Kao da oće da se druže, al neznaju kako. Što je najgore, zarazni su. Mislim, ne treba da te ujedu il tako to, dovoljno je da ti priđu blizu, da te dotaknu, i sjebo si se ko džoger. Zaraze te sa smrt. I postaneš isti ko oni.”

            “Koje sranje…”

            Džonson mi prilazi: “Ej, mali, pa ti si pokupio sve čokolade! To nije drugarski. Daj malo ovamo,” i počne da mi pretura po torbi. Buraz naviri iza police: “Pusti klinca: sam si mu reko da je sve njegovo.”

            “A, pa čekaj malo, nisam to mislio bukvalno. Ne može bre sve “Milke” za njega, mora da delimo!”

            Boban se takođe pojavi: “E, Džonsone, nemoj da ti jebem mater! Jebale te čokolade, idi u hladnjak i vidi dal se meso nije pokvarilo.”

            “Al vidi, stvarno nije fer – gle, celu policu pomeo!”

            “Čuo si šta sam ti reko.”

            Ovaj me preko pogleda, namerno nagazi jednu od razbacanih kesa s čipsom iz moje torbe, i ode ka vitrini s mesom.

            “E, u kurac! Usmrdelo se!” Onda se naceri: “Mali, ipak će mora da delimo te čokolade.”

            Boban vikne: “Ma, jebem te u usta krvava, pusti čokolade, daj da vidimo dal su barem čajne i dimljeno meso dobri.” Onda sam dođe do vitrine i kaže: “Ajde, ja ću. Ti idi pokupi testenine, brašno, šećer, ulje. Vidim li ti jednu kesu bombona u ranac, ima u dupe da ti je nabijem.”

            Ovaj stoji ukopan: usne mu drhte kao detetu. Pomislim da će da zaplače. Onda se natera da prozbori: “A što ti da uzimaš sušenice, a ja brašno? Pa vi oćete sve najbolje da pokupite, a za Džonsona – kurac! E, ne može tako. Misliš da sam ja glup, da ne vidim šta radite?” A onda, kao da shvata ko je ovde od koga jači, okrene se meni: “More, neće mene klinac da zajebava – daj tu torbu ovamo!” 

Grabi mi je iz ruku. Ja vučem. Drška se kida, čokolade i čipsevi se razlete po glatkom podu. On čučne i uzme da sakuplja “Milke”. Namrštim se, oči mi zasuze. Možda zato nisam ni registrovao kad mi se brat stvorio uz njega. Tras! kundakom u potiljak.

Džonson se prostre po čokoladama, ali se smesta prosvesti: “E, sad si se zajebo! Nisam ti ja ovaj balavac! Jebaću ti leš krvavi!” I skoči na noge, s palicom u zamahu. Bez razmišljanja se bacam na njega. Zagrlim kožnjak u zaletu i zanesem ga u stranu – samo da palica ne pogodi brata. Uspevam. Zajedno tresnemo u raf sa bombonama: desetine kesa pada s nama.

Onda – mrak! Ne znam koliko sekundi kasnije osetim jak bol, i krv u ustima: dva metra odbačen od njega, shvatim da me je munuo laktom i skoro mi pocepao obraz.

            “E, to nisi smeo da uradiš!” viče brat.

            “Neeeemoj,” vrištim ja, ali prekasno. Bang! Rupa u mesu nikne na Džonsonovoj levoj butini. Krv oblije novopazarski teksas.

            “Ehej! Koj vam je moj?” podvikne Boban, s pištoljem u ruci. Namršten.

            Đole se okreće ka njemu, s ispruženom puškom: “Nemoj.”

            “Džonsona nisi smeo da mi diraš! Sad vidim da sam se zajebo što sam te uopšte zvao u ovu akciju. Ajde, čisti se odavde s tim derletom. Pušku odloži na pod.”

            “Mora da se šališ,” kaže Đole.

            Džonson gunđa sebi u bradu tamo iza Bobana. Pokuša da se digne na noge oslanjajući se na palicu: oklizne se o sopstvenu krv, i bejzbolka zazveči na podu.

            Boban se na to trgne, mahinalno se osvrne – i Đole iskoristi priliku. Bang! Raznese mu šaku s pištoljem. Ponosan sam na svog brata. Nisam znao da je toliko dobar strelac. I da je tako plemenit. Gađao ga je u ruku, kao Zagor. A mogao je da ga ubije. Boban se skljoka, stegne desanku i zakuka: “Jaooo, jebaću ti mrtvu majku za ovo! Joooj, gle šta si mi uradio!”

            Vidim da je i Đole zbunjen, uplašen, a opet, na način koji ne umem da opišem jer ga nikad ovakvog nisam video – veličanstven. Gledam ga kroz suze za koje ne znam da li su od bola u obrazu ili od radosti u grudima.

            “Jesi li dobro?” pita.

            Više ne osećam bol. “Preživeću.”

            “Dobro,” kaže, dok ubacuje nove metke u dvocevku. “Pokupi to s poda, pa da idemo. Dosta smo dangubili s ovim kretenima. Pada noć. Keva nas čeka.”

            Setim se da je majka sama u kolima. I da je onaj treći ostao napolju, s pištoljem. Vidim u bratovim očima da misli isto. “Digni taj pištolj i pazi ovu dvojicu. Ako nešto probaju, pucaj u glavu.” Uzimam tu spravu s poda. Gadi mi se lepljiva krv na dršci, ali ipak pokušavam da je stegnem čvrsto. Đole ode do razbijenih vrata i gleda napolje.

            Boban mi kaže: “Sine, daj tu igračku da se ne povrediš…”

            Usmerim cev ka njemu, a levom sa gomile prosutih stvari dohvatim rolnu WC papira i bacim mu je: “Drži, i zamotaj to da ti ne iscure sva govna. Ako nešto probaš, izbušiću ti još jedan čmar.” Smeškam se. Ne znam otkud mi ova fora – sigurno sam pokupio iz nekog filma.

            On psuje, ali ja držim pištolj. Cepa rolnu, još uvek na podu, i obavija papir oko šake.

            Ja, osokoljen, kažem: “Šteta što nemaju ružičasti – manje se prlja.”

            Đole se vrati. “Jel' majka OK?” pitam. 

“U kolima je. Ali Bulidžu nigde ne vidim. Možda je pobegao kad je čuo pucnjavu. Ma ko ga jebe, daj da požurimo.” On uzima dve torbe koje je dotad već napunio, pomiriše nekoliko dimljenih kobasica iz hladnjaka, ubaci i njih, i kaže: “Idemo.” Iz moje torbe uzme jednu “Milku” i zafrljači je Džonsonu u lice: “Na, najedi se.” A Bobanu: “Žao mi je. Nije moralo ovo da se desi. Bez ljutnje. Šit hepenz.”

            “Ima da te nađem, gde god da odeš,” mrlja ovaj. “Sjebo si se ko džoger.”

            Đole uspravi dvocevku: “Samo dođi. Ovo će uvek da bude nabijeno, i spremno.”

            Izađemo. Napolju je mrak. Nigde nikog. Tišina.

            Pogledam prema kolima: naježim se. Majčino lice prislonjeno uz staklo, iskrivljeno u vrisak, ali ništa ne čujem. Izgleda da bi htela da izađe, a ne može da otvori vrata.

            Čujem šuškanje. Obojica pogledamo prema razvaljenoj trafici. Iz nje se promoli jedan od mrtvih. Đole opali, i raznese mu glavu u desetak parčića. Siđemo niz pet-šest stepenica i dođemo do kola. Telo bez glave drhti na pločniku. “Nemoj s te strane,” kaže mi. “Ne prilazi mu. Uđi na ova vrata. Čuo si da su zarazni.”

            Dok hvatam bravu, vidim da iz trafike izlazi još jedna prilika. Onaj koga su zvali Bulidža. Sad je i on žut u licu, bez izraza. Korača ka nama. Iz ruke mu ispadne poslednji Sex Club i raskreči se na asfaltu. On na to ne reaguje. Čini se da ga ka nama privlači nešto mutno, iznutra, što ni sam potpuno ne razume.

            “Uđi u kola!”

            Đole nišani. Bam! I – krv pljusne, mnogo više nego malopre. Ovaj je svež. Bulidži razneseno levo rame. Zatetura se, ali ne padne. Nastavi ka nama.

            U tom trenu iz samousluge izviri Boban; Džonson se vuče za njim.

            “Bulidža! E, jebem ti, pa zar i tebe pogodiše!? Na njih! Na njih!”

            Ovaj tupo gleda ka nama. Mi smo oni koji su mu naneli bol. Daleko smo. Plaši nas se. Onda se okrene ka glasovima, ka ulazu samoposluge. Krene ka njima.

            “Ama, šta buljiš ko kreten, trči i pali kola!” viče Boban, dok Bulidža prilazi i grli ga. On ga gurne, nehotice pravo na Džonsona koji tek što se jedva uspravio. Obojica se ispruže na stepenicama ispred samousluge. Džonson počinje da vrišti: “Aaaaa! Pa i Bulidža je postao kao oni!”

            Bobanova unezverena faca poslednje je što vidim pre nego što uskočim u golfa, kao deo uvežbanog tima, i buraz ga smesta startuje. Osvrnem se još jednom, i vidim ih kako mašu rukama iza nas – patetične figure koje se istope u mraku. 

Dok se udaljavamo, pitam majku: “Jesi li dobro?” Ona je na ivici histerije, pa i dalje od toga. Jedva promuca: “Jao, šta je ovo… Šta se dešava?… Samo je ušao unutra… u trafiku… da nešto uzme… Nije primetio ovog drugog… I… i… Nisam mogla da otvorim vrata… Onda sam čula pucanje… Iz samousluge… Jeste li vi dobro? Šta ti je to na obrazu? Daj da te vidim…”

            “Dobro sam, mama,” kažem. “Nije mi ništa.” Stvarno to mislim. Osećam da sam u kola ušao jači, čvršći nego kad sam iz njih izašao.

            Prilazimo kiosku na raskrsnici: velika grupa mrtvaca još uvek se vrzma okolo. Izgledaju kao penzioneri koji čekaju da stigne hleb, pa da oforme red. Na kružnom toku se uključimo na auto put što vodi prema Bugarskoj. Kraj nas prošiša džip: iz njega se čuje glasna tehno muzika, a neki ćelavi lik izvirio kroz prozor i maše pivskom flašom: “Jiiiiii-haaaaaaaaa!”

            Majka jeca: “Gotovo je. Ovo je kraj sveta... Kraj sveta.”

            Ja i dalje osećam krv u svojim ustima. Vrhom jezika istražujem posekotinu s unutrašnje strane obraza. Put nas vodi ka mračnim brdima ispod gustih oblaka na istoku. Dok jurimo prema Sićevačkoj klisuri, predvečerje prelazi u noć. Uskoro će sedmi dan otkako je ovo počelo.

            “Kraj sveta…” ponavlja majka.

            Tešim je: “Ko zna zašto je to dobro.”

***