KIČMA (1975)

 

Umro je Vlatko Gilić (1935-2026), reditelj turobne, a po meni i hororične KIČME, i niza zaista prvorazrednih kratkih filmova svetskog ranga. Nek počiva u miru.  

O KIČMI sam pisao u studiji U BRDIMA, HORORI (2007), a o njegovom opusu imate kratak esej u zborniku NOVI KADROVI (2008) koji smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Gilić je u toj knjizi prisutan na moj predlog. U to vreme KIČMA je bila nepoznanica i najvećim filmskim znalcima, a kamoli široj publici. Ja sam je prvi put gledao sredinom 1980-ih, imao sam tek 10-ak godina, neke srede u 20h uveče, i tada mi se urezala u um, a i dublje...

Gilić je jedna fascinantna figura. U vreme kada sam pisao U BRDIMA, HORORI film je jedva bio dostupan u vrlo lošoj kopiji, reditelja još nisam bio sreo niti video njegove – tada takođe nenalažljive – kratke filmove, niti sam o njemu imao gde da se obavestim. Plus, sad kad sam pogledao moj tekst od tada, zapažam i par materijalnih grešaka – jedna vezana za zaplet, a druga za podelu uloga. Sve je to promenjeno u međuvremenu. KIČMA je bila na nekolikim televizijama, pa se danas može skinuti sa neta u solidnoj, mada nesavršenoj kopiji. Gilića sam upoznao i sreo se s njim jednom, pa smo porazgovarali uoči mog pisanja i priređivanja knjige NOVI KADROVI; tom prilikom mi je dao VHS kasetu sa svojim kratkim filmovima – koji su me oduševili.

Kada sam prošle godine kopao po filmskim i drugim časopisima po Narodnoj Biblioteci Srbije i po Biblioteci Kinoteke, radi moje upcoming knjige DOLAZAK HORORA: FILM i druge upcoming knjige, FILM STRAVE NA BALKANU, iskopao sam BRDO odličnih i vrlo rečitih članaka i rivjua o Giliću i njegovim filmovima, a pre svega o KIČMI. Suprotno nekim nagvaždanjima danas, o Giliću se zapravo pisalo prilično MNOGO. Nije on nikakva skrivena tajna – za one koji prate stvari. Uglavnom, biće sve još jasnije kada budem sistematizovao svoje iskopine i kada produbim moju analizu KIČME u narednoj knjizi. A do tada...   

 

            Nudim vam ekskluzivno na blogu odlomke iz dva teksta, i jedan ceo.

            Prvo je početak mog poglavlja o KIČMI... iz knjige U BRDIMA, HORORI (odavno rasprodate, nenabavljive – ali u pripremi je novo, prošireno izdanje).

            Ispod toga imate početak eseja o Giliću koji je napisao Srđan Vučinić, za zbornik NOVI KADROVI, koji još uvek možete kupiti (izdao nas CLIO).

            Na samom kraju je članak iz dnevnih novina, pre snimanja KIČME, gde reditelj govori o tome šta namerava s tim filmom...

 

 

KIČMA (1975)

(c) Dejan Ognjanović

iz knjige U BRDIMA, HORORI

 

Moglo bi se diskutovati o žanrovskoj pripadnosti ovog filma: on svakako nije bio zamišljen kao horor film, međutim krajnji rezultat je tako neodoljivo blizak egzistencijalističkim hororima Dejvida Kronenberga da nam to daje za pravo da ga uvrstimo u priču o srpskim filmovima sa jakim elementima horora. U tome nas učvršćuje rediteljevo posezanje za tipičnim elementima žanra: ikonografijom (izmaglica tajanstvenog porekla), ambijentima (krematorijum u ovom filmu realizovan je i usnimljen kao gotska, nadrealna zgradurina, kao prostor izvan ovoga sveta) i motivima (najezda samoubistava, otuđeni protagonista koji se približava misteriji samo da bi na kraju i sam bio njome uništen). Uostalom, horor nije nužno posvećen izazivanju strave i šoka po svaku cenu: atmosfera teskobe i gnušanja koja natapa KIČMU bliska je autorskim, umetničkim filmovima koji su se okoristili tropima horora, poput Kronenbergovih, ili radova Dejvida Linča, Andžeja Zulavskog, Alehandra Jodorovskog i drugih. Ovim se ne želi reći da Gilićev film doseže nivoe remek dela pobrojanih autora, već samo da im je blizak po svojim ambicijama i, umnogome, stilskim sredstvima kojim iskazuje svoju priču.

            O ovom je naslovu malo pisano kod nas, pored ostalog i jer se radi o retko prikazivanom filmu naglašenog artizma koji kao da je svesno prigrlio opskurnost i nekomunikativnost. Njegovog autora, Vlatka Gilića, mnogi inostrani filmski teoretičari smatraju jednim od nekolicine najznačajnijih jugoslovenskih režisera svih vremena (rođen u Podgorici, živeo, radio i umro u Beogradu). Svedočanstva toga su, pored ostalog, Srebrni Medved u Berlinu 1970. za kratki film IN CONTINUO, te učešće u glavnom programu Festivala u Kanu 1977. upravo sa filmom KIČMA. Treba li onda uopšte da čudi što je u rodnoj zemlji ovaj originalni i u mnogo čemu avangardni stvaralac bio marginalizovan i što ovde nikada nije bio na pravi način prepoznat?

            KIČMA je nastala iste godine kada je svoje postojanje bioskopskoj publici obznanio Dejvid Kronenberg sa svojim prvim igranim filmom JEZA (Shivers, 1974; van Kanade prvi put prikazan 1975). U oba slučaja radi se o filmovima-ekscesima: pojavili su se skoro niotkuda, ni nalik ičemu sličnom u svojim kinematografijama, i –kao posledica toga- bili su u svojim sredinama opšte popljuvani kao degenerisani proizvodi vredni prezira, ili barem kao nepotrebne stranputice. Kronenberg je imao tu sreću da je svoju radikalnu filozofiju i stil upakovao u donekle prepoznatljive žanrovske matrice, pa je JEZA, iako oštro napadnuta od kritike, barem imala odličnu finansijsku prođu kod publike, i omogućila dalji rad ovom režiseru. Gilić u svojoj sredini nije mogao da računa na komercijalni odziv sa jednim tako radikalno različitim filmom, te je posle loše prođe KIČME kod domaće publike i kritike uradio još samo jedan, pet godina kasnije.

KIČMA sa JEZOM deli ambijent urbanih višespratnica, kao i likove – otuđene, bezosećajne, obezljuđene zombije, neprestano na ivici violentnosti. Tu je, takođe, i isti osnovni motiv: fantastična pošast koja apeluje na biološko biće ljudi, otkrivajući u njima prazninu i zverinjost i ljušteći slojeve kulture i civilizacije, pretvarajući ih u golo drhtavo meso i budeći u njima nagon za smrću. Sa Kronenbergovim filmom KIČMA još deli i atmosferu klaustrofobične nelagode u urbanom sivilu gde soliteri preuzimaju uloge nekadašnjih kula gotskih zamkova, i gde opresija u jednakoj meri dolazi spolja kao i iznutra. ONI DOLAZE IZNUTRA glasio je alternativni naslov JEZE, i on bi se mogao podjednako upotrebiti i za Gilićev film u kome je spoljašnja pretnja samo katalizator unutarnje mučnine i egzistencijalne jeze.

            KIČMA zaista stoji u okviru srpske kinematografije poput tuđinskog artefakta koji je pao s neba na jalovo tlo bez nutritivnih elemenata koji bi podstakli klijanje i množenje. Naime, među dotadašnjim srpskim filmovima koji su se usuđivali da propagiraju nekonvencionalne ideje (pretežno u okviru tzv. 'Crnog talasa') 'subverzivnost' se iscrpljivala u sociološko-političkom domenu, kroz dosadno, realističko (gotovo dokumentarističko) ocrnjivanje 'idile' samoupravnog socijalističkog društva. Radikalnost KIČME ogleda se u činjenici da ona sasvim napušta bukvalistički tretman realnosti, i opredeljuje se za satiru koja ide dublje i dalje od banalne društvene kritike –dotičući se mračnih aspekata ne samo tadašnjeg društva, već i psiho-biološkog, pa time i metafizičkog aspekta ljudske egzistencije uopšte. Sa svojom opresivnom, gotovo nihilističkom atmosferom organske i duhovne propasti ovaj je film bliži kasnijim Kronenbergovim filmovima, pre svega UKLETIM BLIZANCIMA (Dead Ringers, 1988) i SUDARU (Crash, 1996) nego bilo čemu nastalom na ovom tlu pre ili posle njega.

(...)

 

 

Srđan Vučinić

MAPE APOKALIPSE

Kičma Vlatka Gilića u svetlosti današnjeg iskustva

(iz zbornika NOVI KADROVI)

 

            "Sto hiljada tona gasova truje građane Beograda... Raste procenat samoubica u svetu..." – ponavlja savršeno monotoni, bezlični glas prodavca novina u jednoj od uvodnih scena filma Kičma, snimljenog davne 1975. godine. Konstatovati danas, trideset tri godine kasnije, zagađenje velikih gradova, ili uporediti čitav svet sa "velikom kantom za đubre" koja preti da sagori od vlastitog otrova, predstavljalo bi tek opšte mesto, jedan od poznatih novinskih naslova. Sumnjam da je i u vreme kada je film nastao sam motiv nesnosnog smrada koji se širi delovima Beograda mogao predstavljati nešto novo. (Kada kažem novo, mislim na problematiku stvarnosti, a ne fikcije. Kao film sa temom ekološkog i mentalnog zagađenja, Kičma je svakako predstavljala novinu u jugoslovenskoj kinematografiji.)

            Cilj koji Gilićeva Kičma zbilja ostvaruje je uzdizanje fenomena ekološkog zagađenja na nivo univerzalne metafore. Kičma je jedno od onih malobrojnih filmskih dela koja pokušavaju da iscrtaju celovite mentalne mape savremene civilizacije. Naravno, nije teško zaključiti da je zagađenje u Kičmi pre svega duševno; da dolazi iznutra, iz samih ljudi, tih insektoidnih žitelja Gilićevog nekropolisa, lišenih emocija, na čudan način upokojenih znatno pre vlastite smrti. Glavni junak filma, mikrobiolog Pavle (Dragan Nikolić), pokušava da pronađe misteriozni sastojak u krvi samoubica, u potrazi za antitelom pred kojim bi, možda, bolest suicida ustuknula. Istovremeno, doznajemo da smrad koji se širi gradom, proizvodeći dalju seriju samoubistava i smrti, dolazi iz krematorijuma – od spaljenih leševa samoubica. Krug je tako na savršen način zatvoren: spoljašnje i unutarnje zagađenje bivaju izjednačeni, vezani u nepogrešivi ciklus umiranja i samouništenja. Možda je zbilja krv ona misterija iza koje se krije konačni odgovor – onaj rezervoar krvi koju će, ubijajući se nakon smrti voljene osobe, Pavle ostaviti za sobom u velikoj staklenoj posudi. Ta, već pomalo usirena krv u poslednjem kadru Kičme – iskrsava pred našim očima poput Sfinge, da bi nam iznova postavila pitanje o zagonetki ljudske prirode.

            Tajna čojku čovjek je najviša, ovako glasi jedan Njegošev stih iz Prologa Luče mikrokozma. Mogao bi to biti zapreteni smisao ne samo Gilićevog filma, već i svih katastrofičnih scenarija koji na početku XXI veka dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Nedavno smo upoznati sa nekim prognozama naučnika prema kojima čovek ima još svega nekoliko godina da zaustavi i ublaži pogubne efekte globalnog zagrevanja. Kobni, nezaustavljivi faktor u ovom apokaliptičnom scenariju očigledno je sam čovek, tajna najviša. Narastajuća pohlepa i opsednutost profitom predstavljaju tek aktuelne manifestacije autodestruktivnog nagona, duboko svojstvenog ljudskoj vrsti. Frojd i njegovi sledbenici koristili su za njega ime pozajmljeno iz mitologije (Tanatos) ne bi li time označili nagon smrti. U literaturi se, znatno pre Frojda, javlja ona Gogoljeva sintagma "mrtve duše" – stvorena u nameri da opiše dekadentni duh modernog vremena, epohe humanizma i prosvetiteljstva u Evropi i Rusiji. I likovi Kičme, automatizovani, groteskno pomereni u stanje sumanutog straha i podozrenja, predstavljaju mrtve, tačnije ubijene duše. Od depresivnog, plašljivog samoubice, komšije Pepija (Pepi Laković), mahnitog suseda koji traži olakšanje u davljenju psa (Milutin Butković), do devojaka kojima osećaj smrada ukida potrebu za lezbijskom vezom, ili lekara koji ispred sobe za obdukcije hladno govori glavnom junaku "Ovde se znaju obaveze mrtvaca... Javiće vam kad je mrtvac slobodan" – svi oni su na svoj način oboleli od smrti. 

Naravno, možemo reći kako je svaki čovek  samim činom rođenja oboleo od smrti – nije potrebno navoditi mnoge izvore, od antičkih mislilaca do Šekspira i filozofa egzistencije, koji nam vraćaju u svest ovaj zlokobni refren. Ali, jedno je biti svestan smrtnosti, a drugo biti za života sahranjen; hodati i govoriti, a zapravo kriti iza te spoljašnjosti nešto odavno preminulo. Poput tebanske kuge širi se smrad u filmu Kičma, vodeći sigurno do ubice skrivenog u ljudskim dušama, do virusa smrti i samouništenja koji upravlja tim čovekolikim ljušturama. Time se Gilić približava onim sineastima (među kojima su i Tarkovski, Hercog, Godfri Ređio ili pozni Kurosava) koji za aporijom savremene civilizacije tragaju kroz antropološko pitanje, kroz propitivanje duhovne devijacije koja je vremenom razorila čovekovu harmoniju sa univerzumom. 

            Struktura Kičme mogla bi se opisati kao kružno kretanje, ciklično ponavljanje mitskih motiva. Tako se ljubav Ahila prema mrtvoj Pentesileji, kraljici Amazonki, koju negde na početku evocira pisar krematorijuma, vraća i obnavlja kroz zaljubljenost glavnog junaka Pavla prema mrtvoj devojci Ani. U upečatljivo bizarnoj sceni Pavle u bolnici uzima urnu sa njenim pepelom (da bi zatim sa tom urnom mrtve drage otišao na bioskopsku predstavu). (Ova scena, prema svedočenju samog autora, postojala je u originalnoj verziji Kičme. Film se na televizijskim kanalima danas uglavnom prikazuje u skraćenoj verziji.) Motiv apokalipse susrećemo u najrazličitijim varijacijama, kroz agonije, smrti i samoubistva stanara novobeogradskih oblakodera. I apokalipsa je mitski utemeljena kroz neobično jak prizor – kadar snimljen kroz prozorče krematorijumske peći, kao pogled junaka na telo koje sagorevaju plameni jezici. I ovom prilikom najrečitiji je komentar pisara krematorijuma, te prilike homerskog znanja i pamćenja: ovako će izgledati kad ognjena kola prođu zemljom. Vezivanjem krematorijumske peći za oganj apokalipse na svojevrstan način ukida se razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; između predanja, dnevne vesti i proroštva. Koreni apokalipse su neuhvatljivi, "sa zagađenjem je počeo još pećinski čovek"; kataklizma je, dakle, upisana u kodu naše civilizacije. Posrednim propovedanjem kružnog shvatanja vremena i istorije, Kičma je znatno bliža istočnjačkom fatalizmu negoli zapadnom isticanju slobode i individualnosti.  

(...)

 

 

 

(BORBA — 15. MAJ 1974.)

 

Svaka sličnost sa Bergmanom - samo slučajna

 

Vlatko Gilić: Film „Kičma“ stavlja pod mikroskop čestice zagađenje čovečje sredine, znači, i zagađenu čovekovu psihu

 

Jedan izuzetan reditelj snima jedan – po svemu sudeći – izuzetan film... Bio je to povod da porazgovaramo s njim – sa Vlatkom Gilićem: o filmu „Kičma“.

Film „Kičma“ već na samom početku snimanja ustalasao je radoznale kinematografske krugove. I ne samo njih. Nazivaju ga „najneobičnijim jugoslovenskim filmom bergmanovskog tipa“ i filmom „tajanstvenih poruka najzagonetnijeg jugoslovenskog reditelja“.

O tome reditelj i scenarista, Vlatko Gilić, kaže:

— Ovaj film zahtevao je dvostruku realističnost. U svom osnovnom tretmanu i po umetničkom izrazu. Prva podstiče na razmišljanje, a druga – umetnička – još i više, jer je sinteza one prve. „Kičma“ nosi upravo takva obeležja koja su neophodna da film ima svoju identifikaciju... Svet koji autor kroz filmski medijum prenosi publici razlikuje se od

sveta koji nosi neki drugi čovek. Utoliko između mene i Bergmana, ovog mog filma i njegovih dela – nema sličnosti... A ima ih utoliko što čovek, iako se razlikuje od drugog, liči, ipak, na – čoveka! Za „Kičmu“ ne bih rekao da je film „bergmanovskog“ tipa, bar ne

kada je u pitanju scenario.

A o svemu ostalom što čini ovaj film, Gilić ne govori mnogo... Ipak, saznajemo da film govori o proučavanjima jednog mikrobiologa. Stavljajući pod mikroskop delove zagađene čovečje sredine, istovremeno stavlja i zagađenu čovečju psihu. Dakle, „Kičma“ je film našeg vremena i o našem vremenu, ovdašnji – znači i urbani i beogradski, ali u sebi nosi i sva ona obeležja koja odlikuju i svaku drugu svetsku metropolu...

O filmu, reditelj – tumači autor – počinje duboko da razmišlja tek kada ga vidi. Što znači da jedan iracionalni put, kojim se kreće ostvarivanje dela, ne bi trebalo rigorozno racionalisati, bar ne u trenutku stvaranja. A to, opet, ne znači da ne postoji duel između racionalnog i iracionalnog u procesu nastajanja. Definitivna forma koju film dobija biće splet i jednog i drugog...

U kontekst ovog filma upliću se i ličnosti dva narodna heroja iz vremena NOB i revolucije.

— To su zapravo autentične fotografije dva ljudska osmeha nastale u trenucima neposredno pred streljanje dva heroja, Ljuba Čupića i Stevana Filipovića. Ljudi, čiji je život odbrojavao još samo trenutke, osmehuju se! U mom filmu to je, svakako, samo element koji opredeljuje jedan životni stav, stav čoveka koji nadjačava smrt. Fotografije koje će ući u film na mene su direktno delovale: u „Kičmi“, koja donosi naš savremeni život, osmesi sa tih fotografija imaju snagu kao da su danas nastali... Kroz njih ja vidim odbleske revolucije, odbleske koji traju i deluju...“

Glavna emocija, ona koja će u Gilićevom novom filmu dominirati nad ostalim je – bio je prvi rediteljev odgovor na ovo pitanje – ljubav. Zatim, dodao je – razmišljanja o životu i o smrti, što – kaže – znači i razmišljanje o ljubavi i o smrti. Najzad se opredelio za život kao za „emociju koja prožima njegov celovečernji prvenac“.

Glumci, koji u „Kičmi“ Vlatka Gilića tumače uloge su poznati umetnici, ali i debitanti, Dragan Nikolić, Stanislava Janjić, Đorđe Jelisić, Milutin Butković, Neda Spasojević, Jelisaveta Sablić, Taško Načić, Mira Banjac, Olivera Katarina, Nikola Gvozdenović (slikar sa svojim autentičnim modelom), književnik i muzikolog Pavle Stefanović, Đorđe Šahović, Miroljub Lešo i Jelena Radović.

Pitamo, zar debitanti nisu opterećenje za reditelja, posebno kada radi svoj prvi celovečernji film.

— Reditelj prepoznaje svoje likove u svakodnevnom životu. Kada naiđe na lik koji je najbliži zamišljenom, a taj čovek predstavlja ličnost i u privatnom životu, onda preostaje samo da se taj čovek zamoli za saradnju. Ako pristane, uz određenu dozu talenta koju mora, ipak, imati, onda posao sa takvim debitantima nije mnogo teži od rada sa glumcima – profesionalcima. Takve debitante ja imam u svom filmu...

„Kičma“ će najverovatnije biti snimljena za osam nedelja. Snima se uglavnom noću, na beogradskim ulicama i u studijima „Avala-filma“, pored ostalog i zbog same kompozicije filma koja se dešava između večeri i jutra, ali bez vremenskog jedinstva u klasičnom smislu reči. Zanimljivo je da film košta samo 220 miliona starih dinara, što je malo i za film u crno-beloj tehnici, dok se „Kičma“ realizuje u koloru.

Snima se film u koji mnogi – i van naših granica, dobri poznavaoci Gilićevih kratkometražnih remek-dela, među njima i reditelji Pol Stjuart i Roman Polanski – ulažu, opravdano, nadu.

Gilić bi mogao – govore ovih dana čak i njegove kolege te ovo mišljenje dobija utoliko drugu težinu – biti jedan od onih reditelja koji će, konačno, uploviti u svetske kinematografske vode i sa jugoslovenskim igranim filmom sedamdesetih godina. Reditelj, koji kaže da „svaki narod ima jedno svoje trajanje, u kojem svaki trenutak pišu desetine generacija“, ima – čini se – sve preduslove da to ostvari već sa „Kičmom“. 

D. RADOVIĆ

POVODOM FILMA „PRAZNIK“

I dalje mi je teško da prihvatim da Kadija više nije sa nama. I dalje me opseda gorčina zbog načina kako je i zašto otišao – slomljen smrću sina. Koliko mi je poznato, on nije imao nikakve drastične zdravstvene probleme. Bio je sasvim vitalan za svoje godine, i mogao je lako da doživi stotu, samo da nije bilo te finalne tragedije čiji je vrtlog i njega povukao...

                U tom gorkom duhu je i ovaj post. Ali nadam se ipak pomalo i prosvetljujući. Evo vam dva nova-stara povoda za ogorčenost, vezano za Kadiju.

             1) Povodom Kadijine smrti oglasio se optuženi kriminalac, privremeno na slobodi, ministar nekulture, Nikola Seljaković. Lio je krokodilske suze, sipao fraze o značaju umetnika – za kojega nijedno ministarstvo nije uradilo ništa, dok je bio živ. Tipično ćacijevsko sranje: dok si živ ignorišem te, ne pomažem ti, ponekad ti i smetam – a kad umreš, suza suzu stiže, saučešće „do neba“, "nenadoknadiv gubitak" itd. Bljuc.

          To njegovo praznoslovlje podsetilo me na činjenicu da je Orfelin svojevremeno, 2016. poslao rukopis knjige VIŠE OD ISTINE na Konkurs za izdavački projekat od nacionalnog značaja koji raspisuje srpsko ministarstvo nekulture. Na tom konkursu vajna komisija donela je odluku da ovaj monumentalni Spomenik Kadiji Za Života na 500 strana njegovih misli i refleksija NIJE od nacionalnog značaja i NE zaslužuje državnu, finansijsku pomoć. Zbog toga je knjiga, jedva nekako, objavljena – u tiražu od skromnih 500 primeraka. Oni su se sporo prodavali, ali posle više godina su rasprodati, i već nekoliko godina unazad te knjige više nigde nema. Da je ovaj nekomercijalni projekat bio podržan od države, i da je štampan u 1000 primeraka, i sada bi bila u svakoj knjižari...

            A to nije sve: nećete ovu knjigu lako naći ni u srpskim bibliotekama, zato što je ona loše ocenjena od strane komisije ministarstva i na konkursu za otkup za biblioteke, gde je otkupljeno uvredljivo malo primeraka, na nivou statističke greške.

            Svi detalji o ovoj bruki i sramoti od „države“ nalaze se ovde: Ministarstvo Nekulture protiv Djordja Kadijevića. Ko je čitao, nek se podseti; ko nije, nek pogleda sad.

 

                2) Nešto sam ovih dana čeprkao po starim novinama, i iskopao podatke koje nisam znao ranije. Kadija mi ovo nije kazao (verovatno je i sam bio zaboravio), niti sam drugde na to naišao, pa mi se čini da vredi sada da podelim s vama.

                Naime, DANAS su svima puna usta PRAZNIKA – koliko je to veliki, važan film i sve u tom smislu. Pre 20 godina, kada sam hteo da ga pogledam i da pišem o njemu, JEDVA sam, uz mnogo muke i traganja, došao do pristojne kopije.

                Deo iz mog teksta o PRAZNIKU imate ovde: PRAZNIK kao horor film.

                Ali njegova nenabavljivost je samo bila logičan rezultat činjenice da je taj film od samog početka bio tretiran kao siroče. Da vam ne prepričavam, ispod navodim članak, pa pogledajte sami...

Ako mislite da je javašluk u nekulturi počeo od Vučića, ili od Neobaveštenog, ili od Zlobe... evo kako je bilo, s PRAZNIKOM, u vreme druga Tite.

 

 

O FILMU I POVODOM FILMA PRAZNIK

 

Politika, 7.3.1969.

 

Milutin Čolić

 

Ravnodušnost i neuviđavnost

 

Dobri filmovi i filmovi dobrih reditelja u bunkeru!

Mnogoj anomaliji našeg filma priključuje se, evo, i ova: film koji je snimljen pre dve godine; koji je na nacionalnom festivalu dobio četiri priznanja (reditelj „Zlatni venac" za najbolji debi i Specijalnu diplomu; Jovan Janićijević takođe specijalno priznanje, a Bata Živojinović „Zlatnu arenu“); koji je na niškom festivalu glumačkih ostvarenja ulučio dve nagrade; koji je prošle godine predstavljao jugoslovensku kinematografiju na međunarodnom festivalu u Pezaru - dobio je priliku da se, eto, tek preksinoć prikaže publici! U jednom od bioskopa koji nisu premijerni, na periferiji kinematografskoj, kao uljez - uza svu zahvalnost udruženim prikazivačima i Narodnom univerzitetu „Veselin Masleša“ koji su ga izvukli iz bunkera.

I u, dakle, naknadnom pokušaju da se s filma skine krst nepravde, ostao je izvestan trag naše neuviđavnosti ili ravnodušnosti prema onima koji u umetnosti čine prve korake - njihovo je mesto na periferiji!

Kaže li se, međutim, da je to jedan od najtalentovanijih početaka u našem filmu, da reditelj „Praznika“ Đorđe Kadijević, već startom, naznačuje konture jedne osobene i izrazite ličnosti, takav gest neuviđavnosti stvara i druge sumnje. Sumnju da su najelementarnije stvari ovog posla, dar i strast, kod nas opasno relativizirane. Jer, šta je, odista (uz znanje, koje se nauči) još potrebno da bi jedan talentovan i osećajan sineast zaslužio to osnovno uvaženje da njegov film bude normalno prikazan.

Podsećamo na ovu priču i stoga što nije jedina, odnosno što, pored Kadijevića, ima (i sve će ih više biti) još „prokletih“...

 

(...)

 

Pa ipak, postoje okolnosti i ličnosti koje nalažu obzir, tj. umetnici, čiji eventualni slabiji trenutak ne bi trebalo da podleže onoj kazni koju, s razlogom, treba da trpi onaj koji nas je uverio da umetnik nije.

U slučaju kakav je Kadijevićev, tj. kada su njegov talent i sposobnost očigledni već prvim filmom, omogućiti da se to proveri i doživljajem publike - naprosto je dužnost.

Naš list je pisao o „Prazniku“ prilikom njegove festivalske premijere u Puli, te podsetimo samo:

To je film o ratu, ali ne njegova istoriografska ili opšta projekcija. Jedan od njegovih motiva, zlo koje rat sobom u psihi čoveka stvara - to je tema Kadijevića. Inkarnacija toga zla jeste četništvo. Ali ne u smislu u kome je ono u filmu „Čovek iz hrastove šume" Miće Popovića, dakle ne kao politički fenomen koji je uslovljen i okolnostima same prirode njegovih otelotvorenja. Nego, kao psihološki fenomen nasilja kada se, monstrumom rata, raspali primitivna strast za silništvom, kada mahniti nagoni postaju isključivi regulativi čovekovog rezonovanja i postupanja.

Jednom reči, vreme kada nije bilo lako uvek razabrati razliku između čoveka i životinje. Dakle, ne film o četnicima, nego mala studija zločinstva u ratu, koje se pokazuje primerom četništva.

Mada film deluje više kao etida, kao film koji nije u svemu završen, Kadijević ispoljava veoma fino osećanje medija, kultivisan ukus i smisao za pikturalno (pri čemu kamera A. Petkovića ima osobito posredstvo) i jedan dublji misaoni pogled slučaja.

Gledajte taj pir neljudskog u suludom vremenu rata, pri čemu i smrt, duhom reditelja, postaje dokaz voljenja i radosti življenja (scena streljanja Cigana, tih najtužnijih veseljaka života).

 

* * *

 

A sad opet ja: zapazite da na samom kraju Čolić pravi ozbiljan lapsus memoriae - scena streljanja Cigana ne nalazi se u PRAZNIKU, nego u POHODU. Ali čak i taj lapsus proizveden je nenormalnom činjenicom da prvi film jednog reditelja u bioskope stiže NAKON njegovog drugog, POHODA. Zato ih je Čolić pomalo pomešao.

 

                Na gornji apsurd ukazuje i S. Lazarević u listu Ilustrovana Politika (25.III 1969), gde piše: „PRAZNIK - domaći film iz produkcije 1967. godine, koji se našao u besmislenoj situaciji: iako je na pulskom festivalu dobio nekoliko priznanja, niko nije hteo da ga otkupi i prikaže publici. A tako rečito pokazuje šta je kadar da učini primitivac kad se dokopa vlasti. Sjajna uloga Jovana Janićijevića – Janaćka i upravo maestralna epizoda Dušana Janićijevića! Strašno i – DOBRO.“

 

                Eh, da... „šta je kadar da učini primitivac kad se dokopa vlasti“. Zvuči poznato? Blisko? A ovo: Ravnodušnost i neuviđavnost? Kao nešto što nije iz 1967. ili 1969. nego iz – 2026?

šta je kadar... da učini primitivac... kad se dokopa vlasti...

 

Kurioziteta radi, PRAZNIK je premijerno na TV prikazala TV SARAJEVO (!), ne pitajte kako i zašto i otkud njima film koji je proizveo „Kino klub Beograd“. Emitovan je 10. X. 1971. a da u vezi s ovim filmom baš ništa nije normalno govori i podatak da je ovaj mučan, težak, brutalan film bio prikazan u porodičnom terminu: 18.35 h.

U to vreme još nije bio krenuo Drugi program (počeo je 31.12.1971) – tako da, ako vama (tj. vašim precima) nije tada bilo do četnika, pucanja ljudima u glavu, klanja (offscreen, ali ipak mučno) i tako toga, niste mogli da promenite kanal...

 

Za kraj i ovo.

Govorio sam o Kadijeviću za Radio Beograd, pred kraj emisije - gde, kažu mi, idu nekrolozi. Meni je strašno drhtao glas tada, samo što nisam zaridao (zvali su me u subotu, dan nakon što sam saznao za Kadijinu smrt), ali je posle mene Jovan Ristić lepo govorio. Evo, počinje od 47' 30'' --- https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5995015/dnevni-magazin-kulture.html

Govorio sam i za RTS-ov „Kulturni dnevnik“, ali su iskoristili jedva pola minuta mog izlaganja.

Pričao sam najsupstancijalnije za Insajder TV. Uključili su me u program na celih 15-ak minuta. Evo šta su me pitali i šta sam rekao: 

https://youtu.be/X2Yy1wF5xRQ?si=g8I5kwfH1SOlILt5  

SLAUGHTER FEST 2026 – Kako je bilo?

 Eto, završen je i „jubilarni“, peti po redu SLOTER FEST.

Kako je bilo? Za maloumne, površne, užurbane, koji nemaju vremena za čitanje – ukratko, bilo je lepo, iako skromno.

Za one koji zapravo imaju koji minut da potroše kako bi se obavestili o tome kako je zaista bilo ove godine, evo nešto detaljnijeg izveštaja.

Ove godine je ovaj festival, više nego ikada do sada, na svojim plećima izneo ogroman entuzijazam i posvećenost svih involviranih, pa tako i mene. U normalnim zemljama kultura ne zavisi od pojedinaca i entuzijazma nego od institucija i od PARA koje nadležne lokalne, regionalne i državne (pa i međudržavne, u EU) institucije ulažu u kulturu. 

U ovoj mafijaškoj džamahiriji pare idu u džepove lopova i njima vernih ćacija, ulupavaju se u Expo, u „festivale“ od ćacija za ćacije – na Zlatiboru, kod Laze na selu, itsl. pa ih zato nema za igrače poput nas.

To nas nije sasvim sprečilo da ovogodišnji festival sočinimo od štapa i kanapa, uz obilatu pomoć dobrih prijatelja – i, da budemo iskreni, i od skromne ali dobrodošle pomoći opštine Doljevac – ali da li ćemo dogodine moći, pa vala i HTETI da radimo u ovakvim uslovima... to ostaje da se vidi. Barem u svoje ime govorim. Ako sam entuzijasta, nisam budala, a ni amater, pa da potpisujem „štap & kanap“ program.

Ali nije SVE ni u parama. Razne stvari su se urotile ove godine i sprečile me da realizujem jedan daaaleko potentniji i relevantniji filmski program. Ovo su tri glavne stavke koje sam imao na umu, a koje se na kraju nisu desile – a evo i zašto.

1) Hteo sam da prikažem DEMONE (THE DEVILS) Kena Rasela, koji je pre par meseci u Kanu imao premijeru u svom restaurisanom, i po prvi put zaista DIRECTOR'S CUT izdanju. To su neki (ne i ja!) čak brzopleto i najavili kao deo Sloter programa.

Bio sam u kontaktu sa Raselovom udovicom, koja mene strašno gotivi još otkad sam nju i Kena upoznao na fantaziji u Montrealu 2010. Ona je bila voljna da pomogne, podrži, da šapne lepu reč kome treba, da me poveže s nadležnima za pregovore o pravu na prikazivanje--- ali, naposletku se ispostavilo da je neki italijanski festival zakupio evropsku premijeru te verzije filma, ne znam za kad beše, valjda avgust, jebem li ga – i da pre njih, prema ugovoru već postignutom, NIKO, pa ni mi u Doljevcu, ne može to da prikaže.

Šteta, jer taj film o zlikovačkoj uroti Vladara i Popova da nam se useravaju u živote dok nam prazne džepove danas je nikad aktuelnija! Ali jbg, nije takva bila božja volja...

2) Ova 2026. je po mnogo čemu godina horor filma – i zbog fenomenalnog planetarnog uspeha filmova BACKROOMS i OBSESSION, i zbog nikad jače horor postavke u Kanu ove godine... i u nekom svetu malo normalnijem od ovog, bilo bi normalno da se ta činjenica odrazi i u Sloter programu.

U ovom što smo sada prikazali na festivalu to se NE odražava, ne vidi, zbog toga što su neki super-atraktivni i vredni vreli novi filmovi bili (i ostali) na lageru jednog velikog srpskog mega-distributera... Isprva me je obradovao podatak da imaju prava na filmove koje sam hteo za festival.

Pre svega to su naslovi TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA, a zatim VICTORIAN PSYCHO, HER PRIVATE HELL... pa onda COLONY i SANGUINE, pa LEVITICUS i NIGHTBORN, a bili su mi nešto mutni-dvosmisleni „imamo-nemamo“ za meni mnogočekani HOPE.

Nažalost, bilo je nemoguće dogovoriti se oko cene, jer je taj distributer zacepio neke abnormalne hiljade evra po naslovu koje je tražio. Tražili su neke grdne stotine – 300-500 e čak i za filmove koji su već mesecima na streamingu (pa time i dostupni svima vama koji se ne gadite piraterije), a kamoli za ove sveže, vruće, festivalske, gde se govorilo o hiljadama.

Da vam to slikovito prikažem – SVE pare koje je Sloteru dala opština Doljevac bile bi dovoljne da ovom iracionalno pohlepnom distributeru platimo samo JEDAN „hit“ film, tipa TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA... A gde su DRUGI filmovi? Ne mogu samo taj jedan da vrtim! Gde su platna, ozvučenje, struja, troškovi, bendovi, metalci, čuda, tehničari, selektori i ostalo?

Ništa njima nije značilo što je ovo jedini naš filmski festival posvećen HORORU, niti što bi prikazivanje i eventualna NAGRADA ovde imala i neku težinu kod te ciljne publike. Ovako sam im pisao u pokušaju da ih urazumim:

„Mi, istina, nismo festival ranga FESTa, FAFa ili Palića, ni u pogledu budžeta, ni u pogledu mesta gde se održavamo (to nije ni dvomilionski Beograd, ni Subotica, nego tužni jug Srbije...), ali zato jesmo jedini festival posvećen horor filmu u našoj zemlji i kao takav ne postoji bolje mesto za pretpremijeru nekog vašeg horora i za stvaranje hajpa upravo kod vaše ciljne publike za te filmove. To podrazumeva i prikaze na mom blogu, koji je vodeći za ljubitelje tog žanra već 17 godina.

Podsećam vas da smo imali dobru saradnju u prvih nekoliko godina, i da vam sigurno nije škodio hajp za SUPSTANCU koja je kod nas imala premijeru i čak dobila glavnu nagradu...“

Ove reči su pale na gluve uši. Pomenuti faktori njima su bili zanemarljivi. Pare koje smo im nudili, i koje uopšte nisu bile male, njima su bile nedovoljne... pa smo na kraju shvatili da ne pričamo istim jezikom i da od dogovora nema ništa.

3) Finalni udar mojim ambicioznim planovima bio je sledeći. Naime, imao sam ja „Plan B“ za slučaj da se ne dogovorimo s ovim lihvarima. Pregledao sam grdne desetine skrinera i odabrao dva atraktivna, zabavna, lepa naslova koji ne bi išli preko domaćih secikesa, nego koje bih ugovorio direktno sa inostranim zastupnicima, ne za hiljade i hiljade evra, nego za daleko razumnije stotine i stotine...

DEATHGASM 2 bi super legao ovde, jer upravo spaja metalce i horor-splater i neukus i treš, znači to je baš film za SLAUGHTER – ali jbg, DCP ili smrt. Takođe sam hteo NEVER AFTER DARK, jedan odličan, neizvikan, ruljama slabo hajpovan a baš-baš dobar japanski horor. Džaba ćete ga tražiti na netu, nema ga još, mogli ste ga exkluzivno videti na Sloteru – samo da su ga hteli dati drugačije, a ne samo DCP...

Avaj, ispostavilo se da je danas praktično nemoguće, ili brutalno retko, da vam iko više nudi film u bilo kom formatu koji nije DCP. I da hoće, ne mogu, ne smeju, potpisali su tako sa producentima. Nije stvar u ceni, oko koje bismo se dogovorili, nego u tehnici. DCP ili smrt. A Sloter nema DCP, niti ima vremena i para da nedelju dana pred festival iznajmljuje DCP tehniku i tehničara (što košta negde oko 1000 e za veče).

...

I tako... Bog je bio protiv nas, pare su bile protiv nas, tehnika je bila protiv nas, i svemu tome uprkos napravio sam program od onoga što sam mogao dobiti od prijatelja, poznanika, saradnika i filmofila koji NISU paroljubivi pohlepni novcožderi nego zapravo vole film umesto da samo trguju njime. I taj program je čak čvrste, jasne i zaokružene koncepcije.

Mislim da je publika imala priliku da u klanici pogleda neke vredne, zanimljive, kvalitetne filmove – kratke, igrane, animirane, dugačke, srednje, dokumentarne, nove, stare, klasike, ludila. 

Tu je bila i svetska premijera dva odlična domaća kratka filma, pa retrospektiva ranijih radova vrednog domaćeg autora, Mihajla Dragaša, i ekskluzivni moj izbor ex-yu horor animacije u trajanju od dva sata (13 filmova) što je uključivalo i razgovor o njima – na koji je, kao i svake godine, došlo tačno 12 posetilaca (mada ne istih: 5-6 je istih, a 5-6 se rotiraju). 

Od prijatelja sa Grosmana dobio sam najbolje evropske kratke horore iz prošle godine, u dva segmenta od po oko dva sata. Od prijatelja iz distr. kuće Mondo macabro dobio sam klasike ALUKARDA: ĆERKA TAME i SATANSKI PANDEMONIJUM. Od poznanika sa Grosmana dobio sam, za dž, vrlo zabavni danski omnibus PREDIVNA LJUDSKA BIĆA...

I, kao što rekoh u mojoj UVODNOJ REČI, „Malo li je sve to, na ovu skupoću?“

Ne znam. Recite mi vi koji ste bili na ovogodišnjem Sloteru, kako je vama bilo? Jeste li imali šta da gledate? Kakvi su bili filmovi?

 

Neke druge impresije i zapažanja:

 

Bilo je spektakularno prvo veče na Slaughter festu - jedna od najposećenijih večeri za ovih pet godina. Prepun bus organizovanog prevoza iz Niša. Odlična atmosfera, opušteno zezanje u creepy ambijentu ali sa ljudima koji (uglavnom) nisu creepy.

 

U NIŠU, u DELI prostoru kod sinagoge experti su pričali o horor animaciji kod nas. Imalo se šta čuti, a i videti na priči o hororu u ex-yu animaciji.

Ova tribina je snimljena profi kamerom, kao i sve prethodne koje sam vodio na Slaughter festu, i biće za koji dan na Jutjubu i na blogu.

 

Posetioci su imali priliku da kupe sebi neke retke a dobre horor knjige na štandovima sa merch-om. Tu su bile GHOUL knjige, tu su bila Crnoslovlja, Meoni, fanzini, Milani, čuda...

Moja prodaja je išla ok, mada duplo slabije nego prošle godine, a i ovi Meonci i Crnoslovci se nisu baš proslavili, mada nešto malo knjigica je ipak i njima otišlo u ruke te šačice koja horor čita.

 

Ambijent je bio siromašniji bez Slančikovih ludih skulptura koje su tu bile prethodne dve godine, ali nije falilo drugih horor ukrasa i sadržaja.

 

Za razliku od sparine koja je vladala većim delom ranijih festivala, ovu godinu upamtiću po nešto svežijim večerima: čim padne mrak, oko 21h i kasnije, kratka majica uglavnom nije bila dovoljna, naročito kraj bazena, gde su mnogi cvokotali, što od strave, što od zime.

 

Bio sam okružen dragim prijateljima, poznanicima, obožavaocima, štovaocima i čitaocima, i njihova pozitivna energija je dodavala mom raspoloženju.

Čisto da nacrtam ako je neko moje gornje objašnjavanje shvatio kao kukanje i mračenje: dakle, naravno da mi nije drago i nisam veseo što su se moja velika očekivanja od ovogodišnjeg programa izjalovila – ali to nikako ne znači da sam bio sumorno i čemerno raspoložen, dapače. Šta da se radi, tu smo gde smo, odavno znam šta da očekujem u ovoj šugavoj zemlji i u ovoj duhovnoj i svakoj drugoj sirotinji, i jedino me lepe stvari danas iznenađuju, a ne ružne.

 

Zlatne macole na SLAUGHTER FESTu 2026. dobili su filmovi:  dugometražni danski omnibus, Predivna ljudska bića (Adorable Humans) i kratki srpski Zlatni majmun autora Petra Pešuta.

Članovi žirija - Igor Stanojević, Ana Marija Grbić i Jovan Ristić - dodelili su i posebno priznanje filmu Gonič autora Mihajla Dragaša. Evo i detaljnijih obrazloženja.

 

„Zlatna macola za kratkometražni srpski horor dodeljuje se filmu Zlatni majmun autora Petra Pešuta. Autentičan u prikazu košmarnog, film prikazuje izobličenu svakodnevicu, na jezovit način tretirajući prostore koji bi po svojoj prirodi morali biti rasterećujući. Inovativnim i ironičnim tretiranjem AI tehnologije, Pešut prikazuje nedoslednost i neumešnost veštačke inteligencije koja nedovoljno dobro simulira stvarnost i time od nje tvori strašne i neprepoznatljive, a ipak  poznate prizore.

„U istoj kategoriji, žiri dodeljuje posebno priznanje filmu Gonič autora Mihajla Dragaša, za kreativni pristup ikonografiji velikog pisca H.F. Lavkrafta.

„Zlatna macola za dugometražni horor dodeljuje se omnibusu Predivna ljudska bića. Autori filmova tvore različite filmske svetove koji zajedno čine koherentni prikaz savremenosti kroz koju se tretiraju bajke H.K. Andersena. Literarni predložak nije, dakle, preveden u film na anahron i očekivani način, svaki film omnibusa samo je inspirisan poznatim bajkama i dovoljno udaljen od njih da predstavlja autonomnu umetničku tvorevinu.“

 

Ima li ko kakvih misli, impresija, iskustava, saveta?

Da vas čujem, tiha većino, vi što "čitate" ali ne komentarišete...