Odlazak na Prokletije – vrh Đeravica

Pre tri godine objavio sam roman PROKLETIJE, koji je, pored ostalog, i moja oda jednom fascinantnom, egzotičnom, krajnje inspirativnom predelu na krajnjem jugu Srbije (trenutno okupiranom) koji je, osim vanrednim, unikatnim estetskim bogatstvom, pregnantan i simboličkim značenjima i konotacijama.

Ko je čitao roman, zna o čemu pričam. A ko nije – šta čeka? Da se sasvim rasproda? Knjige nema u knjižarama, ali ima još malo kod autora – pišite na dogstarr666 at yahoo dot com. Cena je 1.200 din sa uračunatom poštarinom, ili 1.000 din naživo. (Da, PROKLETIJE se nadovezuju na roman NAŽIVO ali mogu se čitati i nezavisno. Ko želi i NAŽIVO, ima i toga, za sad, samo kod mene.)

Tokom svih ovih godina dobio sam razne prijatne i pametne komentare čitalaca PROKLETIJA. Čak 40 rivjua možete i sami pročitati na stranici o ovom romanu na GUDRIDSU. 

Druge reakcije su mi došle mejlom ili preko Fejsbuka, kao ovaj kratki ali slatki osvrt iz Švedske:

„Odavno nisam ovoliko uzivao u knjizi. Mislim da sam je “pojeo” za 3-4h citanja kada se sve sabere. Moram priznati da sam malo strepeo, kao sto obicno strepim od nastavaka odlicnih knjiga. Nazivo ima posebno mesto u mom srcu jer smatram da niko nikada nije uspeo tako dobro da opise beznadje i besmisao devedesetih u Jugoslaviji kao ti u toj knjizi. No, drago mi je da sam bez razloga brinuo. Prokletije su prokleto fantasticna voznja od prve do poslednje stranice.

Bilo bi steta ovo ne prevesti bar na engleski i objaviti jer mislim da bi imalo odlicnu prodju.

Hvala sto si Prokletije podelio sa svetom. Sa nestrpljenjem cekam sta ces sledece objaviti.“

 

            Ali sasvim posebno mesto u mom srcu zauzimaju omaži poput ovoga što sledi ispod – a to je exkluzivni putopis direktno sa Prokletija, koji je samo za ovaj blog napisao moj stari poznanik i čitalac, Mladen Antić, inače planinar, kojem i ovom prilikom zahvaljujem i na textu i na svim donjim fotkama koje su uslikali on i njegova družbenica, Dana Aleksić.

            Uživajte!

 

Odlazak na Prokletije – vrh Đeravica

Foto © Mladen Antić & Dana Aleksić, for The Cult of Ghoul, Inc.

Text © Mladen Antić, for The Cult of Ghoul, Inc.

 

Plav (Crna Gora), dana 31. Jula 2024. godine

Ovo je trebalo da izgleda kao klasičan planinarski izveštaj: “Vreme polaska, start staze, nadmorska i prosečna visina, vremenski uslovi, trajanje uspona….”  Ne! Ova planina je nešto potpuno drugačije, mesto gde se gube cifre, metrika, geologija, klimatologija… sve, tamo se sve gubi osim onog osećaja koji mi se i sada vraća dok pišem o “njima”.

Kao klinac sam poznavao skoro sve planine u našoj zemlji, ali su mi uvek pažnju privlačile Prokletije, kako zbog braon mrlje na fizičkoj karti Jugoslavije, tako i zbog samog naziva koji mi je bio mističan, zlokoban ali i privlačan.

Kasnije, na PMF-u u Nišu smo ih obrađivali iz geologije i geomorfologije, naravno zahvaljući velikom Cvijiću, ali ne u toj meri koja bi mogla da zadovolji moje apetite. Vremenom, kako se izgubila geografija kao nauka u našoj zemlji, tako se kod mene izgubilo interesovanje o toj planini, u jednom trenutku sam i potpuno prestao da mislim o njoj.

A onda, nakon mnogo godina se pojavila knjiga “Prokletije” koju je napisao Dejan Ognjanović. Naslov me je privukao, reših da je pročitam i nisam se pokajao. Knjiga ne predstavlja naučno delo ali je napisana tako da svako ko je pročitao knjigu ima osećaj kao da je već nekada bio tamo.

 

Upravo je ta knjiga imala snažan uticaj na mene, želja da konačno odem na Prokletije. Želja se povampirila, nešto me je vuklo baš kao u snovima kada te nešto zove iz tame, tebe je strah, ali ipak ideš…

I otišao sam.

Početkom jula predložih devojci da odemo negde da iskoristimo godišnji odmor. Znam da voli planine pa sam joj dao neke predloge šta bismo mogli da obiđemo: Maglić, Vihren, Šara, Prokletije…. U sebi sam iz sve snage navijao za poslednju opciju što se i desilo.

Dana 27. Jula smo se spakovali i otišli u Vusanje, podnožje Prokletija. Prva tri dana smo obišli standardne planinarske rute: Zla kolata, Popadija i Hridsko jezero. Četvrtog dana sam planirao da odemo na Visitor i obiđemo jezero ali je lepša polovina bila “dežurni krivac”, predložila je Đeravicu. Posle kraćeg razmišljanja sam prihvatio predlog.

Đeravica je vrh koji se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije. Nekada je bila najveći vrh u SR Jugoslaviji sa svojih impozantnih 2656 metara, ali iako je bio poznat vrh na njega se nije toliko išlo. Naročito ne nakon 1996. godine jer je izbio građanski rat na Kosovu.

Raspitivali smo se o vrhu kod lokalaca i planinara, niko nije bio oduševljen našom idejom, predlagali su neke druge lokacije, pričali su nam o ratu, istoriji, o promenljivom vremenu, surovom predelu, predugačkoj stazi. Nisu nas pokolebali.

Dan pred polazak smo se obratili pograničnoj policiji u Plavu koja nam je izašla u susret i izdala nam dozvolu da možemo da pređemo granicu Crne Gore prema Kosovu ali su nam naglasili da moramo mejlom da obavestimo i Kosovsku pograničnu policiju. Naravno, sa Kosova je stigao negativan odgovor.

Bez obzira na kosovski mejl, glas iz tame nas je dozivao. Rančevi su spakovani i kreće se u 4 ujutru, pošli smo uz izgovor: “Pa dobro, idemo samo do prevoja Ćafa Bogićes (granice) pa ćemo da se vratimo, saaamo da bacimo pogled šta ima preko.”

Tu noć pred uspon sam imao noćne more, budio sam se mnogo puta. Sat je zvonio, nije mi se polazilo.

Ipak smo krenuli. Zahvaljujući dobrom vozaču (mojoj devojci), terenskim vozilom smo se približili 3 km do prevoja kod mesta Hodžina ravan i odatle krenuli pešaka velikom uzbrdicom do mesta Ćafa Bogićes, gde se prelazi na drugu stranu. Na prevoju nije bilo nikoga od graničara pa smo rešlli da zagazimo ka vrhu.

Kako smo započeli spust tako nas je sačekao hladan vetar i beskrajna visoravan prošarana borićima, klekama i belim stenama čudnih oblika, iza visoravni su se ređali oštri crni vrhovi. Obično bih se oduševio prizorom ali ovog puta mi se nije išlo dalje, vraćalo mi se nazad, makar samo jedan metar da uđem u Crnu Goru, samo jedan metar od Ćafe Bogićes i biću spasen.

Ali smo nastavili dalje, vuklo nas je. Dok smo hodali čuli smo razne zvukove, okretali se, tražili pogledom da vidimo makar jednog planinara da bi nam bilo lakše, ali nikoga nije bilo, tišina. Bele stene su ličile na ljude, a kod mesta Rupa dobroš smo naišli na grob vojnika OVK.

Prema priči meštana na ovom mestu se desila velika borba 1998. godine između naše i albanske vojske, ceo taj potez je bio natopljen krvlju vojnika i sa jedne i sa druge strane, što nam je dodatno povećavalo nemir.

Uprkos sunčanom danu, ovo mesto mi je delovalo negostoljubivo, u jednom trenutku sam se osećao kao jedan od vojnika u pomenutoj knjizi “Prokletije” dok su se probijali kroz nepristupačne predele. 

Staza je počela da se gubi kroz kleke i borovnice da bi ponovo bila vidljiva kod još jednog groba i do mesta gde se nalazi još jedna ćafa (prevoj) koji će nas još više odvojiti od bezbedne zone i dovesti nas u još jednu slepu dolinu, nekadašnji cirk gde se nalazi Ljićeni i Tropojs (Tropojansko jezero) koje svojom mrtvačkom mirnoćom uprkos vetru izaziva jezu ali i divljenje.

Nastavili smo dalje ka vrhu, žureći da se što pre vratimo odakle smo došli, oko nas su se smenjivali predeli, crne visoke stene sa šiljatim vrhovima, jedna od njih je Krši i Zi (crni krš) koja je sa svojim šiljatim vrhovima podsećala na zamak iz horor priča.

Muk, tišina, škriljave stene obeležene flekama od udara gromova, mala plava cirkna jezera u dubokim uvalama (koja su tokom popodneva postala crvena), morene nekadašnjih lednika, mračni otvori pećina i okapina koje podsećaju na buljave oči i vrh Đeravica koja se izdiže poput neosvojive tvrđave.

Put nas je vodio preko nekoliko prevoja, Ćafa dobri dol (Pećki prolaz) koji spaja Albaniju i Srbiju (Kosovo), zatim mesto Juničke pločice koje predstavlja kameni plato dugačak nekoliko kilometara, pa ponovo dolazimo do crnih stena (Vokšanske pločice). Ravni platoi se smenjuju sa nepreglednim provalijama što dodatno stvara konfuziju bez obzira na topografsku kartu, vojnu busolu, gps uređaje i jedva vidljive planinarske oznake iz perioda bivše Jugoslavije, nekako uvek misliš da si se vratio na isto mesto i da ideš u krug.

Na par kilometara od vrha došli smo do Velikog jezera (Srcoliko jezero – Ljićeni i zemer) koje predstavlja najveće jezero u tom delu Prokletija. U ovom jezeru voda izbija iz velike dubine tako da je površina jezera blago zatalasana.

Iznad jezera se izdiže još jedan crni vrh koji se sastoji od masnih škriljaca koji preteći stremi ka nebu. Popeli smo se na njega i konačno ugledali Đeravicu u punoj veličini koja sa dva svoja oštra vrha podseća na glavu psoglava. U podnožju Đeravice su se crvenela dva mala jezera (Đeravička).

Od podnožja do vrha nam je trebalo oko sat vremena po veoma klizavim stenama. Vrh se sastoji od gomile razbacanih oštrih stena, oblikovanih od nekadašnjih lednika, gromova i temperature. Na vrhu koji je nekada predstavljao simbol Savezne Republike Jugoslavije se nalazi polusrušeni kameni stub sa jarbolom na kome se vijori zastava Albanije i sa metalnim amblemom OVK.

Iako je bilo podne, požurili smo nazad sa vrha, iskreno, bez obzira na lepo vreme i dugačak dan želeo sam da što pre odemo sa ovog mesta. Mesto je prelepo, ali je takođe bilo nešto što je sve vreme lebdelo iznad nas u vidu neke strepnje, jeze, senke, nekog lošeg osećaja.

 

Gazili smo natrag po visoravni gde je pre samo 26 godina ležalo mnogo mrtvih ljudi, gde je krv natapala jezera i planinske potoke. Mesto gde se nekad ujezerila velika koncentracija zla.

Pola šest je popodne, nalazimo se na Ćafa Bogićes, poslednji put se okrećemo i gledamo kako senke gutaju prostor na kome smo se nalazili pre nekoliko trenutaka. Kreće spust ka bezbednoj strani. 

Prepuni utisaka ostavljamo sumrak za nama, crne vrhove, krševe, crvena jezera, morene i glavu psoglava – Đeravicu i radujemo se što smo se izvukli na drugu stranu pre mraka.

Da li je pisac Prokletija nešto slagao?

 

p.s. Želim da se zahvalim Jovanu Cvijiću, Dejanu Ognjanoviću i Dani Aleksić.

Uskoro poskupljuje poštarina! Naručujte sad!

Dragi moji čitaoci, sadašnji i budući, doznao sam iz pouzdanih insajderskih izvora sledeće: od 1. jula cena poštarine za „CC PAKET“ biće skoro duplirana: ono za šta sad plaćate 200 din, od 1. jula biće oko 340 ili 350 din.

            Otkako su prošle godine u Pošti Srbije abnormalno podigli cenu za Post Express, veliki broj ljudi prebacio se na CC PAKET kao na jeftiniju a jednako pouzdanu opciju: ima tracking, pouzdano je, stiže prilično brzo – možda ne „danas za sutra“, ali u 90% slučajeva to je „danas za prekosutra“. Kome se ne žuri, može za smešnih 200 din da dobije paket težine do 3 kg.

            E, pa, dragi moji – ovu uslugu po ovoj ceni možete dobiti još nedelju dana, pre nego što cena bude duplirana.

            Ako ste se do sada premišljali i preračunavali i odlagali i čekali „Zlatno doba“ – ne čekajte više! Naručite moje knjige NAŽIVO (1.000 din), PROKLETIJE (1.000 din), ZADUŠNICE (1.000 din), DIVLJA KAPELA (900 din) i KULT GULA (900 din), i dobijte ih sa ptt-om od samo 200 din – ako mi narudžbinu pošaljete do 29. juna najkasnije!

Pišite mi na mejl dogstar666 at yahoo dot com sa svojim odgovorom na pitanje: „What’s your pleasure, Sir / Madam / They / Them?“

            Inače, ako želite ZAVODNIKA, ja odavno nemam extra primeraka, a bojim se da ih nema ni kod Orfelina, mada, proverite na mejl: orfelinns@gmail.com. Izgleda da je ta knjiga rasprodata: možda ima neki komad preostao u knjižarama. To znači da ćemo morati najesen da radimo 4. izdanje! 

 

            I kad sam već kod Orfelina, jedna loša vest: štamparija jezivo kasni sa najnovije dve Orfelinke! GOLEM i NESMIRENA PRAŠINA neće biti gotovi pre sredine jula! Navodno, zbog nestašice papira… 

Sreća u nesreći: poskupljenje poštarine nikako neće uticati na vaše narudžbine kod Orfelina, tj. ptt će vas koštati kao i do sada, čak i za knjige koje će vam stići u julu.

            Što se tiče cena za druge poštanske usluge – npr. preporučena tiskovina – oko toga moj izvor u Pošti nije znao da mi pouzdano odgovori da li će poskupeti: „možda neće, ali sigurno hoće.“ Videćemo posle 1. jula. Paket sasvim sigurno hoće.

            Stiglo je leto, sezona je odmora, pa ako vam neka moja knjiga fali – sad je pravi čas da sebi obezbedite kvalitetnu literaturu za na plažu, ili za u debelu hladovinu.

            Idealno, za u pećinu kakva je Ravništarka, iz koje potiče foto-sesija sa PROKLETIJAMA, načinjena tokom mojeg nedavnog, junskog izleta u Homolje… Temperatura 12 C!

            P.S. U Beogradu, ako se tamo zateknete, ili nekom nesrećom baš tu živite, moje se knjige mogu kupiti u striparnici DARKWOOD u TC Zeleni venac i u MUZEJU PARANORMALNOG u Lominoj ulici, pedesetak metara podalje od TC Z. Venac…

AGELAST podkast: Dejan Ognjanović o HORORU!

 „Agelast“ podkast je projekat Galeba Nikačevića. Radi se o jednom od najgledanijih podkasta u Srbiji – zapravo je u samom samcitom vrhu, ako se odatle izbace kojekakve Bake, Prasići i slična menažerija, a ostave samo pristojni.

            „Agelast“ je podkast koji ne pokriva uski krug tema ili žanrova: jedne nedelje može biti o ekonomiji, sledeće o stanju na Bliskom Istoku, pa onda neki profesor o obrazovanju, pa Olja Bećković, pa ekstremni sportisti, ronioci, speleolozi, pa Marčelo, pa experti o Rio Tintu, pa stripadžije… A sa svima njima Galeb razgovara živahno, srdačno, sočno, duhovito, lucidno i odlično pripremljeno…

Ukratko, ako bi trebalo da formulišem jedan kišobran koji objedinjuje sve te raznorodne goste, mogao bih reći da su svi oni dobro poznati i ostvareni u svojim „disciplinama“, da su najbolji ili među najboljima, da su među najpozvanijima i najkompetentnijima da o svojoj temi pričaju. 

U prethodnim godinama Galeb je ugostio niz ljudi vrednih slušanja, a neki od njih su po tome šta rade vrlo bliski tematici ovog bloga, pa vam stoga pre svega i iznad svega preporučujem, ako su vam dosad promakle, epizode u kojima su gostovali Aca SRPSKI FILM Radivojević, Danilo SRPSKI VAMPIRI Trbojević, Bob MONOLIT Živković, Igor TEXAS KID Kordej… Sve ih imate na Jutjubu.

A sada sam se ovoj vrloj družini i ja pridružio. Nedavno smo, tokom mog boravka u Beogradu, na FEST-u, usnimili moje gostovanje, i ta epizoda sada je javno dostupna za gledanje, pod naslovom „Horor: Od gotskih romana 18. veka do savremenih bestselera | Dejan Ognjanović“.

Zvanična najava kaže:

„Naš novi gost je Dejan Ognjanović, književnik, književni kritičar i filmski kritičar, urednik, prevodilac i esejista. Verovatno najveći stručnjak za horor u našoj zemlji, ali i jedan od vodećih stručnjaka za ovaj žanr i u međunarodnoj zajednici.

„Prvi je u Srbiji i u regionu odbranio doktorsku disertaciju u celosti posvećenu horor žanru – poetici horora. Važi za vodećeg poznavaoca horor žanra na Balkanu, što u književnosti što u kinematografiji. Autor je više romana, kao i kratkih priča, poput romana „Zadušnice", sa kojim je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, ili zbirka priča „Divlja kapela i druge priče", ali nabrajati celokupno njegovo stvaralaštvo zauzelo bi previše mesta. Njegov blog „Cult of Ghoul" je mesto okupljanja za sve strastvene ljubitelje horor žanra, a ove godine je ponovo nominovan za svetsku nagradu „Rondo Hatton Classic Horror Award", koju je inače osvojio već prethodne godine za najbolji članak o hororu.“

            Ja sam vrlo zadovoljan kako je ovaj razgovor od puna 2,5 sata ispao: mislim da je unikatno opušten, vickast a istovremeno ozbiljan, informativan kako za ogrezle fanove tako i za buduće inicijante u horor, i zaista ga vredi pogledati/poslušati, bez obzira da li moje aktivnosti pratite već četvrt veka, 10-15 godina, ili ste juče prvi put čuli za mene, Orfelin, Ghoul Press…

Inače, imate na mom blogu već desetine linkova za razne moje intervjue, TV gostovanja, u trajanju od 10-30 minuta, ali ovaj u „Agelastu“ nije „tek još jedan u nizu“, iz više razloga. Pre svega zbog tog maratonskog trajanja, koje priču čini opuštenijom, jer ne moram da u što kraće vreme sabijem što više informacija i epp-a. Pored toga, ono pruža priliku da se detaljnije, šire i dublje zaista ČUJE i upozna osoba, da se razotkrije i ona, i tema o kojoj govori, na način koji svedeni TV ili radio prilog prosto ne dopuštaju, jer tamo sve mora da bude No Time Tolouse! Wham-Bam-Thank-You-Ma’m!

Zatim, moram naglasiti, ovaj je razgovor poseban i zbog voditelja: najčešće, silom prilika, intervjue dajem novinarima koji o hororu nemaju ni najblažeg pojma (kao ni o mojim knjigama, koje jedva ako su prelistali), pa postavljaju najprostodušnija pitanja i izbacuju najprostodušnije komentare, a razgovor je onda nužno srozan time. Za razliku od njih, Galeb ima elementarnu predispoziciju u vidu činjenice da je studirao svetsku književnost, a ne novinarstvo, prava ili ništa, kao mnogi „novinari“, ali i to da je prirodno inteligentan i duhovit i stalno budan (tokom snimanja), plus – da se pripremio za razgovor daleko temeljitije od novinara koji imaju pred sobom na papiru isprintano nekoliko pasusa skinutih sa neta, i moju knjigu koju su prelistali par minuta pred uključenje kamera.

Širok je raspon tema koje smo pokrili u ovom razgovoru, od horora uopšte, kako je i zašto nastao (pre svega u književnosti, mada govori se i o filmovima), šta ga posebnim čini, koji su najbolji pisci, zašto su baš E. A. Po i H. F. Lavkraft tako značajni, koji su savremeni inostrani pisci najbolji, ima li horora u Srbiji i kakav je domaći, te naravno i ponešto o mojim zlodelima, a naročito o najnovijim ZADUŠNICAMA…

            Zato, da ne dužim dalje – evo linka, pogledajte, podržite ovaj vredan i kvalitetan podkast, pa napišite u komentarima kako vam se ovo čini.

Evo mog gostavanja u „Agelastu“ na ovom linku, da ga gledate na Jutjubu ako kliknete UPRAVO OVDE.         

 

 P.S. A ako vam je malo 2,5 sata moje priče o hororu i hoćete da lepo zaokružite na puna TRI sata, evo vam još pola sata moje najnovije žvake – ovog puta za RADIO BEOGRAD 2, i emisiju „Gutenbergov odgovor“ koju uređuje i vodi Saša Ćirić! Emitovana je 8. marta, na dan uoči Zadušnica, i pretežna tema je – moj roman ZADUŠNICE! O njemu kod g. Ćirića imate savršenu dopunu i detaljniju elaboraciju.

Poslušajte me, u drugoj polovini ove jednočasovne emisije, počev negde oko 30-og minuta, OVDE:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5382611/aperkat-na-zadusnice.html