Zoran Pešić Sigma (1960-2019)

  

            Veoma mi je žao što moram reći da je Zoran Pešić Sigma, književnik, urednik časopisa Gradina, veliki ljubitelj fantastike (a pre svega naučne), kolega i prijatelj, preminuo dana 17.09.2019. godine.

            Bio je odličan pisac i pesnik, o čemu su svoj sud već dali kompetentniji od mene, i ovo nije ni mesto ni vreme da ja tome i na tu temu dodajem. Umesto toga,  pre svega želim da iznesem nekoliko subjektivnih opservacija i prisećanja, iz svog ugla, dakle, kako ovom mestu i priliči.

            Sigmu znam od 1995., kada sam počeo da odlazim u NKC (tada se to, valjda, još zvalo Dom Kulture). Tu sam, na poziv Dejana Dabića, svoje prve tekstove objavio u časopisu Nišan (Niški analitičar), čiji je Sigma bio urednik. 

Sigmu sam smesta zapazio kao tihog ali pametnog čoveka sa vizijom i umećem da je sprovede u delo - nenametljivo, ali snažno.

Kad kažem „tih“, time ne mislim da je on naročito tiho i nečujno govorio; možda je „blag“ bolja reč. Ne pamtim da sam ga ikada čuo da je povisio glas ili opsovao. Imao je jedan za Nišlije apsolutno nekarakterističan mir, staloženost, jedan osobeni „zen“, koji mu je valjda omogućavao da usred večitog haosa te institucije ipak opstaje i stvara, neokrnjen nezdravim okruženjem.

Kad kažem „blag“, time još mislim da se u njemu nije osećala kiselost ni gorčina, niti jed, pakost, zlovolja svake vrste, obojena manjom ili većom dozom frustracije i kivnosti na okolinu, ljude, centre moći, klike, urote, vlast i univerzum. Većina drugih niških poslenika iz kulture s kojima sam dolazio u dodir bili su bučniji, ljući, besniji, sa mnogo više sirćeta i rakije u krvi... Sigma je, valjda, svoj mir doneo iz rodne Vojvodine (rođen je 1960. u Beloj Crkvi, Banat, gde se i školovao) a dalje ga je negovao svojim radom, svojom posvećenošću kulturi, bez kalkulacija, bez politikanstva, bez laktanja, guranja i muvanja... I u tome je bio u upadljivoj manjini, kako u Nišu tako i šire.

Bio je jedan od prvih čitalaca rukopisa mog prvog romana Naživo. Veoma povoljno se izrazio o njemu, i inicirao je ono što meni nikad ne bi palo na pamet – da početak romana, pod izvornim naslovom „In Vivo“, bude objavljen u jednom broju časopisa Gradina (tačnije: br. 9-10-11-12, 2001, str. 269-272). Takođe je, zajedno sa Stanom Dinić-Skočajić, rukopis preporučivao nekim piscima i urednicima koji su tih meseci dolazili u Niš (npr. Jovica Aćin, Ranko Munitić, Vasa Pavković...) a rukopis je na kraju zavšrio u niškoj Prosveti, takođe na Sigminu i Staninu preporuku tamošnjem uredniku, Tihomiru Nešiću... Ostatak je istorija... ali njen početak ja nisam zaboravio. Ako baš moram da crtam, Sigma je svakako bio jedan od onih koji su mi dali dragocen vetar u leđa onda kad mi je to bilo najpotrebnije.

Drago mi je što mogu reći da sam se sa Sigmom u par navrata i privatno družio – mislim, izvan prostorija NKC-a i drugih kulturnih lokacija u Nišu i okolini (računajući tu i pokoji kafić ili kafanu). Sa Sigmom i još nekim drugarima išao sam na nezaboravni izlet do Đavolje varoši u vreme kad je to mesto još bilo divlje, nesređeno (ako je to pravi izraz za njegov prirodni oblik, bez drvenih stepeništa i ograda i lampi i staza kako bi svaka baba i svako derište mogli tu da se veru i na dohvat ruke priđu svakom od stubova...). Prenoćili smo tamo pod zvezdama. Nažalost, fotke sa tog događaja propale su mi u smrti externog harda pre nekoliko godina...

Đavolja varoš i taj naš izlet kasnije su postali lajtmotiv temata o Demonologiji u Gradini, koji je Sigma, donekle uz moje saučesništvo, priredio. Upravo on mi je bio naručio tekst o Đavolu na filmu, objavljen u tom tematu; i baš iz njega se rodila moja prva kritičko-esejistička knjiga, Faustovski ekran...

Takođe sam sa Sigmom i još nekom ekipicom zanoćio i na Tremu, najvišem vrhu Suve planine, jednog čudnog dana u avgustu pre desetak godina, kada su kiše i oluje popodne narednog jutra proizveli gustu maglu kad smo na vrhu te planine izašli iz šatora.

I ovog puta se iz jednog izleta izrodilo nešto „kulturno“. Naime, u tom ugođaju nastale su neke nezaboravne fotke, od kojih je jedna - na kojoj ja, na vrhu brda, okružen maglama, čitam knjigu - par godina kasnije završila na plakatu niškog Sajma knjiga (u organizaciji NKC-a). Ne sećam se da li je tu ideju inicirao Sigma ili Goran Stanković, ali te fotke svakako ne bi bilo da nije bilo Sigme...

            Kasnije mi je Sigma naručio temat o Embrouzu Birsu, koji sam priredio i za isti napisao jedan esej, mada je taj temat i sećanje na njega pokvario prevodilac koji je to uradio inferiorno, drveno, i bez osećaja za Birsovu sočnost, aluzivnost i duh.

            I brojni drugi moji tekstovi (eseji i prikazi) objavljivani su u Gradini na Sigmino pozivanje, a ako me poslednjih godina u tom časopisu nije bilo, to nije bilo zbog Sigme nego zbog nekih drugih ljudi u redakciji (tj. zbog moje odluke da se s njima ne mešam)...

            Bilo je i drugih aktivnosti i zbivanja u kojima smo učestvovali zajedno (npr. pokušaji da se vaskrsne i omasovi niško udruženje ljubitelja fantastike „Lira“) u ovih četvrt veka, a sigurno sam ponešto u ovom trenu zaboravio.

            Žao mi je što smo se u poslednje vreme, sticajem okolnosti, ređe viđali; zbog toga mi je vest o njegovoj preranoj smrti došla kao iz vedra neba.

          Nažalost, i ona potvrđuje prokleto pravilo da najbolji odlaze prvi. Neće grom u koprive, nego u one koji se izdižu, ističu, rastu iznad zacrtanog.

            Počivaj u miru, dragi Sigma.

            Umesto kraja, evo jedne njegove pesme.

Zoran Pešić Sigma

BIĆE SVE U REDU

Biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
ulice će uspavati automobile
oko ponoći
zvezde će vratiti grad
pijanom nebu
parkovi će opkoliti vetar
sa sviju strana
i on će se smiriti
na klupi

a gde je ta ponoć
gde nebo
gde vetar
to je manje važno
svuda je isto kada je sve u redu
kada je sve na svome mestu
i automobili su jednako parkirani
i zvezde pouzdano trepere
i vetrovi sede
mirno na svojim klupama
samo da je sve u redu
samo da je sve na svome mestu

niko ne umire
niko se ne rađa
bezbrojno smo malo
zaspali
i pokvarena ploča ponavlja
melodiju
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
oni koji su bili tu - još su tu
oni koji su otišli - tamo su još uvek
i niko ne prisluškuje odjeke
u pustom hodniku

promene - kome su potrebne promene
video sam čoveka jednom
kako sedi u fotelji na ulici razrušenog Groznog
video sam ga na televiziji
sedeći u potpuno jednakoj fotelji
njegove oči spokojno su govorile
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

ispićemo u zdravlje
zaboravljenih u šumskom potoku
zapalićemo cigaretu
za ono malo para što nam preostane
kupićemo čokoladu deci
deci naše dece bar
ratovi su prošlost
ružni snovi su ratovali
posle ratnih filmova
ratovi su se završili
kao program
snegom koji treperi u efiru
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

krevet koji smo kupili
i u kojem spava neko drugi
i krevet koji plovi
nizvodno od našeg detinjstva
i ona ruka koja nam je mrsila kosu
i ona ruka koja nam je štipala
belo meso
pisma koja smo poslali
i pisma koja nikad nismo dobili
noći koje smo propili
i noći koje smo štedljivo čuvali
za bolje sutra
ljubav koja nam je oduzeta
i ljubav koju smo oteli
sve će doći na svoje mesto
biće sve u redu
nanizano spokojno
kao noć u vatri ničega
kao u čizmi dobroćudnog Boga

ZORAN PEŠIĆ SIGMA (BIĆE SVE U REDU, 2018)

JAGNJEĆI BAL

  

            Ovih dana u Srbiji se uveliko proslavljaju Saturnalije – jedino što, za razliku od starorimskih, ove srpske ne traju samo 7 dana (17-23. decembra), nego kojih 40-ak, otprilike od tzv. sv. Nikole (19.12.) do tzv. sv. Save (27.01.). 

To je vreme za obilato Ždranje, neumereno Lokanje i „sveto“ Orgijanje, od preslave do slave preko patarice, neretko uz tzv. „slava-hopping“ tj. skakanje sa slave na slavu: 

ono kad se prvo obžderete na jednoj slavi, a onda pravo sa nje idete kod nekog drugog slavljenika, kako biste se tamo dodatno obždrali i oblokali, po principu „preko leba pogače“, a sve vreme kanda prizivajući hristijanstvo i njegove vrline smernosti, krotkosti, suzdržanosti, asketizma i odmicanja od ovozemaljskog...

A onda još kad dođu tzv. Nova godina, pa Repriza Nove godine, pa tzv. „srpska“ (što će reći, tzv. „pravoslavna“), pa onda kineska, keltska, ciganska i svaka druga „nova“ godina odavde do večnosti dok više niko ne zna ni šta se slavi ni zašto, samo nek se loče, ždere i, ako je bog tako hteo, jebe, i sve je u redu sa svetom, vozi, Miško, i udri brigu na veselje!

            S tim u vezi, mada ne direktno niti eksplicitno, jeste moja pesma koju vam ispod stavljam na uvid. Full disclosure: ne smatram sebe nadarenim za pisanje poezije; u dosadašnjem životu napisao sam jedva tuce pesama, od toga 4-5 u baš ranoj mladosti (sa 18 godina), i one ne valjaju ama baš ništa (srećom, videlo ih samo nekoliko očiju), i nekolicinu tokom 1990-ih, koje su takođe pretežno slabe i srednje-žalosne at best. Poslednji put kad sam u novije vreme (čak u ovom veku!) posegao za stihoklepanjem bilo je pre šest godina, iz zajebancije, kada sam pod naprasnim napadom pijanih Muza sročio pjesmicu „Volesmo se ludo u Egiptu mi“.

            Što se tiče pesme koju kačim dole, čini mi se da ona ima nešto dublje konotacije, odnosno da, uprkos elementu zezanja, sadrži i nešto više ozbiljnosti, kako u ambicijama tako i u postignuću. Dugo vremena je nisam ni pogledao, skroz sam i zaboravio da postoji, ali tokom nedavnog iščitavanja mojih dnevnika iz 1990-ih naiđoh na ovaj biser iz 1996. (dakle, kad sam imao 23 godine), i iznenadih se koliko je to... pa, presentable. Nije to ne znam šta, ali – čini mi se da u dovoljnoj meri Nije Loše da se može ponuditi širem čitateljstvu, za razliku od njenih koleginica koje su i dalje prikladnije da zasluženo čame u mojim neobjavljenim spisima.

            Kratka uvodna napomena: ovu pesmu inicirao je mali oglas – ili beše promo-članak? – u niškim Narodnim novinama početkom marta 1996. koji je pozivao čitaoce na nešto što su tvorci izvoleli nazvati JAGNJEĆI BAL. Živo se sećam tog momenta, dok sam pripaljivao vatru tim novinama (jer za bolje i nisu), i naleteo na članak koji me zove na JAGNJEĆI BAL.  

Čim sam video tu frazu – smesta mi se rodila ideja, dapače nužda, da napišem pesmu o tome. Bilo je nešto hipnotičko u frazi JAGNJEĆI BAL, uopšte u ideji da postoji nešto što se zove JAGNJEĆI BAL, a uz to je mrtvo-ozbiljno, nimalo ironično ili parodijsko. Dakle, kao neka od ovih danas popularnih slaninijada, kobasicijada, buregdžijada, belmužijada, pihtijada, klinčorbijada, kuracpalacijada i ostalih ilijada po srpskim kasabama, selima i zaseocima koji bi preko stomaka, linijom najmanjeg otpora, da pronađu kraći put do srca (i novčanika) halapljivih turista.

Počeo sam da zamišljam neke od mojih suseda i rođaka, svi odreda paganski „hrišćani“, nominalno hristoljubivi a suštinski oblaporni, kako se kinđure i spremaju da pođu na JAGNJEĆI BAL, i kako se jagnjeći zabavljaju tamo, i kako ih sutra komšike pitaju: „I, kako se provedoste na taj JAGNJEĆI BAL?“

            Sve to i još ponešto videćete, nadam se, u ovoj pesmi.

  JAGNJEĆI BAL  
(c) Dejan Ognjanović

 

Povedi me, dragi, na jagnjeći bal

Od heklanje me oči bole;

Glavu mi mori zemaljski kal

Hoću i ja ono što svi ljudi vole.

Želim i ja da budem sa svima

Pa zato hoću na bal jagnjeći

- U masi gde nikad nije zima,

Da budem sa svima, da budem sa svima

Da ćaskam i jedem meso stojeći.

Na jagnjeći bal, na jagnjeći bal

Da jedem i pijem i igram i pevam

Da ne znam za svoj svednevni žal

Da žvaćem ono o čemu snevam.

Jagnjeće meso, jagnjeće meso,

Ne školjke, kavijar, jastoge i dagnje

Ja samo hoću meso od jagnje.

Od ono jagnje što nevino gleda

Što prazno mu zuri okruglo oko

Što ne zna šta je zemaljska beda

Što zaklano na drvu od ražnja počiva.

Samo od to jagnje ja meso hoću

Od toga živog zemaljskog stvora

Što danju se igra a spava noću –

Koj' će mi đavo ribe iz mora.

Povedi me zato na jagnjeći bal,

Na jagnjeći bal, na jagnjeći bal,

Pa makar mi to bilo zadnje;

Samo da mrdnem iz ovaj kal

I probam i ja meso od jagnje.

3.3.1996.

            Eto, Po je napisao „Gavrana“, Lavkraft je za sobom ostavio „On the Creation of Niggers“ a ja, dakle, budućim potkoljenjima ostavljam – „Jagnjeći bal“! Malo li je?!

            P.S. Srećne Saturnalije svima koji slave!

            P.P.S. Nemojte ni za trenutak misliti da je slučajno što baš na tzv. „posnu slavu“ (kakav oksimoron!) kačim pesmu o ždranju jagnjetine!

            S.P.S. Ako to ikoga zanima i ako je bitno: iako sam zadrti mesožder, ne volim jagnjetinu, ma kako spremljenu.

LEGLO STRAVE - Edgar Alan Po i Ričard Korben

Naizgled neuništivi a svakako neumorni "Darkvud" je krajem juna najzad izbacio drugi album iz serijala LEGLO STRAVE (odnosno, JEZOVNIK, knjiga 5).  Prošle godine je izašao onaj u kome je pregenijalni umetnik Ričard Korben adaptirao Lavkraftove priče i pesme. O njemu sam tada pisao OVDE.

Sada je došla na red "saradnja" Korbena i Poa – u mom prevodu. Osim što sam preveo dijaloge u samim stripovima, ovo izdanje sadrži i potpuno novi prevod priče "Berenisa", čiji sam autor – ja. 

Jeste, po prvi put u životu bio sam u prilici da prevedem jednu priču giganta, Alfe i Omege horora, E. A. Poa. Kakav je rezultat – moći ćete da se uverite na samom kraju ovog albuma.

A šta, tačno, ima u njemu? Evo sadržaja – na 100 strana velikog formata, na vrhunskom papiru i u savršenoj štampi koja besprekorno oživljava Korbenovo crtačko majstorstvo, nalaze se strip-adaptacije sledećih Poovih priča i pesama.

  Haunt of Horror: Poe

 

"The Raven"

"The Sleeper"

"The Conqueror Worm"

"The Tell-Tale Heart"

"Spirits of the Dead"

"Eulalie"

"The Lake"

"Izrafel"

"The Happiest Day"

"Berenice"

Iz ovog sadržaja jasno je svima osim totalnim Po-četnicima da su ovde u pitanju pretežno obrade pesama. Jedine dve priče ovde obrađene jesu "Izdajničko srce" i "Berenisa", sve ostalo su pesme. Ali nemojte misliti da je zbog toga sadržaj ovog albuma naročito poetičan i nježan. O, ne...

Pesme su na neki način "krive" što je ovo izdanje zakasnilo skoro godinu dana, jer bilo je inače spremno za štampu još prošle godine, odmah posle Lavkrafta; avaj, zbog problema sa autorskim pravima na srpske prepeve upotrebljenih pesama (pošto ovo izdanje, uz stripove, sadrži i sve originalne Poove izvore inspiracije, tj. pesme i priče) nastao je zastoj.

Na kraju sporne pesme je prepevao Milan Jovanović – i to je obavio vrlo dobro, da ne kažem odlično; vrlo sam prijatno iznenađen tim aspektom ovog izdanja.

Što se tiče Korbenovih adaptacija, one su nešto problematičnije nego u prvom LEGLU STRAVE. Kod trivijalizacije i palpizacije tamošnjih, pretežno minornih HPL-ovih dela, nisam imao većih zamerki. Ali, kad se tako nešto radi Poovim vrhunskim pesmama i pričama, odnosno genijalnim delima najvećeg genija kojeg je horor ikada imao, onda moram da ispoljim izvesnu rezervu.

Recimo, pesma "The Conqueror Worm" (koja, inače, govori o čovekovoj smrtnosti i užasu materijalne egzistencije) ovde je adaptirana u SF-horor o džinovskim vanzemaljskim crvima na postapokaliptičnoj Zemlji. To nema blage veze s Poovom pesmom, čak i ne govori o istim crvima... ali, šta da se radi, barem pruža priliku za nešto finih slika s tim divovskim pegavim čudovištima.

S druge strane, potpuno besmislenu trivijalizaciju donose loši vicevi kakvi su "Eulalie" (pesma o savršenoj ženskoj lepoti pretvorena u geg o čiči koji umire nad sex-lutkom na naduvavanje!), "Izrafel" (pesma "Israfel", o muzici anđeoskih sfera, pretvorena je u repovanje o vatrenom okršaju nekakvih crnačkih gangsta imbecila!) 

i "The Happiest Day" (o izgubljenoj mladosti: ugnjetavani geek dođe na proslavu 10 godina mature kako bi upucao one koji su ga mučili i ismevali dok je bio srednjoškolac). Šta reći? Nisam protiv modernizacije kao takve, ali u ovim konkretnim "adaptacijama" od Poa nije ostao ni kamen na kamenu.

Čak je i antologijski "Gavran" prilično trivijalizovan svođenjem na petparačko otkrovenje da je tužni ljubavnik zapravo kriv za smrt svoje drage Lenore, čiji leš čuva u stanu. Zapravo je, u ovoj verziji, Korben bio više nego nadahnut Poovom pričom "Crna mačka". Bezveze. 

Ali je barem vrhunski crtano. Ako ne računam klinačko ubacivanje ogromnih sisa čak i tamo gde im mesto baš baš nije (npr. na kip boginje mudrosti, Atine; ali i uopšte, na Poovo anemično ženskinje).

Korbenov crtež je glavni razlog da overite ovo izdanje: s izuzetkom gorepomenute tri epizode (Eulalija, Izrafel i Najsrećniji dan) ostale se kreću od OK do izuzetnih: moj favorit je "Usnula" – čist, vizuelno bogat, istinski jeziv horor od početka do kraja!

Strogo gledano, i "Berenisa" je u strip verziji uprošćena i banalizovana, ali s nešto zanimljivijim rezultatima; iako nema mnogo veze sa genijalnim Poovim predloškom, barem je solidna epizoda posmatrana sama za sebe. Uostalom, imate Poov tekst (u mom prevodu) odmah posle stripa, pa se uverite sami. 

A ako vam se učini da je ta priča samo senzacionalistički šokantni palp pre palpa (zbog tog čuveno groznog kraja), ne brinite – nećete biti ni prvi ni poslednji robovi te zablude. Ipak, ako ste tako u mogućnosti, bacite pogled na moju POETIKU HORORA, gde upravo "Berenisu" detaljno analiziram kao temeljnu za razumevanje ciklusa Poovih priča o "mrtvoj dragoj", a i šire.

Uprkos mojim zamerkama na pomenute 3-4 adaptacije (od ukupno 10), imajte na umu da je i s tim u ovom albumu najmanje polovina sačinjena od pažnje vrednih, a mestimično i baš odličnih stvari, te ga stoga svaki ljubitelj horora svakako mora imati u kolekciji – više zbog Korbena, manje zbog Poa. 

Odnosno, moglo bi se reći i ovako: dođite zbog Korbena, ostanite zbog Poa! Tj. čitajte ovo zbog Korbenovih moćnih slika, a Poom se napajajte na izvoru, u nekoj zbirci njegovih priča i pesama.

Lavkraft živi: u prozi, poeziji, stripu...

             Na današnji dan, 15. marta 1937. godine, svoju plemenitu dušu ispustio je H. F. Lavkraft, gigant horor misli i horor dela, najuticajniji pisac strave 20. veka, čovek koji je ostavio toliko veliki i dubok trag u hororu da on i dalje odjekuje, a u 21. veku dobija i nove zabavne oblike. Stoga, umesto ožalošćenosti i tuge, ovaj dan obeležiću s nekoliko lepih lavkraftovskih vesti, najava i obznana.

            1) LAVKRAFTOVA POEZIJA

            U najnovijem broju niškog časopisa za književnost i kulturu GRADINA (br. 55-56-57) pored ostalog možete naći esej Dejana Ognjanovića pod naslovom "Lavkraftove 'Gljive sa Jugota'" koji se bavi slabo istraženom temom Lavkraftove poezije.

            To je kratak, uvodni esej koji prati nešto još zanimljivije, a to je izbor od šest Lavkraftovih soneta iz zbirke 'Gljive sa Jugota' koje se po prvi put objavljuju na srpskom jeziku – u prepevu Dejana Ognjanovića. Konkretno, u ovoj GRADINI možete videti kako sam prepevao sledeće sonete: PREPOZNAVANJE, LAMPA, BUNAR, PROZOR, SEĆANJE i KANAL.

            Jedna od ovih pesama, "Sećanje", odabrana je za nedavnu antologiju najboljih pesama strave svih vremena, Dark Dreams (2013). Zbog toga je ekskluzivno objavljujem i ovde, samo za blog The Cult of Ghoul.

SEĆANJE

Divovske behu stepe i ravnice kamenite

pružene ubeskraj pod zvezdanim svodom,

a logorska vatra tuđina jedva tek obodom

osvetli zveri s praporcima na studu zbite.

Daleko ka jugu ravni se spuste i ustreme

ka cik-cak liniji zida što, poput pitona,

tu drema još od nekog iskonskog eona

jer smrznu ga i skameni beskrajno vreme.

Drhtao sam čudno u vazduhu studenom

neznajuć' gde sam i otkud prispeo ovde

kad figura u mantiji spram vatre ustade

i pristupi, da mojim me oslovi imenom.

Videvši mrtav lik što kukuljica ga skri

zamre mi sva nada – jer shvatih usud zli.

            Preostalih pet pesama, kao i moj pomenuti esej, možete čitati u najnovijoj GRADINI.

            2) LAVKRAFT U STRIPU

    Kao što, nadam se, znate, beogradski strip-izdavač Darkwood već nekoliko godina unazad časti domaće ljubitelje stripa izvanrednim strip-poslasticama, uključujući tu i neke bisere HORORA. Pokrenuli su ediciju JEZOVNIK sa klasicima horora u stripu, i tu ste već mogli videti album horor radova Bernija Rajtsona, kao i jedan sa masterpisovima pregenijalnog Ričarda Korbena, o kojem sam ovde na blogu već pisao (baci pogled OVDE).

  

Pored toga, kad već govorimo o Lavkraftu, vredi pomenuti i njihovo izdanje LOCKE AND KEY (LOKOT I KLJUČ) po scenariju Kingovog sina, Džoa Hila, čija je prva epizoda izašla pod naslovom DOBRODOŠLI U LAVKRAFT.

            Darkvud će veoma uskoro, u narednim mesecima, objaviti i dva fenomenalna Korbenova albuma iz serijala HAUNT OF HORROR: jedan u kome su obrade priča i pesama E. A. Poa, i drugi, sa radovima ovog genija crteža u kojima se obrađuju i slobodno prerađuju priče i pesme – H. F. Lavkrafta.

Ja sam imao čast i zadovoljstvo da za Darkvud prevedem oba ova albuma. Gorepomenute Lavkraftove sonete prepevao sam izvorno za ovo izdanje, pa ako vam je neprijatno da vas vide s jednim časopisom za književnost i kulturu pod miškom, sačekajte još samo malo i čitajte ove moje prepeve (ali bez eseja!) u Darkvudovom strip-albumu pod naslovom LEGLO STRAVE.

Pošto oni još uvek nisu obznanili ovo na svom forumu, ja stidljivo kačim samo nekoliko Korbenovih kadrova iz originalnih izdanja, na engleskom, da vas zagolicam... u nadi da ćemo vrlo brzo u svojim rukama imati sve ovo i na srpskom jeziku.

           

            3) OMAŽ LAVKRAFTU MEĐU SRBIMA

           

            Prošle jeseni beogradski fanzin Emitor raspisao je konkurs za priče i pesme inspirisane delima Hauarda Filipsa Lavkrafta. Rezultati tog konkursa obznanjeni su DANAS, i ja ih sada prenosim. Što se tiče bodovanja: svaki član žirija je mogao po svom nahođenju da priče boduje sa 2, 1 i 0; svako je takođe mogao (ne i morao) da jednoj priči dodeli 3 boda ukoliko bi se neka priča posebno izdvojila. Članovi žirija: Tijana Tropin, Marija Samardžić, Milena Ilić, Žarko Milićević i Miloš Cvetković.

            Kao što možete zapaziti, u vrhu se našla i moja priča DAGON, BOG SRBA. Njena ranija verzija bila je odabrana među 30 najboljih na crnogorskom (regionalnom) konkursu IZVAN KORIDORA, najbolja kratka priča, 2010. O tome sam već pisao, OVDE. 

Ta priča je, dakle, bila objavljena u Crnoj Gori, a sada, četiri godine kasnije, najzad će se premijerno naći i pred čitaocima u Srbiji. Raduje me što je i ovde prepoznata kao jedna od boljih, i što i na ovaj način nastavlja svoj život.

Dakle, prolećni broj Emitora biće horor specijal, Hemitor, i biće poseban i po tome što će biti posvećen Hauardu Filipsu Lavkraftu; činiće ga verovatno prvih 12 najbolje ocenjenih priča sa gornje liste. Izlazak se očekuje do kraja aprila... Trebalo bi da broj bude bogato ilustrovan: spektakularnu naslovnicu radiće Dragan Paunović, odličan crtač i ilustrator o kome je takođe bilo reči OVDE na blogu.

Možda će se unutra naći i neke moje lavkraftovske ilustracije, poput ovih kojima krasim ovaj deo posta – a veći izbor takvih mojih radova možete pogledati ovde: Ghoul's Love Craft & Art, pa onda ovde: ABOMINATIONS i najzad ovde: Lovecraftian Landscapes.

Inače, ovih dana –kad se ne bavim ZAVODNIKOM– uveliko radim na svojoj novoj noveli sa lavkraftovskim motivima. Naslov je NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE. Glavni junaci su izvesni Ghoul i izvesni Boban, a zaplet se vrti oko sudbonosno-apokaliptičkog izdanja zloguke knjige... 

Ako vam to zvuči kao neki fan-fiction, ili puka in-joke sprdačina – grešite. U pitanju je mestimično komična, ali suštinski ozbiljna metafikcijska studija o moći pisane reči uopšte, a naročito na ovim hororičnim prostorima...

I zato, kao što ja to uvek ponekad kažem – Lavkraft ŽIVI!