SEND HELP (2026)

Sem Rejmi na pustom ostrvu, sa dve antipatične osobe, divljim svinjama koje napadaju samo kad scenariju zatreba, i obiljem jestivog i lako dohvatljivog voća. I kišom koja padne svako malo, da ovi ne bi pomrli od žeđi.

Scenario je previše konvencionalan i predvidiv: Ona je odbojna i iritantna soc-idiotkinja koja apsolutno zaslužuje da bude sklonjena podalje od očiju pristojnog sveta, koja je, na svoju sreću, u svojoj samačkoj dokonosti odgledala dovoljno surivor emisija da zna da bez greške primeni Opstanak kad zatreba, a On je, naravno, šta bi drugo nego toksično, sebično, bezdušno muško đubre, nesposobno za život, koje bi lipsalo za 24 časa, ili manje, da mu nije žene (omoćene) pored...

Isto tako je predvidiva i njena transformacija iz Ružnog Paščeta u Akcionu Heroinu (već drugog dana na ostrvu) kao i njegov preobražaj iz Moćnog Šefa u Bespomoćnu Plačipičku.

Bilo bi znatno originalnije da je Ona šefica i nesposobno đubre, a On potlačeni nikogović koji procveta na ostrvu otkrivši se kao sposoban, pametan i jak, ali – sposoban, pametan i jak muškarac je izumrla vrsta na filmu (možda nije u akcijašima, ali ko to gleda? desničari!). Takvo izvrtanje danas dominantnog diskursa moglo bi biti kontroverzno, šokantno, politički nekorektno, i donelo bi filmu brdo neželjenog negativnog publiciteta. A ko to želi na blagajni? Zato, idemo na siguricu.

Ipak, sve bi to bilo zabavnije da je dosledno intonirano – a ne red slepstika, red satire, red spletstika, red teške drame i psihologizacije, red crtanog filma. I plus, valjalo bi da je slobodnije, razuzdanije nego što kalkulantski jeste. No, barem je R-rated, pa fala Azatotu barem na tome, i na gadnoj avio-nesreći na početku i njenim simpa splater detaljima koji me čine žalosnim što Rejmi nije uzeo da radi FINAL DESTINATION.

Nemojmo zaboraviti da je najbolje nešto što je Rejmi ikada u životu napravio – prva polovina EVIL DEAD II, gde imamo jednog lika u mikrokosmosu jedne kolibe u šumi. Nažalost, prividno sličan koncept – dva lika u mikrokosmosu jednog malog pustog ostrva – ne dovodi ni približno do uporedivih rezultata.

Delom je tomu tako jer niko od njih nije tako harizmatično spadalo kao Brus Kembel da bi ga/je bilo zabavno gledati neprestano (mislim, okej su ovo dvoje, služe svrsi, ali ništa za antologiju), delom jer je to što im se dešava ograničeno ipak kakvim-takvim (pa makar i crtanofilmskim) verisimilitudom, a usred tog „realizma“ najzabavnija i najpreteranija stvar – splater napad divlje svinje – desi se prerano i prebrzo, u prvoj trećini filma, a nadalje za njom ne usledi ništa nalik tome. Jedan jeftini džamp sker zombi-priviđenja ne računam.

Za Rejmijevu poetiku hiperbole ipak bolje leži fantastika – njega „stvarnost“ niti zanima niti ume da je radi (što je, za mene, sasvim respektabilno): da je ovo nekakvo ukleto ostrvo, nastanjeno zlim duhovima, demonima, ili bar fantastičnim čudovištima, ovo bi sve bilo beskrajno originalnije i zabavnije. Ovako, naš „veći od života“ reditelj mora da radi s velikom metalnom kuglom „stvarnosti“ oko nožnog članka. Bori se on kolko može, ali jbg.

Rejmijeva režija je zato vitalna i dinamična malkice više nego što materijal zaslužuje. Sve je ovo sasvim solidno za jednokratnu konzumaciju u trenutku popodnevnog lenčarenja ili pred spavanje: fino je dok traje, a ne ostavlja mnogo za sobom u pamćenju. Drago mi je što sam na vreme ispravno procenio domete ovoga, te nisam hitao i bioskop nego sam sačekao da bude dostupno za kućnu konzumaciju, jer to je pravi format i domet ovog filmića.

KARMADONA (2025)

 

Nije lako napisati kritiku filma KARMADONA.

Lako je napisati drugarski hvalospev, koji se svodi na: „Ovo je nešto najgenijalnije što je ikada postojalo i mi naprosto ničim ne zaslužujemo film ovoliko savršen“, kao što je to učinio Dimitrije Vojnov OVDE. Ili panegirik kakav je u VREMENU napisala Vladislava Vojnović (Vojnović nema veze s Vojnovim, koliko znam! Ali zato ima veze s ex-portalom Popboks koji je producent ovog filma finansirao) – evo njenog teksta OVDE.

Ali ja, iako sam drug s Acom i ex-kritičar ex-Popboksa, ipak neću napisati hvalospev. 

Inače, da ne budem pogrešno shvaćen, ne želim reći da su hvalospevi filmu ortačke prirode, dobro, neki možda malo i jesu, ali vredi istaći i da su dva vodeća horor magazina na svetu objavila apsolutno 100% oduševljene prikaze: RUE MORGUE i FANGORIA a njihovi autori nisu produkciji filma ni rod ni pomoz’ Buda. Znači, ima svega...

Inače, napisati površan i suštinski promo EPP tekst za ovaj film – tu nema ništa lakše: on se sam od sebe piše! Samo prepričate premisu (trudnu ženu zove na mobilni neki kao bog, i tera je da ubija određene ljude, inače će joj on ubiti dete u utrobi) i prepišete iz sinopsisa šta se tu sve kritikuje i napada: rijalitiji, selebritiji, influenseri, forumaši, self-helperi, besceleri, splavovi, kontroverzni biznismeni, korporacije, kapitalizam… Ukratko, satira na aktuelni trenutak globalne i lokalne zbiljnosti.

A ako to nije dovoljno, dodate malo senzacionalističkih začina, tipa: „Krv do kolena! Ljudi se komadaju! Eksplozija nasilja! Sise! Seks! Muški penisi!“ Nakon što ste to uradili, odnosno stavili sastojak A (prepričavanje premise) i sastojak B (nabrajanje čime se sve film bavi, ne ulazeći u to KAKO to čini), eto vam još jednog smuti-pa-prospi gde-smo-bili-nigde-šta-smo-gledali-ništa teksta koji se izdaje za kritiku, a kakav danas očas posla može da vam skocka veštačka inteligencija, jer je one prirodne, neprskane sve manje.

Ali napisati drugarsku kritiku, pa još dobru, poštenu, realnu… to je već malo teže. T.j. mnogo teže. Možda i nemoguće.

Ali, pokušaću. Jer to je moj križ.

 

„Oho-ho!“ – već čujem internetsku rulju – „Da li će to Ghoul sada da se pokaki po filmu svog drugara Ace? Da li je ovo nova senzacija u nastajanju na domaćoj kulturnoj sceni? Ili još bolje – nova svađa, novi raskol? To se čekalo! Dajte kokice, njam-njam-njam!“

 

Samo polako, kažem ja. Evo odma’ spojler: ne mislim da je KARMADONA loš film, niti će ovo biti negativan rivju.

            Moj sud, sažeto rečeno, jeste da je KARMADONA film ozbiljnih kvaliteta i ozbiljnih problema.

            To nije popularan stav ni inače, po pitanju bilo čega (jer mase „razmišljaju“ pretežno u terminima „super“ / „sranje“, odnosno „remek-delo“ / „golo govno“), a još manje će biti popularan po pitanju autora i poetike koji su definisani ekstremima i radikalnim polarizacijama. Ne biti ni na jednom krajnjem delu spektra nezahvalna je pozicija. Između rulje sa vilama i bakljama koja urla „Spalite ovo sranje!“ i rulje, malobrojnije, koja viče „Acu za cara i kralja svemira!“ ja sam u opasnosti da prođem kao onaj dečak, na početku KARMADONE, koji pokuša da rastavi makljažu Siledžije i njegove Žrtve – samo da bi doživeo da mu se okrenu i jedan i drugi i udruženi ga pojure da ga umlate.

            No, neka bude šta biti mora.

 

            Da bih bio sasvim jasan i precizan, ovaj tekst neću formulisati u vidu ogromnog, nepreglednog teksta kakav je svojevremeno bio onaj mega-traktat kojim sam OBJASNIO Srpski film.

            To je, pre svega, zato što a) nemam toliko vremena (ovo vam sada pišem umesto da redigujem svoju najnoviju priču i šaljem je uredniku, čisto da znate), i b) neće narod danas, 15 godina kasnije, da čita dugačke blog-tirade, nego daj, brate, tviterski, jel’ sranje ili remek-delo, to ti nama reci, i najbolje u zvezdicama, ako može, da ne moramo da čitamo neka grdna slova. OK, zvezdica neće biti, ali trudiću se da budem maximalno egzaktan i precizan.

            Dakle, umesto traktata kakvi su se pisali u praistoriji čovečanstva (2010), evo vam ih moje teze sada, u duhu novog vremena i nove normalnosti (2025), sažvakane i servirane u malim dozama, u lako svarljivim kanape-zalogajima.

 

            1) KARMADONA je jedan energičan, nabijen, žestok film kakav nema pandana ni u domaćem ni u svetskom filmu.

 

            2) KARMADONA je 100% autorski film, iskazan kroz žanr, ili žanrove, ali pre svega i iznad svega je autorski stejtment scenariste i reditelja Aleksandra Radivojevića.

 

            3) U ovom prethodnom se kriju sve vrline i sve mane ovog filma: naime, on odlično (možda i previše uspešno) odražava svog tvorca. Od vašeg stava prema tom tvorcu zavisiće i kako će (ako će uopšte, i koliko) da vam legne njegovo delo.

 

            4) To znači da je KARMADONA: preterana, prevelika (predugačka), preraspričana, bučna, direktna kao malj u glavu, eksplicitna (i verbalno i vizuelno), napadno bombastična, izrazito propovednički nastrojena, samozaljubljena, razmetljiva, nesuptilna, opčinjena igrama rečima (i slikama), psovkama, sadističkim morbidarijama, blasfemijom i skatologijom, a nadasve posvećena tome da vas sve vreme (ili što češće) iznenađuje, zabavlja i šokira.

 

            5) Ako ste sve ovo voleli, i plakali za JOŠ, u pradavnoj praistoriji kada je ŠOK KORIDOR išao na Art TV (pre 20 godina), ili u vreme SRPSKOG FILMA (koji je, podsećam, Aca osmislio i napisao zajedno s rediteljem, pre 15 godina, ali ga NIJE režirao) – onda ćete svakako biti naklonjeniji ovom filmu od onih neiniciranih u kult Ace R. i njegovih personalnih/poetičkih idiosinkrazija.

 

            6) Od vaše (ne)iniciranosti u tu osobenu i za ovu kinematografiju netipičnu vrstu filmmejkinga zavisi da li ćete, i koliko (ako uopšte) kapirati i gutati visoku stilizaciju ovog nerealističkog, svesno preteranog, karikiranog, grotesknog, zapaprenog i zaljućenog i drečavim bojama nafrakanog Luni tjunz splater satiričnog filma. Odnosno, da li će vam smetati njegov odmak od realizma – što znači: karikature i skice umesto istančanih psiholoških portreta (na kakve vas je domaći film itekakao navikao!), i bombastično-sočni i neprirodno slikoviti dijalozi nadahnuti Gartom Enisom i Grantom Morisonom, a ne Sinišom Pavićem (mada ima i potonjeg, i Kursadžija, i svega)!

 

            7) KARMADONA, prema tome, nije kalkulisan film: niti je on kalkulisan komercijalno, u smislu dodvoravanja najnižem zajedničkom imenitelju ovog neprobirljivog naroda (a la rezurekcija ŽIKINE DINASTIJE), niti je kalkulisan festivalski (a la zavođenje inostranih fondova i popularnih crven-tepih tema i dilema), niti je kalkulisan autorski-karijerno.

 

            8) To znači: ovo je previše ličan film da bi bio debitantski. Neko proračunatiji debitovao bi ipak nečim žanrovski čistijim – recimo, čistim hororom. Ali KARMADONA nije čist horor, ni blizu. KARMADONA se samo koristi hororom, ovde-onde, ili barem nekim izražajnim sredstvima horora (splater!), u masi drugih stilističkih i inožanrovskih postupaka. 

            9) Karijerno proračunat čovek, npr. Ari Aster, debituje žanrovski čistim, jasnim i efektnim filmom, HEREDITARY, a onda, kad stekne kredite njegovim velikim komercijalnim uspehom, snimi jednu mnogo ličniju WTF hit-paradu svojih fetiša i opsesija i trauma, MIDSOMMAR, u trajanju od skoro tri sata, i tu se iživi do kraja – i ne proslavi se na blagajnama, ali ima dovoljan kredit da mu daju i za sledeći, i za sledeći film.

            Aca R. međutim debituje kao reditelj svojim MIDSOMMAROM. Nadam se da će to uspeti da preživi kao autor, a ponajbolje ako bude u prilici da što pre, možda već 2026. snimi svoj HEREDITARY – svoj žanrovski čist(iji) horor koji, za razliku od ovoga, ima jasnije profilisanu ciljnu grupu.

 

            10) Objašnjenje: nije Aca ni glup ni nepromišljen da ovo izvede baš ovako. Mnoge nezgrapnosti KARMADONE – njena natrpanost temama, motivima i idejama i likovima, njena nesimetrična naracija sklona digresijama (čitava epizoda sa Mimom, ma koliko zabavna po sebi, predugačko je narativno-tematsko slepo crevo filma), prekomplikovana dramaturgija i naročito motivacija likova i bogova – posledica su nenormalne situacije, da čovek koji vrca od kreativnosti i ideja i energije i svega u ovoj zemlji DEBITUJE kao reditelj u svojoj 46. godini!

 

            11) Srpski reditelji i inače boluju od boljke zvane: „Nikad ne znam kad ću i da li ću još nešto snimiti, pa zato daj da u ovom jednom filmu sve što imam kazati i pokazati svetu – brže-bolje kažem i pokažem; naredne prilike možda neće ni biti, ili će doći tek za 5 ili 8 godina!“ Ona je posledica toga što mi nemamo ni blizu razvijenu filmsku INDUSTRIJU, što je naša kinematografija serija EKSCESA, nepredvidivi HAOS u kojem vladaju „Daj šta daš“ i „Sad ili nikad“. Dakle, čak ni hladniji, proračunatiji, prefriganiji i sa državnim sisama daleko bliskiji reditelji (osim onih baš sasvim režimskih) ne mogu sa sigurnošću da računaju da li će i kada će opet raditi – a neko ko je sopstvenim temperamentom i autorskim preokupacijama i stilom antipod svega toga osuđen je na marginu, na moljakanje, na čekanje, i na ekscesne produkcione uslove koji zavise ne od sistema, nego od slučajnih pojedinaca.  

Tako je bilo sa sva tri dosadašnja Acina filmska rada – sva tri nastala su jedino zahvaljujući privatnim ludilima pojedinaca koji su kapirali ekscentričnost i nekonvencionalnost i bili voljni da daju pare – bukvalno, da se kockaju, na nešto što nije nova ŽIKINA DINASTIJA, nego je WTF.

Koji je žanr ČARLSTON ZA OGNJENKU? Žanr zvani WTF!

Koji je žanr SRPSKI FILM? WTF!

Koji je žanr KARMADONA? Isti taj – WTF!

 

12) Kao posledica toga što je Aca R. toliko dugo čekao na svoj debi, što je posle SRPSKOG FILMA postao maltene kenselovan, i to ne samo u Srbiji nego i u belome svetu (gde je, s tom stigmom, postao unemployable) – njegov debi, sad kad se najzad, odocnelo ali bolje ikad nego nikad desio, prosto PRŠTI od potrebe da se sve ono zadugo neizrečeno i nepokazano – kazuje i pokazuje. „Vidi kako vickasto pišem! Vidi kako mrdam kameru! Vidi kako režiram! Vidi kako montiram! Vidi…!“

 

            13) Kao posledica toga, Aci je malo jedan žanr. Aci je malo dva sata. Aci je malo jedna priča.  

Pa kao posledicu toga imamo žanrovski melanž (satirični crnohumorni groteskni treš arty metafizički splater) koji traje predugo i koji sadrži bar dve priče, pri čemu je ona druga (rijaliti „Ludnica“ i sve oko nje) nezanimljivija od one prve (trudnica na ubilačkoj misiji od Boga) pa, stoga, negde oko polovine filma, maltene pridavi i skoro uguši dotad dinamičan i vrcavo zabavan film.

Jeste, spojio je on nekako te dve priče u jednu. Ali šavovi su loši: „upoznavanje“ s akterima „Ludnice“ je narativno samoubistvo – u tom brbljanju dotadašnji rolerkoster naglo stane, zabava naglo stane, jer odjednom mora autor da nam propoveda, jer Aca mora da nam predstavi četiri predstavnika Srbije Danas koji ga naročito nerviraju: Abortirka (dvaput pobacila pa sad, po zakonu Sarme, mora da prođe kroz dva spontana pre nego što rodi živo dete), Đankoza (narkoman, najplići i najnezanimljiviji lik), Srbo-Naci (tetovirani ćelavac opčinjen mitologizovanom „srpskom istorijom“) i Drugosrbijanka Krugdvojkašica kojoj smetaju petarde od kojih joj je „lipsalo“ kuče…

 

14) KARMADONA je dobar film koji, u svojih 120 minuta, obgrljeno i prigušeno u zatočeništvu drži vrlo dobar film od oko 100 minuta.

 

15) KARMADONA nije samo film. KARMADONA je i film, i deleted scenes, i director’s commentary i making of, sve u paketu, u jednom fajlu, bez menija i opcije za selektovanje (biranje).

 

16) Prvobitna verzija scenarija napisana pre 15-ak godina zvala se BOŽE PRAVDE. Ne samo što je naslov bio primetno bolji i smeliji nego sadašnji, nego je i sadržina bila provokativnija zato što je „božanstvo“ koje „otme“ i uceni trudnicu bilo – hrišćansko, dakle našoj kulturi prikladno. Ali čak ni ljubitelj provokacije i šoka i blasfemije kao što je Aca nije bio toliko blesav da zapečati svoje kenselovanje i da, odmah nakon što su ga i narod i država omrzli zbog SRPSKOG FILMA („Zašto, o zaštoooo se zove SRPSKI?!“), nastavi pohod s nečim što se zove BOŽE PRAVDE. Zato – Buda. Meh…

 

17) Ali čak ni taj Sidarta Buda nije onaj kojega budisti i poznavaoci budizma znaju, nego nekakva slobodna Acina konkokcija, umetnuta u njegovu neomitologiju (opet po uzoru na Enise i Morisone i ostale strip-filozofe 21. veka) koja takođe može biti kamen spoticanja u glatkom gledanju ovog filma.

Prvo, zato što je originalna a ne preuzeta (podrazumevajuća), ona zahteva objašnjavanje.

Drugo, to objašnjavanje traje.

Treće, to objašnjavanje – sa pomešanim arhivskim snimcima i dosnimljenim pećinskim ljudima i nekim valjda napoleonskim ratnicima – izvedeno je trapavo.

Četvrto, to objašnjavanje sadrži toliko upitnih i proizvoljnih i WTF detalja, da zapravo manje objašnjava a više pitanja otvara, barem onima koji se dotad nisu umorili svega i još uvek su orni za nova pitanja.

Pet, a sve se to dešava pred sam kraj filma, kad ljudi traže kulminaciju i katarzu, a ne objašnjavanje koje više zbunjuje nego što prosvetljuje. Umesto da, nakon te intruzije, gledalac kaže: „Aha, dobro, sad mi je jasno; sad razumem; znači, TO se dešavalo sve vreme, i ZBOG TOGA, kako bi se desilo OVO ŠTO SLEDI. U redu,“ mnogi će gledalac ostati da se češka: „Čekaj, a KAKO onda ovo…? A ZAŠTO onda ono…? A kako je onda moglo ono? A zašto onda mali Budo nije ranije pomogao, ako je mogao, nego je pustio da ova umalo strada…?“

 

18) Isto kao i 2. sezona CRNE SVADBE, koju je takođe Aca R. pisao, ali NE i režirao, tako isto i scenario KARMADONE ima svoje ups & downs, ali sve do pred kraj se ipak čini da to sve ide u nekom zanimljivom smeru. A onda dođemo pred završnicu, i odjednom se otvaraju rupe, i pitanja, i nedoumice, i WTF rešenja, i ne baš najefektnija kulminacija, i – hlađenje.

 

19) U pogledu žanra, KARMADONA nije horor u užem smislu. Jeste za horor relevantan film, pre svega zbog razuzdanog splatera, ali tu nema baš neke strave, pa ni užasa.  

Primarni „žanr“ ovog filma (i celokupnog Acinog opusa do sada, što uključuje drame koje je pisao – STRUJOSEK I SAMOUDICU, i scenario za SRPSKI FILM, pa i za ČARLSTON ZA OGNJENKU, mada manje očito) jeste – satira. Već sam gore nabrojao na šta se ta satara, ovaj, satira ostrvljuje. I to eksplicitno, nimalo suptilno, jer Aca je oduvek smatrao da je suptilnost precenjena kategorija. 

 

            20) Ali još tačnije od toga bilo bi reći da je primarni (skriveni) žanr KARMADONE, zapravo – film osvete.

            U ovome takođe vidim patern, jer i SRPSKI FILM je bio film osvete – osvete kinematografiji koja ga ne prihvata, koja mu ne da da radi ono što bi on da radi: žanrovsku exploataciju upakovanu u satiru.

            KARMADONA je film osvete (eng. revenge movie) u kojem je povod za osvetu – Rođenje, a predmet osvete – celo Čovečanstvo. Pa i bog, ako ga ima. A i ako ga nema.

            A uzgred je i film osvete nekim konkretnim osobama, čija se imena i još poneki detalji kriju u imenima nekih aktera. Ja ću pomenuti samo meni najzabavnijeg – Beksa Pantelić = Deksa Pantalejski, rulji poznatiji kao džiber-štancer bescelera, Dejan Stojiljković. Ostale gonetajte sami.

 

            21) KARMADONA je natopljena mizantropijom više nego ijedan film koji mi pada na um, tamo negde u društvu sa SAM PROTIV SVIH (Noje), PASJI DANI (Hundstage, Zajdl) i ŽIVOT JE LEP (Boro, ne Beninji).

            Nekima će to biti kvalitet po sebi.   

            Meni je to dražesno, donekle, jer u nekoj meri delim sentiment, ali odnekle bih morao reći da mi je mizantropija u ovom filmu natrpana i nakarikirana i infantilna i zapravo nefokusirana.

 

            22) Postavlja se legitimno pitanje: Može li mizantropija poslužiti kao osnova za iole slojeviti iskaz ili umetnički izraz?

            Aca nije ni Bernhard ni Selin, ni blizu; ali jeste negde na tragu Merilina Mensona i Gaspara Noea. (U izvornoj verziji, pre skoro 15 godina, Menson je trebalo da podari glas boga -ovo što sada izgovara Sergej T- i producentsku palicu pride – avaj, ništa od toga nije ispalo, mada je ipak dobio zahvalu sada, na odjavnoj špici.)

           

23) Svi su stoka, svi su ološ i govna, doslovno svaki lik koji se pojavi u ovom filmu je Đubre s velikim Đ – i to ne samo ulični prodavci lažnih parfema i korumpirani panduri-prašinari, ne samo sado-taxisti, pisci-influenseri, klijentela splavova, ne samo tvorci, učesnici i gledaoci rijalitija – nego su Đubreta čak i deca.

            U skladu sa svojom poetikom hiperbole, Aca sve njih karikirano-mizantropski trpa lopatama sadizma i zla: svi govore isto kao Aca, njegovim hiperboličnim jezikom, i svi maštaju Acinim mozgom, izrazito morbidno: npr. taxista ničim izazvano krene da neplatilji pripoveda kako se s kolegom iživljavao nad jednom klijentkinjom (umesto da je smesta umlati, on brblja li brblja! ispoveda se! popuje! preti! laje a ne ujeda!), a od boga lično doznamo da će jedan klinja u parku već sa 16 godina da svoju mlađu sestru podvodi jebačima kako bi zauzvrat dobio duplo brži internet… 

 

24) KARMADONA otvara još jedno pitanje: Može li, i koliko, biti zabavno boraviti puna dva sata isključivo sa likovima koje reditelj mrzi i želi im sve najgore (što im pre ili kasnije i isporuči)?

Ume da postane monotono toliko valjanje u blatu podljudskosti i grotesknih „zlikovaca“, dosadi sveopšta i sveprisutna izdaja, pad, podlost, prevara, bednost, sebičnost, sveopšti SCUM OF THE EARTH, taj svet oslikan uniformnim crnilom jednodimenzionalne vizije.

 

25) U središtu svega je Jelena, koju, suprajz, igra takođe Jelena, i to Đokić – za koju je, po javnom priznanju scenariste u brojnim intervjuima i na konferencijama, ova uloga odavno bila namenski napisana.

Jelena Đokić je glumica oko čijeg sam talenta imao sumnje, povodom CRNE SVADBE, ali moram priznati da je u ovom filmu reditelj izvukao maksimum iz njene fotogeničnosti i ekspresivnosti (naročito njenih krupnih očiju): nju kamera prosto VOLI, i u ovom filmu je bila voljena kao nikada i nigde do sada. Kamera ne da je voli nego je mejl-gejzuje i fetišizuje do nivoa kakve su, sa svojim foto-ljubimicama, dostizali samo Acini najveći uzori: Arđento, De Palma i Žulavski. Dapače, Aca ide i dalje, pa je u sceni „izvorne uncut božanske verzije orgazma“ maltene doslovno onodi kamerom…

Povremeno drveni ili neadekvatni delivery ne škripi kao u CRNOJ SVADBI, donekle i zato što Jelenin karakterni luk ovde ne ide tako daleko, od ateističke fondovske kučke do skrušene pravoslavne monahinje, nego samo od ex-studentkinje filozofije koja ne zna šta je to Samsara do omoćene ratatatata ženske osvetnice koja bez skrupula i savesti mitraljira ljude na buljuke (ali svi su oni ionako samo STOKA u vizuri Boga/Ace).

No, ako ima boga, JĐ bi posle ovog filma morala da postane glumica u kvalitetnim inostranim produkcijama.

 

26) Naposletku, ali zapravo fundamentalno, javlja se još jedno, ključno pitanje: Nije li svojevrsni contradictio in adjecto mizantropiju i nihilizam spajati sa satirom?

Nije li autor pomešao frogs & grannies kada je spojio mizantropiju (svi su govna! svi su stoka!) i satiru koja bi po definiciji trebalo da ima agendu popravljanja onoga što se kritikuje? A kako da popraviš govna? Kako da napraviš pitu od govana?

 

27) Acin film je nominalno društveno angažovan da govna nekako više ne budu govna (da se ukaže na probleme, da se stvari kritikuju kako bi se popravile), ali zapravo, u srcu svog srca, iznad svega želi da zabavlja sebe i druge, sebi srodne, fantazijama o osveti govnima u ljudskom obliku i, ovde, fantazijama o božanskoj nadmoći...

 

28) Ako ćemo po starogrčki, postoje samo dva žanra, tragedija i komedija.

SRPSKI FILM je tragedija (sa dozama brutalno crnog humora).

KARMADONA je komedija (sa dozama brutalnog splatera).

Srbi su smešljiv narod, i vickast i duhovit, pa je lepo maštati o tome da će umeti da prepoznaju da ih, krajem februara 2026, u bioskopima čeka daleko duhovitiji, smešniji film od ŽIKINE DINASTIJE 2.0, pod tako čudnim naslovom – KARMADONA. Šta mizantrop u meni o tome misli, neću vam sada reći.

 

29) „Bad boy srpskog filma“, kako ga s pravom nazvaše na premijeri u Sava Centru, debitovao je kao reditelj sa KARMADONOM.

Ne bih rekao da je dosegao zaokruženost, čistotu, jasnoću i jedinstvo efekta i značenja na tako uspešan način kao SRPSKI FILM, niti da će zauzeti to antologijsko mesto, niti u svetu niti kod nas, koje je film Srđana Spasojevića zauzeo. Ali to bi malo ko mogao, pa verovatno neće ni Spasojević, ako ikada bude režirao svoj drugi film.

Ipak, KARMADONA je vredan film vanrednog, unikatnog i dragocenog autora kojim će, nadam se, najzad započeti karijera vredna svake podrške i praćenja, i koja po svemu zaslužuje da poprimi svetske razmere. Da bude nešto svetsko a naše. Odnosno, to već jeste, ali da se još uspešnije dokaže i proslavi kao takva.

 

30) U svom debiju, Aca R. je pokazao da vlada zanatom, kako scenarističkim tako i rediteljskim. Rad sa glumcima je čudesan, i izvukao je uloge karijere iz Jelene Đokić, Mime Karadžića, Miloša Timotijevića i Miloša Lolića; Skaj Vikla je deliverovao jedan manje bombastičan i memorabilan skor nego u SRPSKOM FILMU, eklektičniji, ali jednako svetski; odlična kamera se kreće na načine i u količini skoro neviđenoj u domaćem filmu; film je pun ne samo verbalnih nego i vizuelnih gegova (moj omiljeni je krstača koja landara tokom vožnje sa taxistinog retrovizora u prvom planu, dok ovaj rantuje i huli, mada je i ceo dizajn splava TITANIK 2 prezabavan); izrazito je sinematičan, pravi bioskopski, pa ga zato u tom okruženju ponajpre treba i overiti, prvom prilikom – jer, uz sve moguće zamerke, ovo jeste nagoveštaj nečega novog, drugačijeg i unikatnog što nam je vitalno potrebno i što stoga treba podržati.

 

31) Sad kad je Aca iživeo (ali, da li je?!) svoje rantove, svoje filozofijade o stanju stvari u svetu i o smislu života, o muškarcima i ženama, o bogu i korporacijama, o medijima i zloupotrebama, o ljudskoj stoci i o stanju saobraćaja u Beogradu, kad je ispucao sve (?!) svoje omiljene fore i fazone, što lične dosetke, što narodne skarednosti (pokupljene iz taxija), kad je plasirao svoju fetišizaciju i mitologizaciju rakije (za koju su, naravno, u filmu, vezane najintimnije, najogoljenije deonice), i svoje pop-treš fetiše („Alisa“) i nadahnutu upotrebu nešto manje treš pesama („C’est la vie“) – ukratko, kad je istresao iz sebe sve (?) što mu se nagomilalo tokom prethodnih 15-ak godina, kad je, rečima taxiste iz filma, sebi „produvao cevi“, valjda će u naredni film ući što pre, rasterećen svakojakog bagaša, uključujući potrebu da se dokazuje, i da će tu još bolje, uspešnije, čistije, zabavnije, prosto da Ispriča Priču vrednu pričanja.

 

KARMADONA by Aleksandar Radivojević

 

„Šta je, dođavola, KARMADONA?“, bruje društvene mreže.

KARMADONA je rediteljski debi Aleksandra Radivojevića.

„Šta, onaj što je režiro SRPSKI FILM?“, vrište degeni po mrežama.

Ne, nije ga on režirao, on ga je samo zamislio, a onda napisao scenario zajedno s rediteljem, nestalim-u-akciji Srđanom Spasojevićem. („Gde je taj zaboravljeni as, šta radi?“ – Niko ne zna!)  

„Aha, onaj što je pisao Srpski film? Divota, opet pljuvačina po nama,“ piše drugi debil na mreži, jer svako ko ima dupe, ima u paketu i nešto što naziva „mišljenjem“.

Za one koji su pažljivo gledali, ni SRPSKI FILM nije bio „pljuvačina po nama“ – mada pljuvačina po imbecilima možda jeste bio, sudeći po tome kako su se svi odreda našli lično pogođenim.

Uglavnom, ne, KARMADONA nije „pljuvačina po nama“, osim ako ne pripadate naciji imbecila. Ili naci-imbecilima. Sad, to što Srbija u filmu nije idealizovana – hej, pa ko uopšte želi ovaj kal i čemer da ulepšava i zaslađuje? Zar nije čitava ova pobuna na ulicama i u društvu nastala zato što je svima (većini) dosta više ružičastih slika o ekonomskim tigrovima, zlatnim dobima i brže-bolje napretku bez upotrebne dozvole? Uglavnom, ovaj film ne bi trebalo da provocira „patrijote“ (osim šačice Šešeljoida, koji će usput opaziti svog idola u jednoj sceni), i zapravo je, uopšteno gledano, popriličan kraudplizer, sa obiljem uan-lajnera, slika i delova scena koji su kao proračunati za buduće mimove i kratke klipove koji će se deliti uzburkanim mrežama regiona, a i šire.

„A otkud ti to znaš? Da ga nisi možda gledo?“ pita jedan zapenušani.

Pa, suprajz, jesam. Naravno, gledo sam KARMADONU. Tačnije, gledo sam radnu verziju priličnu blisku finalnoj, desetak minuta dužu od ove koja će igrati u Torontu. Nisu baš svi efekti bili gotovi, i nije baš svaka muzička tema bila smeštena gde treba, i ton nije bio finalizovan, ali bilo je to negde oko 94% gotovo.

Ipak, ovo što pišem sada NIJE filmska kritika; kritiku ću pisati na osnovu finalnog, sasvim dovršenog filma. Na IMDB ga ionako ne mogu kačiti PRE zvanične premijere, ali gledaću da budem među prvima nakon toga. Znači, u prvoj nedelji septembra.

Među narod je već puštena vest – mada nemam utisak da je masovno shvaćena njena puna važnost i implikacije: naime, KARMADONA će imati svetsku premijeru na Toronto International Film Festivalu (TIFF) početkom septembra (04-14). To jeste prilično velika stvar, jer nije baš kao da su domaći filmovi često viđani na festivalima A kategorije, mada ponekad ume i to da se desi.

Ali ono što se (skoro) nikad do sada nije desilo, a niko nije našao za shodno da naglasi, jeste „detalj“ koji je meni naročito važan, a trebalo bi da bude i svim domaćim žanrovcima: naime, film će biti prikazan u selekciji „Midnight Madness“! Može li šta biti prikladnije nego – tvorac ŠOK KORIDORA debituje u PONOĆNOM LUDILU!? Nema bolje do toga!

Plus, čisto da se zna, do sada je samo jedan srpski film igrao u PONOĆNOM LUDILU, bila je to Mladenova ne previše ponoćna drama, Radnička klasa ide u pakao, pre 2-3 godine.

„Dobro to, nego – o čemu se uopšte tu radi?“

Udica je dovoljna: trudnicu u poodmakloj trudnoći preko mobilnog kontaktira Bog i uceni je – ili će da pobije neke ljude, njemu nedostupne (kako i zašto – čuće se!), ili će on da joj zdrobi plod u utrobi. Pošto joj vrlo plastično dokaže da je taj za koga se izdaje, a ne neka dokona psiho-budala koja zivka s nepoznatog broja, naša trudnjča moraće zaista da, prateći Reč Božju, liši života neki šljam koji ionako svojim postojanjem kalja površinu Zemlje. To nipošto ne znači da njoj misija ide lako i glatko…

Zvuči kao fantazija s kojom svako od nas može da saučestvuje? Možete se kladiti u svoje dupe (i njegovo mišljenje) da jeste!

„Aha, sve mi je jasno! Znači, nije mu dosta što je pljuvao po Srbima, sad će da pljuje po BOGU!“ ori se internetima i reditima.

Pa, istina, ta dimenzija se možda mogla, površno gledano, pripisati izvornoj verziji ovog scenarija, u vreme kad se zvao BOŽE PRAVDE, ali ihaaaj, kad je to bilo, pre više od 10 godina: on je u međuvremenu prerađen, apdejtovan, a jedna od izmena je i u prirodi tog božanstva… Ali to ko je on, šta je zapravo, šta hoće – najbolje da sami otkrijete u filmu.

„Pih, znamo već sad!“ zapalile se mreže: „Aca je stari Satanista! Twist je sigurno u tome da je ovaj njegov ’Bog’ zapravo – Đavo!“

Možda… Ajd da vam ne kvarim veselje…

„Dobro, ali film je horor, jel tako?“

Pa, i jeste i nije. Svakako je „horror-relevant“, odnosno kad budem seo da napišem FILM STRAVE NA BALKANU, on će sigurno imati svoje poglavlje. Ali ako neko očekuje film strave i užasa od kojeg se ledi krv u žilama i od kojeg se noćima ne spava, a kad se zaspi – budi se u košmarima – ne, ovo nije to, ni blizu. Acu kao filmmejkera ne zanima ta vrsta horora.

Aca je Radoje Domanović naših dana koji se loži na Klajva Barkera (not in a gay way!) i Brajana Palmu. Ja sam ga svojevremeno u drugarskom zezanju nazvao „Aca Depalmivojević“. A videćete tog Depalmivojevića sada na delu, kako frejmuje, kako neprestano pomera kameru, kako montira…

Elem, ovo treba naglasiti: Acin primarni žanr nije horor, nego satira. Svako ko je s uključenim mozgom gledo SRPSKI FILM morao je to shvatiti. To je dosad morao razumeti svako ko je gledo pozorišne predstave koje je pisao, STRUJOSEK i SAMOUDICA (klikni na moj rivju, neće te ujede, možda čak dodatno prosvetli!). 

Njegova opsesija rijalitijima, njegov fetiš prema mobilnim telefonima, društvenim mrežama, sve ste to već mogli videti u tim predstavama, ili bar indirektno slutiti iz šturih najava o njegovom neviđenom, u postprodukciji zaglavljenom PRAVOM rediteljskom debiju, kratkom filmu koji je snimio još pre par godina, ali nikako da ga sasvim finalizuje (iz bezveznih razloga), ali valjda uskoro hoće, jer odličan je to nesuđeni uvod u ovaj film, budući da se takođe bavi Božanstvom Mobilnim Telefonom i njegovim ubilačkim efektima… Ne pominjem mu naslov samo zato što ko zna da li će final cut, kad se bude privršio, nositi isto ime kao scenario koji je pre više godina krenuo da snima… LET’S STAY IN TOUCH, pa čuće se…

„Dobro, pusti sad te filozofije“, bruji ovaj sa zapaljene mreže, „nego dal i u ovom filmu ima jebanje beba, il’ tako neke gadarije, da mi na vreme odvojimo na stranu drva za lomaču?“

Pa, recimo to ovako. Ima ovde popriličnog krvoprolića: i niko nije bezbedan od njega; ginu i krivi i nevini (if any). Ima ovde scena dosad neviđenih u domaćem filmu, a ponešto i u stranim hororima. Ali iako su neke od zamisli sautparkovski bolesne, izvedba je crnohumoristična, pa nema onaj impakt koji su splater scene u SRPSKOM FILMU izazivale. Više je to kao kad neko zagine u TEKSAŠKOM MASAKRU 2, nego kao u TEKSAŠKOM MASAKRU 1. 

I uopšteno gledano, ja bih žanrovski ovaj film najpreciznije odredio kao BRUTALNU CRNOHUMORNU SPLATER SATIRU. Više je to BLACK MIRROR sa smislom za grotesku i humor (i krvopljus), nego šta ja znam, BRING HER BACK.

 Videh u jednoj inostranoj najavi da ga opisuju kao „profani triler“. Nikad gluplju frazu nisam čuo, i pogrešnije primenjenu. Ovaj film je sve samo ne profan; ali njegova vizija „božanskog“ jeste donekle neobična, i tražiće određenu dozu naprezanja mentalnih i duhovnih mišića od većine gledalaca da se shvati i prihvati. Ovi što su spremili kamenice na najmanji pomen Džihouve, džaba su se naoštrili. Za razliku od SRPSKOG FILMA, ludački samouništiteljskog i maltene karijeru-ubilačkog, Aca ovde igra za publiku, mada na svoj uobičajeno provokativan način.

„Aha, bogohulan, znači! Tu sam ga čeko!“ gori jedan na mreži.

Stvarno ne bih to rekao, ali s druge strane – svakog dana me zaprepasti količina gluposti za koju su neki ljudi sposobni, pa ne isključujem da će biti i takvih budala, mada ne očekujem takvu reakciju u masovnom izdanju, nego samo kod izolovanih kretena. I prosečnom gledaocu moralo bi biti jasno da je Acina vizija, u ovom filmu, čak sa iznenađujućim dozama simpatije prema Bogu (!).

Uostalom, glas mu daje Sergej Trifunović – što će mnogima, po sebi, biti dovoljno da postanu ateisti, ako već nisu.

„Kad ćemo mi ovo videti?“ čuje se, usred buke, jedno razumno pitanje.

Teško je reći, producenti tvrde da će u Srbiji biti prikazan tek dogodine. Verovatno će tokom jeseni zarediti na još nekim stranim festivalima, a zavisno od toga da li će ga kupiti Ameri za bioskope ili striming, zavisiće i to da li će „procuriti“ do nas, preko njih, ranije, ili ćemo čekati domaće bioskope. Treba li uopšte napominjati da je ovo izrazito filmofilski rađen film, koji zaslužuje da se overi na velikom platnu i sa odličnim zvukom?

„A televiziju ko šiša, a? Šta je s CRNOM SVADBOM, druga sezona? Zar nije to Aca sam-samcit pisao?“

Jeste, u prvoj sezoni je bio potpisan samo kao „saradnik na scenariju“, mada je pisao daleko više nego što špica tvrdi; a na špici 2. sezone on jeste jedini i kompletni scenarista.

Serija je završena odavno, i snimljena i postproducirana, i spremna je za prikazivanje, a da li će se to i desiti, teško je pogoditi posle nekoliko najava, pa odlaganja. Šuška se da ima problematičnih momenata u njoj, narod po Reditima pominje neke scene u Skupštini, sa poslanicima, i još ponešto pipavo, što se trenutnom gangsterskom režimu ne bi svidelo, pa zato… Ja znam mnogo više nego što smem da otkrivam, za sada, pa moram da ćutim. Možda bude najesen, a možda tek kad Psiho padne.

Ali ništa ne brinite: ako serija završi u bunkeru, u tom slučaju možete računati na moj exkluzivni i detaljni rivju! 

Do tada, čitajte moj rivju prve sezone:

http://cultofghoul.blogspot.com/2021/11/crna-svadba-tv-2021.html 

i podsetite se kako sam odavno, još pre 15 godina, OBJASNIO zašto se SRPSKI FILM zove baš „Srpski“, evo baš ovde: 

http://cultofghoul.blogspot.com/2010/09/srpski-film-objasnjenje-sustine.html

Pomislio bi čovek da je do sada to utuvljeno i u najtvrđe bukove glave, ali nažalost nije, sudeći po najnovijim komentarima koje vidim na zapaljenim društvenim mrežama, povodom KARMADONE, gde debili i dalje bruje: „Zašto, o zaštoooo se zove SRPSKI, i ko mu je dao pravo, ko mu je lupio pečat odobrenja da koristi u naslovu taj divni BREND?“ A u horu sa njima su retardi: „Zašto, o zaštooo su NAŠE PARE date na taj gnusni film, zašto je FCS to podržao?!“ – iako ni dinar srpskih poreznih obveznika nije ušao u taj film, niti mu je FCS išta pomagao, to je 100% finansirao reditelj-producent iz svog džepa…

Prema tome, debila ima preeevišeee, a društvene mreže im daju priliku da svoje postojanje razglase dalje i šire od svog sokaka, pa ne sumnjam da će oni naći nešto da pljuju i u Acinoj KARMADONI, ali nadam se da sam razumnim čitaocima rasvetlio bar ponešto oko ovog filma, u onoj meri koliko smem, za sada.

Ukratko, treba pratiti ovaj film i njegov inostrani život, siguran sam da će kanadsko-američki rivjui biti stelarni – mada, realno, njega je stvarno teško jednostavno žanrovski odrediti, i ne samo žanrovski, nego i idejno, ideološki – šta je autor hteo reći, koga napada, koga brani, koja mu je zapravo agenda… Dakle, verujem da će biti zabavnih reakcija i u svetu. Jedva čekam!

A za slučaj da vam je nekako promakao tizer za film, pogledajte ga OVDE:

https://www.youtube.com/watch?v=O4yKtEFJIco

 

            P.S. Glavna glumica, Jelena Đokić, mnogo je bolja u filmu nego što zvuči u tizeru. Dapače, njen mestimično drven deliveri Ameri neće čuti ni osetiti, a njena fotogeničnost i izražajnost ima da ih kupi, i slutim joj, posle ovoga, rađanje jake inostrane karijere.

I ne sekirajte se mnogo što je Mima Karadžić u filmu: on je savršeno pogođen za lik koji igra, a igra ga tako dobro da ga ovakvog niste još videli. S ovom ulogom, i onom iz LEPOTE POROKA, Mima će mirne savesti da ide pred Svetog Petra.