Putopis: Drevne tajne starih gradova i pustinja Kine

 

Vojislav Gavrilović je moj davnašnji pratilac, čitalac, poštovalac, podržavalac, pa mogu reći i prijatelj. Kad je pre par godina bio u Americi, kupio mi je jednu dragocenu knjigu o Barkeru koja mi je potom bila od znatne koristi da obogatim moj POGOVOR 2. tomu KNJIGA KRVI.

Inače dobro poznaje mnoge oblasti koje pokriva ili barem dotiče ovaj blog, kao što su okultizam, arheologija, drevna (alternativna, skrivena) istorija, itd, pa je stoga on prava osoba za ovo što sledi ispod.

A sledi – exkluzivan putopis iz (pretežno) manje znanih delova Kine. Dobro, ima tu malo i Kineskog zida i Zabranjenog grada, čisto da ne bude baš sve brutalno opskurno, ali glavno težište je na njegovim utiscima iz graničnih, manje izvikanih, a većini (pa i meni) nepoznatih predela, gradova, pustinja i arheoloških lokaliteta prilično zlokobnih konotacija.

Ukratko, kad mi je kazao gde je bio i poslao slike otuda, smesta sam pomislio na Martija Misteriju i zamolio sam ga da mi za blog napiše svoje utiske dok su još sveži (dole opisana avantura dešavala se u prvoj polovini oktobra ove godine). On je bio ljubazan da to učini, i to daleko opširnije i slojevitije i nadahnutije nego što sam smeo da tražim. Dakle, ovo što sledi ispod je njegov mega-zanimljiv, inspirativan i poučan putopis. Verujte mi da vredi vremena i truda da ovo pročitate. Evo, od sad pa nadalje prepuštam vas Voji…

P.S. Naročita zahvalnost što je sa sobom nosio i moju zbirku priča DIVLJA KAPELA, čije priče se takođe pretežno bave skrivenim i mračnim tajnama prošlosti, i što ju je fotkao na nekim vrlo slikovitim lokacijama…

 

PUTOPIS: 

DREVNE TAJNE STARIH GRADOVA 

I PUSTINJA KINE

Ovaj text & fotke, exkluzivno za The Cult of Ghoul

© Vojislav Gavrilović

 

Ne volim mnogo da pričam o sebi, pa ću tako preskočiti neobične lične razloge koji su mene i nekolicinu mojih najboljih prijatelja naterali da prevalimo put od nekih 7.500 kilometara na istok, u Kinu. Zemlju toliko radikalno drugačiju od svega onoga na šta smo mi u Evropi navikli, da je zaista teško uživati u njoj ako vas ne krasi makar trunka avanturističkog duha. S obzirom da sam već ranije posećivao ove krajeve, bio sam psihički pripremljen za većinu onoga što nas čeka, poput monstruoznih gužvi, stalnih policijskih pretresa i provera, apsolutne neupotrebljivosti engleskog jezika u sporazumevanju, ograničenog pristupa internetu kakav poznajemo, orijentalnih ukusa i mirisa, čudnih lokalnih navika, traumatično prljavih toaleta, i sličnog.

Sticajem specifičnih okolnosti ove ekspedicije, putovanje smo započeli u jednom od najmanje poznatih krajeva Kine: u pokrajini Sinkjang, smeštenoj na krajnjem zapadu ove titanske države, između Kazahstana, Rusije i Mongolije. Oni upućeniji u geopolitičke prilike prepoznaće da je ova pokrajina jedna od tačaka sporenja između Kine i SAD, usled sve problematičnijeg položaja (nekada većinskog) muslimanskog ujgurskog stanovništva, koje je istorijski autohtono na ovim prostorima.

01. Ujguri sviraju na bazaru u Urumciju

S obzirom na ove okolnosti, Sinkjang je dugo bio zatvoren za turizam, a i danas predstavlja ne baš pristupačan deo jedne ne baš pristupačne države. Naime, radi se o graničnom regionu koji je kulturološki najmanje Kina, a najviše hibrid turkijsko-mongolsko-kineskih uticaja koji su se kroz istoriju ovde preplitali, čineći da jedina konstanta budu pustinja Taklamakan i naselja koja milenijumima igraju ulogu stanica na Putu svile. Turfan, Kašgar, Mazan, Jarkut, Tujugu... Sama imena ovih mesta odjekuju tuđinskom drevnošću koja nama okupljenima oko kulta Gula i Orfelina lako u svest prizivaju nešto lavkraftijanski mistično. A videćemo da mistika ovde nije samo u domenu uobrazilje.

Nakon dva dana priprema i pregrupisavanja u pokrajinskoj prestonici Urumčiju („gradiću“ od svega 3,5 miliona stanovnika), uz neizbežno cenkanje po lokalnim bazarima sa prepredenim ujgurskim trgovcima i diplomatično udovoljavanje molbama neznanaca na ulicama da se slikaju sa nama, naša ekspedicija ukrcala se na voz i prešla 200 kilometara jugoistočno ka Turfanu, gradu-oazi smeštenom u basenu reke Tarim. Iskrcavši se tamo sa sve našim kabastim rančevima, tropskim šeširima, čuturama vode, kamerama i koječime ostalim, našli smo našeg ujgurskog vodiča, Abdula Žoma. Osim što naravno nije govorio ni razumeo engleski, jedva da je govorio i mandarinski, pa je sporazumevanje sa njim bilo poput žongliranja između kineskog, turskog i znakovnog jezika. Iako sam u početku strepeo da će Abdul jednostavno iskoristiti prvu priliku da se odveze sa našom opremom, ostavljajući nas bespomoćne u pustinji, naš vodič bio je oličenje ujgurskog poštenja, pa i servilnosti. Ne samo da je znao svaku peščanu dinu, selo i oazu u ovim krajevima, nego nas je samoinicijativno snabdevao vodom, voćem, salvetama, pa i duvanom. Štaviše, kada je jedna od članica naše grupe zaboravila pasoš u jednom od sela koja smo obilazili, naš „ajrin“ („prijatelj“ na ujgurskom) Abdul se vratio po njega, našao ga i vratio. No, da ne dužim više o vrlom efendi Abdulu.

Jedan od ciljeva našeg lutanja po ovoj pustinjskoj nedođiji bilo je proučavanje ostataka drevne toharske civilizacije. Toharci behu indoevropski (da ne kažem arijevski) narod koji je hiljadama godina unazad duž peskova Taklamakana imao svoje budističke i manihejske kraljevine, sve dok ih turkijski Ujguri, a potom i Džingis-kanovi Mongoli, nisu definitivno poslali u zaborav. Upravo zato su u periodu od 1900-1914. godine po ovim peskovima gazile najmanje četiri nemačke ekspedicije, predvođene arheologom Albertom Grunvedelom – interesantnom ličnošću za koju se spekuliše da je imala veze sa nemačkim ezoterijskim krugovima koji će kasnije iznedriti Germanenorden, koji će iznedriti Tulu, koja će iznedriti izvesnu stranku jednog neuspelog austrijskog slikara.

02. Jarkut

Centralno mesto toharske epopeje jeste drevni prestoni grad Jarkut, koji se danas po kineski naziva Đaohe (u prevodu „ušće“).  Smešten na bregu, na ušću dve reke, nesumnjivo je imao izuzetan defanzivni položaj. Grad je postojao vekovima pre Hrista i blistao je kao bogata trgovačka metropola, sve dok ga Džingis-kan 1219. ili 1220. godine nije poput elementarne nepogode zgromio ognjem i čelikom, i to u jednom jedinom danu, kako legenda kaže. Pristupajući ovom bregu, prolazimo kroz muzejski kontrolni punkt, uguran u podzemni, pećinski prostor u kojem nailazimo na spomenike bezimenih boginja, davno usnule oltare i memljive ali osvetljene hodnike.

03. Pred nepoznatom boginjom u ruševinama Jarkuta

Iskobeljavši se iz ovog malog lavirinta, počinjemo da se penjemo uz breg ka ruševinama Jarkuta. Naziremo prve ostatke nekadašnje metropole. Gotovo fosilizovani ostaci zgrada probijaju se kroz pesak kao nemrtvi koji pokušavaju da vrište o svojoj davno izgubljenoj veličini. Vetar sablasnim zvižducima kroz ruševine razbija tišinu nad mrtvim gradom. Kako napredujemo, koncentracija ruševina postaje sve gušća, dok konačno ne izbijemo na plato sa kog puca pogled na nekadašnje gradsko jezgro, a sada monumentalni leš grada.

04. Jarkut i mi

04b. Jarkut ruševine

Nešto sablasno izvire iz ostataka prozora i pragova struktura koje su nekada davno bile kuće. Dok pokušavam da zamislim kakva je sila uništila sve ovo u jednom danu, vodič se muči da nam objasni kako su arheolozi ovde pronašli desetak hiljada dečijih skeleta, ali niko ne zna koji je tačan uzrok tolike pogibije dece. Jeziva atmosfera mesta čini da uopšte nisam iznenađen ovim saznanjem. Spekulacije o uzroku ovog strašnog pomora nejači variraju od ritualnih žrtvovanja (malo verovatno, s obzirom da se radilo o budističkom naselju), preko nekakve zaraze (ali zašto bi pogađala samo decu?), do najizvesnijeg objašnjenja: da su sami žitelji pobili svoju decu kako ne bi pala u ruke svirepim Mongolima.

Bilo kako bilo, nakon tog saznanja doživljaj ovog mesta dobija izrazito zlokoban karakter. Zvižduci vetra odjednom kao da nose i jedva čujan dečiji plač. Dok koračamo kroz ono što su pre 800 godina bile ulice, ispred nas izranjaju pravilni četvrtasti ostaci centralnog hrama. Oblikom i bojama u umu bude prizore bogohulnih mantri i žrtvovanja, nalik na kultove iz stripova o Konanu varvarinu.

05. Jarkut hram

Svim silama se trudim da ne zaboravim da je to ipak bio samo jedan budistički hram. U tim igrama uma prisećam se odjednom da mi je u rancu „Divlja kapela“ i pozerski je podižem ispred hrama radi slikanja. Potom ulazimo u njegovu utrobu i na blago razočaranje otkrivamo da je uglavnom potpuno prazna, osim što na reljefu zida vidimo nekoliko obezglavljenih figura.

06. Jarkut hram

U povratku ka vozilima nailazimo na grupu lokalne kineske i ujgurske dece sa učiteljima. Veselo nas pozdravljaju, grle i traže da se slikaju sa nama. Oduševljeni učitalji ih podstiču da razmene koju reč na engleskom sa nama. Beli čovek je retka pojava na ovim prostorima. A beli čovek sa kolonijalnim tropskim šlemom (pith helmet) verovatno nije viđen još od Grunvedelovih ekspedicija.

07. Abdul Zom - u sredini

Preskočiću obilazak neverovatnog prastarog sistema navodnjavanja zvanog „karez“, obroke po ujgurskim gostionicama i počinak u turfanskom hotelu. Narednog dana zaputili smo se 40 kilometara preko pustinjskih drumova, prateći tok reke Mutu, ka budističkim isposnicama uklesanim u pećine Bezeklika. Stopama Alberta Grunvedela... Krševiti predeo obronaka Plamtećih planina (nazvanih tako zbog jarko crvenih stena) izgledao je gotovo kao pejzaž sa Marsa. Život su mu povremeno davale usamljene sušare za voće, jednostavne četvrtaste strukture od rupičaste cigle kroz koju vreli pustinjski vetar duva i suši voće koje na ponos lokalnog stanovništva bogato raste u oazama oko reke Tarim i njenih pritoka. A onda smo izbili na jednu od njih, Mutu.

08. Reka Mutu

09. Reka Mutu

Crveni krajolik presekla je vijugava zelena linija rastinja, na čijem dnu se videla rečica, jedva nešto veća od potoka. Prateći liniju reke ka severu konačno smo stigli do Bezeklika. Naravno, i ovde je zloduh komercijalnog turizma naružio izvornu lepotu, ali ni približno tako napadno kao u drugim, naseljenijim krajevima Kine. Prošavši neizostavni kontrolni punkt na kojem smo pokazali pasoše i sadržaj rančeva, našli smo se pred nekolicinom rustičnih suvenirnica. Ponovo oduševljeni lokalci koji traže da se slikaju sa nama. Ponovo cenkanje. Jedan od mojih prijatelja uspeva da nađe prelep džepni antikvarni budistički molitvenik i kupuje ga nakon malo izveštačenog ubeđivanja sa prodavcem. Zaista unikatan suvenir za razliku od magneta dostupnih po Ali Ekspresu...

10. Bezeklik

Nastavljamo peške ka stepenicama koje vode niže kroz klisuru u čijim pećinama su uklesane drevne isposnice Bezeklika. Jutarnje sunce ne probija se u mrak ovih nevelikih prostorija. Dok nam se oči privikavaju na naglu tamu, uviđamo kako drevne budističke freske zure u nas pogledima koji seku meso i kosti, zarivajući se u dušu. Naprsli i izbledeli murali koje su kroz nagomilane vekove istraživali Nemci, krali Japanci ili skrnavili muslimanski zavojevači, prikazuju slike koje jedva razaznajem. Kroz mrak se pomaljaju monstruozni oblici, stvorenja nenormalno dugačkih udova koja vrebaju iza monaha u meditaciji i demonolika čudovišta očiju povađenih na način koji sam već toliko puta video po našim manastirima koji su imali tu nesreću da spoznaju Turke... Osećaj mistične drugosti dodatno pojačava prisustvo toharskih simbola uklesanih u stene sa preciznošću koja je maltene neljudska.

11. Bezeklik

Izlazim iz ovog bizarnog kosmičkog portala nazad na suncem obasjanu terasu koja pećine Bezeklika deli od provalije ka reci Mutu. Dok tišinu remeti čavrljanje mojih saputnika još uvek opčinjenih prizorima u tami iza, pažnju mi privlači još jedan zvuk koji dopire sa suprotnog kraja ove stotinak metara dugačke terase. To je zvuk dutara, tradicionalne ujgurske dvožičane gitare. Prilazim izvoru zvuka i nailazim na starog Ujgura koji usamljeno svira, pevušeći nešto za sebe. Na izboranom licu mu se ocrtava čitav vek teškog pustinjskog života. Kad me ugleda, teško se uzdiže, prilazi mi i zamenjuje moj tropski „pith“ tradicionalnom ujgurskom kapom. Daje mi u ruke nešto nalik na daire i poziva me da mu se pridružim u muzici. Moje ruke, obezdušene godinama kancelarijskog posla, ne uspevaju baš da isprate melos ovog taklamakanskog barda, ali to i nije toliko bitno koliko privilegija da načas zagazim u živu istoriju ovog starog, napaćenog naroda. Ne znam ni sam kada ovo prestaje i odjednom se ponovo nalazim kraj stepenica koje vode nazad ka Abdulu i njegovom robusnom terencu.

12. Bezeklik

Dogovaramo se da će nam sledeća stanica biti Mazar, par vekova staro ujgursko selo nadaleko čuveno po gostoprimstvu i šarenilu svojih sokaka. Abdul nam obezbeđuje kamile i vodiča i ubrzo naš novoformirani karavan kreće preko otvorene pustinje ka desetak kilometara udaljenoj destinaciji. Sunce još nije u zenitu, a sa crvene planinske kreste spušta se topao povetarac, poput daha nekakvog usnulog kolosa. Kamile su udobne i skoro pa nečujne. Štaviše, da nije graje našeg motivisanog ljudstva, krajolikom bi vladala nezamisliva tišina. Počinjem da osećam da je skoro pa svetogrđe remetiti večiti spokoj ove pustare. Trebalo je možda da idemo Abdulovim terencem.

13. Kamile

No, ubrzo se u daljini, poput fatamorgane, pomaljaju minareti, a potom i krovovi Mazana. Nakon nešto manje od tri sata stižemo do samog sela. Lokalno stanovništvo je vidno iznenađeno našom pojavom, ali ljubazno i radosno. Na poziv domaćina, devojke iz naše grupe oblače se u lokalne nošnje, a mlade Ujgurke pomažu im da nameste ukrase i stave šminku. Dok se probijamo kroz nešto nalik na glavnu ulicu, a u stvari sokak iznad potoka načičkan tezgama sa voćem i raznim drangulijama, ljudi nas grle, ljube i traže da se slikaju sa nama.

14. Mazan

Stižemo do centralnog trga ispred 400 godina stare džamije odakle put vijuga gore, u brda. U jednoj čajdžinici na otvorenom vidimo oslonjen o sto brodski prozor sa upadljivim američkim oznakama. Komad američkog broda usred azijske pustinje, hiljadama kilometara od najbliže obale. Šteta što nismo mogli da se sporazumemo sa lokalcima i upitamo ih otkud to tu. Malo dalje tezga iznad koje dominira pomalo zlokobno nasađena preparirana ovnovska glava. Verovatno protiv uroka. Zalazimo dublje u šumu kućica od blata gde malobrojni stanovnici nisu tako oduševljeni što nas vide. Shvatamo da smo možda otišli predaleko i da čak i Mazan ima granice gostoprimstva, pa odlučujemo da se polako vratimo nazad. Usput nailazimo na grupu evropeidne plavokose i plavooke dece koja izgledaju kao da su došla iz nekog sela u Bosni, a ne u Kini. Potomci Toharaca? Možda.

15. Mazan

Ostavljamo antropološku radoznalost po strani i vraćamo se nazad ka ulazu u selo, gde nas čeka Abdul. Odlazimo da jedemo u obližnjoj ujgurskoj krčmi, pri čemu on uporno odbija da nam se pridruži, smatrajući da to ne bi bilo primereno, a potom nas vodi do jednog usamljenog pustinjskog vidikovca sa kog puca pogled u beskrajna prostranstva ovog peščanog mora. Svet nestaje u ambisu večito premeštajućih dina Taklamakana. Um se koči pred vanvremenskim prizorom nečeg iskonskog, starijeg od svih civilizacija koje su se smenjivale ovde. Privilegija je gaziti po ovim peskovima, koje su retko koje evropske oči videle. Bio sam već u Sahari nekoliko puta, ali ovo je drugačije. Ovo je prag inicijacije u misterije Azije. Srce kontinentalnog Behemota. Kucalo je svojim nedokučivim ritmom eonima unazad i kucaće dugo nakon što čoveka više ne bude. A mi smo se drznuli da ga dotaknemo, prkoseći upozorenju (ili prokletstvu?) sadržanom u samom njenom imenu koje doslovno znači „uđeš – ne izađeš“. Možda je delić našeg bića zaista ostao tamo zauvek, skamenjen pred nepojmljivim drevnim silama što počivaju ispod dina.

16. Dine

Sumrak se već pretvorio u noć kada smo se, praćeni pogledima nebrojenih zvezda, otrgli hipnotišućeg dejstva taklamakanskog prostranstva i vratili nazad u Abdulov terenac. O tome šta se dešavalo u glavama svih nas dovoljno je govorila tišina koja je vladala tokom čitave dvosatne vožnje nazad do Turfana. Iako smo još neko vreme proveli po okolnim mestima, ništa više nije moglo da zaseni transcendentni efekat koji je suton u Taklamakanu ostavio na nas.

17. U planinama ludila

Nakon Sinkjanga, naša sledeća destinacija bio je Ši-An. Drevna carska prestonica dinastije Tang, smeštena u samom srcu Kine. Kako kažu, građena po najvišim standardima feng šuija. Mada mi se čini da ih narušava činjenica da je to danas prava košnica od preko 12 miliona žitelja. Ovde se istinski spoznaje šta znači „gužva“ po kineskim merilima. Obilazak vojske od terakote pretvorio se u guranje kroz krda lokalaca, još policijskih provera i slikanja sa đacima i studentima, te borbu za spas novčanika pred bezbroj suvenirskih mamipara.

18. Narodna milicija - glavna turistička atrakcija

Čitavo iskustvo je u svest prizivalo redove iz „Divlje kapele“ o tome kako stara mesta konačno umiru: uglavljivanjem novog, glatkog kamenja u ono staro, malterisanjem rupa koje bude radoznalost, teranjem zmija i dovlačenjem ljudi, montiranjem metalnih stepenica, suvenirnica i restorana brze hrane za njih. I postavljanjem neizbežnih policijskih punktova. Kinezi su eksperti za sve to.

19. Terakota ratnici

Ipak, mimo svega toga, Ši’An ima dušu kao retko koji kineski megalopolis. Centralnom pešačkom ulicom, pod zidinama drevnih palata i likovima ne tako drevnih spomenika, kikotavo jezde devojke u tradicionalnim nošnjama iz perioda Tang dinastije. U večernjim časovima sve to se pretvara u kaleidoskop crveno-žutih tonova kineskih lampiona. U jednoj od takvih večeri, naša družina odlučila je da duž osam kilometara dugih zidina gradske tvrđave provoza bicikle. Da nismo fotografijama ovekovečili to iskustvo, mislili bismo da je bilo samo san.

20. Dame od Si-Ana

Duh avanturizma načas nam je vratila ekspedicija do Luojana, grada udaljenog nekih 400 kilometara od Ši’Ana. Na šumovitim obroncima ovog grada nalazi se još jedan splet pećinskih budističkih svetilišta i isposnica uzidanih u stenu: pećine Lonmana, odnosno pećine zmajevih kapija, u prevodu sa mandarinskog. Kompleks je krajem 5. veka N.E. počela da gradi Severna Vej dinastija, da bi je u potonjim vekovima sukcesivno dograđivale skoro sve ostale kineske dinastije.

21. Buda iz Lonmanske pećine

Danas je to lokalitet pod zaštitom Uneska, koji broji stotinak hiljada figurina i statua Bude u svim mogućim oblicima i dimenzijama, smeštenih u nekih 1000 pećina. Najveći splet statua nalazi se na vrhu ove strukture, gde dominira 17 metara visoki Vajrokana Buda, otelotvorenje ultimativne istine i realnosti u mahajana budizmu.

22. Bodisatva iz Lonmanske pećine

Kraj njega su bodisatve i zastrašujući, demonoliki entiteti meni nepoznate uloge. Bilo je ovo jedino mesto tokom cele tri nedelje našeg putovanja po Kini na kojem smo sreli neke druge Srbe. Razmenili smo pozdrave i reči podrške u senci kolosalnog Bude, a potom se rastali. Iako neminovno okrnjen kandžama komercijalnog turizma, Lonman i dalje zrači autentičnošću iz hiljada kamenih likova koji večito stražare tu, na brdu iznad reke Ji, svedočeći o postojanju kineske duhovnosti, koliko god ona nevidljiva bila u današnjem ustrojstvu ove države.

23. Obezglavljeni Buda

Putovanje smo završili u Pekingu, potpunom opozitu svega onoga što je početna tačka naše avanture predstavljala. Još više gužvi, još više policijskog graktanja „hu-džao“ (pasoš) na svakom koraku, još prljavštine i copy-paste zgradurina. Na kineskom zidu gužva od koje se čovek zapita kako ova masa ljudi ne počne da pada sa ivice. Imao sam više sreće kada sam se penjao pre pet godina, sa jedva po kojim turistom na vidiku.

24. Kineski zid

Uspon do kule broj 8 kod Badalin sektora zida pretvorio se u guranje kroz nepregledne mase Kineza, pri čemu su zapanjujuće veliki broj činili penzioneri. Izbivši na vrh kule, razvijam trobojku koju sam imao u rancu, samo da bi policija našeg „čeličnog prijatelja“ zalajala u megafon nešto što nisam ni morao da razumem da bih shvatio da sam napravio prekršaj.

24b. Kineski zid

Već iznerviran gužvom, opsujem u pravcu policajca, koji takođe nije morao da razume to da bi krenuo da se probija kroz gužvu ka meni, mlatarajući rukama. Spuštam zastavu na vreme i on zastaje, zadovoljivši se da mi iz daleka upozoravajuće mlatne kažiprstom. „Čelično prijateljstvo“ ostavljamo za naslove Informera, jer crveno carstvo sa istoka čak ni ne poseduje sopstvenu izvornu reč za „savezništvo“. U imperijalnom mentalitetu Kineza ne postoji niko ko bi mogao da bude dovoljno dostojan njihove 5000 godina stare civilizacije da bi bio „saveznik“.

Oslobodivši se roja ljudi oko Kule broj 8, izbijamo na vrtoglavi spust. Zid je tu na pojedinim mestima toliko strm da se morate držati za čelične sajle i gelendere i polako spuštati unatraške. Ovo je izazovno, ali makar smo pošteđeni gužve – većina posetilaca radije bira da se istim putem vrati kroz gužvu nazad do gondola koje će ih prevesti do podnožja. Mi biramo strminu, pa koliko traje da traje, samo da ne idemo nazad u onaj krkljanac. Na jednom mestu vadim Divlju kapelu i slikam je. Gotovo momentalno nakon toga nailazim na svežu lokvu nečije krvi nasred zida. Iako nisam video šta se desilo, mogu da pretpostavim da je neko izgubio oslonac i razbio se o kamene stepenike, dodavši svoju krv stotinama hiljada onih koji su izdahnuli gradeći ovo svetsko čudo.

25. Krvave gužve na zidu

Prizor me momentalno podseća koliko je ozbiljan ovaj spust, kao i da nema pomoći ukoliko nešto krene naopako. Zid naravno nema ambulantu. Par sati kasnije uspevamo da se vratimo do železničke stanice, a potom mrežom vozova i metora u centar Pekinga. Dan završavamo jednom evropskom zakuskom, pošto smo se nakon tri nedelje boravka u Kini svi uželeli poznatijih, ako ne i domaćih ukusa. U svom apartmanu naručujemo kamamber i vino i uz pesmu nazdravljamo drugarstvu i podvizima do kasno u noć.

26. Srbija do Badalinga

Sledeća nezaobilazna atrakcija u Pekingu jeste Zabranjeni grad. Palata kineskih careva, a zapravo gigantski hram dekadencije i seksa. Ili je makar komunistički vodiči tako predstavljaju. Tokom tri sata lutanja po gigantskim platoima ovog mesta, slušali smo o tome kako su carevi imali na stotine konkubina čije su čari koristili svake večeri, o katalozima sa specijalnostima svake od njih, o njihovim odajama, o uzajamnoj ljubomori koja je konkubine terala da truju jedna drugu, o evnusima koji su dirigovali tom razuzdanošću i samo o tome. Od tolikih seksualnih intriga carevi izgleda nisu imali vremena za strategiju, politiku ili narod. Zato se pojavio spasilac Mao (čiji lik od pre nekoliko godina krasi svaku kinesku novčanicu, između ostalog). Ili makar Partija želi da to tako predstavi.

27. Lav na ulazu u Zabranjeni grad

A Partija ima svoj „zabranjeni grad“ odmah pored, na Tjenanmenu: ograđenom trgu koji dnevno posete desetine hiljada ljudi, pa vas večito prisutna policija neće ni pustiti da uđete osim ukoliko nemate rezervisanu propusnicu. Nakon čekanja u redu koje traje četrdesetak minuta i najtemeljnijeg pretresa ikada, dospevamo na ovaj hram Partije na otvorenom. Džinovski portret Mao Cedonga smeši se sa južne kapije Zabranjenog grada, zagledan u daljinu. Tačnije u samog sebe, pošto se njegov mauzolej nalazi na suprotnom kraju trga. Bočno su Narodni muzej Kine i zgrada vlade. A između hiljade Kineza oduševljenih veličinom svoje sadašnje države i poneki zbunjeni stranac. Nakon malo slikanja odlazimo odatle, a ubrzo napuštamo i sam Peking. Dvanaestočasnovi let do Amsterdama vratiće nas u poznatije krajeve. Smeštam se u sedište aviona i otvaram Divlju kapelu. Ali nekako su mi pred očima i dalje dine Taklamakana…

28. Zabranjeni grad

Odlazak na Prokletije – vrh Đeravica

Pre tri godine objavio sam roman PROKLETIJE, koji je, pored ostalog, i moja oda jednom fascinantnom, egzotičnom, krajnje inspirativnom predelu na krajnjem jugu Srbije (trenutno okupiranom) koji je, osim vanrednim, unikatnim estetskim bogatstvom, pregnantan i simboličkim značenjima i konotacijama.

Ko je čitao roman, zna o čemu pričam. A ko nije – šta čeka? Da se sasvim rasproda? Knjige nema u knjižarama, ali ima još malo kod autora – pišite na dogstarr666 at yahoo dot com. Cena je 1.200 din sa uračunatom poštarinom, ili 1.000 din naživo. (Da, PROKLETIJE se nadovezuju na roman NAŽIVO ali mogu se čitati i nezavisno. Ko želi i NAŽIVO, ima i toga, za sad, samo kod mene.)

Tokom svih ovih godina dobio sam razne prijatne i pametne komentare čitalaca PROKLETIJA. Čak 40 rivjua možete i sami pročitati na stranici o ovom romanu na GUDRIDSU. 

Druge reakcije su mi došle mejlom ili preko Fejsbuka, kao ovaj kratki ali slatki osvrt iz Švedske:

„Odavno nisam ovoliko uzivao u knjizi. Mislim da sam je “pojeo” za 3-4h citanja kada se sve sabere. Moram priznati da sam malo strepeo, kao sto obicno strepim od nastavaka odlicnih knjiga. Nazivo ima posebno mesto u mom srcu jer smatram da niko nikada nije uspeo tako dobro da opise beznadje i besmisao devedesetih u Jugoslaviji kao ti u toj knjizi. No, drago mi je da sam bez razloga brinuo. Prokletije su prokleto fantasticna voznja od prve do poslednje stranice.

Bilo bi steta ovo ne prevesti bar na engleski i objaviti jer mislim da bi imalo odlicnu prodju.

Hvala sto si Prokletije podelio sa svetom. Sa nestrpljenjem cekam sta ces sledece objaviti.“

 

            Ali sasvim posebno mesto u mom srcu zauzimaju omaži poput ovoga što sledi ispod – a to je exkluzivni putopis direktno sa Prokletija, koji je samo za ovaj blog napisao moj stari poznanik i čitalac, Mladen Antić, inače planinar, kojem i ovom prilikom zahvaljujem i na textu i na svim donjim fotkama koje su uslikali on i njegova družbenica, Dana Aleksić.

            Uživajte!

 

Odlazak na Prokletije – vrh Đeravica

Foto © Mladen Antić & Dana Aleksić, for The Cult of Ghoul, Inc.

Text © Mladen Antić, for The Cult of Ghoul, Inc.

 

Plav (Crna Gora), dana 31. Jula 2024. godine

Ovo je trebalo da izgleda kao klasičan planinarski izveštaj: “Vreme polaska, start staze, nadmorska i prosečna visina, vremenski uslovi, trajanje uspona….”  Ne! Ova planina je nešto potpuno drugačije, mesto gde se gube cifre, metrika, geologija, klimatologija… sve, tamo se sve gubi osim onog osećaja koji mi se i sada vraća dok pišem o “njima”.

Kao klinac sam poznavao skoro sve planine u našoj zemlji, ali su mi uvek pažnju privlačile Prokletije, kako zbog braon mrlje na fizičkoj karti Jugoslavije, tako i zbog samog naziva koji mi je bio mističan, zlokoban ali i privlačan.

Kasnije, na PMF-u u Nišu smo ih obrađivali iz geologije i geomorfologije, naravno zahvaljući velikom Cvijiću, ali ne u toj meri koja bi mogla da zadovolji moje apetite. Vremenom, kako se izgubila geografija kao nauka u našoj zemlji, tako se kod mene izgubilo interesovanje o toj planini, u jednom trenutku sam i potpuno prestao da mislim o njoj.

A onda, nakon mnogo godina se pojavila knjiga “Prokletije” koju je napisao Dejan Ognjanović. Naslov me je privukao, reših da je pročitam i nisam se pokajao. Knjiga ne predstavlja naučno delo ali je napisana tako da svako ko je pročitao knjigu ima osećaj kao da je već nekada bio tamo.

 

Upravo je ta knjiga imala snažan uticaj na mene, želja da konačno odem na Prokletije. Želja se povampirila, nešto me je vuklo baš kao u snovima kada te nešto zove iz tame, tebe je strah, ali ipak ideš…

I otišao sam.

Početkom jula predložih devojci da odemo negde da iskoristimo godišnji odmor. Znam da voli planine pa sam joj dao neke predloge šta bismo mogli da obiđemo: Maglić, Vihren, Šara, Prokletije…. U sebi sam iz sve snage navijao za poslednju opciju što se i desilo.

Dana 27. Jula smo se spakovali i otišli u Vusanje, podnožje Prokletija. Prva tri dana smo obišli standardne planinarske rute: Zla kolata, Popadija i Hridsko jezero. Četvrtog dana sam planirao da odemo na Visitor i obiđemo jezero ali je lepša polovina bila “dežurni krivac”, predložila je Đeravicu. Posle kraćeg razmišljanja sam prihvatio predlog.

Đeravica je vrh koji se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije. Nekada je bila najveći vrh u SR Jugoslaviji sa svojih impozantnih 2656 metara, ali iako je bio poznat vrh na njega se nije toliko išlo. Naročito ne nakon 1996. godine jer je izbio građanski rat na Kosovu.

Raspitivali smo se o vrhu kod lokalaca i planinara, niko nije bio oduševljen našom idejom, predlagali su neke druge lokacije, pričali su nam o ratu, istoriji, o promenljivom vremenu, surovom predelu, predugačkoj stazi. Nisu nas pokolebali.

Dan pred polazak smo se obratili pograničnoj policiji u Plavu koja nam je izašla u susret i izdala nam dozvolu da možemo da pređemo granicu Crne Gore prema Kosovu ali su nam naglasili da moramo mejlom da obavestimo i Kosovsku pograničnu policiju. Naravno, sa Kosova je stigao negativan odgovor.

Bez obzira na kosovski mejl, glas iz tame nas je dozivao. Rančevi su spakovani i kreće se u 4 ujutru, pošli smo uz izgovor: “Pa dobro, idemo samo do prevoja Ćafa Bogićes (granice) pa ćemo da se vratimo, saaamo da bacimo pogled šta ima preko.”

Tu noć pred uspon sam imao noćne more, budio sam se mnogo puta. Sat je zvonio, nije mi se polazilo.

Ipak smo krenuli. Zahvaljujući dobrom vozaču (mojoj devojci), terenskim vozilom smo se približili 3 km do prevoja kod mesta Hodžina ravan i odatle krenuli pešaka velikom uzbrdicom do mesta Ćafa Bogićes, gde se prelazi na drugu stranu. Na prevoju nije bilo nikoga od graničara pa smo rešlli da zagazimo ka vrhu.

Kako smo započeli spust tako nas je sačekao hladan vetar i beskrajna visoravan prošarana borićima, klekama i belim stenama čudnih oblika, iza visoravni su se ređali oštri crni vrhovi. Obično bih se oduševio prizorom ali ovog puta mi se nije išlo dalje, vraćalo mi se nazad, makar samo jedan metar da uđem u Crnu Goru, samo jedan metar od Ćafe Bogićes i biću spasen.

Ali smo nastavili dalje, vuklo nas je. Dok smo hodali čuli smo razne zvukove, okretali se, tražili pogledom da vidimo makar jednog planinara da bi nam bilo lakše, ali nikoga nije bilo, tišina. Bele stene su ličile na ljude, a kod mesta Rupa dobroš smo naišli na grob vojnika OVK.

Prema priči meštana na ovom mestu se desila velika borba 1998. godine između naše i albanske vojske, ceo taj potez je bio natopljen krvlju vojnika i sa jedne i sa druge strane, što nam je dodatno povećavalo nemir.

Uprkos sunčanom danu, ovo mesto mi je delovalo negostoljubivo, u jednom trenutku sam se osećao kao jedan od vojnika u pomenutoj knjizi “Prokletije” dok su se probijali kroz nepristupačne predele. 

Staza je počela da se gubi kroz kleke i borovnice da bi ponovo bila vidljiva kod još jednog groba i do mesta gde se nalazi još jedna ćafa (prevoj) koji će nas još više odvojiti od bezbedne zone i dovesti nas u još jednu slepu dolinu, nekadašnji cirk gde se nalazi Ljićeni i Tropojs (Tropojansko jezero) koje svojom mrtvačkom mirnoćom uprkos vetru izaziva jezu ali i divljenje.

Nastavili smo dalje ka vrhu, žureći da se što pre vratimo odakle smo došli, oko nas su se smenjivali predeli, crne visoke stene sa šiljatim vrhovima, jedna od njih je Krši i Zi (crni krš) koja je sa svojim šiljatim vrhovima podsećala na zamak iz horor priča.

Muk, tišina, škriljave stene obeležene flekama od udara gromova, mala plava cirkna jezera u dubokim uvalama (koja su tokom popodneva postala crvena), morene nekadašnjih lednika, mračni otvori pećina i okapina koje podsećaju na buljave oči i vrh Đeravica koja se izdiže poput neosvojive tvrđave.

Put nas je vodio preko nekoliko prevoja, Ćafa dobri dol (Pećki prolaz) koji spaja Albaniju i Srbiju (Kosovo), zatim mesto Juničke pločice koje predstavlja kameni plato dugačak nekoliko kilometara, pa ponovo dolazimo do crnih stena (Vokšanske pločice). Ravni platoi se smenjuju sa nepreglednim provalijama što dodatno stvara konfuziju bez obzira na topografsku kartu, vojnu busolu, gps uređaje i jedva vidljive planinarske oznake iz perioda bivše Jugoslavije, nekako uvek misliš da si se vratio na isto mesto i da ideš u krug.

Na par kilometara od vrha došli smo do Velikog jezera (Srcoliko jezero – Ljićeni i zemer) koje predstavlja najveće jezero u tom delu Prokletija. U ovom jezeru voda izbija iz velike dubine tako da je površina jezera blago zatalasana.

Iznad jezera se izdiže još jedan crni vrh koji se sastoji od masnih škriljaca koji preteći stremi ka nebu. Popeli smo se na njega i konačno ugledali Đeravicu u punoj veličini koja sa dva svoja oštra vrha podseća na glavu psoglava. U podnožju Đeravice su se crvenela dva mala jezera (Đeravička).

Od podnožja do vrha nam je trebalo oko sat vremena po veoma klizavim stenama. Vrh se sastoji od gomile razbacanih oštrih stena, oblikovanih od nekadašnjih lednika, gromova i temperature. Na vrhu koji je nekada predstavljao simbol Savezne Republike Jugoslavije se nalazi polusrušeni kameni stub sa jarbolom na kome se vijori zastava Albanije i sa metalnim amblemom OVK.

Iako je bilo podne, požurili smo nazad sa vrha, iskreno, bez obzira na lepo vreme i dugačak dan želeo sam da što pre odemo sa ovog mesta. Mesto je prelepo, ali je takođe bilo nešto što je sve vreme lebdelo iznad nas u vidu neke strepnje, jeze, senke, nekog lošeg osećaja.

 

Gazili smo natrag po visoravni gde je pre samo 26 godina ležalo mnogo mrtvih ljudi, gde je krv natapala jezera i planinske potoke. Mesto gde se nekad ujezerila velika koncentracija zla.

Pola šest je popodne, nalazimo se na Ćafa Bogićes, poslednji put se okrećemo i gledamo kako senke gutaju prostor na kome smo se nalazili pre nekoliko trenutaka. Kreće spust ka bezbednoj strani. 

Prepuni utisaka ostavljamo sumrak za nama, crne vrhove, krševe, crvena jezera, morene i glavu psoglava – Đeravicu i radujemo se što smo se izvukli na drugu stranu pre mraka.

Da li je pisac Prokletija nešto slagao?

 

p.s. Želim da se zahvalim Jovanu Cvijiću, Dejanu Ognjanoviću i Dani Aleksić.