TERRIFIER 3 (2024)

***

(3+)

Ono što je najbitnije znati: Terifajer 3 je slabiji nego Terifajer 2; kad je dobar, mestimično je bolji od bilo čega u dosadašnja dva dela; ali kad je slab, to gde je slab, baš je jezivo misguided, a to ponajviše važi za završetak.

Da budem jasan: u ova dva sata ima barem sat horora koji je apsolutno božanstven, davno neviđen u ovako zločestom i zlobnom i „ne kočim ni za koga“ fazonu, a povremeno tu blesne i horor imaginacija koja nije vezana samo za sadističke načine mučenja i krvopljusa. Iako imam krupne zamerke na scenario i neke kreativne odluke, zbog onoga što je ovde unikatno i odlično, ne mogu mu dati manje od 3+.

Pojasniću sve ovo dole, ali ovako: nemoguće je kritikovati ovaj film bez spojlera, pa prema tome, moraću i njima da se pozabavim u donjem textu.

Zbog toga, crtam: ako još niste pogledali TERRIFIER 3, gledajte ga OBAVEZNO. Sa svim svojim manama, on ima kvalitete zbog kojih će mi sigurno biti u top-5 ove godine, a neke od scena će se pamtiti još mnogo godina… Ocena „jaka trojka“ je dovoljna preporuka i sve što treba da znate, PRE gledanja. I još ovo. T3 ide u preterivanje, sadizam, mučenje, iživljavanje, klanje, ubijanje još dalje od T2, pa krenite u bioskop spremni na to, i pođite s adekvatnim društvom ili, ako takvo nemate, onda bolje idite sami nego da vučete osetljive drugare, žene, decu, pa da vam zacvile i zakenjkaju već u prvih 15 minuta i traže napolje.

Pravilo na blogu je da se spojlerima slova zacrne, kako ne bi bili smesta čitljivi – ali to važi onda kad se spojler može smestiti u 2-3 pasusa. Ovde, međutim, spojleri moraju biti kroz čitav ostatak teksta, i da ne bih zacrneo ceo jebeni post, pozivam se na vašu samokontrolu i inteligenciju da, pre gledanja filma, NE ČITATE OSTATAK RIVJUA.

Zašto?

Zato što SPOJLERI KREĆU ODMAH ISPOD!!!

 

Terifajer 3 postaje žrtvom sopstvenog (ranijeg) uspeha: ono na šta se nabasalo u prvom delu, a onda je bilo epski razrađeno u drugom delu, u trećem već pokazuje jasnu želju da bude franšiza. To je donekle legitimno: niko pametan ne voli da kolje zlatnu koku koja tek što je počela da donosi zlatna jaja, a Klovn-Umetnik je definitivno već postao ikonički lik horor panteona, sasvim dostojan da stane uz Fredija, Majkla, Džejsona, Pinheda… Dakle, greota je to ubiti u zametku. ALI, ako kao čovek mogu da razumem nečije finansijske proračune i životne ambicije, kao gledalac i kritičar nisam obavezan da podržavam svesno razvodnjavanje i rastezanje storije kako bi se jedna, priznajmo, krajnje jednostavna slešerska suva drenovina – cedila u beskrajnoj pantljičari.

Leone je, istina, najavljivao svojevremeno da će stati s trećim delom, ali se ogradio da mu je zamisao toliko epska da će možda zahtevati da se smesti u dva filma (kao npr. TO i TO2). I zato T3 zaista i deluje kao polovina filma koja je silom razvučena na nepotrebno trajanje od dva sata, ali joj fali druga polovina. Jer, ovo što vidimo ovde i nije baš toliko epsko, i moglo se skratiti bar za 15-20 minuta.

Previše se ovde bavimo otrcanom i već viđenom PTSD dramom tipičnom za horor nastavke: izmučena heroina prethodnog dela, Sijena, na ivici je razuma, potresena, izmučena, u neverici pred onim što ju je zadesilo, i mučena nevericom svih oko sebe, uključujući i autoritete i familiju. Ok, mora malo toga, jer nenormalno bi bilo da ona posle torture iz T2 prosto nastavi da ide u školu, juri momke, crta, zeza se, putuje, kači mace na instagram kao da ništa nije bilo. Ali previše se vremena troši na scene koje osećamo da su tu jer su obavezne, na silu umetnute, kao oduživanje duga koje predugo traje, a poznato je iz SVAKOG nastavka ikad snimljenog, od STRAVE U UL. BRESTOVA 3 do H20, i dalje. Yawn!

Leonea sasvim izvesno ne zanimaju realnost, likovi, drama, i zato mu i ovde scene bez Arta – one sa „normalnim“ likovima – deluju kao na autopilotu: generički dijalozi pisani na autopilotu, glume ih osrednji glumci na autopilotu, i režirane su na autopilotu (plan – kontraplan, itd). Kao u onim pornićima u kojima likovi nešto keeeenjaju između scena jebanja (zbog kojih ste tu gde jeste!), tako i ovde ima da vrtite palcima ili zurite u telefon, čekajući da opet krene Ono Pravo Zbog Čega Ste Došli, jer je filer između samo neki bljantavi filer.

I T2 je imao takve scene, ali su bile podnošljivije nego ovde, iz dva razloga: 1) imale su jače dramsko opravdanje upoznavanja s bitnim likovima i njihovim odnosima; i 2) nagoveštavale su da imaju i extra svrhu daljeg razvijanja Artove mitologije, naročito kroz nagoveštaje vezane za Sijeninog ćaleta (pokojnog), ali i brata, tinejdžera, koji takođe kao da ima neku neprirodnu (natprirodnu?) vezu s Artom.

U T3 su ovakve scene tanje i nezanimljivije jer glavne likove već znamo, njihove teme i dileme su deža vi, uvođenje drugih likova (topovskog mesa) po prirodi stvari je manje zanimljivo, a što je najgore – o tatku i batku ne saznamo NIŠTA novo što T2 već nije zagolicao i skicirao. Dakle, dramaturški, ovaj film je „smrznut“, ukočen u mestu, nema progresiju, razvoj, luk, dalje vođenje priče u odnosu na T2. Umesto priče, ili privida priče, imamo samo novi, još sadističkiji niz Artovih đavolija, a jedina invencija je novi praznik: umesto Noći veštica iz T2, ovde imamo Božić. Sve ostalo je isto, samo gore – jer umesto vizuelno atraktivnog „zabavnog parka“ iz pakla, sad imamo običan, prozaično nakićen porodični dom u koji stiže pakao.   

            Ako frustrira što o Tati ne doznamo ništa novo, jednako frustrira što se ispostavi da je Bata jedno od najbesmislenijih slepih creva u dosadašnja tri filma: čemu je uopšte služio ovaj lik, osim kao crvena haringa s kojom se ne uradi NIŠTA na kraju?! Pazite, JEDINI razlog što se T3 dešava PET godina posle T2, po priznanju reditelja, jeste taj što je glumac koji igra baticu toliko izdžigljao u pubertetu da nisu mogli dramski da nam prodaju da je prošlo samo par dana, ili godina dana, od dešavanja u T2. Pa čekajte, onda mora da je on strašno bitan lik za ovu priču kad se oko njega vrti tako bitan aspekt dramaturgije, zar ne? Samo zbog njega su pomerili dešavanja 5 godina u budućnost, samo zbog njega je Art sedeo 5 godina u hibernaciji u nekakvoj ruševini, u privremenoj penziji, uprazno se klateći u roking čeru, čekajući da klinac izraste u bigfuta od 2,5 metra, samo zbog njega je Sijena morala punih 5 godina da čami u ludari dok bata ne izdžiglja u paticvrka koji sad glavom udara u plafon… A zašto?

On je bio uveden kao slaba karika, fasciniran ubicama i Artom, i normalan gledalac bi očekivao da će nešto s time da se radi – npr. da demonski entitet sklon posedanju ljudi proba da uđe u njega, pa da preko njega iskušava Sijenu kao centralni lik… Umesto toga, on je ovde prisutan isto kao pod moranje: kao neki ortak koji je tu, eto, jer nemaš srca da ga šutneš, ali zapravo ne znaš šta ćeš s njim. On se mlitavo i njanjavo protetura kroz nekoliko obligatornih, nebitnih scena, sumnjivo motivisanih – npr. ZAŠTO on odbije poziv od teče i tetke da im ode u goste istog časa kad je njegova ljubljena sekica iz ludare došla na praznik kod njih? ZAŠTO ne ode odmah k njoj, te prve večeri? Koja to pametnija posla ima u svom dormu, gde tupavo drema dok čeka, drogiran, da mu reditelj uradi ono što mu je naumio? A onda – TRAS! Ne samo što ga Leone ubije, nego ga ubije off camera!

Naravno, ubijanje „legacy“ likova je legitimna i očekivana stvar u hororima, a i u ovom serijalu Leone nije bio dosad nežan prema glavnim likovima, pa što bi to sad menjao? Dakle, zamisao da to uradi je OK; način na koji je to izveo nije. Ovo je višestruki promašaj. Kao prvo, nemaš horor pejof, da vidiš njegovo krvavo zaginuće pred kamerom; to ti je zakinuto. A nije da taj ćoravko nije bio donekle i iritantan, i da ne bi bilo slatko videti ga pod Artovim sečivima… Kao drugo, nemaš dramaturški pejof, jer u priči njegova smrt ne posluži nizašta sem za jedan kratki suprajz, koji se odmah zaboravi u haosu drugih. Kao treće, nemaš emocionalni pejof, jer ipak je to neki lik kojeg si pratio kao jednog od glavnih tokom dva duga filma; i ajd što ga nemaš ti, obični gledaoče, ali nema emo-pejof ni Sijena, jer ona je u ovom filmu vezanija za nećaku, devojčicu prvi put uvedenu u ovom filmu, nego za rođenog brata, i više se sekira oko nje i za nju, nego za baticu. Kao četvrto, nemaš pejof jer se osetiš bezveznjački, shvativši da je jedan „glavni“ lik zapravo bio skroz naskroz nebitno levo smetalo koje nikome ništa bitno nije značilo i koje se moglo bez gubitka zgaziti npr. i u kulminaciji T2: koji su ga kurac ostavili u životu, za čije babe zdravlje, na onom vašaru, kad u T3 on ne radi i ne znači ama baš NIŠTA?

Tretman ovog lika definitivan je dokaz da je Leone shitty scenarista, i da su mu važniji gimici od priče. Ne, on nema nikakvu priču da priča, niti ume da je dramski gradi: uvod je predug i traje pola filma (bar sat vremena!), a kulminacija naiđe zbrzano, nepripremljeno, i slabunjavo izvedeno, uprko svem mejhemu koji se izdešava. Kad se pred kraj Art pojavi u tečinoj kući, to je toliko niotkuda, da isprva pomisliš – ovo mora da je Sijenina vizija, sad će ona da se trgne: „Ovo je bila samo PTSD halucinacija“, tim pre što je i teča zaginuo gnusno, offscreen! Međutim, ne – posle nekoliko minuta definitivno se ispostavi da se ova skarabudženost stvarno dešava. Avaj!

Leone ne priča priču, on niže dosetke. Neke su bolje, neke su gore, ali nema veze, on ih trpa energično i entuzijastično, pa i ako bude poneki ćorak, odmah za njim stiže vatromet, pa se u krajnjem saldu to nekako izjednači.

Od ćoraka, najveći je to što je iz T3 izbacio onaj demonski curetak: bio je to jedan od zabavnijih WTF momenata u T2, i po dizajnu, i po značenju, i po creepy faktoru. Ona curica je imala sjajan imidž, izgledala je jezivo, a tako je i glumila, a uopšte čitava scena njene prve pojave, u londromatu, jedan je od hajlajtova sva tri filma. Ali Leone je u svojoj nedokučivoj mudrosti rešio da nju šutnei, a da se u T3 vrati onoj unakaženoj Viktoriji iz T1 i T2: ona nije loša, po sebi, ali manje je zanimljiva od demonske lolite. Da li će na značenjskom nivou Leone da opravda demonizaciju žrtve i njeno pretvaranje u monstruma? Čisto sumnjam. Njemu je i to samo „dosetka“: hej, ne bi li bilo cool ako bi…

Sam kraj filma frustrira time što zapravo NIJE kraj. Ali ne na onaj lepi horor način: „Zlo živi!“ kojim se „završio“ T2 (ili Helovin, ili Petak 13…). Ne, ovo je prekid priče jedva započete; ovo je frustrirajući rez USRED situacije, tipičan za komercijalno iznuđeno rastezanje, odugovlačenje i zamajavanje. Ovo nije „kraj epizode“; ovo je „nastaviće se…“ Pa još auto-referencijalno namigivanje za inicirane: završna scena lejm je po sebi, ali je „opravdana“ u očima auteura jer je parafraza i citat prvog Artovog pojavljivanja, u kratkom filmu THE NINTH CIRCLE. Ko zna, znaće, ko ne zna, glavu češkaće…

 

Eto, pošto sam se izduvao oko toga šta me je najviše žuljalo, da kažem i koju o odličnostima.

Neću se mnogo zadržavati na OČIGLEDNOSTIMA i predvidivostima: naravno da su jedini razlog postojanja ovog sad već serijala ta sve krvavija, sve preteranija, sve crnohumornija ubistva, i T3 nudi nekoliko za anale: sve je tu, od konvencionalne upotrebe sekire za sekiranje i rasparčavanje čitavih familija (uklj. decu, mada ona stradaju offscreen) preko zabavnog kopiranja Džejsona u upotrebi tečnog nitrogena za „smrzni i slomi meso“ (viđeno nabrzinu u JASON X, a ovde nadugačko i polagano, ud po ud), pa do najeksplicitnije ikad na filmu viđene upotrebe motorne testere za masakriranje golog mesa (x2, i muško i žensko) u mnogohvaljenoj sceni pod tušem, a na kraju i do parafraze legendarne „Karlo je uvek gladan“ scene iz NEPOKORENOG GRADA, samo što su ovog puta pacovi naterani ne u stomak nego u nečija usta… Sve je to odlično izvedeno, ubedljivo, eksplicitno, grozomorno, baš kako treba, meraklijski.

Ono na što je vrednije ukazati jeste autentični „mean streak“: Leoneova mizantropija i sadizam čine se iskreni i duboki, a ne pozerski, kao u većini torture porn horrora. Ja, istina, nisam siguran koliko je on samosvestan i inteligentan – dosadašnji filmovi ukazuju i na pamet i na glupost u skoro jednakim razmerama – ali ovaj bi se film mogao posmatrati i kao jedna punk subverzivna uh, neću reći dekonstrukcija jer to bi opet impliciralo promišljeni i planirani intelektualizam, nego pre jedno spontano intuitivno razaranje najvećeg američkog praznika, božića, gde se Leone sistematično, sirovo posere na njega i njegove konzumente, nemilosrdno, uključujući dečicu koja su nesvesni instigatori sveg tog ispraznog ogavnog konzumerizma njihovih roditelja (jer „za decu mora da ima“). Svako ko je ikada hodao ulicama grada, ili ne dô bog šoping centrom u vreme tzv. „prazika“, ispunjen gnušanjem prema ogavnoj „prazničnoj“ „muzici“, prema derištima gladnim „poklona“ i njihovim roditeljima koji vuku kese i pakete prepune tričarija i koještarija, saosećaće s ovim filmom, a naročito sa sprdačinom prema Deda Mrazu, sa blasfemijom prema Isusu (koji se nekako, sa svojom mesijanskom skromnošću i asketizmom, spojio s ovom orgijom kapitalističkog konzumerizma i potrošačkog društva dovedenog do paroksizma), i sa explozivnim razaranjem šoping centra, a na kraju i porodičnog doma, ispod kojeg se doslovno razjape vrata Pakla.

Kritičari gladni učitavanje mogli bi naći sebi koješta ovde, ali samo na mikro-planu, ako bi se zagledali u JEDNU scenu, a ignorisali sve oko nje. Recimo, možda je u nekom malom mozgu reditelj poželeo da se naruga podkasterima koji idolizuju serijske ubice, ali jednom kad Artu padne pod šake bezosećajna i klikova žedna podkasterka, ona pod testerom provede samo nekoliko obaveznih sekundi, dok je sav Artov sadizam i iživljavanje u detaljnom tranžiranju ostavljen za njenog bezazlenog dečka. Zašto? Verovatno jer se Leone ukakio od pomisli da motorku gurne zloj podkasterki u pičku, kako ga ne bi kenselovali totalno (ionako je i dosad morao da se brani od optužbi za mizoginiju), nego je išao putem manjeg, analnog otpora, cherchez l' homme, pa je zato nedužnog momka natenane seckao na froncle, nogu ovde, ruku tamo, a na kraju mu gurnuo sečivo u prkno, a onda i spreda, i sve to u krvavo detaljnoj eksplicitnosti, na opštu radost i oduševljenje publike. Jer tako je lakše i bezbednije i niko se neće buniti.

Umesto gubljenja vremena na „konotacije“ ovog filma, smislenije je priznati da su one uglavnom slučajni i neobavezni nusproizvod imaginacije koja prosto voli da se zajebava i da provocira i šokira, da ismeva sve živo, na jedan plitki ali energični pank način: uostalom, nije bez đavla doći niotkuda, kao što ovaj film dolazi, izvan studijskog sistema, izvan ikakve kontrole i kalkulacije, napraviti jedan od retkih zaista nezavisnih filmova danas, i onda s njim doći u šoping molove ovoga sveta, i baš tu – a ne u art-bioskopu na periferiji, ili na festivalima – parodirati ih, ismevati i dizati u vazduh.

Ima u filmu nekoliko baš lepih scena: naročito na početku, kad vidimo kako su se spojili Artova glava i telo; ili nešto kasnije, „mirne“ scene u kojima Art i Viki bleje u ruševini čekajući da onaj klinja poraste, gde Viki sebi uzalud seče vene i uzalud glavom razbija ogledalo čiji joj se odraz ne sviđa; a divna je i boleština kad nju vidimo kako se napali dok Art tranžira jednog zlosrećnog fizikalca, pa sebi u međunožje trlja i nabija veliki komad slomljenog stakla. Bilo bi lepo da je ovo nešto više od dosetke, da je tematski lajtmotiv: da nju vidimo i kasnije kako „drka“ dok Art ubija, ali ne, Leone to nije imao na umu kao temu, ni kao lajtmotiv, nego samo kao šok-foru za tu jednu scenu, i nakon što je to tu prikazao, više se tome ne vraća ni direktno, ni varijacijom, ni aluzijom.    

I tako: ima ovde boleštine i subverzije u priličnoj meri, i fanovi gladni splatter & torture gadosti dobiće ih u većoj meri no ikada u ovom veku; ali ko očekuje priču – neće je dobiti, jer to malo što je bilo u T2 sad je na stand by, jer primat imaju Artove varijacije na ubilačke zanimacije u božićnom okruženju gde je on nešto između Gruča Marksa i Fredija Krugera, samo s mnogo prljavijom maštom i sa skoro potpunom slobodom da je razulari. Ne-kraj frustrira svojom otvorenošću, ali donekle i daje nešto nade pravcem na koji ukazuje, jer kao da obećava da će se idući nastavak (u celini? većim delom?) dešavati u Paklu. To je dobro i po sebi, a i konkretno bi tu Leone bio oslobođen nametnute obaveze realizma i normalnosti, pa bi mogao da se SASVIM opusti u gaženju svega iz ugla svog crnog, košmarnog nadrealizma, koji mu lepo stoji i gde ima šta da (po)kaže, što i ovde mestimično čini. Ništa me ne bi radovalo više nego jedan sumanuti besprizorni gnusnogavni HELLBOUND za 21. vek, s Artom umesto Pinheda i sa Sijenom umesto Kirsti u tom, nadajmo se Finalnom Obračunu.

 

P.S.

T3 definitivno treba gledati u bioskopu, ali izaberite kasniju projekciju, npr. oko 22h. Ja sam bio nestrpljiv, išo sam od 19h, i morao sam da trpim gomilu DEČURLIJE – ne tinejdžera, nego doslovno balavaca od oko 7-9 godina, koje su retardirani drugovi ili roditelji ili rođaci doveli baš na OVAJ i ovakav film, a Cine Grand, budući da operiše u paklu pustinji divljem zapadu od zemlje, a ne uređenoj državi, pušta i balavurdiju na film na koji se u civilizovanom svetu - s dobrim razlogom - ne puštaju mlađi od 17-18 godina.

Do sada sam najčešće išao u Cineplex u Stop Shopu, dakle isto u jednom trgovinskom komplexu, ali nisam imao ni približno loše iskustvo ovome, ne samo na hororima nego i na nehoror hitovima, gde bih više sitne dece očekivao nego na XXX splatteru. Ovo mi je prvi put, a verovatno i poslednji, da sam otišao u Cine Grand, u Delta šoping molu, gde izgleda zalazi mnogo odvratnija vrsta kreatura i njihovog nakota...

 

MEGALOMANIAC (2022)

***(*)

4-

Dok spremam listu najboljih horora iz prošle godine i raspodeljujem nagrade Zlatni Gul za isti period, prisećam se da se na blogu još nisam osvrnuo na jedan od najboljih horora koje sam prošle godine video. Ali ne sekirajte se, vi ga niste, i ko zna još koliko nećete.

Pa, kako bih sebi uštedeo muku da odgovaram na zasebna zapitkivanja (šta je sad pa ovo? nikad čuo! nema ga ni na jednoj godišnjoj listi na horor sajtovima! gde ovo da nađem, kako da pogledam? daj link!) evo, ukratko.

            Tri su razloga što još nisam pisao o ovom filmu, iako sam ga gledao pre jedno osam meseci: 1) gledao sam ga „preko veze“, na skrineru, dok sam razgledao festivalsku ponudu koju bih možda mogao da proberem za moj Slaughter Fest (na kraju ovo nisam dobio jer su distributeri hteli da premijeru imaju u Briselu, septembra); 

2) film je ionako složen i traži bar dva gledanja, pa nisam žurio da ga prikazujem nakon prvog, naročito budući da ionako opštoj publici nije dostupan, pa nema razloga za žurbu da pišem o filmu koji nemate gde da pogledate; 

i 3) iz nejasnih razloga, ovaj film još uvek, do dan danas, nije dobio neku distribuciju, bilo digitalnu, VOD, ili na blu-reju: drugim rečima, još nije dostupan širokoj populaciji. Moraćete još neko vreme da mi verujete na reč da se radi o ODLIČNOM filmu…

            To što je MEGALOMANIAC inspirisan stvarnim slučajem belgijskog ubice koji je delove tela ženskih žrtava ostavljao ovde-onde tokom 1990-ih, i nikad nije bio uhvaćen (a ovo dvoje u filmu su, kao, njegovi potomci, danas) – manje je bitno. Filmova o ludacima koji muče i kolju žene ima i previše, kao i onih „zasnovanih na stvarnim događajima“. Nisu to glavni razlozi da se primate na ovaj film.

            Glavni, barem meni, jeste njegova unikatna, ili barem brutalno retko viđena stilizacija: njegov spoj baroknog ruin-porna (da ne kažem: belgijskog gotika) sa slice-of-life realizmom i čak naturalizmom. Ovo je jedan prelepo uslikan film, ali ne u maznom, vintage-Argento fazonu, sa oštrom slikom, jakim svetlom, jarkim bojama, svetlucavim površinama, sa plišem i svilom i šarenim tapetama i pozlatom. 

Ovo je film koji se dešava u dva komplementarna sveta, koji su oba ogavni – mada je unutrašnji psihov svet (ruinirana, stara, nekad bogata a sad prilično propala kuća) znatno lepši od „normalnosti“ oličene u nekakvoj gnusnoj fabrici nejasne namene u kojoj radi njegova ružnjikava sestra.

            Čitav film je u tim dihotomijama: psiho – sestra, kuća – spoljni svet (fabrika), gotik – realizam, mučenje – mučeništvo, davanje bola – primanje bola, brutalnost – poetičnost, a pritom su granice između ovih dihotomija krajnje zamućene, u senkama koje odlikuju (uprkos tome) odličnu fotografiju. 

Nema jasne odvojenosti ludaka koji u toj kući drži ulančane žene koje potom ubija i „normalnog“ sveta napolju, gde njegovu sestru, higijeničarku u fabrici doslovno siluju nekakvi degeni dok šef to sve čuje, sluti, ali ništa ne preduzima da je zaštiti (zanimljiv lik: dobričina, reklo bi se, ali metiljavac koji ispadne zao zato što ništa ne uradi: zlikovac zato što nije sprečio zlo, a mogao je). 

Ali, taman kad se sažalite na njene muke i kažete „Ih,bre, jadnica, ih, greote, vidi šta joj rade ološi…“ – vidite je u toj psiho kući kako, zajedno sa bratom, a često i sama, baš brutalno muči žene koje ovaj dovodi.

MEGALOMANIAC, dakle, dekonstruiše „Bosansku Simplifikaciju Zlikovac-Žrtva“ (c) by Ghoul – ne zato da (po)kaže kako su svi ljudi ista govna i nema nevinih (mada, mizantropski nastrojen gledalac može, u ovako slobodno, otvoreno građenom filmu da ga čita i tako), nego da (ako je optimističniji, humaniji, blaži, poput mene) u tom počudovištenju Žrtve vidi dodatni vid njene dehumanizacije i uništenja. 

Jer, ma koliko gnusno bilo silovanje kao takvo, ono nije najgore što može da nekog zadesi: najgore je kad žrtva, ZATO što ima status žrve, pomisli ili oseti da joj to sad daje za pravo da bude čudovište prema drugima, da primljeni bol ima pravo da preobrazi u bol koji će nanositi drugima, nevinima i krivima bez razlike (jer, misli ona, nema nevinih – sad su svi krivi za to što je nju snašlo).

Ko je sklon sociološkim čitanjima, može da u barokno kitnjastoj kućerini nepregledne haotične arhitekture gleda parabolu Belgije, nekadašnje kolonijalne sile, porobljivača i zavojevača i kolonizatora i mučitelja slabijih (afričkih) naroda koja je sad i sama propala, dekadentna, trula iznutra, dok se iz Brisela i dalje nadobudno glasno jedu govna o nekakvim tuđim zločinima nad kojima se ovi, kao, zgražavaju i koje osuđuju, a da još nisu pristojno pomeli ispred svoje kuće – i unutar nje…

Mene lično taj ugao manje zanima, pa neću da zaranjam u njega, ali želim da naglasim da je ovaj film meni bio izuzetno osveženje pre svega tim svojim brutalnim etitjudom prema svim likovima, nemilosrdnošću koju sam retko kad video u tako ekstremnom izdanju još od remeka HENRY, PORTRAIT OF A SERIAL KILLER pre 30 godina, koji je jedna od referentnih tačaka za MEGALOMANIJAKA i u drugim aspektima, recimo kao primerak gritty filmmakinga, naizgled klinički hladan, a zapravo, ispod površine prilično potresan i nepatetično dirljiv.

Gluma je vrhunska kod svih involviranih: psiho možda izgleda pomalo kliše, kao neki Zli Gotičar (bukvalno ko pevač neke dark ebm grupe), maltene vampir, s tim izduženim bledim licem, besno svetlucavim očima i dugom zalizanom crnom kosom, 

ali je njegova seka zaista vrhunski kasting, i po pojavi i po izvedbi – i mada njena brutalnost nema robzombijevsku žestinu koju bata ispoljava pesničeći i koljući žene, mnogima će možda jezivije i memorabilnije biti njeno „tiho“ mučenje žena (koje uključuje i polaganu i sadističku psihološku torturu, kojom se bata ne bavi). Recimo, scena u kojoj ona hrani jednu mučenicu, lancima vezanu za zid, mučnija je od na drugačiji način brutalne scene u kojoj psiho-bata umlati jednu neuspešnu begunicu…

Odlične su i njihove žrtve, kao i prizemni, ali prepoznatljivi ludaci iz spoljašnjeg sveta (fabrike) koji će vas, sigurno, podsetiti i na vaše komšije, ovde u pravoslavnoj, od Belgije i EU standarda dalekoj Srbiji. 

Važno je napomenuti da film, iako prilično krvav i eksplicitan, nije exploatatorski u tretmanu žrtava, već da sa respektom prikazuje i njihovu golotinju i njihovu patnju, realističan je u tome toliko da film može biti možda i neprijatan onima koji su već gurnuli desanke u pantalone i naoštrili se da drkuckaju na torture porn. Nasilje u ovom filmu (a ima ga poprilično) gnusno je i odbojno, a ne „Wow, cool, kako dobar efekat, daj da frizfrejmujem!“

Nisu vam ovo holivudske starlete vrištavice niti psiho-ubice, s maskom ili bez, iz američkih B-filmova. Nije ovo Terifajer-zajebancija gde ubica namiguje publici, a ona se smeška i navija za njega dok on kolje neko bezlično topovsko meso koje evidento postoji u nekakvom Movielandu, to nisu pravi živi ljudi nego kartonske lutke na strelištu-koljištu, pa nam je zato lakše da se naslađujemo njihovoj vašarskoj, glumljenoj, stejdžovanoj „patnji“ i „krvoliptanju“.

Ovo je vrhunski snimljen i režiran horor koji poseže za najranijim danima Gašpara Noea i Džona Meknotona i Paskala Ložijea, i treba upamtiti ime Karim Ouelhaj – taj baja je već pravio neke opskurne dramice i kratke filmove, nežanrovske, ali idući mu jeste horor, i to nadahnut Džejkobovim lestvama… Jedva čekam!

MEGALOMANIJAK povremeno prilazi blizu snuffu u svom naturalističkom insistiranju na ljudskoj i svakoj drugoj prljavštini, na štroki u ambijentu koja se reflektuje na štroku na koži, i ispod kože, svih odreda junaka i antijunaka – 

ali je, istovremeno s tim, stilizovan tako da, baš kao i Tatko svih takvih filmova, TCM, nalazi perverznu lepotu u patologiji, nekro-estetici, ruševini, oljuštenim zidovima, izlizanoj drvenariji, starinskom nameštaju i zapuštenim psihama koje obitavaju u toj prašini, paučini i dekadenciji.

Šta mu fali da bi bio vanvremeni remek?

Pa, to se tiče raspleta, odnosno poslednje četrvrtine filma, pa ne bih za sada o tome. Recimo da ode konvencionalnijim putem, predvidivom rutom, a i u egzekuciji te rute mogao je biti bolji i nadahnutiji. 

Plus, nekako mi je smislenije da se razrešenje tiče odnosa bate i seke nego odnosa njih dvoje sa spoljašnjim, mnogo površnije involviranim svetom. Plus, malko se prećeralo sa mistifikacijama i opskurantizmima (mada su te fore i fazoni tokom ranijih deonica filma uglavnom bili ok, i jezivo gadni).

Dakle, utefterite sjebi ovaj naslov, budite na oprezu, pa kad ga opazite negde u ponudi, obavezno ga overite. Srećom, barem je naslov upečatljiv i unikatan, nije u trendu sa ovim današnjim govnima i mediokritetizmima koji se više i ne trude da smisle iole zanimljiv naslov, nego to sve neki SICK, BLOOD, THE ACCURSED, THE VISITOR, THE SKIN, THE WONDER, SMILE… Idi, bre! 

Dakle, MEGALOMANIJAK. Sam samcit vrh prošlogodišnje horor produkcije – koji, iako je igrao na grdnim festivalima, nije se našao na godišnjim listama horor sajtova. Ali zato jeste na mojoj! Coming soon! Pratite ovo mesto i znaćete sve lepe stvari koje vam drugi ne kazuju.

 

THE SADNESS (2021)

 

***(*)

3+

Zamisao u korenu ovog zapleta je slična kao u 28 DAYS LATER – nisu zombiji nego „zaraženi“, živi ljudi, samo što ovi nisu braindead rage „zombies“ nalik pobesnelim divljim životinjama, nego zadržavaju jednu dozu primalne (ne)ljudskosti, u smislu da mogu da budu svesno i maštovito zli i sadistički – da se naslađuju nanošenjem patnje i bola, da se cerekaju i zabavljaju dok siluju, kolju i muče, da se obuzdaju kako bi se pravili normalni i tako obmanuli žrtve… Otprilike kao u strip serijalu CROSSED.

Sve je to odlično, dinamično režirano, uzbudljivo je, frenetično, mestimično baš maštovito i subverzivno na nivou detalja, npr. kad zvaničnici pobesne usred javnog obraćanja, jedan dok govori na razglasu, pa počne jezivo da preti šta će da vam radi, a drugi pred TV kamerama u obraćanju naciji!

Ovako bespoštedan splatter odavno nismo videli ovako meraklijski urađen, i u najvećoj meri old school, znači odlično napravljeni praktični efekti a ne ona kompjuterski nacrtana crvena govna koja nikad, nikad ne šikljaju i ne prskaju kako u prirodi treba i kako Gospod zapoveda! 

Scena u metrou, razrađeni splatter set-piece, ući će s pravom u sve antologije filmskog krvopljusa!

Kast je prilično dobar za ovaj rudimentarni koncept: dopadljivi mladunci u glavnim ulogama (sticajem okolnosti razdvojen par koji bi da se opet spoji, ali protiv njih je čitav grad naprasno pobesnelih sadista) 

i memorabilan zlikovac, jedan dirty old man iz metroa koji se navrzao na devojku našeg glavnog junaka. Plus čitav niz zlikovaca i žrtava koje sretnemo usput da zapapre ovu ljutu čorbu, odnosno paprikaš.

I sve je to lepo tokom više od 2/3 trajanja, ali pred kraj se malkice izduva i raspletu fali udar koji bi morao imati. Nije kraj loš, samo je toliko intenziteta već bilo izbačeno pre njega da, kad dođemo dotle, već smo iznureni od toliko intenzivnog krvoliptanja, od drame i melodrame, a offscreen dešavanje kojim se vezuje mašnica ipak je trebalo nedvosmisleno prikazati, ili ako baš mora sugestija, i ona je morala biti konkretnija.

Debitant Rob Jabbaz – Kanađanin, gastarbajter na Tajvanu! – ovim je filmom sebe definitivno stavio na mapu, pored ostalog i dobivši Zlatnog Ghoula za debi-reditelja! Pokazao je retko viđenu spremnost da se bude šokantan i kontroverzan i eksplicitan, a da se (za stidnu dlaku ili dve) ne ode u notornost npr. SRPSKOG FILMA, kojem ovde omažira na najmanje jednom mestu (šifra: skullfuck, odnosno „jebem te u glav’!“).

Sad, moglo bi se reći da je fundamentalno subverzivni koncept tražio još više perverzije i explicitnosti (recimo kao u orgiji boleštine zvanoj CROSSED), i da je u tom smislu ovo dooonekleeee film kompromisa, film koji -sa svim tim krvopljusom!- ipak hoće da bude i komercijalan, gledan, cenjen. 

Hell, pored grdnih žanrovskih festivala igrao je čak i na Sarajevo film festivalu: šta bih dao da sam se našao u sali gde je on prošlog leta igrao pred babama i muškim tetkama što otkidaju na odvratno negledljive „angažovane“ dramurdetine što se natječu za „Srce Sarajeva“! Ali ja s tim nemam veliki problem. Ako je alternativa tome da svojim prvim filmom sebi puca u nogu i karijeru, kao Srki Spasojević sa SRPSKIM FILMOM, onda bolje ovaj i ovakav „kompromis“.

Na Jućubu imate njegov kratki lavkraftovski film CLEARWATER: nije to mnogo više od stislke vežbe i isprobavanja specijalnih efekata, ali lepo je znati da je u planu da od ovoga napravi dugometražni body horror film. 

Pored njega, imate na istom mestu i tri ranija animirana filma (takođe žestok splater i ludilo), GREAT DAENA: PAIN AND CRUELTY, GREAT DAENA: A FATEFUL ENCOUNTER i FIENDISH FUNNIES, pa ih potražite i pogledajte tamo, dok čekate da SEDNES procuri. Trenutno, koliko sam uspeo da zapazim, još nije na netu.

Znači, dok ne stigne MESO sa KRVAVICAMA, evo nešto malo Šahbazovih filmića za meze:

https://www.youtube.com/watch?v=6qaqyTLzCI0

https://www.youtube.com/watch?v=FRUlTP418lY

https://www.youtube.com/watch?v=L6TjrwlyuwI

https://www.youtube.com/watch?v=U5zaVOiEG4o

 

P.S. Ako vam je promakao detalj da sam pre neki dan raspisao pretplatu na moju prvu zbirku priča, DIVLJA KAPELA – jesam, raspisao sam, pretplata je krenula, pohitajte, javite se i upišite na vreme, svi detalji o toj knjizi su OVDE.